Мошти Светих

[JESSY]

Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац[9]. Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца[10] . Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану[11] .
Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе=охристови=обожи=обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и - "сваком телу пропути пут у живот вечни" [12]. Од тада човек зна да је тело стврено за вечност кроз богочовечност, и да је његов божански посао на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни[13], борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога.
Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим - као светим храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима.
Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола шавла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове[14] ; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем[15] ; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо[16] .
А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело[17] . Штавише, по неискааном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове[18] .
Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана.

 

Свети Јустин Поповић

[Tumaralo.]

Kad je rec o netruleznim svecima jel se tu radi o balsamovanju kao sto to rade sa mumijama i sa Lenjinom ili je u pitanju prava stvar? xD

 

Cudo Bozije ili ljudska rabota?

[Иван Ивковић]

prava stvar?

 

Права ствар... 

[Tumaralo.]

 

Права ствар... 

 

 

Uh.. pa to je onda ozbiljno xD 

 

Iskreno nisam znao za to. Mislio sam da monasi balsamuju, odrzavaju ili cuvaju na neki poseban nacin.

Jer znam da su popularne misterije vezane za netrulezna tela gde je najpoznatiji slucaj iz Rusije- onaj budisticki monah. http://web-tribune.com/iza-kulisa/zagonetka-tela-koje-ne-truli-budisticki-monah-umro-1927-a-celije-mu-jos-zive-video#

Pa mi bilo cudno zasto se toliko isticu te malobrojne misterije kada je pravoslavna Crkva prepuna toga. Pa tim pre vezano za ovaj slucaj u Rusiji.

Ok jedan budista iz Rusije ne truli... ali sta je to u poredjenu sa mnogobrojnim (ruskim i ostalim) pravoslavnim svetiteljma koji ne trule? To nikog ne zanima?

[Иван Ивковић]

@@pedja257, опет се враћамо на веру, као и на оној другој теми. Некога занима и та неколицина се назива "малим стадом". Свет је одавно постао место камене неосетљивости и општег унинија тако да та незаинтересованост не треба много да нас чуди.

[Данче*]

pravoslavnim svetiteljma koji ne trule?

 

У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за "нетљено тело" у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване.

Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: "Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости", очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом "Слову о Макавејима": "Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује". Свети Амвросије Милански говори слично: "Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса".

Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, - само су делови скелета.

Овако је било у Грчкој Цркви.

 

Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи "мошти" која потиче од корена "моћ" (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: "Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч "мошти" значи управо кости". 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: "Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти". Потпуно је јасно да "мошти" значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: "Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све". Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем "Просветитељу" пише о моштима: "Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести... ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу".

Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви - Теодор, Давид и Константин "имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу". И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника.

Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква.

 

 

 

Остатак текста: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/mosti.htm

[Иван Ивковић]

Земни остаци светитеља и јесу названи светим моштима јер се кроз њих пројављује деловање божанских енергија (моћи).

[Данче*]

Мошти светитеља Тихона

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

Једну од загонетки црквеног живота у совјетско време представљала је судбина моштију светог Патријарха Тихона, који је 1925. године сахрањен у Малој цркви московског Донског манастира. На парастосу испред његове гробнице 1946. године митрополит Крутицки и Коломенски Николај (Јарушевич) је тужно рекао: „Сад смо се молили само испред гроба Његове Светости. Његовог тела овде нема.“

За овакву тврдњу постојале су све основе. Никога није чудило то што су остаци Патријарха Тихона могли бити уништени: док су се православци према почившем поглавару Руске Цркве односили као према свецу, мржња бољшевка према њему је била изузетна чак и у поређењу с јарошћу совјетског богоборства. На списку непријатеља совјетске власти објављеном у једном од бројева листа „Известија“, Патријарх Тихон је наведен под бројем један.

 

Обретение мощей патриарха Тихона в Донском монастыре

 

Причало се да су власти 1927. године, после затварања Донског манастира, плашећи се да ће Патријархове мошти постати предмет поклоњења, извадиле његов ковчег из гроба и спалиле га у крематоријуму. По другим подацима, монаси су тајно однели остатке Његове Светости и они почивају на Немачком гробљу у Лефортову. Присталице треће верзије су тврдиле: пошто им је било јасно да власти могу оскрнавити остатке Патријарха, монаси су их убрзо после сахране преместили на друго место у некропољу Донског манастира.

