Hrišćanski smisao stradanja

[JESSY]

Bog je ustrojio sve u svetu za dobro ljudi. Neosporno je da stradanje samo po sebi, koje nije osmisljeno oduhotvorenim razumom, ostaje zlo s kojim se treba i moze boriti; ali ono moze biti okrenuto i na nasu korist..

Prema stradanju se moze odnositi dvojako: ili kao ranjena zver koja trci u svoju jazbinu, da bi tamo stenjala ili uginula, ili kao duhovni covek, koji je odlucio da ojaca kroz iskusenja. 

Niko ne upozna sebe samog dok ne prodje kroz stradanja. Bolesti, nedobronamernost ljudi koji nas okruzuju, rasprsena masta o ljubavi, o licnoj sreci, razocarenje u bliskog coveka, teska nesreca, smrt bliznjih, samoca, izbegavanje kazne cesto nas primoravaju da se zamislimo i trezevno ocenimo svoj zivot, i da pocenmo da trazimo drugaciji put. Sta zna covek koji je svim silama izbegavao stradanja? Samo onaj, ko je stradao moze da gleda na zivot otvorenih ociju i da u njemu vidi sve ozbiljno i veliko. Gospod salje iskusenja radi covekovog dobra. Zadobivsi udarac, ljudska priroda pocinje da se buni, tezi da izbegne bol, lisavanja, opasnosti. Odrasli covek kopni, kao bolesno dete, ne shvatajuci zasto ga roditelji vode u bolnicu radi ozbiljne i teske operacije, koja medjutim moze da mu spase zivot. Ali dete na kraju ipak shvata da su roditelji postupili pravilno. Tako i nama nas Otac Nebeski salje iskusenja, kako bismo mi kroz njih iscelili dusu radi vecnog zivota. Vera u Boga je - znak istinskog hriscanstva. 

[JESSY]

Stradanje je - skola bratske ljubavi. Onaj covek koji je sam stradao moze da shvati tudje nevolje i spreman je da mu pritekne u pomoc. Ko sam nije prosao kroz iskusenja, nije preziveo boli, taj ne zna koje reci treba uputiti svome bratu ili sestri koja strada - takav covek ne ume da sastradava. Najvece razumevanje i ljubav se najcesce moze dobiti od ljudi kojima nije stran tezak rad, potreba, dugo rastajanje od bliznjih, bolest. Upravo oni bolje od svih drugih shvataju tudju nesrecu i krecu mu u susret. Poznato je mnogo slucajeva kada siromasni roditelji sa mnogo dece usinovljavaju sirocad, koji i bez toga jedva spajaju kraj s krajem, ali koji ih vole kao svoju decu. Kod coveka se od bogatstva, komfora, srece, krepkog zdravlja cesto radja neodgovoran odnos prema svemu tuznom i tragicnom sto nas okruzuje, njegovo srce se zatvara i otvrdnjuje. 

Stradanje je - skola smirenja i istine. Desava se da zaslepljeni, gordi covek misli da je sposoban za velika dela, i zelja za vlascu i samovelicanjem ga podstice na poduhvate koji prevazilaze njegove moci. On zaboravlja da je u ovom svetu samo prolazno i ograniceno bice. 

Takvom coveku stradanje vraca istinski pogled na zivot i na samog sebe. Ako se on ne pobuni i ne zatvori u grcevitoj bogoborackoj samouverenosti, onda stradanje moze da mu da neki "novi osecaj", da mu otvori oci za duhovni horizont, koji je dotad za njega ostajao zaklonjen zemaljskim pobedama. Kao sto slep covek ne moze da razume pricu o jarkim bojama u svetu koji ga okruzuje, tako i covek koji je zanesen svojim sujetnim brigama ili pohotama za uzivanjem, ne shvata nista o duhovnom zivotu, i njemu to objasnjavati je isto sto i razgovarati s njim na njemu nepoznatom jeziku. Ali se cesto desava da mu stradanje otvara oci, i on odjednom vidi sebe nesrecnog, slabog i usamljenog, i tog trenutka mu Otac Nebeski projavljuje Svoje pokroviteljstvo, covek se susrece sa Bogom, koga on pre u svojoj uobrazenosti nije poznavao i koga je odricao. 

[JESSY]

Stradanje je – skola samoogranicavanja, odvajanja od prethodnih radosti – put askeze. Covek se tako lako veze za sve prethodno. Stradanje, bolesti, starost, nesrece, razvodi – sve to pokazuje da zemaljski zivot prolazi. I duhovni covek razmuslja o tome da ce doci dan kada ce sve zemaljsko nestati za njega, i da zato treba da bude spreman na to odvajanje od materijalnih stvari, trazeci Nematerijalno. Na taj nacin je covek ucenik u zivotnoj skoli, a njegov ucitelj je stradanje. I zadatak ucenika je da iz te lekcije izvuce sto je moguce vise duhovne koristi. Pastirska sluzba je sastradavanje sa onim koji strada, i otkrivanje njegovom duhovnom pogledu ociscujuceg i iskupiteljnog smisla stradanja. 

