Želja za mističnim iskustvima i čudima

[Medeski]

Čitamo o mnogim mističkim iskustvima svethih otaca, svetogorskih staraca, čitamo o ličnim iskustvima običnih mirjana itd...

Čitamo o čudima i gledamo čuda, mirotočenja, blagodatni oganj... I ona nas kao hrišćane verovatno mahom raduju, krepe našu veru.

E sad, sa druge strane isti ti sveti oci, monasi i duhovnici opominju da ne bi trebali žudeti za bilo kakvim čudima i viđenjima(mističnim iskustvima)

u svom ličnom propinjanju ka Bogu. To poptpuno razumem jer bivajući neiskusni, sami često ne bivamo u stanju razlikovati duhove

i utoliko nam takva iskustva verovatno nisu na čast i duhovnu korist. Sa druge strane sam čitao pa i upoznaovao ljude koje su takva iskustva u ličnom životu toliko

obradovala i okrepila da su na svom daljem hriščanskom putu imali mnogo manje posrtanja i nekih sumnji, straha.... 

Koja bi dakle bila optimalna mera u stremljenju ka ovom segmentu duhovnog života?

[Лапис Лазули]

Misticna iskustva....uff. 

Da mi je da budem prirodan covek samo koliko i zivotinje su prema svojim vrstama dosledno prirodne i nikakva mistika da me se ne dotice de bi mi kraj bio...

Al ne vredi. I sama najobicnija molitva je misticno iskustvo kamo li sta drugo, a sa svime time ide i ta dimenzija odgovornosti...ne male odgovornosti na i onako raslabljenu prirodu i zlu volju... i tako...kome je malo/mnogo dano malo/mnogo ce i da se trazi...pa svako za sebe nek racuna....

 

[MiguelAngel94]

Imam slični problem ;) doduše pre je bio više vezan za mistična iskustva (jer sam ušao/vratio se Pravoslavlju iz new age-a) a danas mi je to više raspoznavanje i razlikovanje znakova od Boga, Bogorodice i svetitelja od prelesti ili ne daj Bože demonske podvale ;)
apsolutno verujem i u čuda i u znakove sa Neba (čisto lično iskustvo a u krajnju ruku kraljni cilj pravoslavnog duhovnog života i jeste oboženje koje jedno veliko mističko iskustvo poznanja Boga) i privatno se u donošenju odluka dosta oslanjam na intuiciju  ali mislim da je ključ u tome da se raspozna šta se ustvari želi putem čuda i šta se uopšte misli pod čudom.

Ako pod čudom mislimo neko čudesno isceljenje ili rešenje nekog životnog problema (stambenog, finansijskog itd) onda je situacija čista....ali ako pod čudom tražimo neku potvrdu da je Bog tu/da postoji, da smo na pravom putu itd, onda se već mislim pre treba moliti Bogu da nas ojača u veri, ukaže na pravi put itd.

Lično, trenutno se ko i svi mog godišta nalazim na raskrsnici (25 godina) i kao većina mog godišta, ne znam kud dalje....jedino čudo za koje se svakodnevno molim Bogu, Bogorodici i svetima/andjelima je da me upute na pravi put, da mi daju šansu da iskoristim sve potencijale koje sam dobio/stekao tokom školovanja i da me nauče da razlikujem već pomenute znake od prelesti i obmane (sledeći ono biblijsko Svetog apostola Pavla "proveravajte duhove i odakle su") :)
ali u svakom slučaju, da u Pravoslavlju nema čuda (i oboženja i vaskrsenja kao najvećih čuda) možda (veoma verovatno) ne bih ni bio Pravoslavan ;)

[Bokisd]

Koliko sam citao, zelja za nekim misticnim i blagodatnim iskustvima u principu nije bas dobra, jer mi kada citamo o nekim odredjenim duhovnim iskustvima svetitelja vidimo ono sto su oni postigli kao plod duhovne borbe i napredovanja i to nam se svidja i mozda pozelimo i mi da imamo neko slicno iskustvo , ali ne vidimo samu borbu i koliko je potrebno duhovnih i mentalnih i fizickih napora da bi se doslo do tih nekih odredjenih blagodatnih i misticnih stvari koji se daju po posebnom Bozijem promislu o svakom coveku.

Tako da , mislim da trebamo da budemo vrlo oprezni sa ovim stvarima....  

[kopitar]

Deset savjeta kako moliti - sv. Ivan od Križa

1. Uvijek imaj na umu da u svemu trebaš slijediti stope Isusa Krista. Izgradi svoj život na Njemu jedinom. On te ljubi. Uzljubi ga.

