Aва Јустин Поповић

[JESSY]

[Данче*]

Пророк Захарија и праведна Јелисавета, родитеља Св. Јована Претече

 

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.

Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода.[1] Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.

Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: "Не бој се, Захарија". И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована,[2] имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).

 

Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. - Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.[3]

Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).

А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).

Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века ... И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).

А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: "Неће ли тај бити цар Јудејски?" И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: "Горо Божја, прими матер с дететом!" И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. - Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. - Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.

Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.[4]

  

1.                     Ирод, назван у историји Велики, син Антипатра, цара Јудејског, најпре био управитељ Галилеје, но при првом римском императору Октавијану Августу, још до зацарења његова, у 40. години пре Христа, добио титулу цара јудејског и управљао целом Јудејом, која је тада била под влашћу римске државе.

2.                     Јован значи: благодат Божја.

3.                     Спомен овог чудесног вићења и немила Св. пророка Захарије празнује се у Јерусалимском Канонарију 27. септембра.

4.                     Родитељи Св. Јована Захарија и Јелисавета спомињу се још и 24. јуна, када се празнује Рођење Св. Претече, а 11. фебруара слави се пренос моштију Св. Захарије

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

[Данче*]

О НЕБЕСКОЈ ВОЈСЦИ - (Свети Јустин Ћелијски)

 

Кад год смо у искушењима, у великим мукама животним, сетимо се тога. Ђаво хоће да нападне на тебе са свих страна, али Небеска војска чека, Свети Архистратиг Михаил, да ти завапиш њима, да их позовеш у помоћ, и доћи ће они сви, сви, сви кад је Господ њихов дошао ради тебе да те спасе од греха и од смрти. Каква војска његова долази у помоћ да ти победиш све војске црних демона, оне духовне у људским бићима.

Да, ми хришћани у овоме свету, ми смо од крштења уписани у војску Светог Архистратига Михаила, ми смо небески војници од крштења. И онда, кроз цео живот ми војујемо, ми војникујемо, ратујемо у тој светој војсци против свакога зла, против греха, против свакога демона у овоме свету ратујемо. И не бојимо се пораза, нема пораза за нас, само победа над победом, јер је испред нас Свети Архистратиг Михаил и око нас безбројне Небеске Силе и војске.

Ето, кога ми данас славимо, ето нашег Помоћника, ето победника Сатане који је Сатану бацио с Неба као муњу. Вели Спаситељ у данашњем Еванђељу: Тако ће Сатану, ако тебе напада, браћо и сестре, Свети Архистратиг бацити као муњу, и избацити из твоје душе, и осигурати теби Живот Вечни у ономе свету, а у овоме свету радост што си Христов, радост што си у војсци Светог Архистратига Михаила, његов војник.

Гле, данас, данас Свети Архистратиг врши смотру над својом земаљском војском, врши смотру над нама хришћанима. Какав си војник? Имаш ли анђелску љубав, анђелску молитву, анђелску доброту, анђелски живот? Све то он гледа. Пази, кад се показујеш рђав и лош војник у војсци Светог Архистратига, увек наоружавај себе тим свеоружјем Божјим, увек имај на уму да си ти војник Небеског врховног Војсковође Архистратига Михаила. За њим и са њим само победа за победом иде. Тако за тобом, драги хришћанине, тако за нама свима хришћанима. Молимо се, Господ је наш јачи од свих демона у паклу, и у овоземаљском свету, јачи је његов први војник, Први Архистратиг, Први Војсковођа Небески, Михаило, са безбројним Силама Небеским, од свих зала овога света, и свих светова, од грехова, од свих смрти, јачи су они сви и ми са њима.

Зато, зато, зато ћемо славити Чудесног Господа Христа и Његове Небеске служитеље. Нашу безгрешну и најсавршенију Браћу, на челу којих стоји Свети Архистратиг Михаил, коме се клањамо данас и славимо га, да би нас он као верне војнике своје водио из победе у победу...

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

[Данче*]

Андреј Првозвани, апостол Христов

СВЕТИ Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Jeврејина по имену Јоне, а брат светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде. Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим када свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: "Гле, јагње Божије!" (Јн. 1, 36) свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: "Ми нађосмо Месију - Христа", и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: "Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи", тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20). Андреј би назван Првозвани, зато што је пре свих Апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. А када после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења свети Андреј прими, као и остали Апостоли, Духа Светога сишавшег на њега у виду огњеног језика, и када се коцком одређиваху земље, њему падоше земље: Витинија и Пропонтида са Халкидоном и Византијом, Тракија и Македонија, које се простиру до самог Црног Мора и Дунава, а такође и Тесалија, Елада, Ахаја, Аминтин, Трапезунт, Ираклија и Амастрида.

Ове покрајине и градове свети Андреј пропутова проповедајући Христа, и у сваком граду претрпе многе невоље и страдања; укрепљаван свемоћном помоћу Христовом, он с насладом трпљаше све муке за Христа. Но нарочито у граду, званом Синоп он доживе силне муке: тамо га на земљу бацаху, за руке и ноге вуцијаху, моткама га бијаху, камење на њега бацаху, прсте и зубе му чупаху; но он, благодаћу Спаса и Учитеља свог би одмах исцељен од рана, и показа се опет читав и здрав.

Отишавши одатле, он прохођаше друге крајине: Неокесарију, Самосат, Алану, постојбину Абаска, завичај Зига, покрајину Босфорина. Затим он отпутова у Тракијски град Византију, где он први проповеда Христа и, научивши многе, постави презвитере Цркве: за епископа Византије он рукоположи Стахија, кога свети апостол Павле опомиње у посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Сам пак он, носећи у благовешћењу Христовом апостолске подвиге и страдања, обилажаше Понт, Црноморско приморје, Скитију и Херсоните. По промислу Божјем он дође и до реке Дњепра, у Руској земљи, и зауставивши се код Кијевских гора он преноћи. А изјутра уставши од сна он рече својим ученицима: Видите ли ове горе? Верујте ми, на њима ће засијати велика благодат Божија, и биће овде велики град, и Господ ће многе цркве подигнути ту, и светим крштењем просветити сву земљу Руску".

