Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[Александар Милојков]

И да правимо разлику између ЈЕДНОГ и САМОГ.

Бог је један (μόνας) али није самац (μόνος)

[Milan Nikolic]

Одавно је познато за тај део учења светог Јустина Новог као неправославан. Свако има право да погреши, нарочито у почецима.

Колико је мени познато, не постоји свети Отац Цркве који није имао одређену заблуду. Док је непогрешиво само оно што Црква усвоји кроз саборну перцепцију.

Нешић је добро опазио да овај дијалог са Борисом има својих користи. Само на тај начин можемо видети како ствари стоје и у теорији и у пракси.

Сада остаје жал због Бориса који је загризао за средњовековну схоластику. Када би само био више стрпљив и отворен за друге.

[свештеник Александар]

Борисе,јел се ти то мало шалиш са свима овде?Очито је да ниси рашчистио са богословљем и да мешаш ствари.Са једне стране,колико сам видео,правилно заступаш да се разликују Личности Тројице,затим учење о монархији Оца,док са друге стране правиш некакву конфузију и уносиш усиократичност,играш се речима и правиш од себе "технолога".Прочитај књигу "Заједница и другост " од Митрополита,део о Оцу као узроку,па затим упореди са -Пет богословских беседа св.Григорија Богослова,те са писмима св.Василија Великог(конкретно 38,236).Препоручујем ти од Митрополита још-"Догмат о БогуТројици данас","Један јединствени извор","Допринос Кападокије...","О бићу личности ка онтологији персоналности",.Затим прочитај о Кападокијцима у књизи "Патрологија " од Владике Атанасија,као и "На путевима отаца",те од о.Георгија Флоровског "Источни оци 4-ог века".Или од Карла Ранера "Тројица".Митрополит је апсолутно на линији правилног догматског учења наше Цркве,једино што је ново код њега је покушај оживљавања кападокијске тријадологије у светлу данашњих егзистенцијалних проблема.Буди смирен па поново пажљиво читај.Овде има људи који су у току,као што видиш,који природно реагују на твоје галиматијасе.Уозбиљи приступ,коригуј реченичку конфузију,искључи уличарско препуцавање и сети се поука св.Григорија Богослова о томе ко и када може да говори о Богу,односно где.-Теологија није "технологија".И још,доведи у везу богословље са Литургијом,,размисли одакле св.Василију учење о монархији Оца,да ли из литургијског поретка и из доксологије "Слава Оцу са Сином и са Светим Духом"?Слично и Митрополит који у свом богословљу полази од Литургије,конкретно од молитве Анафоре.Прочитај је и ти.Коме се обраћамо у Анафори?И какве везе она има са учењем о Оцу,о разлици између личности и природе,о првенству личности у односу на суштину итд.?Пази да ти не постанеш неки нови евномијанац.Толико(интернет није за теологију,јер је њен природни амбијент,живи дијалог,те наравно Литургија и књига).

[Александар Милојков]

Да кажем још нешто о појми "надсуштаствена суштина". Овакав говор са префиксом "над" (грчки "ипер") потиче од Псеудо Дионисија Ареопагита. О чему се ради? Не ради се, како је неко помену, о говору о Тројици по себи или о говору о икономијској Тројици. Овде се ради о неизрецивосто божанске суштине, о немогућности да се потврдно да одговори на питање ШТА Бог јесте. Његова природа, суштина нам остаје неисказива, неизрецива. Зато и када говоримо да је једна божанска суштина, обзиром да реч "суштина", као и свака друга реч, потиче из нашег искуства створеног света, говоримо да је та суштина "надсуштина". Односно, да се речју "суштина" не може изразити божанска природа, суштина. Оно "над" ("ипер") говори о оностраности, о потпуној другости и другачијости божанске суштине, која се не да обухватити нашим појмовим. Префикс "над" управо има ту улогу, да нагласи неизрецивост "атрибута" божанске природе.

Зато Бога и не познајемо кроз његову суштину, кроз трагање за одговором на питање ШТА Бог јесте. Бога познајемо КАКО Он јесте, односно знамо одговор на питање КО је Бог. Знамо, јер нам је то откривено кроз догађај Христа. Богопознање се догађа у равни личности, не у равни суштине.

То није РАЗДВАЈАЊЕ личности од природе, већ њихово РАЗЛИКОВАЊЕ. Једно је питање ШТА , а друго је питање КО. Теолози би морали да то схвате и да се не бламирају. О томе говоре сви свети оци Истока, од Кападокијаца, преко Максима и Дамаскина, до Григорија Паламе.

[свештеник Александар]

Александре мој потпис.

[angst]

Да ли је Божија суштина бивство?

[Александар Милојков]

Да ли је Божија суштина бивство?

