Мошти Светих

[Guest]

Постоје ли мошти светих Апостола?

Постоје, доста се налазе у Риму, пролетос сам ишао и поклонио се гробовима са моштима светих апостола Петра, Павла, Вартоломеја и Варнаве.

Углавном су мошти сачуване и има их по читавом свету а доста у самом Риму.

[Guest]

@@Олимп,

хехехехе Богу хвала...

[Gandalf Sivi]

ознато је на пример да је тело, па чак и саме кости светог Серафима Саровског, скроз иструлело. Тако да ништа уопште није остало.

 

Nije tačno, ostale su blagouhane kosti. 

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20130127.htm

[Ромејац]

 

 

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија од 17. до 23. фебруара 2013. године Митрополијом црногорско-приморском проћи ће дио моштију Светог свештеномученика Харалампија, Епископа магнезијског, који се чува у манастиру Морачи.

Недеља, 17. (4) фе­бру­ар

17.00   До­чек у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру, ве­чер­ња, ака­тист

Понедељак, 18. (5) фе­бру­ар

08.00   Све­та Ли­тур­ги­ја у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру

17.00   До­чек у Саборном храму светог Јована Владимира у Бару, ве­чер­ња, ака­тист

Уторак, 19. (6) фе­бру­ар

8.00   Све­та Ли­тур­ги­ја у Саборном храму светог Јована Владимира у Бару

18.00   До­чек у манастиру Савина, ве­чер­ња, ака­тист

Сриједа, 20. (7) фе­бру­ар

8.00   Све­та Ли­тур­ги­ја у манастиру Савина

18.00   До­чек у хра­му све­тог Ни­ко­ле у Ко­то­ру, ве­чер­ња, ака­тист

Четвртак, 21. (8) фе­бру­ар

08.00   Све­та Ли­тур­ги­ја у хра­му све­тог Ни­ко­ле у Ко­то­ру

17.00   До­чек у ма­на­сти­ру Под­ма­и­не

21.00   Све­ноћ­но бде­ње са све­том Ли­тур­ги­јом у ма­на­сти­ру Под­ма­и­не

Петак, 22. (9) фе­бру­ар

18.00   До­чек у Са­бор­ном хра­му Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци, ве­чер­ња, ака­тист

Субота, 23. (10) фе­бру­ар

Пра­зник све­тог све­ште­но­му­че­ни­ка Ха­ра­лам­пи­ја и прослава светог Симеона Мироточивог у Подгорици

09.00   Све­та ар­хи­је­реј­ска Ли­тур­ги­ја у Са­бор­ном хра­му Хри­сто­вог Вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци, у продужетку Светосимеоновска литија са моштима светог Харалампија

 

Извор

[Јаков.]

Иначе мошти су земни остаци било којег православног верника. Ово се заборавило помало у Цркви, и моштима се називају само нетрулежни остаци светитеља.

Међутим као што рекох, а то сам прочитао код оца Тихона у "Несветим а светим", мошти су земни остаци било којег православног хришћанина. 

[Срђан Ранђеловић]

У оквиру „Духовних вечери“ које се одржавају у Манастиру Острогу, у суботу 20. јула 2013. године предавање на тему ”Шта Црква зна све о човјеку и како приступати светим моштима” одржао је протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички и професор Богословије свети Петар Цетињски.

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-dragan-stanisic-sta-crkva-zna-sve-o-covjeku-i-kako-pristupati-svetim-mostima/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[grigorije22]

Magazin BELEŠKE S PUTA: JAŠI U RUMUNIJI Nad moštima Svete Petke

Univerzitetski centar, sedište Mitropolije Moldavije i Bukovine i pre svega stecište hodočasnika – jer tu počivaju mošti velike srpske svetiteljke

 

 

Mošti Svete Petke u beloj odeždi

 

 

 

 

 

 

 

 

Specijalno za „Magazin”

Grad Jaši nalazi se iza Karpata, u severoistočnom delu Rumunije, u istorijskoj pokrajini Moldavija, uz samu granicu sa današnjom državom Moldavijom, nastalom po raspadu Sovjetskog Saveza.Grad je bio prestonica Kneževine Moldavije od XVI veka do 1861. godine, kada je stvorena Rumunija, i prestonica Rumunije za vreme Prvog svetskog rata.