Узишавши на горе, свети апостол их благослови и пободе крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији. Прошавши и горње градове руске, где се сада налази велики Новгород, а посетивши још и Рим, он се врати у грчку крајину Епир, и поново дође у Тракију, утврђујући хришћане и постављајући им епископе и учитеље.

Пролазећи многе земље, свети апостол Андреј стиже на Пелопонез, и ушавши у Ахајски град, звани Патре, он се заустави код неког честитог човека, по имену Сосија. Он тешко болесног Сосија подиже са болесничког одра и оздрави га, и после тога обрати ка Христу сав тај град Патре. У то време поверова у Христа и жена царског намесника, антипата Егеата по имену Максимила, ослободивши се тешких окова болести и добивши брзо исцељење. И мудри Стратоклије, брат антипатов, и многи други разноврсни болесници оздравише полагањем руку на њих од стране светог апостола.

Због тога антипата Егеата обузе страховит бес и oн, ухвативши светог апостола, распе га на крсту, о чему презвитери и ђакони земље Ахаје написаше овако:

"Ми, сви презвитери и ђакони Цркава Ахаје, пишемо о страдању светог апостола Андреја, које својим очима видесмо, свима Црквама што су на истоку и западу, на северу и југу. Мир вама и свима који верују у Јединога Бога, у Тројици савршенога: истинитога Оца нерођенога, истинитога Сина рођенога, истинитога Духа Светога који исходи од Оца и почива на Сину. Тој се вери ми научисмо од светог Андреја, апостола Исуса Христа, чије страдање, које ми лично посматрасмо, ево и описујемо.

"Антипат Егеат, дошавши у град Патре, поче приморавати верујуће у Христа да идолима принесу жртве. Свети Андреј, ступивши пред њега, рече: Ти, судијо људи, требало је да познаш свога Судију који је на небу, и познавши Га да My ce поклониш, и поклонивши се истинитоме Богу, да се одвратиш од лажних богова. - Егеат му рече: Јеси ли ти тај Андреј који руши храмове богова и приволева људе на ту мађионичарску веру која се недавно појавила, а коју римски цареви наредише да се истреби? - Свети апостол одговори: Римски цареви још нису познали то, да је Син Божји, дошавши ради спасења рода људског, јасно показао да ти идоли не само нису богови него су нечисти бесови, и непријатељи роду људском, који уче људе да разгневљују Бога и да Га одвраћају од себе, да их Он не би слушао. А кад се разгневљени Бог одврати од људи, онда их беси поробљују себи, и обмањују их дотле док душе њихове не изађу из тела обнажене,] не носећи са собом ништа друго осим грехова својих. - Егеат рече: Када те бабске и штуре речи ваш Исус проповедаше, Јевреји Га на крст распеше. - Свети Андреј одговори: О, када би ти пожелео да познаш силу крста! како Саздатељ рода људског, из љубави Своје према нама добровољно претрпе крст, јер Он и време страдања Свог знађаше, и тридневно васкрсење Своје прорече, и на последњој вечери седећи с нама обавести нас о Своме издајнику, казујући будућност као прошлост, и добровољно отиде на оно место, на коме имађаше бити предан у руке Јеврејима.

"Чудим се теби, човеку мудром, рече Егеат, да ти последујеш Ономе, за кога признајеш да је био распет на крсту, свеједно на који начин, добровољно или невољно. - Свети апостол одговори: Велика је тајна светога крста; и ако хоћеш да је чујеш, ја ћу ти је казати. - Егеат узврати: To није тајна него казна за злочинце. - Свети Андреј одговори: Та казна је тајна људског обновљења, само изволи да ме стрпљиво саслушаш. - Саслушаћу те стрпљиво, рече царски намесник; али ако не урадиш оно што ти наређујем, ти ћеш ту исту тајну крста искусити на себи. - Апостол на то одговори: Када бих се бојао крсне смрти, онда ја никада не бих славио крст. - Намесник узврати: Као што по безумљу свом хвалиш крст, тако се по дрскости својој не бојиш смрти. - Свети апостол одговори: He бојим се смрти не no дрскости него по вери, јер смрт преподобних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Стога хоћу да саслушаш што ти будем рекао о тајни крста; и да познавши истину поверујеш; и да поверовавши нађеш душу своју. - Егеат на то рече: Налази се оно што је изгубљено, што је пропало. Зар је душа моја пропала, те ти налажеш да је пронађем вером, не знам каквом? - Свети Андреј одговори: To је оно чему се ти имаш научити од мене; ја ћу ти показати у чему је погибао душа људских, .да би ти могао познати спасење њихово, извршено крстом. Први човек је увео смрт дрветом преступа, и требало је роду људском да дрветом страдања смрт буде уништена. И као што први човек, који дрветом преступа уведе смрт, беше саздан од чисте земље, тако је било потребно да се од чисте Дјеве роди Христос, савршени човек, уједно и Син Божји, који је саздао првога човека, да би Он обновио вечни живот, изгубљен од свих људи; и као што први човек сагреши раширивши ка дрвету познања добра и зла руке, тако је било потребно за спасење људи да Син Божји рашири на крсту руке Своје због неуздрживости руку људских, и због слатке хране од забрањеног дрвета окуси горку жуч; и да Он, узевши на Себе смрт нашу, подари нам Своју бесмртност.

