Срндаћев Гај

[Срндаћ]

I'm scared of what's inside my head
What's inside my soul
I feel like I'm running
But getting nowhere
Fear is suffocating me
I can't breathe
I feel like I'm drowning
I'm sinking deeper

White light fades to red
As I enter the City of the Dead

Rex tremendae majestatis
Qui salvandos salvas gratis
Salve me, Fons Pietatis
Salve me, Fons Pietatis

I feel it burning through my veins
It's driving me insane
The fever is rising
I'm going under
Memories flash before my eyes
I'm losing time
The poison is killing me
Taking over

White light fades to red
As I enter the City of the Dead

Quantus tremor est futurus
Quando Judex est venturus
Quantus tremor est futurus
Quando Judex est venturus

Damnata, invisus, ubique
Ab omnibus, ad infinitum.

[Срндаћ]

 

Одисеја домовине

Била једном земља мала
на врху брда Балкана
што је своју душу дала
како би била заклана.

Вел'ка јој слава и хвала
из њених првијех дана
док није шапатом пала
због својијех великана.

Од својих људи крв крала
у име свијетлог султана,
крв брата са сабље прала
као да то није мана.

Маћеха дјеци постала,
робиња туђем са вана,
са собом у рату остала
међу дјецом растрзана.

А дјеца јој иста расла,
истина је свима јасна,
"једна вјера - једна паства,
а смрт брата нам је сласна".

Била једном земља мала
на врху брда Балкана
што је своју дјецу дала
у раље смрти шејтана.

[Срндаћ]

 

Вјерна невјери

 

Гдје си сад, добри витеже мој?

Гдје си, моја срећо и снаго?

Врати ми се, овако самој,

узми твоје мило и драго.

 

Гдје си сад, л'јепи витеже мој?

Кога очи гледају твоје?

Врати ми се, овако самој,

не дај њој оно што је моје.

 

Гдје си сад, ох невјеро моја?

Која ноћас на груд'ма ти спи?

Све ти прашта љубов'ца твоја,

јер једна моја жеља си ти...

[Срндаћ]

Хеј, Соколови!

Хеј, тамо, гдје су црне воде,

сједа на коња козак млади.

Плаче, жали млада ђевојка,

иде козак из Украјине.

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Жал, жал за милом,

за родном земљом

Жал, жал, срце плаче,

више је видјети нећу!

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Медовине, вина наспите,

ако загинем, покопајте ме

у далекој Украјини,

код моје миле дјевојчице.

 

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моја степска шево!

Хеј, хеј, хеј, соколови!

прелетите горе, шуме и долове!

Звони, звони, ох, моје звонце,

моје степско звонце, звони, звони, звони!

 

Хеј, тамо, гдје су црне воде,

сједе на коња козак млади.

Плаче, жали млада ђевојка,

иде козак из Украјине.

[Срндаћ]

 

Када смо били на боју

 

Када смо били на боју,

ту је сваки мислио о својој вољеној,

или о жени.

 

И ја коначно стигох мислити,

када гледах у лулу, 

у њен плави дим.

 

Како си ти некад мене лагала,

како си своје срце ђевојачко

другоме дала!

 

Али ја не мислих ни о чему,

само сам лулу пушио

са турским горким дуваном.

 

Ја само вјерно зрно чекам

да усмртим своју тугу

и прекинем нашу мржњу.

 

Када будем на боју

у сусрет зрнима полетићу

на свом враном коњу!

 

Али смрт није за мене,

и опет коњ мој врани

износи мене из огња!

[Срндаћ]

У кланцима Билеће

 

Мили Боже, десило се чудо,

Турцима војска погину лудо.

У кланцу стрмом покрај Билеће

у јату црном гавран још сл'јеће.

Доста је Турком живота ту пало,

пред њим' најбоље од Босне стало.

 

Узвикну Влатко, силни војвода:

- Неће бити турскијех похода!

Нећете Босну добити лако,

вазда било и остаће тако!

Нашли сте судбу покрај Билеће

сваког оног што на Босну креће!

 

[Срндаћ]

Како се шумски цар ожени

 

Био једном један шумски цар. Владао је својим царством у Мркој шуми мудро, бранећи га од непријатеља, помажући свом народу и поштујући богове. Заповиједао је веома богатим краљевством и надалеко и нашироко најбољим стријелцима, а сам цар је био најбољи међу њима. У боју против једног од западних кнежева, погодио је туђинског војводу стријелом у око и тиме утјера страх међу туђе војнике и натјера их у бијег. У лову, могао је погодити и најмању животињу и када би бјежала кроз зеленило да би се сакрила. Многи владари зажељеше тако моћног и способног човјека за зета те му сталн долажаше страна посланства нудећи рпинцезе својих земаља шумском цару. Али цар не хтједе ниједну принцезу јер презираше лагодан живот и господу која му бјеше долазила, па је разгласио да ће она дјевојка која га побиједи у стреличарству постати његова жена. То се нимало не свиди западној и јужној господи те одусташе од својих наума, али онда дођоше посланства са истока. Нудили су Косовићи своју принцезу, хвалећи се како су они јак и ратнички народ те говораше како је стога само жена из њиховог рода достојна цара Мрке шуме. Бијелопавлићи од Мораве се хвалише ништа мање претјерано него Косовићи, али цару ни њихове понуде не бијаху миле. Ипак, прихватио је њихова посланства под условом да се надметање у стреличарству одржи, на што господа нерадо пристаде. 