Danas je Jaši veliki privredni, kulturni i univerzitetski centar, sa širokim ulicama i prostranim trgovima, ukrašen brojnim velelepnim zdanjima i sa pedeset crkava. Univerzitet, Narodno pozorište, Centralna univerzitetska biblioteka, Botanička bašta, Filharmonija u Jašiju najstarije su kulturne ustanove u zemlji.

U gradu živi oko 300.000 stanovnika, od čega su četvrtina studenti. Ovde je i sedište Mitropolije Moldavije i Bukovine. Za verne, Jaši je mesto hodočašća. Grad u kome počivaju mošti najpoštovanije i najdraže svetiteljke pravoslavlja, Prepodobne majke Paraskeve – Svete Petke. Sveta Petka je rođena oko 950. godine u blizini Carigrada, u mestu Epivat na obali Mramornog mora. Po očevoj smrti njen brat Jeftimije zamonašio se u Studitskom manastiru u Carigradu. Kasnije je postao episkop i istakao se u borbi protiv bogumilske jeresi.

Petka je rasla kao pobožna devojčica. Odmalena je znala da želi da služi Bogu. Samo nije znala kako. Kada joj je majka preminula, odlučila je da i ona pođe u Carigrad. Najveći deo svog bogatog nasleđa razdelila je siromasima, a sebi je ostavila jedan mali deo, tek da ima za skroman život i poneku milostinju.

Carigrad je u to vreme bio istinska prestonica hrišćanskog sveta, poznat kao Novi Jerusalim. Ali Petku je Bog vodio dalje. Najpre u Svetu zemlju, gde je obišla sva mesta Hristove slave i stradanja, a potom u pustinju s druge strane Jordana. Tu se četrdeset godina podvizavala u mnogim mukama i zadobila je blagodat božju. „A kako joj je bilo znaju samo Ona i Oko svevideće”, napisao je ava Justin. Posle četrdeset godina vratila se u rodno mesto po nalogu Anđela Gospodnjeg.

Kada je njena duša otišla pred lice božje telo su joj pogrebali van groblja, među telima stranaca. Ali, Gospod je hteo da onu koja je već proslavljena na Nebu proslavi i na zemlji. Po njegovoj promisli iste noći dvoje ljudi, otmena i bogata dama po imenu Jeftimija i ubogi nadničar Georgije, usnili su isti san. U snu su doznali da na obali mora počiva telo ugodnice božje Petke. San su, svako za sebe, ispričali episkopu. Tako su otkrivene netaknute miomirisne mošti Svete devojke. Pohranjene su u crkvi Svetih apostola.

Od tada divnim čudima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda, a verni narod im hrli kao najvećoj svetinji i čuva ih kao najveću dragocenost.

Početkom XIII veka krstaši sa Zapada zauzeli su i opljačkali Carigrad i sve što je bilo sveto i dragoceno hrišćanima počeli su da prenose u papske zemlje. Bugarski car Jovan Drugi Asen, ponudio je otkup Latinima. Godine 1231. mošti Svete Petke donete su u prestono Trnovo i položene u Sabornu crkvu. Ali 1393. godine Turci su osvojili Trnovo. Proterali su ostarelog patrijarha Jeftimija, prvog pisca žitija Svete Petke, opljačkali su crkvu, a svete mošti izbacili iz kivota ukrašenog zlatom i dragim kamenjem i svukli sa njih zlatotkanu odoru.   