"Егеат рече на то: Те речи ти причај онима који ће те послушати. Но ако ти не послушаш моје наређење, и ако не хтеднеш принети жртву боговима, ја ћу те прво моткама тући, па ћу те онда распети на крст који ти хвалиш. - Свети апостол одговори: Ја сваки дан приносим Јединоме, Истинитоме и Свемогућноме Богу не дим ваших кађења, не месо воловско, не крв јарчију, него пречисто Јагње које је принело Себе на жртву на олтару крсном. Сви верујући људи причешћују се Пречистим Телом Његовим и пију Крв Његову; ипак ово Јагње пребива читаво и живо, иако се истински коље; и сви истински једу Тело Његово и пију Крв Његову, па ипак, као што кажем, Оно свагда пребива читаво и пречисто и живо.

"Егеат упита: Како то може бити? - Свети Андреј одговори: Ако хоћеш да дознаш, ти постани ученик, да би научио оно о чему питаш. - Егеат на то рече: Ја ћу то учење изнудити од тебе мукама. - Свети апостол одговори: Чудим се да ти, мудар, говориш бесмислице, јер да ли можеш, подвргавајући ме мукама, сазнати од мене тајне Божије? Ти си чуо о тајни крста, чуо си и о тајни жртве. Ако поверујеш да Христос Син Божји, распет од Јевреја, јесте истинити Бог, онда ћу ти ја објаснити како Он, ма да убијен, живи, и како Он, иако принесен на жртву и једен, пребива читав у Царству Своме. - Егеат на то примети: Ако је Он убијен, и од људи једен, онда како Он може бити жив и читав. - Свети Андреј одговори: Ако будеш веровао свим срцем својим, онда ћеш моћи сазнати тајну ову; a ако не поверујеш, онда никад нећеш познати тајну ову.

"Тада царски намесник Егеат, разгневивши се, нареди да апостола вргну у тамницу. Када светитељ би вргнут у тамницу, к њему се из целе те земље слеже многи народ, са намером да убију Егеата а светог апостола ослободе из тамнице. Но свети апостол их задржа, саветујући им и говорећи им: He претварајте мир Господа нашег Исуса Христа у ђаволски метеж: јер Господ наш, предат на смрт, показа свако трпљење, не противречаше, не вапијаше, нити се чу глас Његов на улицама. Стога ћутите и ви, и будите мирни. He само не стварајте препреке моме мучеништву, него се и сами, као добри подвижници и војници Христови, спремајте да трпељиво поднесете на телу свом свемогућа мучења и ране. Јер ако се треба бојати мука, онда се треба бојати оних који немају краја, а застрашивања људска и претње слични су диму, изненада се појављују и ишчезавају. И ако се имамо бојати страдања, онда се треба бојати оних која почињу тако да никада им не буде краја. Јер временска страдања, ако су мала, лако се подносе; ако су пак велика, онда, изгнавши брзо душу из тела, сама се завршавају. Но љута су она страдања која су вечна, тамо где је плач непрестани, и јаук, и ридање, и бесконачне муке. Зато будите готови на то, да временским мукама пређете к вечној радости, где ћете се веселити, свагда цветати и свагда царствовати са Христом.

"Тако поучавајући људе, свети Андреј проведе сву ноћ. Изјутра пак царски намесник Егеат седе на судишту; и пославши по светог Андреја изведе га преда се, и упита: Јеси ли решио да оставиш безумље и да не проповедаш Христа, да би се могао веселити с нама у овом животу? Јер велико је то безумље ићи добровољно на муке и огањ. - Свети Андреј одговори: Ја ћу се моћи веселити с тобом, када ти поверујеш у Христа и одбациш идоле; јер Христос ме посла у ову земљу, у којој My стекох не мало људи. - Егеат рече: Ја те приморавам да принесеш жртве зато, да би обманути тобом напустили твоје бесмислено учење и принели боговима угодне жртве, јер нема у Ахаји града у коме нису опустели храмови богова. Стога сада треба да се поштовање богова обнови преко тебе, да би оне које си ти разгњевио, ти и умолио, те да би и ти пребивао у пријатељској љубави с нама. Ако не, онда ћеш за срамоћење богова примити разне муке и бићеш распет на крсту који ти величаш.

"На то одговори свети Андреј: Чуј, сине смрти, и сламо припремљена за огањ вечни! послушај мене, слугу Господњег н апостола Исус Христовог! до овог тренутка ја разговарах с тобом кротко, желећи да те научим светој вери, да би ти, као разуман човек, познао истину и, одбацивши идоле, поклонио се живећем на небесима Богу. Али пошто ти остајеш у своме сраму и сматраш да се ја бојим твојих мучења, онда измисли најстрашнија мучења за мене, јер ћу ја утолико милији бити Цару моме уколико теже муке претрпим за Њега.

"Тада царски намесник Егеат нареди да светог Андреја повале и бију. И када се седам пута изменише по тројица оних који га бијаху, свети апостол би подигнут и приведен к судији Егеату. Судија му рече: Послушај ме, Андреје, и не проливај узалудно крв своју; јер ако ме не послушаш, распећу те на крст. - Свети Андреј одговори: Ја сам слуга крста Христова, и желим крсну смрт. Ти пак можеш избећи вечне муке, ако, испитавши моје трпљење, поверујеш у Христа; јер мене више боли твоја вечна погибао него моја страдања: моја страдања окончаће се за један или, највише, два дана, а твоје муке и после хиљаду година неће имати краја. Стога не умножавај себи муке и не запаљуј себи вечни огањ.

