Дијагноза - карцином

[Данче*]

[Данче*]

Septembar je mesec posvećen osteosarkomu ( kostanim tumorom). Pogledajte prilog sa dvoje mladica koji su se lečili od osteosarkoma.

 

[JESSY]

Лимун уместо Хемотерапије

 

ЛИМУН - тајна која се љубоморно чува!

Пробајте ово
Исцедиш пола лимуна, разредиш са пола литре млаке воде и пијеш.
Jедноставно, алкализује тело, супер је. Лимун (цитрус) је је чудотворан производ за убијање канцерогених ћелија. Снажнији је 10.000 (10.000) пута од хемотерапије. Зашто ми ово сазнајемо тек сада? Зато што постоје лабораторије које су заинтересоване за производњу једне синтетичке верзије која ће им донети огромну зараду. Ви од сада можете помоћи једном пријатељу обавештавајући га да је лимунов сок благотворан за спречавање те болести. Његов укус је леп и не ствара оне страшне последице као хемотерапија. Ако имате могућности, засадите лимуново дрво на тераси или у врту. Колико људи умире док се љубоморно чува ова тајна, да не би били погођени мултимилионери великих корпорација. Као што знате, стабло лимуна је ниско, не заузима много простора и познато је по својим разноликим плодовима. Можете узимати лимун на разне начине: можете јести плод, цедити га и правите разна пића и колаче. Приписују му се разна својства, али најповољнији ефекат има на цисте и туморе. Ова биљка је доказани лек против свих типова рака. Сматра се такође да је он антимикробска агенс широког спектра против бактеријских инфекција и гљивица, да је ефикасан против интерних паразита и црева, да регулише веома високи крвни притисак и нервне поремећаје и да делује антидепресивно.

 

 

Извор ове информације је фасцинантан: он потиче од једног од највећих произвођача лекова на свету, који тврди да после више од 20 година рада у лабораторији од 1970. год. је константовано да лимун уништава малигне ћелије у дванаест врста рака, међу којима је рак дебелог црева, дојке, простате, плућа и панкреаса. Састојци ове биљке су показали да дјжелују 10.000 (10.000) пута боље од Адиамицина, хемотерапеутске дроге за успоравање раста канцерозних ћелија. Оно што је још изненађујуће је то што лимун уништава канцерогене ћелије, а не утиче на здраве ћелије.

Naučni institut za zdravlje, L. L. C. ; 819 N. Koz ul., Baltimore, MD, 1201.
Institut de Sciences de la Santé ; L. L.L., 819 N. Causez Street,
Baltimore, MD 1201.

 

Glogovac Monastery

[JESSY]

Болест рака и Света Гора

Никос Куркулис

Никос Куркулис је у Грчкој један међу најпознатијим и најпопуларнијим музичарима. Дана 6. децембра 2006 је говорио на грчкој АНТ1 телевизијском програму о следећем проблему који му се догодио 2002 године.

 2002 Никос је

имао дијагнозу рака панкреаса. Након неколико тестова, ова дијагноза је потврђена. Његова мајка му је рекла да се не брине, да ће све бити добро.

Током Великог поста завршио je програм у центру где

jе радио и појављивао се,  свим својим пријатељима открио је болест и сарадницима поделивши дарове обзанио његове последње жеље, јер његов рак је брзо напредовао.  Планирао је да отпутује у Америку како би нашао доктора специјалисту који би му помогао да се излечи. Пријатељи и његова родбина саветовала га је да ходочасти на Свету Гору, Никос је већ имао одавно ватрену жељу да посети Свету Гору, али пре пута отишао је код доктора на контролу да изврши још један тест очекујучи бар мало позитивније резултате.Не добивши очекиван одговор запутио са са неколицином пријатеља на Свету Гору.