Ubrzo, zalaganjem vidinskog gospodara kneza Strašimira, mošti su prenete u Vidin. No samo tri godine kasnije Turci su i tu stigli, pogubili su hristoljubivog kneza, a blago iz vidinskih riznica našlo se u Seru kao lični ratni plen sultana Bajazita. Tu su ostale dve godine.

Godine 1398. svetinju su od sultana Bajazita izmolile tri znamenite Srpkinje – kneginja Milica, despotica Jefimija i Miličina kćer Olivera, koja je za spas svog naroda i Crkve pristala da ode u Bajazitov harem. Kada je čuo šta mu kneginja traži Bajazit se nasmejao: „Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo suhe kosti!”, pitao je.

Naša vrla i blagoverna kneginja smerno i gospodski je istrpela tu uvredu i još mu je ponudila sva svoja zemna blaga i imanja u zamenu za svete mošti. Tako je Sveta Petka stigla u Kruševac, u dvorsku crkvu, slavnu Lazaricu. Kako je kasnije zapisao znameniti Bugarin Grigorije Camblah „sva slava Petkina uze se Bugarskoj i podari zemlji srpskoj”.

Kada je kneginjin sin despot Stefan Lazarević preselio prestonicu iz Kruševca u Beograd poneo je i svetiteljkine mošti. Pohranio ih je najpre u Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke, sagrađenu kraj čudotvornog izvora pod Beogradskom tvrđavom.

Sto dvadeset godina kasnije Turci su zauzeli i Beograd. Te 1521. godine mnogi Srbi su silom preseljeni u Tursku, a iz opljačkanog grada odnete su tri svetinje: čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, mošti carice Teofanije i mošti Svete Petke.

Svetiteljka se, posle gotovo tri veka ponovo obrela u svom zemaljskom zavičaju. Mošti su položene u hranilnicu časnih moštiju pri Patrijaršijskoj crkvi Svetoga Georgija na Fanaru. Ali Carigrad više nije bio novi Jerusalim, već prestonica Otomanskog carstva.

U XVII veku Carigradska patrijaršija pala je u velike dugove

zbog teških dažbina koje joj je nametnula turska vlast. Tada je vojvoda Vasilije Lupul, gospodar Moldavije, ponudio da ogromnim prilogom pokrije dugove Patrijaršije, a da za uzvrat za svoj narod dobije netruležne mošti Svete Petke. Godine 1641. svete mošti dospele su u Jaši i položene u raskošni hram Sveta tri jerarha.

A onda je došla 1888. godina. Jedne noći hram je zahvatio veliki požar. Zapalio se svećnjak kraj svetiteljkinog odra i od njega se raširila vatra. Sve je izgorelo – pokrovi, baldahin, draperije. Spoljašnji deo kivota, načinjen od srebra i zlata, sasvim se istopio. Ali unutrašnji deo kivota, načinjen od drveta, tek je malo nagoreo i to spolja. A ispod drvenog poklopca ležale su mošti nedodirnute vatrom. Nisu se istopili čak ni pečati od voska na njenoj rizi.

Posle toga mošti su prenete u Sabornu crkvu posvećenu Sretenju Gospodnjem, gde se i danas nalaze. To je katedralna crkva Mitropolije Moldavije i Bukovine i sedište mitropolita. Podignuta je u XIX veku na temelju stare crkve iz XV veka. Ima četiri tornja i vidi se iz svakog dela grada.

Ovo je mesto kome hrle stotine hiljada vernika. Pristup moštima moguć je od 6.30 časova ujutro do 9.30 uveče. Čak i u vreme najveće zime, kada u Jašiju temperatura padne i do minus 30 stepeni, u crkvi i pred crkvom je red vernih. Žiteljima Jašija dolazak kod Prepodobne je deo svakodnevice. A sa njima su pomešani hodočasnici iz celog sveta.