"Разгневљен, Егеат нареди да светог Андреја распну на крст, привезавши му руке и ноге: јер не шћаше Егеат да га клинцима прикује, да не би апостад брзо умро, него да би се привезан мучио што више. А кад мучитељеве слуге вођаху светог Андреја на распеће, стече се народ вичући: Шта сагреши човек праведни и пријатељ Божји? зашто га воде на распеће? - A свети Андреј мољаше народ да му не ометају страдање. И весело иђаше на муке, не престајући учити народ. А када се приближи месту на коме је имао бити распет, он издалека угледавши крст спремљен за њега, кликну громким гласом:

"Радуј се, Крсте, телом Христовим освећени, и удовима Његовим као бисером украшени! Док Господ не би распет на теби, ти бејаше страшан људима, а сада си мио и са жељом приман, јер верници знају какво ти весеље садржиш у себи, и каква је награда спремљена за тебе. Стога неустрашиво и с радошћу идем к теби, а ти ме с весељем прими, јер сам ученик Онога који је висио на теби. Прими ме, пошто сам те свагда волео и жудео да га загрлим, о добри Крсте, ти си од тела Господњег стекао красоту и благољепије; одавно за тобом чезнем, усрдно те љубим, непрестано те иштем. И једва те ево нађох, спремљеног по жељи срца мог. Хајде, узми ме од људи и предај ме Учитељу моме, да би ме тобом примио Онај који ме је искупио тобом".

"Говорећи то, он скиде одело са себе и даваше га мучитељима. Они га подигоше на крст, привезавши му конопцима руке и ноге, распеше и обесише. Око њега стајаше много народа, око двадесет хиљада душа; међу њима беше и брат Егеатов Стратоклије, који заједно с народом викаше: Неправедно страда овај свети човек! - А свети Андрејв укрепљаваше хришћане и саветоваше им да трпе временска мучења, учећи их да је свако мучење ништа према награди која се добија за њега.

"Потом сав народ јурну к дому Егеатову, вичући и говорећи: He треба тако да страда човек свет, честит, учитељ добар, благ, кротак и мудар, него га треба скинути с крста, јер он, други дан висећи на крсту, не престаје учити правди. - Тада Егеат, побојавши се народа, одмах похита с њима да апостола Андреја скине с крста. А свети Андреј, угледавши Егеата, рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако хоћеш да поверујеш у Христа, теби ће се, као што ти обећах, отворити врата благодати. Ако си пак дошао само ради тога да ме скинеш с крста, онда ја не желим, док сам жив, да будем скинут с крста: јер ја већ видим мога Цара, већ Му се поклањам, већ стојим пред Њим, но због тебе патим, јер тебе очекује припремљена ти вечна погибија. Стога се побрини о себи док можеш, да ти се не прохте почети онда када ти то буде немогуће.

Када слуге шћаху да га одвежу од крста, они га се не могаху дотаћи; но и многи други људи, једни за другима, покушаваху да га одвежу, али не могоше, пошто им се руке умртвљиваху. После тога свети Андреј ускликну громким гласом: Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!

Када свети Андреј говораше ово, њега обасја светлост с неба као муња, на очиглед свију, и блисташе око њега тако да смртном оку људском беше немогуће гледати на њу. Та небеска светлост обасјаваше га око по сата. И када светлост отиде, свети апостол испусти дух, и отиде у светлосном блистању да предстане Господу. А високог рода жена Максимила, која вероваше у Христа и живљаше целомудрено и свето, дознавши да свети Андреј отиде ка Господу, скиде са великом чешћу тело његово, помаза га скупоценим мирисима, и положи га у свом гробу, у коме је и сама имала бити сахрањена.

"Егеат пак, разгневљен на народ, мишљаше да му се освети и да јавно покажњава оне што устадоше на њега, а Максимилу шћаше да оптужи цару. Док он то смишљаше, изненада нападе на њега ђаво, и мучен ђаволом Егеат умре усред града. Када о томе обавестише његовог брата Стратоклија који вероваше у Христа, он нареди да га укопају, а сам не хте ништа узети од његовог имања, говорећи: He дај ми, Господе мој Исусе Христе, да се дотакнем ма чега од блага мога брата, да се не бих оскврнавио грехом његовим, јер он, љубећи пролазно имање, усуди се убити апостола Господњег.

"To се догоди у последњи дан новембра, у Ахаји, у граду Патри, где се молитвама светог апостола дају људима многа добра све до данас. Страх захвати све, и не бејаше ниједнога који не би веровао у Спаса нашега Бога, који хоће да се сви људи спасу и приведу у познање истине, коме слава кроза све векове. Амин".

Ево, све довде је опис страдања светог апостола Андреја, датог од презвитера и ђакона Ахајских.

Након пак много година мошти овог светог апостола Андреја пренесе у Цариград мученик Артемије по наређењу великога цара Константина, и оне бише положене заједно са светим евангелистом Луком и са светим Тимотејем, учеником светога апостола Павла, у пресветлом храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.

Молитвама апостола Твога, Христе Боже, утврди у православљу вернике Своје, и спаси нас. Амин.

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Светосавље.орг

13 / 12 / 2015

[Данче*]

Први Боговидац

 

Уистину се Бог јави и поред Њега јави се први Сведок који је видео Бога у телу. Каква част и какав дар и каква милост од Бога! То нам казује данашње Свето Еванђеље.

Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.

Да, видео је он све то као утеху, јер иза њега стајао је сав род људски, потопљен у мору греха, у мору смрти, у мору ђавола. Њега није могао нико утешити у овоме свету. Њега, коме је Бог даровао ту страшну и тешку дужност да представља род људски пред Господом Христом, да принесе сав род људски, сваког човека, да каже њему: Ево, то је тај. Ово је Аврам, ово Исак, ово је онај грешник, ово је онај прељубочинац. Тако сваког, од Адама до последњег човека.