Ове претпоставке су прерасле у праву убеђеност кад се 1932. године, предводник црквених расколника-обновљенаца, које је подржавала совјетска власт, „митрополит“ Александар Веденски изненада пред својим поштоваоцима појавио у архијерејској одежди у којој су Московљани одмах препознали драгоцено одјејаније, сашивено специјално за патријарха Тихона у познатој фабрици трговаца, браће Оловјанишников. У њему је патријарх Тихон и сахрањен.

Ипак, остала је нада да ће мошти патријарха којег је волела сва Црква бити нађене.

***

Кад је почела обнова монашког живота у Донском манастиру, једна од првих молби с којима се тада малобројна братија обитељи обратила свом настојатељу, Патријарху Алексију II била је молба да се пронађу мошти светитеља Тихона. Његова Светост нас је радосно благословио на овај труд. Да смо само тада знали с каквим догађајима ће ово бити повезано и како ће се дивно све завршити!

Ускоро се појавила згодна прилика. Започет је ремонт у Малој цркви Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и управо у то време је могло да почне трагање... али оно се с различитим изговорима одлагало и ремонт је већ био завршен. У храму су поново почеле да се одржавају службе, чинило се да је време пропуштено. И поштено говорећи, тада смо лакомислено и врло глупо занемарили благослов Патријарха, позивајући се на различите „разлоге и околности“, за шта смо и платили. И то врло брзо. Иако је, као и увек, Господ и саме наше грешке усмерио на поуку свима и на прослављење Свог верног светог новомученика Патријахра Тихона.

Био је новембар 1991. године. Намесник, архимандрит Агатодор је завршивши ремонт, отишао на службени пут и оставио је мене у манастиру као најстаријег. Све би било сасвим мирно да није било непријатног конфликта с неким чудним људима који су се однекуд изненада појавили. Представили су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне Цркве, иако с њом нису имали никакве везе, како се касније испоставило. Са скандалима и изгредима покушавали су да по сваку цену у манастиру организују своја богослужења без благослова Патријарха. Наговарали смо их, саветовали како смо могли и на крају, схвативши да ништа не помаже, одлучно смо избацили непозване госте. Али, они су били кивни на нас.

18. новембра се обележавао дан кад је 1917. године на Помесном Сабору светитељ Тихон изабран за Сверуског Патријарха (на њега је као једног од тројице кандидата тада пао жреб). Нисам се добро осећао, али сам тог дана ипак служио литургију, а затим и парастос: то је била још и годишњица смрти оца Рафаила (Огородникова). Уопште, 18. новембар је за мене неки необичан датум. На тај дан је 1988. године погинуо отац Рафаил, а 1993. године је умрла Валентина Павлована Коновалова, „московска трговкиња“, духовна кћи оца Јована. Догађај о којем говорим, такође се десио 18. новембра. Али, то наводим само успут.

На литургији сам први пут у свом свештеничком животу припремао резервне Свете Дарове за причешћивање болесника. Иако се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, претходне ноћи је код мене дошао мој друг, скулптор Вјачеслав Михаилович Кликов с молбом да хитно причестим и извршим јелеосвећење познаника који се разболео. Међутим, у нашем храму није било резервних Светих Дарова: испоставило се да овде никад нису ни припремани.

Хвала Богу, с пријатељем Кликова се све добро завршило. У току ноћи сам извршио јелеосвећење, а ујутру је болесника причестио свештеник из другог храма. Да се нешто слично више не би догодило, ја сам под руководством нашег старијег јеромонаха, оца Данила, припремао резервне Свете Дарове и ставио сам их у специјални ковчег на престо.

После вечерње службе свратио ми је у посету друг Зураб Чавчавадзе и донео теглу слатка од малина. Пили смо чај кад је назвао дежурни и забринуто јавио да је на капију дошло неколико ватрогасних кола и да њихов командир тврди да под хитно треба да гасе неки пожар код нас.

— Зар код нас нешто гори? — зачудио сам се.

— Не, наравно! — умирио ме је дежурни. — Вероватно нешто гори у њиховом командиру...

Све ми је било јасно. Недалеко од нас налазила се ватрогасна јединица, чији су се руководиоци дружили с оцем Агатодором. Један од официра је много волео да поседи с баћушком за столом, да философира о животу. Једном је већ за време таквог философско-алкохолног напада упао у манастир усред ноћи. Сад се, очигледно, историја понављала.

 

    

Спустио сам слушалицу, али се минут касније поново зачула звоњава телефона. Дежурни је јављао да не може да смири ватрогасце. Ово је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо, а ја још више да се утоплим после слатка од малине и да идемо да видимо у чему је ствар.