Из Уранополиса су се укрцали на брод који је превозио путннике до Дафнија (светогорке луке), будући да је била Страсна седмица брод је био препун ходочасника који су ишли да се поклоне светињама Свете Горе. Поред много заузетих седишта његови пријатељи су уочили једно слободно седиште и саветовали га да седне, на шта је они и пристао.Седнувши, човек крај кога је сео запита га; ти си Никос Кукулис? Изненађено погледавши тог човека одговори, Да! Ја сам Никос.. Човек му одговори; ја тебе не познајем и не живим овде у Грчкој него живим далеко у Америци, моја ћерка слуша и воли твој музику на тај начин те познајем. Дали можемо да се сликамо заједно? Ћерци за љубав, обрадоваће се... Наравно, оговори Никос. Након снимка фотофрафије уследио је разговор између њих. Никос започе причу да би волио да отпутује за Америку али не као туриста, него да нађе доктора (рекавши име доктора) који би ми помогао да се излечим од болести рака. Настало је изненађење..

Како је само тај човек био запањен, да је управо он тај доктор кога је Никос поменуо, и штавише, лекар је изненађен у чуду седео поред њега.  До крај путовања на броду следио је дуг разговор који је на крају завршио разменом визит картице.

Светогорско бденије

Стигавши у скит Свете Ане на бденије Великог Петка. У једном тренутку старешина Скита по имену о. Сила пришао је Никосу и рекао: ". Пођи са мном, сада када је велика група људи изашла из Цркве сад, можеш да целиваш појас Свете Ане " Он није познаво о. Силу, али је пошао за њим. Када су стигли до места где се налазои свети појас Никос је клекао и молио се. Након минут-два клечања почео је да осећа велики притисак  да је пао на под. Тихо се и онесвестио и био ван себе око двадесет минута. Када се опоравио почео је да плаче због благодати коју је осетио. Провео је цео сат времена плачући и касније отишао  у собу где се одмарао цео наредни дан.

Скит Св.Ане (Света Гора) Након Васкрса вративши се у град посетио је доктора, где га је чекало још једно изненађење. Доктор му је рекао да у ново снимњеним тестовима нема ни трага од рака. Није било никаквих назнака да је икада и имао рак.

Треба напоменути да током целог периода од почетка како дијагноза рака установљена, он никада није узео никакав лек нити је узимао хемотерапију ради свог опоравка.

Glogovac Monastery

[JESSY]

КАРЦИНОМОМ ДО БОГА

 

Неистраживи су путеви Господњи и пуни изненађења. Када помислимо да смо изгубљени светлост божанске љубави подигне нас у постојање испуњено радошћу. Можда ово и не може да схвати неко ко није прошао кроз мрачни тунел искушења званог болест и, благодаћу и милошћу Божијом, нашао се с његове друге стране.

 

 

 

 

 

Како је атеиста оболео од рака поверовао у Бога

Овај истинити догађај од пре неколико година испричао ми је мој добри пријатељ, о. Димитрије, парохијски свештеник Грчке православне цркве Св. Василија, која се налази у улици Сахтури, у Атини. Преносим вам све онако како је мени било испричано.

”Једног јутра, након Свете Литургије, отишао сам у црквену канцеларију. Један човек, око педест година старости, дошао је да поразговарамо. Нисам га познавао; никада раније га нисам видео у мојој цркви. Испричао ми је о четрдесетдвгодишњем човеку, који је био хоспитализован у Пиреју, Атини. Имао је тежак облик карцинома. Болест се била проширила на цело тело, чак и на мозак. Након прегледа, доктори су му рекли да не постоји ништа што може да му спасе живот. Узимао је велике дозе лекова, али није му било помоћи. Његов рођак, који је дошао да ми исприча о његовом тадашњем стању, затражио је од мене да одмах одем у болницу, и да га причестим.