Господе, ето ти видиш ко смо ми, шта смо ми: Грех, робље греха, робље смрти! А Ти, гле Јагње си Божије које узима грехе света на Себе. У том Невидљивом Богу а видљивом Човеку, Исусу из Назарета, Претеча је по дару Божјем видео сав велики подвиг крста Христовог, сву велику силу Његову. Он као Јагње Божје узима на себе грехе света. А гле до Њега, до Господа Христа, грех је обарао свакога човека у смрт, грех је обарао свакога човека и затварао у тамницу смрти која се називала Ад. Нико није могао да уздигае себе изнад смрти! Нико! Ни Праведни Аврам, ни Праведни Илија, ни Свети цар Давид, нико, нико од највећих Праведника. Сви слабији од смрти, сви слабији од греха, сви слабији од ђавола. И ето, дошао је Он, Господ Христос, и Претеча сагледао пре но што се све то десило, сагледао и видео: "Ево,Јагње Божје узима грехе света на Себе".

Сав тај грех од којег клеца, не само клеца него пада и пропада у смрт, и највећи старозаветни праведник, ево Господ на Себе узима грехе света, сав грех света, све грехове стопљене у један грех Он Бог у телу. И Крстом Својим Он распиње грех људски, и Божанством Својим сатире га и уништава га. И васкрсавањем Свог тела из мртвих побеђује грех и у телу људском и у духу људском, и дарује спасење свету. То, то је сагледао све Претеча када је рекао народу: "Гле, Јагње Божје које узима грехе света на Себе". И показао је Господа Исуса, и отишао к Њему. И заиста, заиста велик дар, заиста велик Пророк, заиста је Дух Божји у њему.

Откуд Светоме Претечи да сагледа то шта ће Господ урадити? Јер гле, Претеча је говорио о Господу ово пре Његовог крштења, пре него што је Господ почео да учи свет да разуме Еванђеље, а Претеча објављује ове благе вести. Откуда њему то? Сам он казује, чули сте у данашњем Светом Еванђељу: "И ја Га не знадох, него Онај који ме посла да крстим, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух Свети и стаје на Њему, то је Онај што ће крстити Духом Светим. И ја видех и засведочих да је ово Син Божји’’. Видех и засведочих да је ово Син Божји! Откуда Светоме Претечи то знање, то пророштво, то предсказање шта ће Господ учинити, какву ће Цркву основати, како ће уследити спасење света? Видео је он у Њему не само Бога, него и Спаситеља и Спасење.

Први највидовитији Пророк, први највидовитији Сведок, први који је сагледао још у утроби матере своје шта ће учинити тај Чудесни Учитељ из Назарета. Пише у Светом Еванђељу: чим је његовој мајци, Светој Јелисавети, дошла у посету Дјева Марија, Која је већ носила у утроби Својој Господа Христа, он је у утроби мајчиној заиграо од радости и поклонио се Господу Исусу. Он у утроби, и његова мајка, напунила се Духа Светога, пророковала је и назвала пресвету Дјеву Мајком Господа. А за живота свог као Крститељ крстио је Господа у Јордану и сагледао сву судбину рода људског коју носи Господ Христос до Страшнога Суда и од Страшнога Суда у вечност. Зато се он онако узбуђено брани: "Не, не, Ти треба мене да крстиш". Јер он види: Ти си Спаситељ света, Ти си Бог. Ја крстим грешне људе да грехе исповедају, а Ти, Господе, ти узимаш грех света на Себе!

Правда Христова, човекољубље Његово, спасење рода људског, осигурање победе над смрћу и дар Вечнога Живота, ето то је оно што је великог, по речима Самог Спаситеља,Највећег између рођених од жена, толико смирило пред Господом Христом, да је он говорио свима: ,Ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој". Толико је Он велики, а ви моји савременици ви мене сматрате за Месију. Не, нисам ја, ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој. Ко сам ја? Глас Божји који је дошао у овај свет. Ја сам само Глас Божји који објављује Бога у телу. Ја сам послат да припремим то што Он има да уради. Моје крштење, сенка је. Ја крштавам крштењем покајања, а он Духом Светим. Ја призивам људе да исповедају своје грехе, а Он узима на Себе грех света, све грехе, и твоје и моје. Ја исповедам у име целог рода људског све муке, све болове, све страхоте рода људског у овом царству смрти, у коме се ми налазимо на земљи, а Он дошао да уништи смрт, да осигура васкрсење из мртвих. Да, ја крштавам крштењем покајања, а Он крштењем спасења. Ето све разлике између мене и Њега. Зато, ко сам ја пред Њим? Нисам достојан. Ја треба да се смањујем, а Он да расте. Да расте кроз Њега сваки човек, сав род људски да расте, да надрасте небо, да до небеса и наднебесја поведе за Собом род људски и све оне који хоће да му следују вером, љубављу, надом и свим осталим светим врлинама. Њихова апостолска ... њихова пророчка ... њихова мученичка ... За све то он је и живот свој с радошћу дао, посто Мученик радујући се, јер је Сведок највеће Правде у свету, највеће Радости.

Ето, Невидљиви Бог постао је Човек да спасе род људски од највећих и најстрашнијих немани, од греха, смрти и ђавола. Господ је ту међу нама, дошао је да нам да Царство Небеско, да нас уведе у њега.

То је сведочанство Светог Јована Претече, сведочанство првог Сведока о Господу Христу, првог човека на земљи који је први видео и сагледао у Господу Бога и Спаситеља света. Зато је он и био пустињак, зато је и живео испоснички, зато ништа од свега на свету имао није, а сав је био Божји, сав испуњен Богом. Зато поклонимо се њему, великом Подвижнику, што се удостојио да Господа Христа крсти и да буде први Апостол Његов, први Сведок Његов. Нека се и он моли за нас да и ми грешни испунимо себе вером у Господа Христа, да и ми грешни своје грехе, своје исповести, пренесемо и предамо Господу Јагњету Божјем, да их Он узме на Себе и да нас спасе од сваког греха нашег.