У седми дан седмога мјесеца на такмичењу се бјеше скупило сво царство, што старо што младо. Сви дођоше гледати како се ина господа такмичи са њиховијем царем. Лутке као мете бијеху постављене на различите раздаљине, а најдаља, шеста бјеше удаљена на самом крају поља те се стријелцима чинило да виде само тачку у даљини, а не лутку. У поље изађе цар, сам, без свите носећи само свој лук и тоболац пун стријела. Утом уђоше и три жене које су се требале надметати са царем. Не познавши ко је трећа дјевојка којој капуљача прекриваше лице, цар јој приђе и упита:"Ко си ти ђевојко? Нијесам знао да ми још једна кућа нуди руку своје шћери.", на што му дјевојка одговори:"Ни не нуди ти господска кућа, благи царе, већ сиротица без оца и мајке се сама нуди. Сиротица, али са луком вјештија од тебе.". Цару то би мило чути, на опште згражавање источних принцеза да ће дијелити мјесто на такмичењу са убогом сиротицом. Но, царева је увијек највиша те такмичење поче. 

Прва је гађала принцеза Бијелопавлићка. Стаде пред цара у својој свиленој плавој хаљини прошараној сребром те се засјаји попут драгуља. Многи народ стаде одушевљеним таквом раскоши, а многи шумски властелини зажељеше имати плавокосу принцезу за себе. Говорило се за њу како је најљепша на читавом истоку међу свим моравским принцезама, јер ниједне не бијаше плаве косе и плавих очију и ниједна не бијаше од виђенијег господства. Одрасла у свили, бијаше она сама као од свиле саздана. Многи зажељеше да им она постане царица. Узевши лук и стријелу, принцеза натеже те отпусти и погоди трећу лутку што бијаше на пола поља постављена. Задовољна својим поготком, посматраше она цара како натеже свој лук и погађа такође трећу лутку, те онда погађа четврту. Принцеза поново натеже свој лук, отпусти али не могаше погодити ништа даље од треће лутке. Угледавши како је принцеза видно незадовољна и тужна, цар клекну пред њом и похвали је на њеној вјештини која није својствена женама њене кнежевине. Онда устаде и прогласи принцезу Бијелопавлићку достојном за било ког другог шумског властелина, на радост и принцези и својој властели.

Друга гађаше принцеза Косовићка. Стаде пред цара у дугој, простој бијелој хаљини и црвеним прслуком на себи, цноока и црне косе увезане и пребачене напријед преко рамена. Изгледаше више као проста сељачка дјевојка неголи каква принцеза, али такав бијаше род Косовића јер живјеше и владаше у кршној земљи која не даје никаква господства, већ само труда и муке. Многи помислише како ће она постати њихова царица јер дјевојка погоди и четврту и пету лутку. Али цар тада погоди посљедњу, шесту лутку до које принцеза не могаше ни добацити стријелу. Иако је изгубила, цар клекну и пред њу и похвали њену вјештину јер прослави свој род и своју земљу те још рече:"Ако жене у вас овако гађају, онда у мушких мора бити још већа вјештина!". Прогласи цар и њу достојном шумске властеле, на њену радост и на радост својих властелина.

На крају стаде гађати покривена сирота дјевојка. Нико не могаше видјети јој лице, али нико више не помисли да ће тога дана добити царицу. Цар је подсјети да мора погодити најудаљенију лутку, на што дјевојка од њега затражи да се постави и седма лутка, још даље иза шесте. Цар одби и затражи прво да види вјештину сиротице. Не прође ни трен, она је већ ставила стријелу у шесту лутку. Цар нареди да се постави и седма, још даље иза шесте, те узе и натеже свој лук. Утом, дјевојка скиде своју капуљачу и када је цар угледа остаде у мјесту к'о укопан. Сиротица имаде дугу црну косу, пуштену низ груди развезану, мале црне очи и бијело лице које засјени љепоту прошлих принцеза. Како је погледала у цара, тако цар отпусти своју стријелу и не успје ни добацити до седме лутке. Утом сиротица приђе цару, узе га за руке и рече:"Подај ми свој лук, мужу мој.", што цар и учини. Поново, у кратком трену њена стријела се нашла у својој мети погодивши најудаљенију седму лутку без имало напора по сиротицу. "Како се зовеш, сиротице?", упита цар, нашто она одговори да се зове Добрила и збаци са себе свој сиви капут. На леђима јој засјајише вилин-крила а њена бијела хаљина се засјаји на сунчевим зрацима. Позна цар да је то вилин-царица из дубина шума његовог царства те је узе за жену и са њом изроди дјецу која и данас владају Мрком шумом. 

 

[Срндаћ]

 

[Срндаћ]

 

[Срндаћ]