Ко што је тражено, одмах сам отишао у болницу, како бих испунио ову обавезу и причестио болесника. Чим сам ушао у болесничку собу, постало ми је јасно да је пацијент био у веома лошем стању. Потврђено ми је касније да је болест била метастазирала на мозак и да му није било спаса. Његови дани били су одбројани. Кревет до њега био је празан. Он је био једини болесник у соби. У једном тренутку, он се пробудио из коме и отворио очи. Одмах ме је видео и са великим напором ми испричао следеће:

Моја породица довела ме је у болницу пре 35 дана. Један човек, око осамдесет година старости, лежао је у соби у коју су и мене допремили. Тај човек је боловао од рака костију. Имао је страшне болове. Али упрокос његовом страдању, он се стално молио: ”Слава Теби Боже, слава Теби Боже!;” ове речи биле су праћене многим другим молитвама. Ја сам био атеиста. Тада сам први пут у животу чуо молитве. Никада пре нисам крочио у цркву. Зато сам био толико изненађен када сам приметио да, након молитве, он мирно спавао по два-три сата. Али када би се пробудио, опет би уздисао од страшних болова. И тада би опет наставио да се моли: ”Слава Теби, Боже!”

Ја сам такође патио од великих болова, а он је, упркос његовом болу, непрестано славио Бога. Међутим, ја сам у својим патањама и болу хулио на име Христово и Пресвету Мајку Његову. Старац је захваљивао Богу што му је дао болест. Слушајући га како то стално понавља, а и сам страдајући, мислио сам да ме узнемирава. Поред његове сталне молитве, он је свакодневно тражио да прими Св. Причешће.

А ја, стално сам га грдио. Говорио сам му: ”Умукни, ућути више! Зар не видиш да нас Бог, Кога ти толико славиш, страшно мучи овом озбиљном болешћу! Какав Бог? Нема Бога!” Старац би ме мирно саслушао и одговорио: ”Постоји, дете моје, Бог заиста постоји, Он је љубљени Отац. Кроз болест коју нам је део, Он нас чисти од мноштва грехова.” Овај старчев одговор би ме још више разљутио и почео бих поново да хулим и на Бога и на ђавола. ”Бог не постоји! Ја не верујем ни у шта; нити у Бога, нити у Његово Царство, нити у други свет.”

Након оваквог разговора, старац би ми мирно одговорио: ”Чекај па ћеш својим очима видети како душа верујућег хришћанина напушта његово тело. Ја сам грешник, али милост Божија ће ме спасити. Чекај, видећеш и повероваћеш.” Наставио је да слави Бога и Пресвету Мајку Његову. Изговарао је једну специфичну молитву у којој се понављало “радује се” (узето из Акатиста Богородици). Он је такође појао химну ”Достојно јест.”

У једном моменту, престао је да се моли и чуо сам га како вели: ”Добродошао мој Анђеле чувару! Хвала што си дошао да узмеш моју душу са војском анђела.” У великом шоку, отворио сам очи и угледао пред собом читаву небеску војску. Старац се прекрстио; прекрстио је своје руке на груди и последњи пут удахнуо. Одједном, болничка соба била је преиспуњена брилијантном светлошћу, светлошћу која је била светлија од сунца. Ја, неверник, атеиста, материјалиста, гледао сам чудо својим очима. Затим је прелеп мирис испунио просторију. Био сам запањен оним што сам видео, јер сам у том тренутку схватио да је старац све време био у праву.

Позвао сам своје родитеље и испричао им све шта сам видео и доживео. Био сам љут, јер ми никада нису говорили о постојању Бога. Тада сам позвао моју родбину и пријатеље, и замолио их да дођу и да ми говоре о вери о којој никада нисам раније ни од кога учио. Оче драги, ја сада верујем да Бог заиста постоји. Зато Вас молим да ме исповедите и да ме причестите.

Слава Богу!

Антониос Тенедиос (Скалохори, Грчка)

[JESSY]

Ova biljka ubija čak 86 odsto ćelija raka pluća?

