Derviška molitva ponovo u Beogradu posle 236 godina

[Милан Ракић]

Grupa derviša sa Kosova i Metohije došla je u Beograd gde su danas u Šejh Mustafinom turbetu kod Studentskog trga odrzali zikr (molitvu), prvu posle 236 godina u Beogradu.

Okupljeni koji su došli iz Đakovice, nosili su tradicionalnu garderobu, a molitva Bogu je počela uz karakteristične ritmičke pokrete koji se razlikuju od ostalih pripadnika muslimanske veroispovesti.

Derviši kažu da su se okupili kako bi odali počast preminulom rođaku, čija duša je, kako smatraju i dalje živa.

„Ta duša koja je ostala ovde, među svim ostalim koje su otišle i nestale, nama to simbolično mnogo znači. I mi zato volimo da ga posećujemo, da ga obeležavamo i slavimo, da radimo neka dobra dela i poklonimo njegovoj duši. Mi imamo to verovanje u islamu da taj živ čovek kada radi neko dobro delo i dobije nagradu od boga za to dobro delo, tu nagradu može da pokloni nekom umrlom“, objasnio je Muhamed Nasir iz Islamska zajednica.

Šejh Mustafino turbe posvećeno je Mustafi Bagdađaninu, starešini Hadži-šejh Muhamedove tekije u kojoj su se okupljali derviši moćnog reda Kadir.

[Милан Ракић]

Derviši u Beogradu

Beogradske tekije, tarikati, šejhovi

Kada je januara 2005. godine grupa sufija iz hrama Mevlevi Galata u Istanbulu izvela svoj impresivni sema obred u beogradskom Domu omladine, malo koji radoznalac koji je prisustvovao tom događaju bio je doista svestan da turski derviši nisu premijerno došli u Beograd, već su se u njega vratili. Jer, kako saznajemo iz čuvenog Putopisa Evlije Čelebije, u vreme kada je on boravio u Beogradu 1660. godine, u tom gradu je bilo čak sedamnaest tekija.^[1] U periodu od 1521-1867. godine, dakle, gotovo puna tri i po veka, derviši su živeli u Beogradu, redovno izvodili zikr,^[2] izučavali dela velikih sufijskih mislilaca, sami pisali mistička dela i poeziju, i imali jednu od centralnih gradskih ulica koja se na austrijskom planu Beograda iz 1789. godine nazivala Derwisch Gassen.

Gde su se sve nalazile beogradske tekije, kako su izgledale, kojim redovima su pripadale? S obzirom na manjkavost podataka koji se tiču baš tog aspekta religijskog života u „Stolnom Beogradu“ u spomenutom periodu, nije lako danas pružiti nedvosmislene odgovore na ova pitanja. Zahvaljujući turskim i austrijskim planovima grada, popisima muslimana, defterima, beratima i vakufnamama iz različitih perioda, kao i docnijim istraživanjima istoričara i istoričara umetnosti, za bar osam tekija se, s prilično pouzdanja, može odrediti tačna ili približna lokacija. Još dve tekije koje se tu spominju do kraja 17. stoleća ostale su, na žalost, neubicirane.

U Beogradu su se još 1863. godine mogle videti bar četiri od tih deset tekija, a jedna od najznačajnijih, Hadži-šejh Muhamedova, čije je turbe sačuvano i danas se nalazi u nekadašnjem dvorištu te kuće, fotografisana je 1866. godine nakon što je u njoj, u jednom kraćem periodu, zasedao Pravitelstvujušći sovjet.^[3] Pored spomenute kuće, koja se nalazila u vrhu nekadašnje „Derviške ulice“, odmah ispod današnjeg Studentskog parka, na spisku lociranih, ubiciranih beogradskih tekija, nalaze se još: tekija na Savi, tekija u tvrđavi Narin (na zapadnom kraju Gornjeg grada), kao i tekije nazvane po Šejh Ali-efendiji, Šejh hafiz Mehmedu, Šejh Hasan-efendiji, Šejh Hašim-efendiji, i Mehmed-paši Jahjapašiću.^[4]Neubicirane su tekije za koje se, prema pisanim izvorima, veruje da su se nalazile u mahali Tir-i-bala džamije i Bulbulderu,^[5] današnjoj Zvezdari.

