Да ли је Христос морао да страда??

[Иван Недић]

Али ако су сакривене, зашто се онда трудимо да их откријемо, и штавише да откријемо разлог (пастирски) због ког су сакривене. Поврх свега, зашто тај разлог откривати пастви? :-) Шалим се мало, али ми се не допада та прича о сакривености, баш зато што се онда тврди од нас је сакривено ТО И ТО (дакле ипак смо га открили!), ЗБОГ ТОГА И ТОГА (и разлог смо открили!) :-)

[Александар Милојков]

Мислим на апокатастазу. Дефинитивни одговор на ово питање, по мом мишљењу, је сакривен. Зато свети Максим и каже да благословено ћутимо. Јер, какавгод одговор дали у вези апокатастазе (иам је/нема је - муке су вечне/муке су коначне), тај одговр ће бити антиномичан.

[Иван Недић]

Слажем се. Али желим да скренем пажњу да је кроз даљу историју теологије мало ко испоштовао тај Максимов савет. Ево, ова тема принципијелно не поштује тај савет. Уосталом, ни Максим се није држао сопственог савета, рекло би се...

[Александар Милојков]

Ништа страшно, шта да радимо. Живи смо људи, имамо разум. Хоћемо да истражујемо и да знамо. То је све легитимно, само када је у служби изграђивања Цркве.

[Justin Waters]

Па о тој нужности рађања, не крштења, сам и говорио - ми немамо опцију да се не родимо, нити да се вратимо у небиће. Како год да се обрне - у неку руку није фер према онима који не желе да постоје (и после општег васкрсења).

Не можеш сагледавати на тај начин. Исто тако би се могло рећи, а шта они који се нађу рају, а не желе бити у рају, јел њима нарушен концепт слободног изобра да не буду у рају? Разуме се овако се не може постављати питање јер је парадокс. Парадокс зато што Бог неће увести никога у рај ко ће се после предомислити над својим избором, или ће некога на силу тамо увести. Зато обожење као циљ има да изгради Христа у човеку како овај када буде уведен у рај има потпуну способност созрецавања Бога са својом слободном вољом. Односно оне које Бог уведе у рај ти су засигурно то и заслужили и они су тиме једном направили избор и више неће морати правити никакве изборе. Исто тако они који буду завршили у паклу и они ће се тамо наћи по својим заслугама, тј по стању њихове душе које ће ништа друго него представати пакао у неком свом степену. Тако ће стање душе таквима бити сведок шта су изабрали, и сувишно је и парадоксално потезати сад питање шта ће такви и даље изабирати...

[Александар Милојков]

Да, тај феномен воље као "изабирања" је веома интересантан. Велико је питање да ли ће таква воља бити и у будућем веку. Или ће се, пак, воља састојати из афирмације већ изабраног, из вечног хода у изабраном. У овом другом случају, воља као "избрање" је ствар која припада овоме веку. У будућем, тешко да ће човек моћи да појми ишта изван онога што је већ изабрао. У том светлу ја схватам и оно блаженство: Блажени чисти срца јер ће Бога видети. Бога ће видети они који сада жуде за њим и који га вером и животом прихватају ("чисти срцем"). Дакле, биће и оних који неће видети Бога, или га неће препознати као Бога. А ако Бога не виде или не препознају, како га онда  могу и изабрати (у будућем веку)? Но, то је један аспекат "разумевања" есхатолошкереалности. Не усуђујем се да кажем да сам сигурно у праву.

[Mиљан Танић]

Па о тој нужности рађања, не крштења, сам и говорио - ми немамо опцију да се не родимо, нити да се вратимо у небиће. Како год да се обрне - у неку руку није фер према онима који не желе да постоје (и после општег васкрсења).

Не можеш сагледавати на тај начин. Исто тако би се могло рећи, а шта они који се нађу рају, а не желе бити у рају, јел њима нарушен концепт слободног изобра да не буду у рају? Разуме се овако се не може постављати питање јер је парадокс. Парадокс зато што Бог неће увести никога у рај ко ће се после предомислити над својим избором, или ће некога на силу тамо увести. Зато обожење као циљ има да изгради Христа у човеку како овај када буде уведен у рај има потпуну способност созрецавања Бога са својом слободном вољом. Односно оне које Бог уведе у рај ти су засигурно то и заслужили и они су тиме једном направили избор и више неће морати правити никакве изборе. Исто тако они који буду завршили у паклу и они ће се тамо наћи по својим заслугама, тј по стању њихове душе које ће ништа друго него представати пакао у неком свом степену. Тако ће стање душе таквима бити сведок шта су изабрали, и сувишно је и парадоксално потезати сад питање шта ће такви и даље изабирати...

Па не може се наравно питати за оне у рају, јер се неће тамо наћи нико "на силу" и против своје воље.

Питања која је поставио Ђиђи - па онда ја - сасвим су логична. Шта ако неко неће да постоји уопште? Те опције нема. И то онда испада да није фер.

[Александар Милојков]

Свети Августин доста добар одговор даје на ово питање у свом делу "О слободи воље". Он тврди да не постоје људи који не желе да постоје. Самоубице се одлучују на тај корак не због тога што воле непостојање већ због тога да би избегли неко мучно постојање. Чак, упуштајући се у дубоку психолошку анализу, свети Августин тврди и показује да је природно волети макар какво постојање него непостојање.

Препоручујем ту књигу.

[Justin Waters]

Па о тој нужности рађања, не крштења, сам и говорио - ми немамо опцију да се не родимо, нити да се вратимо у небиће. Како год да се обрне - у неку руку није фер према онима који не желе да постоје (и после општег васкрсења).

Не можеш сагледавати на тај начин. Исто тако би се могло рећи, а шта они који се нађу рају, а не желе бити у рају, јел њима нарушен концепт слободног изобра да не буду у рају? Разуме се овако се не може постављати питање јер је парадокс. Парадокс зато што Бог неће увести никога у рај ко ће се после предомислити над својим избором, или ће некога на силу тамо увести. Зато обожење као циљ има да изгради Христа у човеку како овај када буде уведен у рај има потпуну способност созрецавања Бога са својом слободном вољом. Односно оне које Бог уведе у рај ти су засигурно то и заслужили и они су тиме једном направили избор и више неће морати правити никакве изборе. Исто тако они који буду завршили у паклу и они ће се тамо наћи по својим заслугама, тј по стању њихове душе које ће ништа друго него представати пакао у неком свом степену. Тако ће стање душе таквима бити сведок шта су изабрали, и сувишно је и парадоксално потезати сад питање шта ће такви и даље изабирати...

Па не може се наравно питати за оне у рају, јер се неће тамо наћи нико "на силу" и против своје воље.

Питања која је поставио Ђиђи - па онда ја - сасвим су логична. Шта ако неко неће да постоји уопште? Те опције нема. И то онда испада да није фер.

Ово што је брата Аца написао испод твог поста у принципу одговара на твоју недоумицу, јер је тачно да нема човека који жели непостојање. Чак и они који чине самоубиство чине то ради тренутка слабости због муке коју не могу да избегну тј претрпе и избаве се од ње. Ако би неки човек помислио не желим да постојим то онда не би уопште био израз слободне воље него израз очајања које има узрок у огреховљеној људској природи, према томе израз "ја не бих да постојим" није израз слободе него ропства, принуде, узроковане огреховљеним стањем.