Krstarica

 

 

 

Rak pluća se smatra za jednog od najvećih uzročnika smrti. Odnosi više života od kancera debelog creva, dojke i pankreasa zajedno. Od 75 do 80 odsto slučajeva raka pluća vodi poreklo od kancera poznatog kao nemikrocelularni karcinom pluća (NSCL).

Studija objavljena u časopisu „Pub Med“ pokazuje da se peršun može koristiti kao lek protiv ove opake bolesti, zahvaljujući svojoj supstanci apigenin, koja ima sposobnost ubijanja ćelija raka i to čak do 86 odsto.

Pored peršuna, postoji još nekoliko namirnica koje se mogu pohvaliti apigeninom, a to su celer, crni luk, pomorandže, origano, korijander, čaj od kamilice, artičoke i crno vino.

Međutim, apigenin je u peršunu najkoncentrovaniji pa se zbog toga najčešće i preporučuje u borbi protiv kancera.

Čaj od peršuna se priprema tako što se oko 15g korena peršuna nasecka na kockice, zatim ubaci u 2dl ključale vode i prokuva oko 5 minuta. Cedi se tek posle 15-ak minuta, a da bi mogao da ispolji sve svoje lekovite moći potrebno je piti do 3 šolje dnevno.

U alternativnoj medicini, peršun se smatra najboljim lekom koji otklanja pesak i kamen u bubregu, uspešno ume da reši urinarne probleme, ali i jak diuretik. Preporučuju se čajevi od korena i listova peršuna.

Izvor: balkanbreakingnews

[Биљана]

 

Prema novim istraživanjima, biljka iz Kine ubija tumor za samo 40 dana

 

 

Lijek napravljen od biljke poznate kao “Loza Boga Grmljavine”, ili Lei gong Teng (Tripterygium wilfordii), koja se stoljećima koristi u tradicionalnoj kineskoj medicini, izbrisala je svaki trag tumora gušterače kod miševa, tvrde naučnici, a uskoro bi trebalo početi testiranje i na ljudima.

Ova manje poznata biljka sa neobičnim imenom za kratko vrijeme je postigla svoju slavu kao ubojica raka.

U miševima, na kojima je testiran spoj dobijen iz biljke, tumor je nestao nakon samo 40 dana ili nakon prestanka tretmana, prema istraživačima na University University of Minnesota’s Masonic Cancer Center.

“Ovaj lijek je nevjerojatno moćan u ubijanju tumorskih stanica”, izjavio je Ashok Saluja, vođa studije. “Svaki dan se moglo vidjeti kako se tumor u miševima smanjuje i smanjuje, i onda je samo nestao.”

“Ovaj lijek je nevjerojatno moćan u ubijanju tumorskih stanica” – Ashok Saluja

Ovi rezultati otvaraju put za kliničko testiranje paijenata oboljelih od raka gušterače, jedne od najsmrtonosnijih bolesti, rekli su istraživači u studiji. Samo oko 20 posto bolesnika preživi godinu dana nakon dijagnoze.

Čak i bolesnicima kojima se uspostavi dijagnoza u najranijim fazama raka, samo oko 14 posto preživi pet godina ili više. Trenutni tretman je Eli Lilly & Co ‘s Gemzar (lly) – generička verzija lijeka dostupnog od 2011. “On dodaje šest sedmica – to je ništa”, rekao je Saluja. “Definitivno je potrebno da se otkrije i razvije više strategija za liječenje raka gušterače.”

Saluja je sa svojim timom formirao kompaniju, Minneamrita Therapeutics, koja će pokušati što prije dovesti lijek do faze kliničkih ispitivanja na ljudima, koja su neophodna prije nego se lijek zvanično odobri.

 

Izvor

 

[Данче*]

One su pobedile rak

 

U Srbiji godišnje od karcinoma oboli oko 33.000 ljudi, a 21.000 umre. Mnogi u vašem okruženju za koje ne znate i ne slutite bore se protiv te bolesti. Retki od njih pobeđuju. Kako? Ove tri žene su u tome uspele.

