Хришћанство и новац

[JESSY]

                                         

 

Добијам недавно поруку да је плата легла и реагујем радосно. Неки познаник ме у полу-шали оптужи, као, какав сам то хришћанин и православац, а радујем се парама. Зар нисам чуо проповед недавно у цркви (он ју је сасвим погрешно схватио). 

„Дај мени твоје паре ако се теби гаде. Нећу се ја љутити. “, велим ја. Тајац.

Радујем се парама. Искрен сам. Не волим паре, али су ми потребне. Мислим да се већина људи који имају породице овако осећа. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма. Сматрам да је веома лицемерно то што неки хришћани раде, па категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16 -30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз «иглене уши» него богатоме ући у Царство небеско, Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство. Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13 – 21), није прича против било каквог планирања у материјалном смислу, већ, опет, против похлепе. Узимајући историјске и кутуролошке околности написаног текста, он се директно противи особама које складиште летину да би сачекали повољно време и продали је по скупљој цени. У време оскудице храном, овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Јеванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Исти пример налазимо и у причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19 – 33). 

Дакле, Јеванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући при том да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће пуно имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијама каже како су поделили сиромашнима своје имање и сво богатство. Дакле, били су имућни. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа. 

Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41 -44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла, већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела. 

Свет није црно-бео. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Зависи шта особа сматра најважнијим, шта сматра даром од Бога – БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, већ што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из јеванђељске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу. 

У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно. 

Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви други људи. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Да ли би ико својој деци ускраћивао нормалан оброк? Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила. 

Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник олакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новцем може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би требао. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу сасвим одрећи потребу за њим. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да обуче своје дете, да га школује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима. 

А ако се неко гади пара, или мисли да су оне саме по себи тешко зло, озбиљно, нећу се ја љутити.

 

 

http://avdenagom.blogspot.com/2018/09/blog-post_7.html

[JESSY]

Новац. Тешка тема

Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.

Кад Дух дише трулеж гори и старудија се расипа. Човек је живео сложно с грехом и у загрљају с безакоњем и мислио је да се све може купити. А да би све купио, све што је радио било да прикупља и сакупља. Касније, ако се окренуо Богу и ако је осетио да постоји други живот, шта ће бити с оним што је прикупљено и сакупљено? Ко то зна?

Свашта се дешава. Али често се дешава управо то да се оно што је сакупљено на лош начин расипа као прах и гори као смеће. То је посебан благослов Божји, који је тешко схватити и није лако прихватити. Али, спаљује се кужна или вашљива одећа. Како Бог да чува близу тебе, на теби и с тобом све што је натопљено грехом као микробима?

***

– Окренуо сам се Богу и посао је почео да ми пуца по шавовима.

– И ја сам се окренуо Богу и половину пројеката као да је магла покрила.

– И ја…

– И ја… А још сам почео и да побољевам.

– А гадаринским житељима се десило да су им све свиње скочиле у море са стрмени. Али, Гадаринцима нису само свиње пропале. Свуда где је апостолска проповед загремела као гром изнад људских глава почела је промена привредне делатности и губитак код оних који су грешно зарађивали.

И Павле је међу Филипљанима истерао демона из некакве слушкиње која је пророковала. И шта се после тога десило. Ево шта: „Кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима“ (Дап. 16, 19). „Нестаде нада у приход“, и „војводе издреше им (апостолима) хаљине и заповедише да их шибају, и пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува“ (Исто, 16, 22-23).

Проговорили су апостоли, ућутали су демони и одмах су завапили они који су стицали приход од делатности демона. Притом не пропада свака привредна делатност, већ само она која има квасац греха. Јер, нешто раније у истој глави за једну од првих жена која је поверовала Павловој речи пише:

„Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града тијатирског, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове. А кад се крсти она и кућа њена, мољаше нас говорећи: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и живите.“ (Исто, 16, 14-15) Очигледно, то је била добра трговкиња која је умела да послује и није изгубила савест.

***
Mожемо наставити да тражимо примере ради душевне користи и целовитости слике. У Ефесу после проповеди апостола „многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша. Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња“ (Исто, 19, 19-20). У металном еквиваленту износ је једнак неколиким метричким центама сребра. А ни те књиге нису данашње књиге.