— Шта се десило? — викнуо сам како би се чуло иза капије.

— Пожар! Код вас је пожар! — допирало је отуда.

— А да можда смислите нешто веселије? — подсмешљиво сам почео да се распитујем.

— Добили смо позив! — нису се смиривали с оне стране.

— То је нека грешка, можете сами да се уверите, — одговорио сам ипак одшкринувши капију.

Испред манастирских зидина је заиста стајало двоје ватрогасних кола под пуном опремом. Неколико људи са сјајним шлемовима је ушло у манастир. И сами су били у недоумици.

— Назвала је жена, мислили смо да је од вас. Рекла је: у Донском је пожар, крените под хитно.

Да бисмо се коначно уверили да је дошло до неспоразума, предложио сам да заједно обиђемо манастир. Кренули смо на централни трг. Био је већ касни сумрак, али се све јасно видело. Уобичајени тишина и мир, ништа није изазивало бригу.

— Ето, видите, — обратио сам се ватрогасцима с осмехом.

И у том тренутку је на прозору Мале цркве Донског манастира сукнула јарка ватра, зачуо се тресак разбијеног стакла и кроз прозорски рам је покуљао наранџасти пламен с облацима црног дима.

Ватрогасци су јурнули према својим колима. А Зураб и ја смо замрли отворених уста. Онда смо као луди почели да вичемо:

— Пожар!!! Пожар!!! — И похитали смо према храму.

Поред нас су завијајући пројурила ватрогасна кола. Међутим, храм је већ увелико горео. Кроз прозорске отворе је беснела ватра, дим се као тамни стуб од облака винуо ка московском вечерњем небу.

Нећу дуго описивати ову страшну ноћ. Тек после два сата по поноћи ватрогасци су нам дозволили да уђемо у храм. Пред нашим погледима се указао заиста страшан призор. Црни зидови и плафон, угљенисани кивоти, иконе, све је било поливено водом, несносан мирис гарежи...

Један од ватрогасаца ме је позвао да дођем у дубину храма и успут ми је саопштио своје прве закључке о узроку паљевине. По његовој тврдњи, ватра се појавила баш код надгробног споменика Патријарха. Пошто су зидови у храму били офарбани запаљивом масном бојом, пламен се моментално проширио.

— А ово је заиста чудно, — рекао је ватрогасац показујући на иконостас.

Иако су дрвена олтарска преграда и иконе поцрнели од гарежи, нису спаљени. Иконостас се сачувао у потпуности. Узрујано сам ушао у олтар и видео да овде осим што има мало гарежи, пламен ништа није захватио. Кад сам се вратио код официра он ми је објаснио своју недоумицу.

— Поред иконостаса је све спаљено, а он је због нечега читав. Од дрвета је, зар не, није од метала?

— Дрво је врло старо.

— Како није изгорео? Чудно...

Тада сам се сетио и рекао:

— А!... Па јутрос смо на престо ставили Свете Дарове!

— Шта сте ставили?

Покушао сам да објасним. Официр је пажљиво саслушао и накашљавши се, упитао:

— Озбиљно мислите да то има нека везе с тим што се дрво сачувало од ватре?

— Не знам. Само кажем да смо јутрос ставили Свете Дарове на престо.

— М-мм... Јасно ми је, — отегнуто је рекао официр с неповерењем. — Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а неки предмети остају. У нашем послу се свашта догађа.

Истрага је почела истог дана. Испоставило се да се жариште заиста појавило тик уз гробницу светитеља Тихона. Прозор је овде увек одшкринут и по претпоставци иследника, злонамерник је у храм убацио најобичнију бомбу са запаљивом смесом. Прозори офарбани масном бојом одмах су били захваћени пламеном. Притом је злочинац имао довољно времена да из манастира оде непримећен, заједно с последњим посетиоцима.

Разјасниле су се и околности захваљујући којима је пожар тако брзо откривен. Једна од наших парохијанки која живи преко пута Донског манастира, имала је обичај да вечерње молитве чита на балкону. Управо она је видела пламен на прозору храма и одмах је назвала ватрогасну јединицу.