U toku dana vrši se sedam službi. Kraj kivota uvek dežuraju po jedan jeromonah, jedan đakon i jedan pojac. Oni pomazuju verne svetim uljem, ispovedaju, čitaju molitve za bolesne i nevoljne, služe Akatiste i Molebni kanon i primaju pomjanike (to su papirići sa imenima živih i mrtvih). Od njih hodočasnici često dobiju po struk bosioka ili komadić vate koji se mogu osveštati na svetiteljkinim moštima, a posle se odneti kući i čuvati.

Već tri godine jedan od čuvara moštiju Svete Petke je i jeromonah Kleopa Stefanović, sabrat manastira Krušedol. On je doktorant na Teološkom fakultetu u Jašiju i po poslušanju sabrat mitropolijskog bratstva.

Po zapažanju oca Kleope, posle Rumuna najbrojniji hodočasnici su Srbi. „Srbi su ovde poznati po pobožnosti i ljubavi prema Svetoj Petki, pa ih meštani, kada ih prepoznaju, rado propuštaju u redu”, kaže otac Kleopa.

Svetiteljkine mošti i danas kao i u prošlosti tvore velika čudesa. Pored kivota se nalazi kutija u koju ljudi ubacuju svoja pisma u kojima govore o čudesnim isceljenjima i pomoći koju su dobili od Svete Petke, o njenim javljanjima, ali i o prekorima, opomenama i podukama koje im je uputila kako bi ih učinila boljim i približila ih sebi i Bogu. Mnogima se javlja u snu i podstiče na pokajanje, poziva da dođu u ovu svetinju. Ova kutija prazni se dva puta nedeljno, a brojnost pisama koliko i sadržaj potvrđuju da svetiteljka zaista bdi nad svojim vernim narodom.

I sama sam godinama žudela da posetim Jaši. Da se nađem kraj nje. Da dodirnem njene svete mošti. Milošću Svete Petke ova želja mi se ispunila oktobra 2005. godine. Sa suprugom, sinom i kumom po Bogu stigla sam u Jaši. Bila je subota i nije bio praznik. Tri puta smo stali u red i sva tri puta smo čekali po dva sata da bismo došli do svetiteljke. Toliko je bilo naroda.

Svetiteljkino telo je celo i netruležno. Umotano je u tanko belo platno i prekriveno odeždom. Odozgo se nalazi providni poklopac koji je isečen u visini svetiteljkinih ruku prekrštenih ispod grudi.

U trenutku kada sam spustila svoje ruke na njene prožeo me je osećaj koji je nemoguće opisati. Imala sam svest o tome da dodirujem svetinju, znanje da je duša Svete Petke napustila telo pre hiljadu godina i potpuno jasan fizički osećaj da su njene ruke tople, meke i žive! Dodirujući te ruke dodirivala sam čudo božje! Duboko potresena počela sam da plačem, i plakala sam još dugo pošto sam se udaljila od kivota. Zahvalna svetiteljki i Bogu što je i meni data milost da osetim sveprisutnost božju.

Odežda koja pokriva mošti menja se dva puta mesečno. Svučena odežda odlaže se u riznicu i može biti darovana nekom hramu ili manastiru posvećenom Svetoj Petki, na molbu nadležnog vladike. U Beogradu se nalaze dve svetiteljkine rize – jedna je u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu, druga u crkvi Svete Petke na Čukaričkoj padini. Odežda je od pliša, vezena zlatom i svilom. Može biti bela, ili tamne boje. Bela se oblači za velike praznike, ona tamne boje drugim danima. Ove odežde izrađuju se u jednom manastiru u blizini Jašija i svetiteljki ih daruju vernici.

Moja porodica dobila je veliku milost da u crkvi prihvate i naš dar. Kako mi je rekao otac Kleopa, svete mošti su bile umotane u „našu” rizu o Vaskrsu 2011. godine. Ne znam gde će, u kojoj zemlji i u kojoj crkvi baš ova riza radovati verne, ali sve je to deo sabornosti oko Svete Petke, jer svi mi kojima je Ona Majka među sobom smo braća i sestre u veri, ma kom narodu pripadali.