S obzirom na to da je sačuvana njena fotografija, najviše se danas zna o Hadži-šejh Muhamedovoj tekiji na početku strme Višnjićeve ulice ispod Studentskog parka. Što je najvažnije, i danas se zna kako je ona izgledala i gde se tačno nalazila. Na planu austrijskog oficira Bruša iz 1789. godine, ova tekija je ucrtana odmah preko puta Kizlar-agine džamije iz ranog 17. veka. Feliks Kanic, štaviše, beleži 1897.g. da su se u turbetu ove tekije nalazili grobovi trojice „verskih junaka“: Horasani baba-Mehmeda, Bagdali Mustafa-bega^[6] i Anteđe hadži-šejh Omer-efendije. Pretpostavlja se da je tekijska kuća na fotografiji iz 1866. podignuta u 18. stoleću, dok je izvorna Horasanijina tekija bila iz Čelebijinog vremena, dakle, sredine 17. veka. Pravougaone osnove, ona je imala dimenzije 17,5m x 8m i kraćom, strmom stranom, njen spoljašnji zid se spuštao niz Dervišku ulicu. Dužom stranom ona je bila okrenuta ka današnjem Studentskom parku. Kapija, i sama zgrada tekije, nalazile su se na toj strani. U tekiju se ulazilo iz dvorišta u kome se, pored spomenutog mauzoleja, nalazilo nekoliko nišana, kao i štala, nužnik i zatrpan bunar. Pored tekije se u istom dvorištu nalazila i manja prizemna kuća, a glavna kuća se sastojala od tri prostorije u prizemlju (veća soba, manja soba i hodnik) i još četiri na spratu, među kojima je, po svemu sudeći, bila i semahana, prostorija u kojoj su derviši izvodili svoj centralni obred – zikr (dhikr). Na žalost, ova istorijska kuća je porušena 1892.g., a u zemlji je ostao još samo njen podrum.^[7]

Ko je bio šejh Mehmed (Muhamed) Horasani i kojem tarikatu je pripadao? U svom putopisu Čelebija spominje tekiju Mehmed-paše Jahjalija (Jahjapašića),^[8] jedno od najstarijih beogradskih sufijskih zdanja, podignutih, svakako, pre pašine smrti 1548. Ta tekija se nalazila u dnu Derwisch Gassen, na Dorćolu, u bloku između današnje Dušanove, Knićaninove, Skenderbegove i Dubrovačke ulice.^[9] S obzirom na to da nose isto ime, te da su se nalazile nedaleko jedna od druge, sasvim je moguće da su ova, i Hadži-šejh Muhamedova tekija, bile sagrađene iz istog vakufa Mehmed-paše Jahjapašića, odnosno Mehmeda (Muhameda) Horasanije. A kako je Mehmed-paša bio poznat kao akindžijski beg, pretpostavlja se da su obe tekije izvorno pripadale bektašijskom redu, jer je među akindžijama bio razvijen kult Hadži Bektaš Velija, osnivača tog bratstva.^[10] Bektašije su bile tipično turski derviški red, rasprostranjen među pripadnicima osmanske vojske. Njihovi šejhovi su obično vršili dužnost imama među posadama tvrđava.

Moguće je, isto tako, da su te dve tekije, u docnijim periodima, pripadale i nekim drugim tarikatima. U natpisu šejh-Mustafinog turbeta, koji je 1783.g. podigao defterdar Husni Jusuf,^[11] piše, na primer, da je taj šejh bio sadija, pa je osnovana pretpostavka da je i Hadži-šejh Muhamedova tekija, koncem 18. veka, pripadala tom redu. Sadije su, kao i bektašije i rifaije, bile tipično vijnički tarikat. Za bektašije se još vezuje i tekija u tvrđavi Gornjeg grada, kao i Subašina tekija na periferiji Beograda koje takođe spominje Evlija Čelebija u svom zapisu.^[12] Izgleda da je baš o toj drugoj tekiji reč u vakufnami beogradskog defterdara Ahmed-efendije, koji spominje nekakvu bektašijsku kuću koja se nalazila na Bulbulderu. Za hranu u toj derviškoj tekiji defterdar je namenio 12 akči dnevno, dok se, u istom dokumentu, za sadijsku i halvetijsku tekiju određuje po 30 akči.^[13] Ovaj dokument, koji u svom radu navodi Radmila Tričković, dragocen je za istraživače, naročito zbog toga što se tu izričito spominju tri poznata sufijska reda u Beogradu u 18. veku. Defterdar Ahmed je, prema tom dokumentu, „za stan šejhova halvetijskog reda namenio dve kuće, od kojih je jedna imala 5 odaja u prizemlju i 6 na spratu, a druga dve velike prizemne odaje i mutvak, jednu odaju na spratu, zatim zgradu za seno, bunar, baštu od 4 dunuma i avliju od 25 aršina. Šejhovima sadijskog reda defterdar je zaveštao jednu kuću blizu konaka beogradskog mukabeledžije na Zereku. Ova kuća imala je po 5 odaja u prizemlju i na spratu, mutvak, podrum, jednu zasebnu odaju, baštu od pola dunuma i malu avliju. Za izdržavanje šejhova ovog derviškog reda Ahmed-efendi je ostavio i jedan vinograd od 45 dunuma, koji se nalazio blizu starog ambara u Varoši, na Dunavu“.^[14] Pretpostavlja se da je i defterdar Ahmed bio pripadnik nekog od spomenutih tarikata.

