Настанак и историјски развој учења о Филиокве

[Guest свештеник Иван]

Средином шестог века у Шпанији узело је маха  учење о исхођењу Духа Светог и од Сина – et Filio, Filioque. Појави овог учења је у многоме допринело присуство Аријанаца који су Сина сматрали за твар. Да би изједначили Сина са Богом Оцем, западни теолози су му придодали и оно својство које припада само Оцу, а то је да исходи од Духа Светог. Ширењу учења о исхођењу Светог Духа од Сина је нарочито допринео севиљски епископ Исидор. За време папе Мартина западни епископи су на латеранском сабору (649) исповедали веру у Свету Тројицу по Никејско-цариградском Символу, остајући на линији одлуке III и IV и потоњих Васељенских сабора о неприкосновености и неизменљивости овог Символа.

Символ са додатком Филиокве су пренели на Исток 809. г. Галикански монаси који су допутовали у Јерусалим да се поклоне Светим местима. Употребљавајући овај Символ на Св. Литургијама, дошли су у сукоб са тамошњим грчким свештенством, чији је одлучни представник монах Јован из манастира Св. Саве Освећеног, називао њихово учење јеретичким. Галикански монаси су поводом тога упутили писмо Папи Лаву III, молећи га за заштиту и савет. Њихову молбу је папа проследио Карлу Великом. Он је поводом овога сазвао сабор у Ахену, новембра 809.г. на коме је Карло Велики председавао и где је већина учесника прихватила Филиокве.

Иако се сложио са овим учењем, папа Лав није дозволио да се у Никејско-цариградски символ унесе Филиокве. Када се у Риму 810.г. одржавао сабор папа је наредио да се на две плоче испише Никејско-цариградски Символ вере, без додатка Филиокве. Ове плоче су истакнуте у цркви Св. Петра.

[Guest свештеник Иван]

Порекло римокатоличког учења о Филиокве

Порекло учења о филиокве налазимо превасходно у делима блаженог Августина у списима о Светој Тројици, а делимично и у делима св. Амвросија Миланског. Присталице Филиоквеа оправдање за своје ставове потражили су у Св. Писму. О одбрану овог учења ромокатолици се позивају на Христове речи о полсанству Духа Утешитеља. Они Христове речи доводе у везу са речима: Све што има Отац моје је; да би потврдили своје учење о исхођењу Светог Духа. Ове Христове речи значе да Син по суштини и Божанству има све што има Отац, као што и Отац има све што има Син, али изузимајући лична својства. То исто важи и за Светог Духа.

Порекло учења о исхођењу Светог Духа и од Сина је у Августиновој тринитарној теологији. Он се послужио Платоновом и оригенистичким схватањем Бога. Говорећи о Светој Тројици Августин полази од Платоновог схватања Бога као Ума. Бог је савршено биће – Ум који има три елемента: памћење, знање и љубав. По Платону памћење је важна одлика ума.

На основу платонистичке шеме, Августин развија теологију у којој је Бог као највише метафизичко биће које има три особине. Отац је поистовећен са Памћењем, Син са Знањем и Свети Дух са Љубављу.
Једнота Божија по светим оцима није ограничена на суштину или природу Божију, него је превасходно у Личности Бога Оца.

[Guest свештеник Иван]

Филиокве као теолошки проблем

Теолошко оправдање Филиокве се заснива на аргументацији која се црпи из Августинве теологије.

Елементи који се користе у оправдању Филиокве су следећи:

Августиново учење о Светој Тројици и поистовећивању Сина са знањем и Светог Духа са Љубављу у Богу. У односима између њих, Августин даје предност Сину над Духом и Сина, поред Оца сматра извором Духа. По Августину и Томи Аквинском за постојање једног Бића није довољно једно биће него два. Овај принцип узет из природних односа пренет је у теологију, тако да постојање једне Личности Свете Тројице изискује постојање других двеју Личности Свете Тројице. Суштински проблем у Августиновом учењу јесте полазиште да суштина претходи Личности. Личности Свете Тројиве за Августина постоје унутар једне суштине, или пак као три сфете једне Божије суштине. Бог је једна суштина у којој постоје три односа: Отац – Памћење; Син – Знање; Свети Дух – Љубав.

Авгистиново учење јесте преписивање психолошких својстава Личностима Свете Тројице. То је представљало увпђење антропоморфизама у Божије постојање.

За Оца се може рећи да је нерођен, за Сина да је рођен а за Духа Светог да исходи од Оца.

