Aleida Assmann: Od genocida do mnemocida (o turskom genocidu nad Jermenima)

[Милан Ракић]

Borba za pamćenje genocida nad Jermenima traje i danas. Za razliku od holokausta, kod kog su prošle godine i decenije dok istina o pokolju evropskih Jevreja nije stigla do svetske javnosti, kod ageta, kako Jermeni zovu katastrofu svog uništavanja, od samog početka nije bilo ničeg nejasnog, nije bilo zataškavanja ni nagađanja. Doduše, 1915. još nije postojao Lemkinov pravni termin „genocid“, ali za ono što se tada događalo bilo je dovoljno svedoka, i oni su to opisali jasnim rečima. Svi su sve jasno mogli da vide, i tek je istorija spuštala veo za velom na čitav događaj i od istorijske istine načinila predmet političkog spora.

Spomenik žrtvama genocida nad Jermenima, foto: Muzej genocida nad Jermenima

Kad se Prvi svetski rat završio, sile Antante izričito su osudile zločine nad Jermenima i zatražile da se isplati odšteta. „Plava knjiga“ koju je sačinila britanska vlada sadržala je 149 dokumenata i u ukupno 15 poglavlja dokazala da je iza masakara stajao „krajnje sistematičan plan“. Taj zvanični izveštaj osnov je za kasniju definiciju zločina genocida i za njegovu pravnu analizu. Međutim, jasna pravna svest postojala je i među Turcima tadašnjeg Osmanskog carstva. Mnogi su osuđivali ono što su videli, a bilo je i ovakvih spontanih reakcija: „Da me neko uhvati, protera iz mog sela i potom proda sve što je moje – to nikako ne može biti pravo. To ne smeju dopustiti ni razum ni osmanski zakon.“¹

Međutim, situacija se radikalno promenila posle Prvog svetskog rata, kad su potpisani mirovni ugovori i kad je 1923. godine osnovana Republika Turska. Osnivanje nove države donelo je i promenu u identitetu, jer je nova turska država htela da se distancira ne samo od Osmanskog carstva, nego i od mladoturskog Odbora ujedinjenja i napretka, koji je izdao naređenje za početak pokolja nad Jermenima i koji ga je i sproveo. S osnivanjem nove države stvorena je tabula rasa: prekinuta je veza s onim što je prethodilo zločinu, a sećanje na njega je izbrisano. Nova turska republika odbacila je odgovornost za zločin, ali je znatno profitirala od njega. Ono što je 1915. otpočeto s pokoljem Jermena nastavljeno je i potvrđeno posle 1923. konfiskovanjem svega što je bilo u vlasništvu Jermena. Tako je mesto počinilaca ostalo prazno. Fikcija istorijskog nultog časa efikasno je uklonila nezgodnu i neupotrebljivu istoriju koja se tako teško mogla integrisati u novu sliku. Nije izolovan, proganjan i ubijan samo narod, nego i sećanje na njega. Hitler je bio veoma impresioniran ovim uzorom genocidne politike. Neposredno pred napad na Poljsku septembra 1939. Hitler je govorio o nemilosrdnom likvidiranju stanovništva Poljske: „Nemilosrdno poput Džingis-Kana moramo likvidirati žene, decu, starce poljske rase.“ A da bi još podvukao tu odluku, dodao je samouvereno i cinično: „Ko danas još govori o pokolju Jermena?“²

No, kako ipak nije lako otresti se povesti za koju ima toliko svedoka i koja je ostavila tako dubok trag u kolektivnom pamćenju žrtava, moralo se pribeći poricanju. To se možda najbolje vidi i po datumima za zvaničnu komemoraciju. U Turskoj je 2015. godine, što se više bližio 24. april, atmosfera bivala sve napetija: kako se odbraniti od podsećanja na genocid nad Jermenima i komemoracija koje se održavaju po celom svetu? Turska politika iskoristila je to što su se podudarila dva važna istorijska datuma, početak genocida nad Jermenima 24. aprila 1915. i pobeda na Dardanelima 25. aprila 1915, kada je Turska savladala sile Antante i njihove kolonijalne trupe iz Australije i Novog Zelanda (ANZAC). Podsećanje na 24. april 1915. jednostavno se moglo eskivirati tako što se podsećanje na 25. april 1915. premestilo na 24. april. Time je na mesto istorije počinilaca zločina došla istorija pobednika. Nekadašnji neprijatelji s Galipolja odavno su se pomirili, pobednici i gubitnici sklopili su savez i na planu sećanja: za rodbinu pripadnika ANZAC-ovih jedinica Turska je čuvar njihovog nacionalnog spomen-obeležja, mesta na kom je ANZAC pretrpeo tako teške gubitke. Kontrast između 24. aprila 1915. i 25. aprila 1915. teško da bi mogao biti drastičniji. Pobedom nad jedinicama ANZAC-a trebalo je prekriti, a time i izbrisati patnju Jermena. Bio je to frontalni napad na sećanje: posle genocida došao je mnemocid.

U Turskoj je poricanje genocida nad Jermenima i danas pitanje državnog rezona i ugrađeno je u četiri stuba države: politiku, pravni sistem (odredba o vređanju turskog identiteta), obrazovni sistem (država kontroliše udžbenike istorije) i vojsku. Ipak, postoji i jedan važan izuzetak, a to je civilno društvo. U njemu se rađaju sve veće interesovanje za sopstvenu tabuizovanu istoriju i sve veća empatija. Navešću nekoliko primera. Od 2009. godine naovamo, 28.000 turskih državljana je u okviru jedne kampanje na internetu učinilo ono što prvi čovek njihove zemlje uporno odbija: izvinili su se za „veliku katastrofu“.³ Početkom veka na scenu je iznenadno stupila još jedna grupa preživelih svedoka, koja se i sama tek kasno suočila sa svojim identitetom „žrtve“ pokolja i svoja sećanja prenela generaciji unuka. Iz „marševa smrti“ su, naime, tu i tamo izdvajane devojčice i odvođene u turske porodice. Prinuđene da pređu u drugu veru, one su brzo gubile kontakt sa svojim nekadašnjim identitetom i odrastale su u svetu u kom ih ništa više nije podsećalo na nekadašnji život i kolektivnu patnju. Za sačuvan život platile su zaboravljanjem i ćutanjem. Okvir u kom su uspele da povrate sećanja nije bila jermenska nacija niti jermenska zajednica u dijaspori, već su to bile porodice ukorenjene u turskom društvu. Te veoma lične erupcije sećanja u turskim porodicama podrile su jasno definisane kategorije i strogo čuvane granice koje su tako dugo išle naruku uklanjanju povesti. Važnu ulogu odigrali su i književnost i film. U impresivnoj knjizi Moja baka Fetije Četin ispričala je priču svoje bake Jermenke i izazvala veliko uzbuđenje i potresenost u turskom društvu.⁴ Politika i dalje podiže zaštitni ideološki zid oko zemlje ne bi li sprečila dotok informacija, zastrašila ljude i onemogućila komunikaciju, ali u srcu turskog društva odavno se već vodi intenzivna i emotivna rasprava o istoriji te zemlje – rasprava koju prate i naraštaji koji dolaze.

Iz autorkine knjige „Oblici zaborava“, sa nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov, Biblioteka XX vek, oktobar 2018.