U Rumuniji se praznik Svete Petke slavi 14. oktobra po novom kalendaru. Zbog mnoštva ljudi koje se tih dana slije u Jaši, mošti se iznose iz crkve pet dana pred praznik, polažu se pod ozidani baldahin i tu ostaju narednih deset dana. Ljudi čekaju danima i noćima kako bi se poklonili svetim moštima i dodirnuli svetiteljkine ruke, pa nekada red, po svedočenju oca Kleope, bude i po nekoliko kilometara. Pred nesagledivom masom naroda službe vrši veliki broj arhijereja, ne samo iz rumunske, već i iz drugih pravoslavnih crkava. Prošle, 2010. godine Srpsku pravoslavnu crkvu predstavljao je Njegovo preosveštenstvo vladika sremski Vasilije, a ove Njegovo preosveštenstvo vladika istočnoamerički Mitrofan.

U čast praznika svake godine u Jaši stižu i mošti svetitelja iz drugih pravoslavnih zemalja, a 12. oktobra uveče zajedno sa moštima Svete Petke monasi ih pronose kroz grad i ova litija se zove Put Svetih.

Nije dovoljno jednom otići u Jaši. Kao što nije dovoljno jednom se napojiti vodom živom. Svako ko je doživeo ovu sreću i blagoslov želi da ih ponovi. I ja želim da ponovo odem tamo i da se poklonim moštima moje svetiteljke. Da dodirnem njenu ruku.

Sva se ozarim, i osetim veliku zahvalnost, svaki put kad pomislim da je sada tamo, u Jašiju, tamo gde su mošti moje voljene Svete Petke, i roman „Petkana“, objavljen na rumunskom jeziku, dostupan čitaocima u knjižarama i mitropolijskoj biblioteci. A čitaoci u Rumuniji su ga, kako mi reče otac Kleopa, već prihvatili i zavoleli.

Ljiljana Habjanović-Đurović

objavljeno: 24.10.2011.    

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Nad-mostima-Svete-Petke.lt.html

[Благовесник]

 

Univerzitetski centar, sedište Mitropolije Moldavije i Bukovine i pre svega stecište hodočasnika – jer tu počivaju mošti velike srpske svetiteljke

 

 

Pričao sam sa Grčićima zasto na njihovim  ikonama ne pise srpska vec bugarska, i oni, Grci, kazu mi da ona nije bila Sprkinja.

[Срђан Ранђеловић]

У суботу 14. септембра 2013, у оквиру Духовних вечери у Манаситру Острогу, предавање на тему О моштима одржао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, парох которски.

 

Радио Светигора

[grigorije22]

Posted on 11/12/2013 by Православље Живот Вечни

Откривене су нетрулежне мошти познатог румунског антикомунисте и антиекуменисте оца Гјорге. Монаси из манастира “Петру Воде” траже да га синод Румунске цркве канонизује иако је отац Гјорге био рашчињен од истог тог синода и својевремено није прихватио рашчињење, већ је наставио да служи.

Отац Гјорге и отац Јустин Парву – румунски борци против екуменизма у 21. веку. Oтац Јустин је српској публици познат и по својој јавној подршци епископу Артемију.

Пре неколико дана у румунском манастиру Петру Воде по установљеном црквеном обичају, извршила се ексхумација моштију оца Гјорге Калчу – Думитрјаса, поводом навршених седам година од дана његове кончине (21 новембра 2006 г.)

Мошти су нађене нетрулежне, чиме се потврдила светост његовог живота.

Познати румунски свештеник и дисидент у време диктатуре Чаушеског о. Гјорге Калчу – Думитрјас се упокојио на клиници у америчкој држави Вирџинија у старости од 80 година.