Дан касније смо у изгорелом храму служили бденије уочи Аранђеловдана. Хор је певао „Хвалите имја Господње“, ја сам обављао празнично кађење, а људи који су стајали међу зидовима поцрнелим од гарежи и нагорелим кивотима, нису могли да задрже сузе. Нисмо желели да преносимо службу у други манастирски храм: није се смело дозволити да људи помисле да је ово тешко искушење просто игра слепог случаја и да Господ нашу узнемиреност и тугу неће претворити у радост, у победу вере и наде у Његов, за нас недокучиви, сведобри Промисао. Управо о томе сам те вечери говорио у проповеди нашим парохијанима.

Требало је приступити поправци храма. После рестаурације овде смо служили мање од недељу дана и Господ нам је поново пружио прилику коју смо недавно пропустили, да почнемо да тражимо мошти светитеља Тихона.

Поново смо се обратили Његовој Светости и он је потврдио свој благослов за вршење ископавања, посаветовавши нам само да радимо уредно и опрезно. Разумели смо његову бригу. Неки су наговарали Патријарха да не дозволи трагање пошто је могућност откривања остатака светитеља врло мала. А ако почну да се шире гласине да су мошти Патријарха Тихона тражене и да нису пронађене, упозоравали су опрезни саветодавци, проблема ће бити преко главе: расколници и они који не мисле добро Цркви одмах ће почети да причају да светитељ Тихон сам није хтео да његове мошти почивају у патријаршијској Цркви. Али, хвала Богу, Патријарх Алексије је одлучно рекао: ако пронађемо мошти, то ће бити велики празник; ако их, пак, тамо нема, то ни од кога нећемо крити.

Људи који су подметнули пожар нису пронађени. Манастирска братија и неки парохијани су претпостављали ко су могли бити починиоци, али су их чак некако сажаљевали и у души препустили милостивом суду Божијем. Тим пре што се сад, по истеку времена, види да је овај злочин био допуштен по Промислу. Управо за време другог ремонта Мале цркве Донског манастира, који се одужио, пронађене су мошти светитеља.

Увече, на празник Сретења Господњег, служили смо молебан код гробнице Патријарха Тихона и приступили смо ископавању. За то су знали малобројни: Његова Светост Патријарх Алексије II, неколико монаха, два старца – архимандрит Кирил из Свето-Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Јован из Псково-Печерског манастира и они које смо замолили да нам помогну: Вјачеслав Михаилович Кликов са својим шегртима и уметник Алексеј Валеријевич Артемјев. Наш руководилац био је научник – археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Раније је учествовао у обретењу моштију преподобног Амвросија Оптинског, бавио се ископавањима у Дивејеву и у Херсону.

Прво смо скинули надгробни споменик. Мермер споменика је после пожара постао скоро смеђ. На дубини од тридесетак сантиметара открили смо масивну мермерну плочу с натписом: „Његова Светост, Тихон, Патријарх Московски и целе Русије“. Управо таква је почетком двадесетог века била титула руских патријараха. Оно што смо нашли нас је веома надахнуло. Почели смо да копамо даље и на дубини од око метар видели смо оно што смо тражили – камени свод гробнице. Прихвативши се посла с троструком енергијом, до јутра смо пажљиво очистили целу гробницу. Кад смо успели да извадимо неколико камења из свода, пружио сам упаљену свећу у отвор који се појавио и погледао унутра. Гробница је била празна. Свећа је бацала светлост само на прашњаве праменове старе паучине.

Кад сам ово саопштио својим пријатељима сви смо изнемогло поседали на под и потиштено смо неко време седели ћутке. Затим су један за другим почели да проверавају: а шта ако сам погрешио, можда су у великој гробници остале макар честице моштију или иверје од ковчега, које је попадало приликом отварања гроба Патријарха? Међутим, ничега није било... Обистиниле су се наше најгоре бојазни.

Кад смо се мало прибрали, одлучили смо да бар у документима забележимо димензије и стање гробнице. Међутим, кад је неко почео да мери њену дужину, штап дугачак два метра је неочекивано у потпуности пролазио и на десну и на леву страну. Исто се десило и са штапом од осам метара. Пожурили смо да испитамо подземни објекат и убрзо смо схватили да нисмо открили гробницу, већ део грејног система храма – камене цеви, које су се налазиле испод пода, кроз које је пролазио топао ваздух из пећи. На месту гроба Патријарха калорифер је због нечега у доброј мери проширен тако да је заиста направљено нешто попут гробнице. А чинило се да је овде зидано нешто ново у поређењу с другим деловима камене подземне цеви. Могуће је да је то заиста била уништена гробница. Али, можда се гробница налазила много дубље, а оно што смо открили била је лажна гробница како би се збунили бољшевици и навели на мисао да је ковчег с телом Патријарха већ извађен и сахрањен на другом месту.