 

Milica Šimonović (17), srednjoškolka, Šabac: Sažaljenje me je najviše bolelo

 

Akutna limfoblastna leukemija mi je dijagnostikovana u novembru 2008. godine. Tada sam imala 11 godina i roditelji mi nisu odmah rekli od čega bolujem. Posle nekog vremena sam, iz razgovora s drugom decom na odeljenju, sama zaključila o čemu se radi i od čega se lečim.

U početku mi je bilo veoma teško jer do tada nisam ni znala šta je rak, nisam znala kako se leči, koje su posledice terapije, ni šta će mi se sve događati, ali kasnije, kako je vreme prolazilo, dobila sam nove informacije i bila svesna toga da mogu da se izlečim. Tek sam odnedavno postala svesna toga da sam preživela nešto strašno i teško.

Svi su u početku bili zbunjeni i nesvesni toga šta se zapravo desilo. Moji roditelji su razvedeni još od mojih ranih godina, i ja sam odabrala da živim s tatom. U bolnici je prvo sa mnom bila mama, a zatim tata. Verovatno ne mogu ni da zamislim kako je roditelju koji gleda svoje bolesno dete, ali mislim da su se za takvu jednu situaciju odlično snašli.

 

Oboje su se sklanjali od mene da ne primetim kada im je teško. Nakon par godina, kada su mi ispričali neke stvari koje isprva nisam znala i nisam mogla da shvatim, uvidela sam da im je bilo još teže nego što sam mogla i da zamislim. Moram da kažem da ih, pogotovo tatu, smatram zaista jakim ljudima. Sećam se da sam se često šalila na račun svoje bolesti. Kažu da je crni humor vid mehanizma odbrane.

Lečenje je trajalo šest meseci. Za to vreme, lakše mi je bilo da prespavam mučnine nego da ih trpim celog dana. Izlaz sam tražila i u knjigama i muzici. Tata mi je bio najveća podrška i na razne načine se trudio da mi olakša. Skoro svaki dan mi je donosio poneku knjigu. Takođe je na odeljenju bio psiholog, koji mi je pružio veliku podršku. Kada sam shvatila da terapija deluje i da se bolest povlači, bila sam prezadovoljna i presrećna.

Onima koji se trenutno leče poručila bih da se nikako ne predaju. Bitno je da ne gube nadu i da veruju u izlečenje. Onima koji se susreću sa osobama bolesnim od raka savetujem da pokušaju da im pruže što veću podršku i da ne pokazuju sažaljenje. Mene je to najviše bolelo.

 

Milkica Dimitrijević (23), student psihologije, Beograd: Odlučila sam: Moram da se prilagodim

 

 

Za 18. rođendan, od života sam dobila specijalni „poklon“ - rak. Osteosarkom, oblik raka kostiju.

Bila sam tužna prvih nekoliko dana. Onda da sam odlučila: ovo je nova životna situacija i moram da joj se prilagodim. To je značilo da će neki moji planovi morati da sačekaju realizaciju. Šok je pogodio celu porodicu, ali svi smo odmah potražili načine da se što pre prilagodimo. Nisam govorila ljudima da imam rak da bih izbegla sažaljenje, patetiku i nepotrebne savete. Svi koji su znali u početku su bili veoma uzdržani, ali su vremenom počeli da prate moje shvatanje bolesti, šale, crni humor.

Samo saznanje o bolesti me je učinilo zrelijom. U oktobru 2009, počela sam onkološko lečenje na pedijatrijskom odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Lekari, psihološkinja i medicinske sestre su mi detaljnije objasnili kako će izgledati lečenje... Tokom lečenja, teško je sve vreme biti pozitivan i jak. Trudila sam se da se oslobodim negativnih emocija, da ne potiskujem. Nisam razmišljala o ishodu, već sam išla korak po korak.

