Aва Јустин Поповић

[Guest]

          Хвала  вам  на  овој  сјајној  репортажи.

          Као  да  смо  и  сами  тамо  били. crossrc

                                                          0442_feel

         

e баш као што си река  0442_feel  0442_feel

[trapa]

Ево и ја да се јавим као члан форума који је присуствовао овом велелепном и божанственом догађају, и пренесем благослов светог аве на ову виртуелну заједницу.

Заиста благодат се у ваздуху осећала, и лично сам се осећао као у Царству Божијем што је уосталом истина, и сам природни амбијент манастира Ћелије је као преображено парче неба на земљи и као Едемски врт у данашњој еколошки и духовно загађеној Србији и свету.

Најуопштеније, за данашњи празник прослављењ у манастиру Ћелије, може се рећи да је то била једна радост сусрета:1. најпре са Господом у тајни светог причешћа којој је доста народа приступило, 2. радост сусрета са светим Јустином, који нас је окупио у једнодушној љубави, 3. радост сусрета верних из целе Србије и шире, што клирика што лаика, 4. и за мене посебно радост сусрета са братом Предрагом (Лионом) кога овом приликом још једном поздрављам.

crossrc

[trapa]

Свети Ава је много поштован у нашем народу и у целом православном свету. Ми православни са подручја Србије се посебно поносимо њиме. Ава је често цитиран у задње време. Али колико заиста читамо Аву? Колико смо његових целих књига прочитали? Из личног искуства и почевши од себе (можда се варам) дошао сам до спознаје да се у народу Ава веома мало чита. Углавном су то неки изабрани чланци, пар беседа, вађење из контекста из његових дела, итд. И ето дошли смо до тога да разне групације људи присвајају Аву за заступника својих ставова, а често су ти ставови опоречни. Једног од највећих богослова 20 века, по многима (који заиста читају Аву), човека који је написао томове и томове;  свести на стотинак страна, и на основу тога сматрати се његовим истомишљеником по многим теолошким питањима , заиста је смешно. На једном предавању јеромонаха Илариона Ђурице, Авиног духовног чеда, чуо сам да је Ава пророчки рекао да ће се његова дела озбиљно читати тек 50 година након његовог упокојена (Ава се упокојио 1979.) . Мени се чини да је засад заиста тако.

Лично сам један од оних који су прочитали "најпопуларније" чланке, а од књига четири започео и прешао пола, почињао много пута изнова (поготову филозофске урвине), али засад ниједну до краја завршио.

Каква су ваша искуства поводом ове теме?

[trapa]

Оца Јустина волим да читам јер су његове књиге не само писане искуствено, него су и молитвене... Често пута нешто не разумем, али остави добар утисак у мени.

Ово је по мени дефиниција правог богословља, које не пуни само главу информацијама, него оставља траг на срцу и доводи до спознаје појединих истина вере управо управо у срцу и буди љубав према Господу (једина право познавање неке личности је кроз љубав).

И моје скромно искуство читања Авиних дела је истоветно. И оно што сам прочитао је не само у молитвеном духу него и песнички молитвеном.  

[uros]

Knjiga nije vladike Atanasija nego sv. Justina Celijskog. Priredio je vl. Atanasije i nasao za shodno da boldira i u fusnotama iznese svoje vidjenje kao i objasnjenje za ljude koji su neupuceni u problematiku, kao odgovor na novokomponovano pamflet-pravoslavlje (koje je izuzetno destruktivno po Crkvu Hristovu) u kom su stvari crno-bele i u kome se zamenjuju teze sve u 16.

Nadji mi molim te jedan primer u knjizi gde je nesto "iscupano iz konteksta", upravo zbog ovakve tvrdnje vl. Atanasije je prilozio faksimil originala belezaka sv. Justina. Ne znam da li si primetio, ova knjiga je zapravo kolekcija licnih belesaka sv. ave, a ne zavrsena celina. Na nekim mestima je rukopis necitak ili izbrisan, drugde je misao nedovrsena odnosno ostavljena kao podsetnik za avu kome nije potrebno da samom sebi crta na sta je mislio.