[Guest свештеник Иван]

Филиокве у теологији и икономији

Филиокве представља својеврсно тумачење односа унутартројичних односа, на основу Икономије. Овим је у теологију уведена космологија, тј. Бог је тумачен из света и кроз свет. Источни Оци су истицали апсолутну Божију слободуи независност од света, тј. Божије стварање света ни из чега.

На плану теологије не можемо да прихватимо да Дух Свети происходи и од Сина, будући да тамо постоје онтолошке везе између Личности Свете Тројице и једна Личност – Отац је Узрок постојања Свете Тројице.
Св. Григорије Нисијски указује да у вечном постојању Божијем треба разликовати Узрок и оне који су од Узрока. У Светој Тројици од вечности постоји унутарњи покрет, тј. узрочност која омогућава разликовање Личности Свете Тројице које не може бити на основу суштине и енергије. Да би Син био Јединородни треба само Он да произилази од Оца као узрока.

Филиокве је временом постало застава под којом се водила борба против православних. На флорентинском сабору је учињен напор од стране православних да се уместо и од Сина прихвати израз кроз Сина.

[Guest свештеник Иван]

Егзистенцијалне последице учења о Филиокве

Егзистенцијалне последице учења о Филиокве се одражавају превасходна на Еклисиологију. Два основна начела која су довела до Филиокве, јесу првенство суштине над личношћу и поистовећивање Трију Божанских Личности са енергијама. Првенство суштине над личношћу има за последицу одсуство слободе и прихватање нужности у постојању. На плану теологије то значи да је суштина узрок постојања Божијег, те да Отац, Син и Свети Дух нису слободне Личности него се потчињавају нужности природе. Превасходни циљ човековог постојања јесте превазилажење смрти и задобијање бесмртности. Човек, као створен може задобити бесмртност по благодати јер је једино Бог по природи бесмртан. Ако је природа узрок Његове бесмртности, тада је Бог неслободан, јер у Њему бесмртност постоји нужно, тада је и она изазов за слободу.

Августиново схватање Бога као суштине носи веома озбиљне последоице на плану молитвеног живота.
Света Тројица се не може раздвојити, јер где је Отац тамо је и Син и Свети Дух. Поистовећивање Личности са енергијама, има последице и на Божије и људско постојање. Имена Отац, Син и Дух нису имена енергија нити суштине. Знање, љубав и друга својства су заједничка свим Личностима.

[Paladije]

Uuu... oce, svaka cast vi prepisaste skorao citavu skriptu od profesora Pene... greengrin...svaka cast!

[kopitar]

264 »Duh Sveti izlazi od Oca kao od prvotnog izvora i budući da Otac 
bez ikakvog vremenskog razmaka [to] daje Sinu, Duh izlazi od 
obojice skupa.«86

[Milan Nikolic]

И Син и Свети Дух произилазе из Оца без икаквог временског размака. Може се рећи да Дух исходи из Оца кроз Сина, али може се рећи и да се Син рађа од Оца исхођењем Светога Духа.

[kopitar]

пре 18 минута, Milan Nikolic рече

И Син и Свети Дух произилазе из Оца без икаквог временског размака. Може се рећи да Дух исходи из Оца кроз Сина, али може се рећи и да се Син рађа од Оца исхођењем Светога Духа.

Kakva je ovo hereza?

 

255 Božanske su Osobe jedne prema drugima u suodnosu. Zbiljska

različnost među božanskim Osobama, jer ne razdjeljuje božansko

jedinstvo, sastoji se jedino u odnošajima jedne osobe prema drugima: »Po

odnošajnim osobnim imenima, Otac je u odnosu prema Sinu, Sin prema

Ocu, Duh Sveti prema obojici. I premda se po tim odnosima kaže da su

tri osobe, ipak vjerujemo da im je narav ili suština jedna.«70 Među njima

je navlastito »sve [...] jedno ondje gdje se ne javlja opreka odnosa«.71

»Zbog toga jedinstva Otac je sav u Sinu, sav u Duhu Svetomu; Sin je

sav u Ocu, sav u Duhu Svetomu; Duh Sveti sav u Ocu, sav u Sinu.«72

256 Carigradskim je katekumenima sveti Grgur Nazijanski, zvan i

»Bogoslov« ili »Teolog«, predavao ovaj sažetak vjere u Trojstvo:

»Prije svega čuvaj mi taj dragocjeni poklad za koji ja živim i borim se, s

kojim želim umrijeti, koji mi daje da podnesem sva zla i da prezrem sve

užitke: hoću reći ispovijest vjere u Oca i Sina i Duha Svetoga. Predajem ti

je danas. Po njoj ću te upravo sada uroniti u vodu i dići te iz nje. Dajem ti je

kao pratioca i zaštitnika za sav tvoj život. Dajem ti jedno jedino Božanstvo

i Moć, koje kao Jedno postoji u Trojici, i sadrži Trojicu na različit način.