 

Fokusirala sam se na terapije pojedinačno, i na operaciju. Kad god sam mogla, čitala sam, gledala crtaće, filmove, serije, emisije, spremala prijemni iako tada ni srednju školu nisam bila završila. Šale na sopstveni račun oslobađaju i pomažu da se prihvati situacija. Takođe, porodica, društvo sa onkologije, iz škole, kraja, psihološkinja, medicinske sestre i lekari u različitoj meri su mi pomagali da se psihički bolje osećam i da očuvam pozitivnost.

Nisam razmišljala o tome da li se kancer povlači ili ne. Više sam gledala da li će operacijom biti ceo uklonjen. Kada sam saznala da jeste, laknulo mi je i fokusirala sam se na preostale terapije.
Kad sam završila lečenje, bila sam zbunjena. Odjednom je trebalo da se vratim u tzv. normalan život, ali je to „normalno“ potpuno drugačije. Počele su kontrole koje su donosile nove strahove i stresove. I to sam prebrodila. Neka moja poruka je citat Al Paćina iz filma „Miris žene“: „Za amputaciju duha ne postoji proteza“.

 

Jelena Pantić (37), psiholog, Novi Sad: Bolest je došla kao vapaj moje duše

 

 

Od osobe koja nema nikakve zdravstvene probleme, bukvalno preko noći sam postala osoba koja ima tumor na debelom crevu, koji je sutradan operisan, a nakon dve nedelje sam saznala i to da je bio maligni. Prvo je usledio šok, pa onda suze, ali uspela sam brzo da se saberem.

Slede hemoterapije, pa kontrola na kojoj su otkrili metastazu na jetri, jače terapije, još jedna operacija, još terapija i, što se mene tiče, kraj cele priče oko bolesti i početak novog, pravog života.

Sve to sam dobro podnosila, najviše zahvaljujući susretima s ljudima koji su prošli isto i izvorima podrške koje sam pronalazila u hodu. Saznala sam za dokumentarni film „Bog ima poslednju reč“, u kojem sveštenici, ali i lekari sa Instituta u Sremskoj Kamenici, svedoče o čudotvornim izlečenjima, i to me je jako umirilo i dalo nadu i veru da ću ozdraviti i nastaviti sa životom.

Malo nakon toga sam saznala za knjigu „Ljubav, medicina i čuda“ doktora Bernija Zigela, u kojoj on takođe navodi slučajeve naizgled čudotvornih izlečenja. Ideja da ima leka i da mnogo toga zavisi od mene me je držala. Možda će zvučati čudno, ali mnogo lakše su mi pale i operacije i hemoterapije nego život pre bolesti, kada sam sebe sputavala na razne načine, pokušavala da se ukalupim u neke ustaljene obrasce kako treba živeti. Decenije takvog života su mi bile ogroman stres i verujem da me je to i dovelo do bolesti.

Verujem da je bolest bila vapaj moje duše da konačno stvarno obratim pažnju na nju, da shvatim šta je stvarno važno, a šta je stvarno nebitno. Osećam da sam u značajnoj meri savladala tu najvažniju lekciju u životu i da nema bojazni da će se bolest vratiti jer nema razloga. Ne osećam više tu težinu i pritisak koje sam osećala veći deo života, a osećam radost življenja kakvu nikada pre ovog iskustva nisam doživela.

Ono što mi je sigurno pomoglo jeste moj pozitivni pristup bolesti i pravilno shvatanje šta to znači. Shvatanje da to nije ni presuda ni neka kazna, nego samo poziv da se preispitam. Fokus na život, na zdravlje, na ljubav prema sebi, na sadašnji trenutak, uživanje u svakoj sekundi života i pronalaženje razloga za radovanje u svemu. Pomogla mi je i podrška najbližih, kao i ljudi koji su prošli kroz slično iskustvo. Pisanje tekstova za blog i vođenje stranice na Fejsbuku su mi mnogo značili. Dok se sve to događalo dobijala sam poruke poput „svetu su potrebni ljudi kao što si ti“, „piši nam još dugo, dugo, trebaš nam“ i slično.