Radi se dakle o nameri vladike Atanasija da putem stampanja beleski sv. ave Justina pokaze da pobornici pamflet-pravoslavlja nemaju i ne mogu da imaju sirokog i presirokog sv. avu Justina kao "istomisljenika". Nista tu nema "naivno", naprotiv. Ako ti se ne svidjaju beleske vl. Atanasija ili fusnote, a ti izvoli pa nemoj da ih citas, srz knjige je ono sto je izaslo iz pera sv. ave, a sto je doslovce odstampano u jednom komadu bez ikakvog izdvajanja iz konteksta, naprotiv, cak i nepovezane i nedovrsene misli su otstampane.

Kao odgovor Trapi: kod mene je slucaj ovakav. Odrastao sam u antikomunistickoj pravoslavnoj porodici, i od malih nogu su me vodili u crkvu, manastire itd. Medjutim, tek kad sam "porastao" negde do svoje 13-14 godine sam poceo da se zaista "zanimam" za ozbiljnije i dublje aspekte filosofije, religije itd. Svasta mi je proslo kroz ruke, od dalekoistocnih religija, preko Budizma i Induizma, do zapadnih filosofa i mislilaca. Ali tek kada sam uhvatio u ruke knjige sv. ave Justina sam se definitivno srcem okrenuo ka Pravoslavlju. Kolko se secam to su bile knjige kao sto su Filosofske urvine, Put Bogopoznanja, Svetosavlje kao filosofija zivota, i naravno nezaobilazan oganj u vidu avine knjige o Dostojevskom. Nakon toga su sledila Zitija svetih pa avina tumacenja sv. evandjelja po Mateju i Jovanu i cak nesto malo dogmatike kolko sam mogao da svarim u tim godinama.

Ne znam koliko jos ima ljudi kojima je sv. Justin Celijski bio varnica i prelomna tacka u procesu bogotrazenja ali imam neki subjektivan utisak da je broj takvih ogroman.

[uros]

Kapiram, ali upravo u tome je problem kada se radi o stampanju neobradjenih beleski. Recimo, parafraziracu ovako iz secanja, ima recenica "ekumenizam - svejeres" nakon koje neposredno sledi recenica "ekumenizam - sabornost kao najvazniji element crkvenosti", itd. Ne objasnjava tu sv. otac Justin na koji ekumenizam je mislio u prvoj a na koji u drugoj recenici zato sto su to njegove privatne beleske. Ideja ove knjige je da se doslovce, slovo po slovo, odstampaju nepreradjene beleske sv. oca Justina bas zato sto su psevdo-ziloti skloni hvatanju za slovo. Nema tu "poluistina" nikakvih, jednostavno priroda licnih beleski je takva da nisu zaokruzene u onoj meri u kojoj su zaokruzena dela namenjena izdavanju.

Ovo je jedna knjiga, druga bi svakako mogla da bude ova knjiga koju ti pominjes. U svakom slucaju nema ovde govora o nikakvim "poluistinama".

[Sophrosyne]

Оца Јустина волим да читам јер су његове књиге не само писане искуствено, него су и молитвене... Често пута нешто не разумем, али остави добар утисак у мени.

Ово је по мени дефиниција правог богословља, које не пуни само главу информацијама, него оставља траг на срцу и доводи до спознаје појединих истина вере управо управо у срцу и буди љубав према Господу (једина право познавање неке личности је кроз љубав).

И моје скромно искуство читања Авиних дела је истоветно. И оно што сам прочитао је не само у молитвеном духу него и песнички молитвеном.  

Ово је баш лијепо речено.Св.Јустин се лако препозна,барем сам ја то примјетио када су ми људи слали неке цитате без навођења аутора.Тај жар са којим је писао се одмах осјети,пун је благодатне ревности и љубави према Господу,одише посебном снагом...Рецимо :

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За ...њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину -за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно."

[vladimir1111]

Od Justina citam povremeno "Tajne vere i zivota". Tu iznosi onaj osnov bogoslovskog znanja i bas mi se svidja kako jednostavno objasnjava pojmove vere. Jedino tu knjigu imam od njega i voleo bih jos nesto da nadjem od njega. Imate li sta da mi preporucite? :group111:

Verujem da mnogo ljudi u Srbiji i ne zna ni ko je on...