2. Koliko se više pouzdaješ u stvari koje te odvraćaju od molitve, toliko ćeš manje imati pouzdanja u Boga; ne možeš služiti dvojici gospodara!

3. Otac izgovara samo jednu riječ, to jest svoga Sina, i uvijek je izgovara u vječnoj šutnji, pa je samo u šutnji možeš i čuti.

4. Pronađi stoga tiho i samotno mjesto i tamo se pomoli. Utroši svu snagu i polet svoje volje da Ga zazivaš i blagoslivljaš.

5. Sjeti se da moliti ne znači puno misliti, puno osjećati, puno činiti. Samo jedno je potrebno: biti voljan uistinu zatajiti samoga sebe radi Njega; čuvati tajne Božje ljubavi.

6. Pripazi da imaš čistu savjest, volju sasvim utvrđenu u Bogu i misao okrenutu Njemu. Što bivaš jednostavniji, to si korisniji Crkvi i svijetu.

7. Vjera, nada i ljubav odvraćaju nas od svega i sjedinjuju nas sa Bogom samim. To su neizostavna i najbolja pomagala za molitvu.

8. Tko bježi od molitve, bježi od svakog dobra. Nikada nemoj napustiti mislenu molitvu jer je ovo snaga duše. Ne brzaj u molitvi. Ne prepuštaj se malodušnosti...nikada.

9. U molitvi ne trebamo puno govoriti niti izmišljati razne ceremonije ili tehnike. Dovoljno nam je ono što nas je naučio Isus Krist i to je ono što Otac uvijek sluša. Stoga budi jednostavan. Obzirom na molitve i druge pobožnosti, neka se duše svojom voljom ne mare podavati ceremonijama ni načinima molitve koji se razlikuju od načina što nas uči Isus Krist. Očito, kad su ga njegovi učenici pitali da ih nauči moliti, on ih je naučio sve ono što je potrebno da budemo uslišani od Vječnog Oca, kao onaj koji mu dobro pozna ukus: a naučio ih je samo onih sedam prošnja Očenaša, u kojima su uključene sve naše duhovne i vremenite potrebe, a nije im dao na dohvat mnoge druge riječi ili ceremonije.

10. Oni, dakle, koji su veoma aktivni i koji misle da će svojim propovijedima i vanjskim djelima obuhvatiti cijeli svijet, neka dobro razmisle da bi mnogo više koristili Crkvi i da bi Bogu postali mnogo miliji, a da i ne govorimo o dobrom primjeru koji bi time dali, kad bi upotrijebili barem polovicu svoga vremena da provedu s Bogom, sve da i nije njihova molitva toliko savršena.

 

[C.A._R.I.A.]

On 6/17/2020 at 3:09 PM, Medeski said:

 

Koja bi dakle bila optimalna mera u stremljenju ka ovom segmentu duhovnog života?

Eво ти пример, познајем човека који се тешко молио, и увек су му лутале мисли. Свештеник се мало и љутне када он то помене на исповести. И једном је та особа завапила из дубине душе да више не може да се концентрише и да мисли лутају, и Бог је помогао, као да се могло молити одједном целу ноћ. У питању је лаик, не монах.

 Тако да Бог зна када ће доћи код нас. Тежња за чудима јесте лепа, али када човек крене да се исповеда и причешћује, концентрише се на искрену исповест и искрено покајање, и онда нема времена да размишља ни о каквим чудима која укрепљују, када има друга посла.

[Medeski]

пре 13 часа, C.A._R.I.A. рече

Тежња за чудима јесте лепа, али када човек крене да се исповеда и причешћује, концентрише се на искрену исповест и искрено покајање, и онда нема времена да размишља ни о каквим чудима која укрепљују, када има друга посла.

Lep primer. I iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da su ta "mala" unutrašnja čuda na kraju vrlo moćna i velika. Mali pokret(promena) u duši, mislima, a radost velika. Suze na molitvi su takođe za mene jedno veliko čudo koje krepi. 

No i dalje mi je jako lepo kad pročitam ili čujem za neko "veliko" javno čudo ili nečije svedočanstvo. I dalje bi mi (čini mi se) vera bila za dinar siromašnija bez balgodatnog ognja, mirotočivih ikona, svedočenja svetih otaca,... 

[C.A._R.I.A.]

Сузе на молитви могу бити и од гордости, нису сваке сузе на молитви исте. Оци упозоравају да у цркви суздржавамо осећања, јер се баш може десити да када нас преплаве осећања, да се осетимо узвишено, тј. бољи од других, јер нас је дотакла благодат, рецимо неких светих моштију.