Осим тога, отац Данило је довео једног старца који је тврдио да наводно сигурно зна: светитељ Тихон је сахрањен пет метара источно у односу на место где се претпоставља да је његова гробница. Мишљења су била подељена и сутрадан ујутру смо отишли код Његове Светости да замолимо за благослов шта нам је даље чинити. Кад је сазнао за све детаље Патријарх је благословио да се с трагањем настави на истом месту.

Напокон, већ скоро око поноћи, пред нама се појавила права гробница Патријарха. Није било сумње у то. Била је то моћна грађевина покривена огромном плочом, за коју се, на нашу срећу, испоставило да није грађена изједна, већ да се састоји од неколико масивних камених секција. Подигли смо једну од ових камених плоча. Легао сам на стомак и протурио свећу унутра. Сећам се да ме је одмах зачудио мирис пролећне свежине који се ширио из подземне гробнице. Сви су се збили около. Преда мном се налазио танани ковчег од храстовине с префињеним дуборезом, чији сам опис добро познавао. На њему је била мермерна таблица. Уз светлуцаву светлост свећа прочитао сам: „Патријарх Московски и целе Русије Тихон“.

Нисмо могли да поверујемо у своју срећу. Отац Агатодор је одмах отишао да телефонира Патријарху Алексију. Било је већ касно, око поноћи, али се у Патријаршији управо завршила седница Светог Синода. Двадесетак минута касније Његова Светост је био у Донском. Пре његовог доласка подигли смо остале плоче на гробници и Патријарха дочекали празничном звоњавом звона. Она је у поноћ звучала као на Васкрс.

Тешко је описати шта смо осећали те ноћи стојећи покрај отвореног гроба светитеља Тихона. Нисмо могли да верујемо да је све готово и да су мошти испред нас. Вероватно је исто осећао Патријарх Алексије. Али ми је рекао:

— Ипак треба видети да ли су мошти овде.

Ставио сам епитрахиљ, зато што се мошти могу додиривати само у свештеним одеждама и спустио сам се у гробницу. Извадивши ексере и придигавши изрезбарени поклопац ковчега док ми је срце замирало, ставио сам руку унутра. Моји прсти су прво напипали тканину, а затим раме...

— Овде су!!! — повикао сам из свег гласа.

— Добро! Назад, назад! Брже затварајте! — чуо сам одозго узбуђени глас Патријарха.

Ово се догодило 19. фебруара, а три дана касније у манастир су дошли Његова Светост Патријарх, чланови Синода, духовници Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Кад је подигнут трошни поклопац ковчега с дуборезом који се расипао на наше очи, пред нама су се указале нетрулежне мошти светитеља Тихона покривене плишаном мантијом Патријарха.

Неколико дана касније опрали смо свете мошти по древном чину, обукли их у нову светитељску одежду и положили у специјално направљени кивот. На Патријарху је била управо она позната одежда, направљена у фабрици Оловјанишникова. Касније смо још дуго ломили главу на који начин се ово одјејаније нашло код лажног митрополита Веденског.

Без обзира на то што је у гробници влажност била веома висока, тело Патријарха Тихона, које је у земљи почивало шездесет седам година, скоро потпуно се сачувало. Занимљиво је то да је једна од панагија – напрсних икона, симбола архијерејске власти, која је почивала на грудима светитеља Тихона, била направљена од костију мамута, али се у потпуности претворила у прах. Остала је само сребрна риза. Тада смо се и нехотице сетили речи из Псалтира: „Хранит Господ всја кости их“ („Чува Господ све кости њихове“). Иако се нису сачувале само кости светог Патријарха, него и већи део тела, као и велики патријарашки параман, бројанице, монашки параман, крстић, скупоцена златна панагија, коју су Патријарху, још док је био архиепископ Јарославски, поклонили клир и парохијани ове епархије. Пронађени су чак и врбова гранчица (светитељ Тихон је сахрањен на Цвети) и флашица с миомирисним ружиним уљем, које је изливено на тело Патријарха уочи погребења.

***

После извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев је ипак одгонетнуо и како је лажни митрополит Александар Веденски могао да носи одјејаније патријарха. У фабрици Оловјанишникова нису направљене једне одежде, већ двоје. Сад су оне које су заиста припадале светитељу Тихону изложене у музеју московског Донског манастира.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Марина Тодић

09 / 10 / 2015

Православие.Ru.

[JESSY]