Iz nekih drugih dokumenata koji pripadaju osmanskom periodu u povesti Beograda, saznajemo imena brojnih drugih derviša. Najpre Evlija Čelebi spominje nekog šejha Kurudžizade kao starešinu (dede) beogradskih halvetija, dodajući da je on bio dobar i pobožan šejh i halifa Mahmud-efendije, pročelnika glavne tekije u Uskudaru,^[15] derviši Hamza i Husein iz Anadola, te Baba Ruhi Adžem, Emir Bagdadi i ćatib Baba Bali iz Kuliča. Samo četvrt veka docnije (1560.) spominju se još i Šaban-dede, Baba Bustan, Baba Mahmud, Dedezade, Omer (sin Dedekaima), Pervane, derviš u Ferhad-pašinoj mahali, i još neke sufije.^[16]

Poseban ugled u versko-pravnim i naučnim krugovima imao je, na prelazu iz 16. u 17. vek, šejh Nurullah Ibrahim bin Iskender, poznatiji po svom književnom imenu Muniri Belgradi. Šejh Muniri je bio rodom iz Bosne, školovao se u carigradu, a u Beogradu je proveo najveći deo svog života kao muftija i profesor čuvene medrese Mehmed-paše Jahjapašića. Pisac i pesnik, enciklopedik, propovednik, Muniri Belgradi je bio autor brojnih versko-moralnih i pravnih spisa, uključujući i geografski traktat Seb’yyat koji je izgubljen, kao i rodoslov derviških redova na Balkanu (Silsilat al-mugarrabin),^[17] uputio starešini derviškog reda melamija Huseinu Lamekaniju. Šejh  Iskender je umro 1617. godine, a njegovo turbe se dugo nalazilo na uglu Dubrovačke i Skenderbegove ulice.^[18]

Hazim Šabanović pretpostavlja da je u 16. i 17. stoleću u Beogradu bio zastupljen veliki broj derviških bratstava, uključujući bajramije, melamije, bektašije, halvetije, gulšenije, kadirije, hindije, mevlevije, nakšibendije, rifaije, sadije, sunbulije, šabanije, šazilije i ušakije. Moguće je da su tu još bile prisutne i bedevije, dželvetije, džerahije i sinanije, „o kojima nema pomena u izvorima, ali ih je bilo po drugim balkanskim centrima“.^[19]

Ono što, međutim, sigurno znamo jeste da su se, pored halvetija, sadija i bektašija, u Beogradu nastanile i kadirije i nakšibendije. Kadirije su imale svoje tekije na Dorćolu i Kalemegdanu. U Gornjem gradu se njihova tekija nalazila pored šehidskog turbeta Damad Ali-paše, osvajača Moreje, koji je poginuo u bici kod Petrovaradina avgusta 1716. godine. Tu tekiju je, između 1743. i 1746.g., podigao beogradski vezir Jahja-paša Hatibzade^[20] (po kome je i sama tekija dobila ime), a njega je na tom mestu docnije nasledio sin Hasan.^[21] Radmila Tričković to zaključuje na osnovu berata iz 1793. o postavljenju šejha Seid Hasana, sina rahmetli šejha Mehmeda Hašima.^[22] S obzirom na to da je Hašim-efendija bio kadirijski šejh, logično je pretpostaviti da je i ova tekija, bar u jednom periodu, pripadala kadirijama. Istom redu je verovatno pripadala i Šejh Hasan-efendijina tekija koja se, prema turskom planu iz 1863.g., nalazila na uglu današnje Gospodar Jovanove i Rige od Fere (br. 12).^[23] Ta tekija se spominje u Kanličkom protokolu iz 1862., a u jednom drugom dokumentu iz 19. veka ona se urbanistički ucrtava u istu liniju sa Bajrakli-džamijom.^[24] Ovoj tekiji je, pak, pripadala Kalin-džamija, sa spiska džamija iz 1836. godine.