"Kako blagi Bog moze da dopusti nasa stradanja?" – pitaju slabi u veri, samoljubivi, koji se kite svojom prividnom pravednoscu. "Nevolja i tuga na svaku dusu covjeka koji cini zlo" (Rim.2, 9). Da li je Bog kriv za ta stradanja? Da li mi zelimo da greh ne povlaci za sobom bol, to jest da se greh ne iskupi, kako bi svet utonuo u grehu? Po recima svetih otaca, nasi gresi se iskupljuju nevoljama, jer ako nema nevolja – nema ni spasenja. U svakom coveku, bez obzira na to koliko on bio pravedan i cist, postoji stihija greha, koja ne moze uci u Carstvo Nebesko, i koja treba da izgori; tako da gresi gore i sagore nasim stradanjima. 

Biblijski proroci su upravo tako shvatali i prezivljavali stradanje kao kaznu za greh. Ali s Novim zavetom je doslo i novo, duboko shvatanje smisla stradanja. "Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste" (Gal. 3, 27). A ako je sa Hristom, onda je to i sa nevoljama, i nema drugog puta za hriscanina nego kroz bol unutrasnju i spoljasnju. Tako se nicim zasluzenim, nevinim stradanjem gradi nevidljivo Carstvo Bozije, sastavlja i izgradjuje Njegovo stradajuce Telo – Crkva Hristova. Nasa bol je – znak naseg izabranistva, naseg sinovstva. "Kad biste bili od svijeta, onda bi svijet svoje ljubio" (Jn. 15, 19). Znak da smo Hristovi su – nasa stradanja, i sto vise stradamo tim vise "nismo od sveta". Zasto su svi sveti, sledeci Hrista, tako stradali? Kontakt sa svetom i pogruzavanje u njega izaziva bol kod Hristovih sledbenika, dok deca ovoga sveta ostaju nepovredjena. 

[JESSY]

Nasa ljubav prema Bogu se meri nasom spremnoscu da primimo poslata nam iskusenja i da u njima vidimo ruku Boziju, i meru Bozije ljubavi prema nama. Sta znace reci apostola Pavla: "Jer nasa laka sadasnja briga donosi nam vjecnu i od svega pretezniju slavu" (2 Kor. 4, 17)? Sta oznacava ta tajanstvena veza izmedju stradanja i "slave", to jest duhovnog sijanja, rascveta, snage? To nije samo zavet vecne slave Carstva Nebeskog, vec i njen odblesak ovde, sada, u ovom prolaznom i truleznom svetu. Sve nase teskoce i tuge, koje nosimo dobrovoljno (pristajuci na njih), hrane i ukrepljuju dusu, neposredno se zamenjuju duhovnim bogatstvima: to je blagodatni vetar, koji siri jedra naseg duha. Tog trenutka kada covek sa zahvalnoscu prihvata stradanja koja mu salje Bog, on odmah oseca takav mir i srecu, da sve oko njega postaje svetlo i radosno. 

Bolesnog prepodobnog Serafima Sarovskog (1759-1833) je posetila Majka Bozija; i nas, posecuju visnje sile ukoliko smireno podnosimo bolesti. Bolest nije nesreca, vec pouka i Bozija poseta. Gospod nas beskrajno zali, ali sta da se radi ako smo mi tako ogrezli u svojoj sitnoj sujeti da bismo mogli da damo neke iskre svetog ognja samo onda kada nas savladavaju nesrece, katastrofe. Stradanje nosi ociscenje, a u suzama istice nasa zemaljska plot, i radja se telo duhovno, jer se u nevoljama mi ucimo najvaznijem: smirenju. Nas duhovni rast zavisi od toga kako mi podnosimo stradanja. Hrabrost pred njima, i spremnost na njih je znak prave duse. 

Nasa stradanja postaju "kratkotrajna i laka" ako ih posmatramo u odnosu na "ovaj svet": to je u sustini jedina istinska tacka gledista. Ako postoji samo ovaj svet, onda je u njemu sve – potpuna besmislica: razvodi, bolesti, stradanja nevinih, smrt. Sve to dobija smisao u svetlosti okeana nevidljivog zivota, koji zapljuskuje malo ostrvo naseg ovozemaljskog zivota. Kada covek nadje u sebi snage da se slozi sa iskusenjem koju mu Bog salje, on time cini ogroman korak napred u svom duhovnom zivotu.

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=47