Отац Гјорге је био симбол супротстављања диктатури комунистичке власти у Румунији – он је отворено штитио Веру, небојећи се затвора, мучења и смрти. Проводећи много година у затворима своје отаџбине, о. Гјорге је био ослобођен после интервенције америчког председника Роналда Регана 1983 г. услед америчких геополитичких разлога. После тога је био принуђен да оде у САД. 1989 г. он постаје настојатељ румунске цркве “Светога Крста Господњег” у Бејлис Кросу, државе Вирџинија. Тек по паду Чаушеског 1990 г. о. Гјорге долази у Букурешт, где врши молебан на једном от тргова упркос присутству “Секуритатее” и после тога се често враћа на румунску земљу.

Изглед нетрулежних моштију.

2006. г. започиње да строји нови храм за румунску паству в округу Вашингтон на обали реке Потомак, државе Мериленд. Није му било дато да види завршетак храма, јер се представио у Господу 21. новембра 2006. г. у својој америчкој парохији, а по његовом завету свето тело му је враћено у Румунију.

Био је рашчињен од вођства Румунске православне цркве 1984. из политичких разлога, али то рашчињење верни нису прихватили и наставио је да служи у Америци.

Речи оца Гјорге о екуменизму:

- Екуменистички покрет је акција иницирана од наших савременика који покушавају да изједначе религије и нације, акција коју масонерија промовише већ дуже времена. Ја сам против екуменизма, и сматрам то највећом јереси нашег века.

- Екуменизам покушава да духовно изједначи вероисповедања, изједначавајући их духовно до најнижег нивоа и посебно уништавајући Православље.

- Екуменизам долази са неким “племенитим” идејама: да волимо једни друге. Зашто би то спорили? Да имамо заједничке молитве, јер тобоже заједничке молитве налазе пут до Бога и томе слично. То су ствари које су идолатријске илузије! Ђавоље илузије!

- Све више и више видим говора против екуменизма, и све више и више ова света опозиција долази до ушију верних.

Румунски старци о екуменизму:

 

Прилог румунске телевизије о пронађеним моштима:

[Александар Милојков]

Нераспаднуто тело уопште не мора да има овакве импликације као у тексту.

[Zayron]

Нераспаднуто тело уопште не мора да има овакве импликације као у тексту.

 

Ja se u te implikacije ne razumijem, mene je više zanimala cjelovita slika tj. ukupni kontekst u kojem figuruje i prezentuje se osoba tog starca iz članka i ustanovio sam da se pojavljuje u vrlo čudnim a dosta zanimljivim suvislostima na tim rumunskim sajtovima. To pomaže više od bilo čega drugog shvatiti o kakvoj je to ustvari osobi riječ, šta simbolizuje i koga prezentuje tj. ko stoji iza nje kao iza svog ideala. I na ostalim sajtovima je to vrlo slično.

 

Taj lav koliko sam shvatio ima biti SAS SPC.

Vrlo kuriozno i zanimljivo istovremeno.

Link:

http://www.razbointrucuvant.ro/recomandari/2013/06/07/biserica-serbiei-rupere-legaturi-canonice-patriarhia-romana-sinod-panortodox-catolicism-iudaism-islam-artemie/

[Orthophill]

Неќу да са овај мој пост негирам светост овога свештеника и исповедника. Да не будем погрешно схватен. Али некада, за оне које не би се распале до трету годину, сматрало се да су велики грешници и да земља неќе да их прими, па им се дупло више помени служили у следеќих 3 година, него у прве три. Сада очито су се критеријуми променили...

 

ПС: Сада са ових нових ковчега који се тешко распадају и људски тела се теже распадају. Па чест је случај да и људи који су живели обичан живот (нити су били велики грешници, нити велики праведници) да не се распадну и по више година...

[Дејан]

Tekst je napisan vrlo tendeciozno...

Dakle, postavlja se pitanje njegovog raščinjenja, i pod čijim omoforom je služio u Americi...

Ovaj Antiekumenizam koji je ovde opisan je isti kao i antiekumenizam oca Justina i svakog normalnog Pravoslavnog Hrišćanina...