[vladimir1111]

I da citao sam u predgovoru "Tumacenje svetog Jevandjelja od Marka" sv. Teofilakta Ohridskog  predavanje Ave Justina koji govori zasto treba citati Sveto Pismo. Tu me je odusevio. :group111:

[Milan Nikolic]

вађење из контекста из његових дела, итд.

У задње време, признајем, уопштено мање читам.

Оца Јустина волим да читам јер су његове књиге не само писане искуствено, него су и молитвене... Често пута нешто не разумем, али остави добар утисак у мени.

Да се вратим на цитирано... Тачно је да многи злоупотребљавају авву Јустина и приписују му разне ствари. Пре свега мислим на "зилоте".

Са друге стране разочарао сам се када сам прелистао књигу од Владике Атанасија "Записи о екуменизму", где он јасно издваја речи из контекста, болдира их, а испод њих сасвим јасно стоји написано шта је Свети отац Јустин мислио. Врло наивно је урадио то...

Не бих се сложио са тобом. Та књижица је веома важна и корисна.

Наравно да је вл.Атанасије болдовао оне делове који се односе на позитиван поглед на Екуменизам. То је оно што свети Јустин указује када је реч о Православном Екуменизму. Све друго што се тиче критике Екуменизма, западног, женевског, римског, то је нама већ увелико познато. Зар је и то требало да болдује? По мени није.

Књижица је намењена за то, да укаже на позитиван поглед на Екуменизам. То је оно што је нама потребно. О негативним конотацијама мислим да смо се наслушали. Време је да научимо шта је Православље и шта је Екуменизам из перспективе Православља.

[karadjordje]

Читаћемо светог Јустина кад будемо могли да му купимо дјела по нормалним цијенама.

[trapa]

Читаћемо светог Јустина кад будемо могли да му купимо дјела по нормалним цијенама.

Дела јесу мало скупља али део новца иде за иградњу цркве коју је Ава завештао да се направи од прихода продаје његових дела.

[Guest]

ИЗВЕШТАЈ О ХОДОЧАШЋУ МАНАСТИРУ ЋЕЛИЈЕ И ПОСЕТИ МОНАСИМА

У ЕТНО-СЕЛУ У ЛОЗНИЦИ КОД ЧАЧКА

    Данас је наша Света Православна Црква Србска прославила празник посвећен Св. Јустину Ћелијском. У манастиру Ћелије окупио се велики број народа, свештенства и монаштва из Србије, Русије и Румуније.

Литургију је служио Митрополит Амфилохије са неколико епископа СПЦ и великим бројем свештенства. Слава Богу, Литургија је овај пут служена по типику. И као што су медији већ известили, у току Литургије Епископу Иринеју је позлило па је морала да интервенише и хитна помоћ. По завршетку Литургије народ је кренуо на гроб Св. Јустина где је пререзан колач, а потом су верници запевали богомољачке песме.  Највише је певана песма посвећена Св. Јустину и Мученику Харитону. Занимљиво је било да је један део верника био у мајицама са ликом Владике Артемија, а такође се доста људи, не знајући да Владика није ту, распитивало по порти манастира да ли је Владика Артемије дошао. Након Благослова које смо понели из Ћелија одлазимо у Лелић где смо се поклонили и целивали мошти Св. Владике Николаја.

Поред ходочашћа које смо имали у манастиру Ћелије и Лелић, отишли смо и до села Лозница код Чачка да однесемо помоћ монасима из Рашко - призренске епархије коју смо сакупили уз помоћ браће и сестара из Београда.

У етно-селу смо дочекани са братском љубављу. Разговарали смо са о. Николајем и осталим монасима. Присутни су били и верници из Чачка, који сваки дан долазе код монаха доносећи помоћ и тражећи Благослове.

Након кратког времена, један од од монаха долази са информацијом да монаси који су данас напустили епархију стижу за двадесетак минута. Излазимо сви из куће да дочекамо братију из Сопоћана, Девиних вода, Сочанице, Брајине, Бањске, Дубоког потока, који су свратили у етно-село да би се видели са Црноречким монасима, ту законачили и сутрадан наставили према својим крајњим одредиштима.

На лицима монаха је била присутна невероватна смиреност и радост. Лепо је било видети о. Николаја који је озарен са осмехом чекао на капији петнаест минута да братија стигне. Уследио је тренутак доласка монаха у неколико аутомобила и затим братски целиви... У тим тренуцим велика благодат се осећала.