А Он то чини кроз Своју Свету Цркву. Јер нико нема права ни силе отпуштати грехе. Можемо ми један другоме опраштати грехе, али да отпусти грехе, да очистиш душу човекову од греха, то може само Бог. Сетите се момената из живота Спаситељевог кад су фарисеји бунили се што Спаситељ отпушта грехе. Бог има право једини да отпушта грехе. А ето Он је ту. И да има то право и да има ту власт и силу показао је Својим животом на земљи опраштајући грехе многим грешницима и дајући им духовни препород. Сетите се Закхеја, сетите се разбојника на крсту. Каква сила у Господу! Каква моћ! Распет на крсту, а Он отпушта грехе разбојнику и уводи га у Царство Небеско истога дана, уводи га у Рај. То је сила коју само Он има, Бог, да отпушта грехе, да препороди човечју душу, да је обнови потпуно, да јој да бесмртност и вечност, да јој да Вечну Истину, Вечну Правду, и тиме душа људска заблиста, засија у Спаситељевој вечности Божјој. То је сила, то је моћ Господа Христа. Сетите се, Он је ту силу, тај дар предао Светим Апостолима када се првог дана по Свом Васкрсењу јавио Својим Ученицима који су били на окупу и ушао кроз затворена врата. Дао им дар Духа Светога рекавши: "Као што је мене послао Отац и ја вас шаљем; и рече: Примите Дух Свети, којима отпустите грехе, отпустиће им се, а којима задржите, задржаће им се". Ето тог права и те силе коју је Господ као Бог имао и има, и оставља Цркви Својој на земљи кроз Свете Апостоле. И Црква је та сила која је тело Христово а Он глава Цркве, јер је Црква Христова та Божанска сила која отпушта грехе грешним људима. 

Зато нека никад ниједан грешник не пада у очајање, ту је Господ Свемилостиви, Он узима и твој грех. Ма какав био грешник, сети се Закхеја, разбојника на крсту, Марије Магдалене, сети се Савла. Како тешке грехе Господ узима на Себе, и од тих људи који покајањем падају пред Њим ствара Светитеље, чудне и чудесне, равне Ангелима и Архангелима. Зато у твом срцу нема греха који љубав Господњу може поколебати. Нема људског пада који може Господа уплашити. Не! Када падаш у највећи грех, само се покај. Сети се да Господ чека од тебе само то покајање. Ништа друго, ништа друго... И гле, теби ће се скинути твој грех, а са њим и твоја смрт и све твоје смрти. И пакао ће бити уклоњен од тебе и Царство Небеско отворено. Како је човекољубив Господ!

Зато, поклонимо се Благоме Господу, Који је дошао у овај свет ради нас грешних да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нам осигура Живот Вечни. И дао нам је безброј вођа на том путу, а на челу свих стоји славни Претеча Господњи, храбри нас да и ми идемо путем за њим и са свима Светитељима, и тако достигнемо у Царство Небеско и Живот Вечни, да заједно са њима славимо Чудесног Господа Исуса, Коме сва љубав наша нека иде, сво срце, и сва душа, кроз сваку молитву, кроз сваки вапај. Амин.

 

Преподобни Јустин Ћелијски

[obi-wan]

Srecan danasnji praznik svima! 

...

https://www.facebook.com/dakon.ilic

[Bokisd]

Sveti Justin i Nikolaj, dva nasa najveca crkvena svetila za danas i za ubuduce.

Stvarno lep odradjen album.

["Tamo daleko"]

пре 48 минута, obi-wan рече

Srecan danasnji praznik svima! 

...

https://www.facebook.com/dakon.ilic

 

Hvala Ti brate za postavljanje slikovitog podsetnika na naseg molitvenika pred prestolom Bozijim. Da ne zaboravimo cije smo gore list! Imamo obavezu I hriscansku duznost da podrazavamo svete oce koji zivote svoje polozise za Hrista I negovanje vere Pravoslavne u nas, Srba.

[dragisa]

upravo čitam tekst Ave Justina Povodom sazivanja Velikog Sabora, fasciniran sam kako je tamo 60'ih 70'ih godina bez interneta, bez mobilnog, nadziranog kretanja i praktično zatvoren u Leliću, Ava bio u stanju da prati krucijalna pitanja Pravoslavlja i daje svoje mišljenje.

kada bi sad neko kao on izašao i rešenje svih problema koji nas opterećuju video samo u jednom: u BogoČovečanskoj Ličnosti Hrista, verovatno bi ga smatrali za maloumnog, naivnog i prilično glupog. to samo pokazuje koliko smo se udaljili od same osnove i jedino bitnog u našoj veri.

lakše nam je pobiti se (pa ako treba i žrtvovati sebe ili drugog) oko suštinski drugostepene teme negoli "žrtvovati" sebe Hristu Spasitelju

[JESSY]

 ZA DUŠOM CVEĆA

 

Cveće – koliko slatkih tajni! Koliko prijatnih tajni! Kada čovekovo saznanje prohodi vidljive svetove, pocrni od tuge; a kada se kosne cveća – zablista, zasija, zaraduje se. Jer, cveće – to je radost za naše ljudsko saznanje. Sve može biti gorko, samo je tu neka čudesna slast, u cveću. Ima u tome nekog božanskog magnetizma, što dušu vuče neki raskoš. Jeste li primetili, ljudi obično svoju pretstavu o raju vezuju sa cvećem.Nije li cveće – najskriveniji ostatak izgubljenog raja? Nije li u njemu raj najviše sačuvao sebe i preneo kroz vekove do nas? Zato je valjda i med od cveća! Rajska slast, i duša raja – probija se kroz cveće, izbegavajući da se sretne sa ljudskim zlom. Jer naše zlo, i jeste pakao, najpre za cveće. Jer je najosetljivije, jar je najrajskije od svega što postoji u vidljivim svetovima. Ako hoćete da se u ovom svetu osetite kao u raju – živite među cvećem, sa cvećem, cvećem: njegovim dahom i njegovim duhom. Cveće – najjači simvol, i najizrazitiji, nekadanjeg raja, nečeg rajskog.