Ćehajić i Tričković, štaviše, dovode još šejha Hasana u vezu sa tekijom koja se u 19. v. nalazila pored nestale džamije na staroj Aga-kapiji. Moguće je, naime, da je i ona, vek ranije, pripadala kadirijama. U jednoj umrlici iz 1698. spominje se, najzad, i tekija kod Šehitlik džamije na Dorćolu. Docnije se tu nalazila čuvena Ali-pašina džamija, a pored nje, u 19. veku i tekija šejh Ali-efendije, u bloku između ulica Visokog Stevana, Cara Uroša, Despota Đurđa i Braće Baruh.^[25]

Kada je reč o nakšibendijama, zna se, na osnovu jednog sudskog protokola iz 1680., da je izvesni šejh Husein ibn Muhamed, koji je i sam bio nakšibendija, sagradio tekiju u Beogradu i poverio je halifi Alija Samarkandija – šejhu Mehmed ibn šejh Isi. U tu svrhu, šejh Husein je poklonio svoje imanje i dućan. Ćehajić, koji daje ovaj podatak, pretpostavlja da je ta tekija bila aktivna u 17. i 18. veku, te da su se u njoj smenjivali šejhovi nakšibendijskog reda.^[26] Nakšibendije, i danas veoma rasprostranjene u Bosni, izvodile su pored uobičajenog, glasnog (džehri), i skriveni, bezglasni zikr srca (kalbī).

Ne zna se, najzad, kojem tarikatu je pripadala još jedna dorćolska tekija, podignuta u bloku između ulica Francuske, Simine, Dositejeve i Gospodar Jevremove, na mestu gde se danas nalazi ambasada Holandije. Ova tekija nosi ime Šejh-hafiz Mehmeda i ucrtana je na turskom planu iz 1863.

Na osnovu napred spomenutih podataka o poznatim beogradskim tekijama, sasvim je osnovano pretpostaviti da je Evlija Čelebi, inače često nepouzdan kada je reč o statistici, bio dosta  precizan u svom izveštaju o 17 tekija koje su se oko 1660. godine nalazile u tom gradu. Tu bi se, verovatno, mogle ubrojiti sve poznate tekije s kalemegdanske tvrđave, iz varoši, ali i neke sa periferije Beograda. Sasvim je izvesno da su se već tada u gradu nalazile tarikatske zajednice kadirija, halvetija, nakšibendija, sadija i bektašija. Bilo je tu, svakako, i drugih redova, ali bi se o njihovom prisustvu može samo posredno zaključivati. Izgleda da je u Beogradu islamski misticizam (tasawwuf) našao pogodno tle naročito u 17. stoleću, kako u praktičnom delovanju raznih tarikata, tako i u njihovoj naučnoj, književnoj, pravnoj i filozofskoj ostavštini.

 
Peščanik.net, 12.02.2007.

———–    

 