 

To mi je mnogo značilo. Ono što mi je smetalo i otežavalo priču jeste sveopšta histerija oko toga kako je hemoterapija samo način da farmaceutska mafija zgrće pare, kako lekari nikoga nisu izlečili (što je velika LAŽ i biću slobodna da kažem način da neka druga, alternativna mafija zgrće pare), histerija oko toga šta ne sme, a šta mora da se jede, čudotvorni pristupi, preparati i biljke koje leče rak na svakom koraku, što nije istina.

Istina je da nema jednog univerzalnog leka, ali ga na sreću ima. Da, neko se izlečio hraneći se na određen način, a neko se izlečio uz pomoć hemoterapije. To je istina.

 

http://zena.blic.rs/Zdravlje/31226/Zene-heroji-One-su-pobedile-rak

[Титаник]

Хмм, дијагноза карцинома није пријатна ствар. Али у тренутку када сазнате за то да потенцијално имате тумор имате две опције: прва је да паднете у депресију (погрешна опција) и друга је да дате себи 5минута да то избаците из себе и кажете себи да вас то неће поколебати на вашем путу напред (добра опција).

 

Ово је био мој сусрет са тумором. 

Наиме годинама уназад ја сам имао повремено болове у стомаку. Стално сам их приписивао нервози, па као боли ме желудац од нервирања и слично..

Е не лези враже,  5. августа 2014. сам добио јаке болове у стомаку, температуру, вртоглавицу, бол у глави који је био врло чудан као да ми неко провлачи жице из корена врата, преко темена, ка челу, па кочење ногу... Дијагноза: јака упала слепог црева => операција следећег јутра. Све прошло у најбољем реду. Рекли ми да се превентивно јавим за три недеље да проверим резултат патолошке анализе...

 

Ја наравно као свако "нормалан" не урадим то. Шта се може очекивати.. Мислим то је САМО, глупо слепо црево... 27. децембар, скоро пуних 5 месеци после операције ја добијам позив из болнице да се хитно јавим на онколошко одељење... ШТАААА? Какво одељење, какава анализа.....?! 

 

У међувремену је стигла и потврдна анализа из Београда да се ради о тумору који се назива Карциноид, веома ретком тумору који погађа један од 300 случаја упале слепог црева, а при том је врло великог малигног потенцијала.... Гомила непознатих информација, које на тој гомили изгледају језиво и страшно....

 

Али шта сам ја урадио... Дао сам себи тих 5 минута када су ме позвали да се јавим у болницу и рекао себи овако: "Ти имаш да завршиш овај факултет, и никакви ракови те неће спречити". И успело је. Све што су ми касније говорили о томе, што сам сам истраживао јер је болест веееомаа ретка, није ме поколебало. 

 

Срећом, откривено је врло рано и није стигао  да постане малиган, нити да  метастазира. Ово је пуком срећом, неки људи га не открију и по 10-15 година а тада се већ вееоомаа раширио. 

 

Но, поента је да не сме дијагноза да вас уплаши. То је болест као и свака друга, тако треба човек да се постави. Ако се сахрани унапред, па ништа му не може помоћи. Мало је страшна помисао да се то догоди, прво питање буде: "Зашто баш ја?", али нема луксуза да се клоне духом.   

 

Ето, нисам сигуран да ли је ова тема била намењена овоме, али верујем да савет не може да шкоди. Само храбро!  :good2:

[Grizzly Adams]

@@Титаник,

 

Хвала ти брате што си поделио са нама. Свака част за добар савет, а посебну тежину има зато што долази од некога ко је лично прошао кроз то.

[Титаник]

@@Титаник,

 

Хвала ти брате што си поделио са нама. Свака част за добар савет, а посебну тежину има зато што долази од некога ко је лично прошао кроз то.

 

Нема на чему. Ту смо да се помажемо.  

[Zayron]

Ово је био мој сусрет са тумором.