 Тежња за чудима се једноставно прерасте, као што човек у 20 тим не размишља као у 30- тим, а у 40 тим не размишља као док је био млађи, тако је и у духовном животу.

 Нико не каже да су чуда непотребна, свакако лепо је када се десе. Али ништа више од тога. Ако се не десе, опет добро. Бог зна кад треба и шта треба да се деси. Бог нас није напустио и када има и када нема чуда. Она не треба да буду "манифестација" да Бог мисли на нас. Он мисли и када чуда нема, јер има хиљаде малих чуда.

Колико само људи је посетом манастиру добило децу само јер је искрено из срца зажелело и помолило се. И то чудо никада није записано, јер није званично читана молитва. Не кажем да не треба читати молитве за неплодне брачне парове, већ да чуда има много, да то није тек тако једноставно. И када мошти миришу, то је чудо, мада се то свакога дана дешава у манастирима.

 Ми причамо о чудима, а монасима слепи који прогледају и глуви који почну да чују је малтене негде свакодневица. Тамо су чуда честа појава, а опет Бог зна коме ће помоћи. Неко ко је непокретан никада не прохода. Неко прохода после молитве. Бог зна коме је ходање на спасење душе. Зато је ваљда и најбитније.

 Има она прича "Оче видела сам чудо, икона се померила. И свештеник одговара - "Добро, и .." "Оче, чула сам неки глас"...

Сва та чуда могу да се догађају из прелести, али свештеник је прихватио да нема прелести.

 И на крају јој је рекао "Да ли си ти постала боља после тих чуда?" То је оно о чему треба да мислимо. Да ли је то учинило да ми будемо бољи људи ?

[Лапис Лазули]

пре 2 часа, C.A._R.I.A. рече

 

 И на крају јој је рекао "Да ли си ти постала боља после тих чуда?" То је оно о чему треба да мислимо. Да ли је то учинило да ми будемо бољи људи ?

Tako je i meni svestenik objasnio lepo. Prelest se od Bozjeg cuda razlikuje po tome da mora da bude smisleno i namenski nikad tako teatralno i spektakla radi. A i kad je tako i ispuni tu svoju svrhu onda covek i nema nikakvu potebu da se tripuje i gordi time prosto jer je stvar bukvalno takva da ko da je pao pa mu neko pruzio ruku da ustane, sa cime bi se tu imao gorditi sto mora neko da mu pomaze? A cim se oseca posebnim zasluznim... pisi propalo ko zna u kom lavirintu je zalutao...

[Милошшш]

Чудо је кад се деси нешто што пркоси законима науке? Па добро, шта сад да се ради..
Али, вапај из дубине душе у немоћи, па кад дође олакшање, мамооо

[Милошшш]

On 17.6.2020. at 15:09, Medeski рече

Čitamo o mnogim mističkim iskustvima svethih otaca, svetogorskih staraca, čitamo o ličnim iskustvima običnih mirjana itd...

Čitamo o čudima i gledamo čuda, mirotočenja, blagodatni oganj... I ona nas kao hrišćane verovatno mahom raduju, krepe našu veru.

E sad, sa druge strane isti ti sveti oci, monasi i duhovnici opominju da ne bi trebali žudeti za bilo kakvim čudima i viđenjima(mističnim iskustvima)

u svom ličnom propinjanju ka Bogu. To poptpuno razumem jer bivajući neiskusni, sami često ne bivamo u stanju razlikovati duhove

i utoliko nam takva iskustva verovatno nisu na čast i duhovnu korist. Sa druge strane sam čitao pa i upoznaovao ljude koje su takva iskustva u ličnom životu toliko

obradovala i okrepila da su na svom daljem hriščanskom putu imali mnogo manje posrtanja i nekih sumnji, straha.... 

Koja bi dakle bila optimalna mera u stremljenju ka ovom segmentu duhovnog života?

 

[Medeski]

On 19.6.2020. at 11:37, C.A._R.I.A. рече

Сузе на молитви могу бити и од гордости,...

Verovatno si mislio da posle takvog iskustva čovek može pasti u gordost da je on sad nešto ne znam kako duhovno visok? Ne vidim kako bi mogle biti OD gordosti, ali shvatam da mogu biti i od neke svetske tuge i nekih naboja koji baš nisu blagosloveni. Sva sreća da se to tako retko dešava pa da ne propadnemo skroz

[C.A._R.I.A.]

Moгу бити тако што се човек прелести и мисли о себи да је нешто велико, да је добио дар суза јер је једном плакао на молитви. То можда није увек гордост, али степеник до гордости  је високоумље, високоумље рађа гордост.