Ако имамо у виду колико је материјал био скуп и да су ручно преписиване, биле су заиста скупоцене. Тако да данас немамо ни са чим да упоредимо одлучност Ефешана без преседана да се растану од носилаца греховних информација. Долази нови живот и умиру стари појмови, а заједно с њима умире и уобичајена зарада. Наравно, то се не свиђа свима.

***
„А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег, јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.“ (Исто, 19, 23-26).

Наведени одломак говори о томе да ће непријатељи проповеди увек бити они чија добит зависи од обичаја супротних Јеванђељу. Међу њима такође може бити људи који примају веру и мењају живот. Међутим, већина ће се ипак држати уврежених обичаја. Власници кладионица и казина, трговци дрогом или белим робљем овде ће бити опаснији од сваког трговца идолима. Ево где се не крије старо паганство, већ прави сатанизам. И ако им се човек озбиљно нађе на путу, брзо ће наћи једноставна и ефикасна средства да остану са својом добити и да се избаве од реформатора које нису тражили.

Очигледно, мењајући у корену представе људи о животу, апостоли су болно рањавали и душе и новчанике многих. Они, апостоли, заиста су морали бити попут оваца међу вуковима. Није чудо што у наше време у ситуацији масовне греховне раслабљености и слабовоље тако лоше тече борба против индустрије греха, или се чак уопште ни не одвија.

***

Апостоли су као зеницу ока морали чувати своју духовну слободу. И овој слободи није претио затвор. Управо у затворе су ишли и често су их Анђели ослобађали из тамница. Да изгубе слободу могли су их натерати поклони, мито, навикнутост на почасти, улизивање од стране угледних људи и сл. Зато је Павле, опраштајући се од ефеских презвитера, говорио: „Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.“ (Исто, 20, 33-34).

Апостоли су имали права да узимају од Цркве све што им се понуди и да то употребе на заједничку и своју корист. Али, нису имали права да желе и моле, а још мање да захтевају од заједнице било шта материјално за себе. Ако неко да – хвала Богу! Ако не – опет хвала Богу! И у истом духу о томе говори „Учење дванаесторице апостола“: „Ако (апостол или пророк) затражи новац, он је лажни пророк“ (Глава 11).

***
Може се продати или купити оно што се производи, прави, израђује. А оно што је добијено као поклон и нема новчани еквивалент не треба да се продаје. Свећа је роба, она има и своју цену. А молитва је дах Духа. Она нема цену. Истицање ценовника за молитву је грех против Духа Који рађа молитву. И као што је Јудино безумље родило нагодбу: „Ја вама – Господа, а ви мени – сребро“, тако и бесрамништво лажних пророка покушава да купи Духа за новац. Тако Симон (бивши чаробњак) „кад виде да се даје Дух Свети кад апостоли метну руке, донесе им новце говорећи: Дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа Светог“ (Исто, 8, 19). Тако је настао термин „симонија“, односно купопродаја нечега што је изнад сваке цене.

И „Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце. Нема теби дела ни исета у овој речи; јер срце твоје није право пред Богом.“ (Исто, 8, 21-22).

Али, као што се обешени Јуда љуља изнад света бацајући сенку на земљу, тако и Симон стално иде и иде поред Цркве кроз читаву историју и нуди новчиће како би добио Утешитеља.

***
Новачани односи су срж живота палог човека. Кад постоје највише вредности новац заузима своје важно, али не апсолутно место. А ако највише равни постојања нема, новац жели да обуче раскошну одећу с натписом „Светиња над светињама“ и претвара се у идола, у златно теле или у сребрну незаситу алу. Очигледно су апостоли мењајући и ширећи свуда миомирис познања Бога мењали све труло устројство, не искључујући ни новчану страну питања. Они нису писали нове законе, већ су мењали сам однос људи према себи, према животу и према свему што им је под руком.

Ми смо у овом питању отишли далеко од радосне, прбовитне новине. Негде смо једноставно капитулирали. И то не сад, већ одавно. Ми – то значи сви хришћани. Дух свакодневног материјализма нас је учинио земљанима и окорелима. У сву робу заједно с додатном вредношћу, уткана је лажна мисао о свемоћи економије и вечном напретку робне производње. А овај напредак уопште није вечан и економија није свемоћна. За то сазнајемо кад Дух дише и приморава трулеж да изгори, а старудију да се распадне.

 Андреј Ткачов,