Након послужења узимамо благослове од отаца и полазимо пут Београда са великим осећањем благодати.

Нажалост, због пута који нас је чекао нисмо дочекали још неке монахе који су у тим тренуцима били у Краљеву.

Током боравка у селу Лозница имали смо прилику да разговарамо са многим монасима и монахињама из Рашко –призренске епархије. Речено нам је да је до сада 67 монаха, монахиња и искушеника напустило епархију. За њима ускоро крећу и други.

Небојша са братијом из Београда

http://borbazaveru.info/content/view/2494/1/

ево и доста фотографија..

[Искушеник]

О. Јустин Поповић (1894-1979) био је архимандрит манастира Ћелије, доктор Теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, рођен је у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља био је и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права изгубио је несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи Њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена.

Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.

У Атини стиче докторат Богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православног часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици: „Са уредничког стола“.

Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси.

У то време на Западу, у Чешкој, јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети Синод одлучио да га постави за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. Затим је постављен за професора Битољске богословије. Из тог времена био је у вези са св. Владиком Николајем и св. Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско философско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена проводио је у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.

У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

О самом животу оца Јустина у Ћелијама, има много да се каже. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, авини ученици и остали поштоваоци...

Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Књижевно-богословски рад

Убрзо после Првог светског рата јавио се књигом Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923.). По оцени многих ово Јустиново дело је једна од првокласних и најбољих студија уопште о генијалном руском писцу.

Јустин Поповић, који је у међувремену постао професор догматике на Теолошком факултету, своју тему о Достојевском унеколико је проширио у новој књизи под насловом Достојевски о Европи и Словенству (1940.). Религиозна мисао руског писца послужила је Јустину Поповићу да реинтерпретира религиозну философију православља. Постављајући у новим условима, пред Први светски рат, питање односа Европе и словенства, којом су се бавили још словенофили блиски Достојевском, Јустин Поповић је посредно отварао и српско питање. Било је то пред сам почетак Другог светског рата.

Приредио је 12 томова Житија светих, за сваки месец у години по једна књига. Сваки том има по неколико стотина страна и представља синтезу много разних извора систематично сакупљених и приређених. Осим ових житија, сабрана дела Јустина Поповића имају 33 тома. Говорио је течно четири страна језика: грчки, руски, немачки и енглески и бавио се превођењем са више језика.

Значајнија дела:

    * Философија и религија Ф. М. Достојевског (1923.),

    * Догматика православне Цркве, 1-3 (1932.),

    * Достојевски о Европи и словенству (1940.),

    * Светосавље као философија живота (1953.),

    * Философске урвине (Минхен, 1957.),

    * Житија светих, 1-12 (1972-1977.),

    * Православна Црква и екуменизам (Солун, 1974.),

    * Пут богопознања (1987.).

Духовник манастира Ћелије

По казивању ћелијских сестара, у манастир Ћелије дошао је 28. маја 1948. Прогнан са Богословског факултета, овде се налазио у некој врсти заточеништва. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне поуке и савете. То је описао Душан Васиљевић у своме Сећању на оца Јустина.

Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит Амфилохије (Радовић), епископи: ѕахумско-херцегвачки Атанасије (Јевтић), призренски Артемије (Радосављевић) и бачки Иринеј (Буловић). На Богословском факултету предавао је Догматику и патријарху Павлу.

Преко тридесет година провео је у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских манастира. Његов гроб, који се налази у непосредној близини манастирске цркве, и данас привлачи посетиоце и поштоваоце. На овом гробу су се, према предањима, дешавала чудеса и исцељења. Неки поштују Јустина Поповића као светитеља, иако још није званично канонизован. Постоји и икона на којој је представљен као преподобни Јустин Ћелијски и држи у руци књигу Житија светих.

Био је противник екуменизма у православљу називајући га једним именом „свејерес“. Своје мишљење о томе изнео је у књизи „Православна Црква и екуменизам“.

[Искушеник]

                                                                            Молитва је просфора умешена од суза и срца

                                                                                                                              Ава Јустин

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије - Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Манастир Ћелије

http://www.svetigora.com/node/6976