Јесте. У оба случаја, када говориомо о личности и о суштини, реч је о бићу (грчки "еине"). Личност је незамислива без своје суштине, без природе коју пројављује. Међутим, личност је та која ипостазира природу, чини је конкретном постојећом, а не обрнуто. Ако кренемо од суштине као носиоца бића, идентитета онда смо у гадном проблему. Јер, Оваплоћени Логос имао је две природе, божанску и људску, али он је био једно, јединствено биће. Управо зато што је његова ипостас (личност) та која је чинила постојећим те две суштине (природе). Ако природу, као такву, поистоветимо са бићем, онда смо у великом проблему, када је Христологија у питању. Имамо двојство бића и нисмо далеко од застрањења, како бисмо то двојство решили: Или да негирамо људску (монофизитство) или божанску Христову природу (несторијанство). То морамо урадити ако природу поистоветимо са бићем, а ипак желимо да Христос остане један. Међутим, биће је личност, ипостас. Свакако, неодвојива од своје природе. Природа јесте биће, али само као ипостазирана. Зато је ЈЕДАН Хростос (=једно биће) из две природе, а нису два Христа (човек и Бог).

[Milan Nikolic]

О Божијој суштини може се говорити апофатички, тј. непотврдно. Како да разумемо такав апофатизам?

Можемо га разумети поређењем са девичанством.

Знамо да давичанство постоји унутар личности и да представља тајну. Тако и суштина Божија постоји унутар личности Божије и представља тајну.

[dragisa]

ako je od neke pomoci samo se zapitas sta tebe cini kao licnost (dakle licnost sa malim l, jer ultimativna licnost je svakako Bog). videces da neces moci da nadjes odgovor u bilo cemu => priroda licnosti je ne objasnjiva. ali zato sa druge strane moze se reci da tebe kao licnost upravo definisu odnosi koje imas prema svemu ostalom, zato si unikatna i neponovljiva licnost jer koristis slobodu na unikatan nacin.

ovo je pojednostavljen primer samu u svrhu lakseg shvatanja pojmova, ipak je nasa priroda znatno drugacija, ali hvala Bogu sa druge strane mi smo ipak i ikone Bozije te se po nesto moze i reci.

[Борис Михаил]

Јесте. У оба случаја, када говориомо о личности и о суштини, реч је о бићу (грчки "еине"). Личност је незамислива без своје суштине, без природе коју пројављује. Међутим, личност је та која ипостазира природу, чини је конкретном постојећом, а не обрнуто. Ако кренемо од суштине као носиоца бића, идентитета онда смо у гадном проблему. Јер, Оваплоћени Логос имао је две природе, божанску и људску, али он је био једно, јединствено биће. Управо зато што је његова ипостас (личност) та која је чинила постојећим те две суштине (природе). Ако природу, као такву, поистоветимо са бићем, онда смо у великом проблему, када је Христологија у питању. Имамо двојство бића и нисмо далеко од застрањења, како бисмо то двојство решили: Или да негирамо људску (монофизитство) или божанску Христову природу (несторијанство). То морамо урадити ако природу поистоветимо са бићем, а ипак желимо да Христос остане један. Међутим, биће је личност, ипостас. Свакако, неодвојива од своје природе. Природа јесте биће, али само као ипостазирана. Зато је ЈЕДАН Хростос (=једно биће) из две природе, а нису два Христа (човек и Бог).

Две природе нису два бића када им је воља усаглашена, а воља је искључиво природна ствар, тако да, о личности као бићу и неможе бити говора без природне воље, односно, са неодлучном, оклевајућом, необавезаном и неодговорном гномичком вољом.

[Борис Михаил]

Према томе, у Богочовеку Исусу Христу су две сасвим природне и будући да је човек (као људско биће) саздан по образу и подобију Божјем, потпуно усглашене воље, које живе једним бићем, Једног Бога.

[Milan Nikolic]

То би значило, да ако ја усагласим своју вољу са вољом Божијом, онда Бог и ја постајемо једно биће. Али то је потпуна бесмислица.

Једно биће се односи на једну личност. Добро је Зизјулас објаснио да постоје Три Бића док говоримо о Једном Богу.

[Sherlock H.]

Драги Петре,

Ни божанство није надсуштаствена суштина Божја, а то опет, можеш прочитати у Тријадама.

Него шта је?.

Теби сам оставио да изабереш било коју тринитарну јерес и одмах Ти одговорио на изабрано.

Не спорим да си одговорио, али сам са твојим одговором још више постао свестан да немаш појма шта Зизи говори.

Најлакше је смислити неки одговор. А да ли је аргументован, то је потпуно друга прича.

[Борис Михаил]

То би значило, да ако ја усагласим своју вољу са вољом Божијом, онда Бог и ја постајемо једно биће. Али то је потпуна бесмислица.

Једно биће се односи на једну личност. Добро је Зизјулас објаснио да постоје Три Бића док говоримо о Једном Богу.

Три бића, а један Бог. Заиста оригинално. Никоме од светих отаца није пало на памет. Свака част!

[Sherlock H.]

Три бића, а један Бог. Заиста оригинално. Никоме од светих отаца није пало на памет. Свака част!

Pa ako su Otac, Sin i Duh jedno bice, onda to znaci da nema tri licnosti vec samo jedna. Tako da ne vidim sta je sporno reci da su u pitanju tri bica.