 

Da, mnogo takvih slučajeva ranog tumora je otkriveno sasvim slučajno tretiranjem banalnih stvari kao to slijepo crijevo, krajnika itd. Danas doktori svaku hiruršku intervenciju u tijelu koriste da ispitaju i sve ostalo što tamo nadju i uvide jer tijelo se ne otvara i ne reže baš tako često, možda jedanput za 10-20 godina u prosjeku a to je idealna prilika i za dijagnostičke preglede takve vrste. A mnogo pomaže i samopregled, otkrivanje mladeža, kuglica, otvrdlina ispod kože i svuda po tijelu i pažljivije praćenje povremeno javljajućih se glavobolja, mučnina i sl. naročito kad su povezane s vrtoglavicom, nesvjesticom, osjećajem iscrpljenosti, zujanjem u ušima, iskrenjem pred očima, naglim, iznenadnim i brzim tjelesnim promjenama, naglo smršao/la ili udebljao/la, nagli gubitak apetita itd. Treba izbaciti pušenje, alkohol i stres.

[Титаник]

 Treba izbaciti pušenje, alkohol i stres.

 

Da, treba sve. Ali evo ja niti pijem, niti pusim, ali stres da, toga je bilo. Ali da se ne lazemo, danas je stres ne moguce eliminisati, ali barem ga svesti na sto manju meru. Nerviranje oko nebitnih stvari na minimum. Znaci sve sto nije do nas, "ne tice me se". Kako to? Pa znas ja sam brizljiv, ja saosecam... Da, sve je to lepo, ali sve to moze i bez da se nerviramo zbog tudjih problema. Uostalom, tome nekome je dosta svoje nervoze, ne treba mu jos da razmislja kako smo mi jer smo se potresli. Trezvena glava je bolja od usijane, sto bi jedan moj drug rekao: "Stara kineska poslovica". 

[Zayron]

Da, treba sve. Ali evo ja niti pijem, niti pusim, ali stres da, toga je bilo. Ali da se ne lazemo, danas je stres ne moguce eliminisati, ali barem ga svesti na sto manju meru. Nerviranje oko nebitnih stvari na minimum. Znaci sve sto nije do nas, "ne tice me se". Kako to? Pa znas ja sam brizljiv, ja saosecam... Da, sve je to lepo, ali sve to moze i bez da se nerviramo zbog tudjih problema. Uostalom, tome nekome je dosta svoje nervoze, ne treba mu jos da razmislja kako smo mi jer smo se potresli. Trezvena glava je bolja od usijane, sto bi jedan moj drug rekao: "Stara kineska poslovica". 

 

Vremena su teška, danas je već i obični, normalni posao prestao biti "običan i normalan" a postao "adrenalinovi sport" zbog mobinga poslodavaca i šikanovanje od strane radnih kolega i kolegica na poslu. Ne tovariti si na ledja suvišne brige i to što te se ne tiče i što se sekiracijom samo nikako ne da ispraviti a ni popravit. Stres treba eliminisati na najmanju moguću mjeru. Strah za budućnost, napetost, nervoza i stres nam nikako ni u čemu ne pomažu ali zato nam štete u svemu tako što nas paralizuju tada kad bi trebali biti najviše aktivni i inventivni, domišljati. Krize nećemo savladati depresijom i letargijom već samo tako što se postavimo aktivno čelom nasuprot i počnemo tu situaciju nekako rješavat. A za loše stvari je dobro (sa)znat što prije. Što prije saznamo prije ćemo ih imati šanse počet rješavat dok još nismo potonuli ili zaglibili toliko duboko u nečem što nije dobro.

[JESSY]

Но, поента је да не сме дијагноза да вас уплаши. То је болест као и свака друга, тако треба човек да се постави. Ако се сахрани унапред, па ништа му не може помоћи. Мало је страшна помисао да се то догоди, прво питање буде: "Зашто баш ја?", али нема луксуза да се клоне духом.

facenew22222222