Интервју Митрополита Амфилохија за „Време“

[Поуке.орг - инфо]

 

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости:

 

 

Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву?

 

Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава.

 

Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима.

 

И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску  правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много.

 

И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност.

 

Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог?

 

То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде.

 

Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти.

 

Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе.

 

Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе?

 

Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор.

 

Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада?

 

Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима…

 

А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша  – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље.

 

Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву?

 

Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније…

 

И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”!

 

То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем.

 

Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага…

 

Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије?

 

Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”!

 

Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”.

 

Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала.

 

Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту.

 

Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете.

 

 На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади?

 

Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ.

 

Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година?

 

Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву.

 

У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања.

 

Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању?

 

Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење.

 

Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам?

 

Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају.

 

У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност.

 

Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему.

 

А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа.

 

 

Разговарала: Јелена Јоргачевић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

View full Странице