I najmani cvet – koliko rajskog u njemu! Najmanji cvet – čitav raj! A sve što je rajsko, rajsko je nekom slatkom beskonačnošću, nekom milom besmrtnošću. Gle, po jedna slatka beskrajnost, po jedna mila besmrtnost se zavila, sakrila, primirila u svakom cvetu, i najmanjem i najvećem. A svaka beskrajnost je rod sa svima beskrajnostima božanskim. I mi, kroz najmanje i sa najmanjim putujemokroz beskrajno i beskonačno. Pogled ti pao na majušni cvetić nezaboravka, i gle, ti si zaronio u bezmernubeskrajnost, usplovio u sve beskrajnosti. I nezaboravak plavi – kao plavi čunić nosi i prenosi tvoju dšu i iskrcavana obalu beskonačnosti. To Bog učinio, da čovek ne bi bio sam, mali, već uvek, sa beskrajnim, beskonačnim = besmrtnim. A kroza sve to sa – večnim. I kroz beskrajno malo, majušno, posećuje nas po nešto beskonačno, besmrtno, božansko. Bog nas je sa svake strane zatvorio beskrajnim, beskrajno velikim, neizmernim. I mi smo, u stvari, po svemu beskrajni, beskonačni, besmrtni. Između malih majušnih cvetića i zvezda, koje su svetlosni cvetovi,stojimo i krećemo se mi ljudi. Pogledajte, i svuda ćete ugledati nju – beskrajnu, beskonačnu, i samimtim – večnu tajnu, jednu istu, razlivenu svuda i po svemu i kroza sve.


Šaputala je mimoza:
Ljudi, vi ne vidite moju dušu kao što ne vidite ni svoju; a njome živite vi, njome živim i ja. To su naše najneposrednije stvarnosti. Ja bih vam se ispovedila, ali vi nemate dovoljno fin sluh da biste me čuli, i dovoljno fino saznanje da biste me razumeli. Zasađena sam rukom nevidljivog nebeskog Rukosadnika. Kroz mene On je razlioneku svoju tajnu; i u meni ima više neba nego zemlje, - zar to ne osećate? Čini mi se, treba da imate vid ravan svevidu da biste dokraja sagledali tajnu moga bića. Vama je neophodan Svevideći da biste mi dušu videli, i Sveznajući da biste je saznali, i Svečujući da biste je čuli.

Zagledajte u moje nerve, u moju nervaturu: u njoj se vrši prelaz nebeskog u zemaljsko, natprirodnog u prirodno. A vi mislite, da sam sva od prirode, od onoga što vi ljudi nazivate prirodom, a ne vidite da je u meni natprirodno postalo prirodnim. Ta i sva priroda nije drugo nego – natprirodno probraženo u prirodno. Ljudi proglašavaju: prirodom, prirodu! – i time završavaju krug svojih misli, svojih istraživanja, svojih argumenata. Kao da su te reči neko objašnjenje. To je isto kao kada bi kazali: sunce je sunce, zato što je sunce; plavo je plavo, zato što je plavo; slavuj je slavuj, zato što je slavuj; čovek je čovek, zato što je čovek. Time se ništa ne objašnjava niti dokazuje, već samo posredno priznaje neznanje...   Da, ništa natprirodnije od prirode. Ajde, opervazite mi to što nazivate prirodom. I šta od “prirodnog” uđe u vaš razum, u vaša čula? Sva je priroda u suštini natprirodna, jer živi nekim tajanstvenim silama, čije izvore ne znamo i čije zalihe ne spoznajemo. I vi se ljudi još trudite da logikom objasnite prirodu. I govorite: logika, logika! A šta je to – logika, šta je to – logično?Sve sama nepoznanja do nepoznate u nerazmrsivoj jednačini života.

Poslednjom tajnom svoga bića, sve je cveće – natprirodno. Najtajanstvenijim, no najživljim korenom svoga bića mi se držimo za nebo, nevidljivo živimo nebom. I vidljivo! Gle, nama treba mnogo sunca, i svetlosti nebeske, mnogo zvezda i njihove svetlosti, mnogo neba i njegovog plavetnila, da bismo mogle živeti ovde, na zemlji, u “prirodi”. Ta i mi smo prelaz natprirodnog u prirodno!

Zašto da to bude privilegija samo ljudskog bića, ljudske logike, ljudske logosnosti? I u nama je Logos /=Hristos – Jn.  1, 1–3/, i Logika Božja, i Smisao.Zar vas sklop našeg lista ne iznenađuje, i ne zaprepašćuje? Ta vi još ne znate, otkuda boje u svetu, i otkuda tolike nijanse boja? Vi ne možete našu tajnu ni da domislite, ni da doosetite. Tajnom svojom mi smo sakriveni u natprirodi; zar ne?

Evo: moja osetljivost! Kako je vi objašnjavate svojom “logikom? Čim ko dodirne jedan moj listić, svi za njim polegnu; a kada sam na livadi, čim jedan stručak dodirne neko, on učini da svi po svoj livadi polegnu, signalizirajući upasnost. Aparat prirode vrlo komplikovan, i osetljiv: na dodir, pa i na dah. Kad dahne, kad uzdahne vazduh, listići se skupljaju, savijaju, kao skrivaju, i onda grančica za grančicom. Primam najfinije zvuke. Aparatura najfinija, nervi zapanjuju. Vene od daha, vene od ružnog pogleda, od ružne čovekove misli, od prljavog osećanja. A kako li se oseća u ognjenom moru našeg ljudskog, našeg zemaljskog zla? Od najmanjeg napada, uvrede, ja se stresem, i – umirem. Jer sam od najfinije građe. Zemlja, zar ne znate – podnožje neba.  