1. Evlija Čelebija, Putopis – odlomci o jugoslovenskim zemljama I, prev. H. Šabanović, Svjetlost, Sarajevo, 1957, str. 99. ↑
2. Zikr (dhikr) je centralni derviški (sufijski) obred podsećanja na Boga putem invokacije i ponavljanja njegovog imena i njegovih atributa u jedinstvu daha, zvuka i pokreta. Ova praksa se temelji na jednom ajetu iz Kurana (33,41) u kome se savetuje: „O vjernici, često Allaha spominjite i hvalite“. Postoji više vrsta, tipova zikra koji se praktikuju u sufizmu, a derviši se, povodom njegovog kolektivnog izvođenja, u tekijama obično sastaju jednom nedeljno. ↑
3. Videti odštampanu fotografiju ove kuće u Divna Đurić-Zamolo, Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521-1867, Muzej grada Beograda, Beograd, 1977, ilustracije.  ↑
4. Ibid., str. 72-73.  ↑
5. bid., str. 74. Tu je verovatno bila reč o Subašinoj bektašijskoj tekiji sa Čelebijinog spiska beogradskih izletišta (Čelebija, str. 103). ↑
6. Po kome se ovo turbe i danas naziva Šejh-Mustafino turbe. To, uostalom, piše i na ploči iznad ulaza u turbe, gde se još nalazi i podatak da je ono sagrađeno 1783-84. godine, te da je šejh Mustafa bio starešina sadijskog derviškog reda(Ibid., str. 71). ↑
7. Ibid., str. 71. ↑
8. Čelebija, str. 99. U originalnom tekstu putopisa stoji Mehmed-paša Abali, ali prevodilac Šabanović smatra da je reč o grešci, i da tu treba da piše Jahjali, odnosno Jahjapašić. ↑
9. Ovo je bila jedna od istorisjkih lokacija u beogradskom šeheru toga vremena. Tu se nalazila i čuvena džamija Gazi Mehmed-paše Jahjapašića, docnije poznata i kao Imaret džamija, sagrađena 1548-1549.g. (Čelebija, str. 97) u mavarskom stilu. Pored same džamije i tekije, u istom bloku se nalazila i Jahja-pašina medresa iz 1599, a verovatno i biblioteka. ↑
10. Cf. Džemal Ćehajić, Derviški redovi u jugoslovenskim zemljama, Sarajevo, 1986, str. 170 i Hazim Šabanović, „Islamska prosveta i kultura“, u Istorija Beograda 1, Prosveta, Beograd, 1974, str. 416. Akindžije su inače bili jurišni konjanici koji su vršili upade u neprijateljsku teritoriju. Možemo pretpostaviti da su se neki od tih bektašija našli u Beogradu odmah po njegovom zauzimanju 1521. godine. ↑
11. Radmila Tričković, „Promene u varoši posle 1740.“ u Istorija Beograda 1, str.670. ↑
12. Cf. belešku 4. ↑
13. Ibid., str. 670. ↑
14. Ibid., str. 670. ↑
15. Evlija Čelebija, Putopis, str. 100. U Beogradu je pre 1717. godine doista postojala jedna halvetijska tekija iz vakufa Koski Mehmed-paše, ali se ne zna njena tačna lokacija. ↑
16. Šabanović, str. 415-416. ↑
17. Ibid., str. 418. Reč je tu zapravo o Rodoslovlju božijih ugodnika i biografijama pobožnih. Najbolji izvor za biografiju i bibliografiju Munirija Belgradija je delo istoričara Hazima Šabanovića Književnost Muslimana BiH na orijentalnim jezicima, Sarajevo, 1973. Prema Šabanoviću, Muniri je napisao 121 biografiju derviških šejhova koji su živeli u Anadoliji i Rumeliji do kraja vladavine sultana Ahmeda III (1617.g.). Rukopis tog dela se čuva u Carigradu., dok je manje poznato delo iz etike i prava Staza pravoga puta sačuvano u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. ↑
18. Čelebija, str. 106. Tu se nalazila i poznata Munirijeva bašta koju Evlija opisuje na sledeći način: „U Muniri-efendijinoj bašči ima sočnih ’kumru’-kajsija koje su teške po četrdeset drama, zatim sočnih šeftelija koje su teške po stotinu drama, a ima i grožđa, šljiva, krušaka, trešanja, dinja i lubenica. Na glasu je još rumeni sok od višanja, museles i hardalija“ (str. 103). ↑
19. Ibid., str. 416. ↑
20. Đurić-Zamolo, str. 73. ↑
21. Ćehajić, str. 136. ↑
22. Tričković, str. 671. ↑
23. Đurić-Zamolo, str. 73. ↑
24. Ibid., str. 72. ↑
25. Ibid., str. 73. ↑
26. Ćehajić, str. 67. ↑

Milan VUKOMANOVIĆ

[بسم الله الرحمن الرحيم]

 

Sa mr. Elvedinom se u potpunosti slažem.

 

[kopitar]