Božanstvo bez razlike suštine ili naravi, bez stupnja višega koji uzvisuje

[Milan Nikolic]

пре 22 минута, kopitar рече

Kakva je ovo hereza?

Исто и ти кажеш. Ако нема временског размака у рађању Сина и исхођењу Духа из Оца, онда се, као што Дух исходи кроз рађање Сина, и Син рађа исхођењем Духа.

Потребно је не само читати слова него и познавати то учење. Нема смисла да се надгорњавамо без икаквих потенцијала да разумемо оно што хоћемо да усагласимо.

[kopitar]

пре 43 минута, Milan Nikolic рече

Исто и ти кажеш. Ако нема временског размака у рађању Сина и исхођењу Духа из Оца, онда се, као што Дух исходи кроз рађање Сина, и Син рађа исхођењем Духа.

Потребно је не само читати слова него и познавати то учење. Нема смисла да се надгорњавамо без икаквих потенцијала да разумемо оно што хоћемо да усагласимо.

264 »Duh Sveti izlazi od Oca kao od prvotnog izvora i budući da Otac 

bez ikakvog vremenskog razmaka [to] daje Sinu, Duh izlazi od 

obojice skupa.«86

 

Ako ti imaš na ovo što dodati onda ne znam što mogu više reći.

[Milan Nikolic]

Нејасно је онда шта очекујеш од разговора. Теологија не почива на цитатима већ на живом односу, потврђујући старо износећи ново.

[Bokisd]

Миланче је у праву тематски, јер ако Отац без икаквог временског размака даје исхођење Духа и од Сина, и ако такође не постоји икакви временски размак између Оца и Духа, онда следствено Отац без икаквог временског размака даје рађање Сина и од Духа, Син се рађа од обојице скупа.

Има то све код св.Фотија Велоког и св.Марка Ефеског и св.Григорије Паламе који су проблеми са филиокве, и то морају РК да се одрекну ако оће да буде јединства.

[Milan Nikolic]

Поента је у томе што ови предањски искази јесу исправни, али потребно је правилно их протумачити. Ево пример: свети Николај Жички каже: ,,У Твом (=Очевом) неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго. Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену'' (Мол. на језеру ИХ).

Тако и ово треба правилно протумачити. Дакле, није Свети Дух након исхођења из Оца дејствовао у рађању Сина, него је као што се говори, ,,без икаквог временског размака'', у исхођењу Светога Духа рођен Син.

Дух исходи из Оца кроз Сина, а Син се рађа у исхођењу Духа.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Problem je u tome što se "Duh Sveti" koristi nekad kao naziv za ličnost, a nekad kao naziv za blagodat, npr sv Serafim Sarovski:

"Sticanje Duha Svetoga kao cilj hrišćanskog života" govori o sticanju blagodati i pisac opisuje iskustvo vidjenja blagodati, dakle nije riječ o sticanju Duha Svetoga kao ličnosti, o nekom ovaploćenju Duha Svetoga u svetima, nego o sticanju blagodati.

Ako se rječ Duh Sveti koristi ovako kako je koristi Sv. Serafim za blagodat onda pošto je jedna energija (blagodat) u Sv.Trojici očigledno je da Duh Sveti (blagodat) izhodi i od Sina.

(Naravno Duh Sveti kao ličnost emituje duh sveti kao energiju, kao blagodat, jednako kao Otac i Sin)

Medjutim ako se pod Duhom Svetim misli na ipostas / ličnost onda se ne može govoriti o ishodjenju i od Sina.

Dakle ova termonološka nejasnoća je zadržana i poslje raskola kod nas pravoslavnih, a kod katolika i nema razlikovanja izmedju suštine i energija, odnosno ličnosti kao svojstva suštine i energija, odnosno nema razlikovanja izmedju ličnosti Duh Sveti i naziva Duh Sveti za blagodat, pa je logičnan dodatak.