Bosiljak je pevušio:
Miris me vezuje sa svetom. Ja osećam: veza ovog sveta si mirisom. Ko mi dade tu mirisavu dušu? Veza sa  - Bogom; veza sa vidljivim svetom. Ja doživljavam to čudo: Srce sveta ulazi u mene, i u vodu. O, to osećanje! Miris, zar to nije čudo? Veliko čudo Božje? Čime to miris – miriše? Zemlja ne miriše, a srce miris – meni! Oprostite mi tu zagonetku! Bosiljak u ovom svetu – u smrdljivoj bari, u prikrajku.


Petonija je govorila:
Ja mirisom živim. Tu su svi moji unutrašnji svetovi. I kad umirem – kroz miris umirem. Kroz miris dišem i izdišem. I kroz miris umirem: bez agonije, bez ropca, bez grčeva. Moji miris/i/ putuju kroz nežnost. A svaka moja pora, to je prozor na mojoj mirisnoj duši. A duša moja – sva je u menii oko mene. Duša mi je sva od mirisa. Kad me miris napusti – ja umrem. Takva sam ja. A ko je to Plavi nada mnom. Plavi, ja tebi šaljem svoju dušu. Nađi joj novu krunicu – moju besmrtnost! Ja volim takvu besmrtnost, žeđ srcu. Ah, u mom rečniku nema mnogo reči, jer mnogo osećam. Samo nekoliko reči: miris, duša, ljubav, besmrtnost.
Moj miris, otima se za suncem: predveče juri za njim, što je zašlo, skrilo se. Prolazi li čovek pored cveta sa rđavom mišlju: prolazi sa požarom, od koga vene cvet. Nečist pogled padne li na list, pada kao raspaljeni žar.


Đurđevak je zvonio:
Najsitniji sam cvet, a znate kroz mene je prostrujala neka slatka sila, sigurno božanska. Ja sam uzdrhtao – to je Logos /= Hristos/ prošao kroz mene, i ja sam se osetio živim, postojećim. Biti, to je slast i sladost i radost. Jer me to vezuje sa Logosom. A vi ljudi, vi sve mislite: mi smo mrtvi, mi cveće. A gle, kroz nas živi reč Božanskog Logosa; time smo mirisavi, time – besmrtni.

Znate, ja sam vezan sa nebom više nego li vi. Moj miris, ta u njemu ima više neba i sunca nego li u ljudskim mislima, osećanjima. I sa unutrašnjim tajnama zemlje ja sam u srodstvu, jer me one hrane svojim sokovima. Duša mi je mirisna, jer je to reč Logosa, a reč – Logosa, nosi u sebi i širi sobom miro božansko. A miris – to je nešto vaistinu božansko, natprirodno. Jer naš miris, to je naša duša; izdahnemo li, on ide Bogu, koji ga čuva u besmrtnim riznicama.

Mi cveće, gledamo na vas ljude, i tražimo sličnosti sa vama. Ima je samo u jednome: u vašoj bogolikoj duši, u vašoj logosnoj /=hristolikoj/ duši – tu se, samo tu dodirujemo. Ali, većim delom svoga bića vi se ljudi otiskujete u neki strašan mrak, u neki strašan smrad. To ukoliko bežite od Logosa i od nas.

Znate, i vi ste ljudi mirisavi, i vi mirišete – samo molitvom, ljubavlju. Molitva i ljubav, to su miris, neprolazni miris vaše ljudske duše, ljudskog bića. Ja đurđevak osećam da đurđevski miris bije iz vas kada ste na molitvi i u ljubavi.

Uh, ali, bi ljudi – vi ste nesretnici smrad ove planete, kad ste zli. Zlo – smrdi. Zlo je najodvratniji smrad. Ni jedno biće nad zemljom i na zemlji ne može da ima čulo mirisa kad su ljudi zli. Mi smo vaši dobrotvori, veći no vi naši: mi prečišćujemo vazduh za vas; udišemo ugljendioksid, da se ne biste otrovali. Mi smo na taj način vaši lekari, i vaši lekovi: lekari duša i tela. Ne gordite se na nas! Bog nas je tako srodio: Umetnik Svemudri!

 *Rukopis nađen u ostavštini Ave Justina, pisan olovkom, na 4 strane belog papira, olovkom, brzopisom, kako je Ava obično pisao (gde su izvesna slova povezivana brzim potezom olovke, a neka ostajala nedopisana do kraja), pa je posle skoro uvek ovakve tekstove prepisivao poznatim krasnopisom. Ovaj lirski tekst, samo “nabrosak”, prepun biblijsko-jevanđelskog, pravoslavnog kosmizma, unutar Avine novozavetne Logosologije, nije prepisivan ni ispravljan. – Na drugim manjim listićima njegovim, stoji zapis olovkom: “Za dušom cveća” i onda kraći zapisi, poput ovog: “organske materije u listu nazivamo lisni nervi ili lisna rebra. Svi skupa nervi jednog lista čine nervaturu lista” itd. (i u zagradi: St. Jakovljević, Botanika, str. 47). – Pretpostavljamo da ovaj ogled potiče iz doba (pred-u-oko-po-ratnog) i raspoloženja, kad je nastao i tekst “Srna u izgubljenom raju” u Filosofskim urvinama, ali u tu, od njega samog, sabranu zbirku tekstova nije unet, verovatno jer je ostao nedovršen. - Ep. At.

Preuzeto iz časopisa “Svetigora”, januar 2008. godine                                                 
  

[Пријатељски]

Митрополит Амфилохије о Ави Јустину: Човјек бескрајног смирења и неугасивог духовног огња | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

MITROPOLIJA.COM

---

Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину...