Српска традиција и обичаји везано за веру

[marija]

Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava.

Svećenje vodice
Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, "zakazuje" vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

[marija]

Slavski kolač

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simvoliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simvoliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50 -60 sm, može i veća, ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava, Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simvolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: Domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, i tu stoji do sledeće godine, i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi.

Slavsko žito

Uoči slave domaćica priprema slavsko žito - koljivo ili panaiju. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita (zavisno od broja gostiju), ukuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaje se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i malo morskog oraha radi lepšeg ukusa. To se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje , i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima.

[marija]

Kakvih ima slava?

PORODICNA SLAVA je proslava onog hriscanskog svetitelja, na ciji su dan nasi preci primili hriscanstvo i koga su izabrali za svoga zastitnika i zastupnika pred Bogom. Slava se prenosi sa oca na sina i gotovo se nikad ne menja. Cak ako jedna porodica izumre, oni hriscani koji naslede njihovu imovinu, u vecini slucajeva smatraju za svoju duznost da, pored svoje slave, prime i njihovu. Otuda ima porodica koje slave vise slava. Zena, ako ostane udovica, zadrzava slavu svoga muza.

CRKVENE SLAVE su proslavljanje svetitelja kome je hram posvecen.

SEOSKE ILI GRADSKE SLAVE su proslavljanje onog svetitelja koga su, za svoga zastitnika, izabrala pojdina sela i gradovi ili kome su se, u nevolji, zavetovali zitelji toga mesta pa ga proslavljaju u znak blagodarnosti za srecno otklanjanje bede i nevolje. Toga dana, ide se kroz polja ili glavnim gradskim ulicama, sa litijom i prinose se Bogu i svetitelju molitve za dobro i srecu toga mesta i svih njegovih zitelja.

Zastitnik srpske skole je srpski prosvetitelj i prvi arhiepiskop, sveti Sava. Sveti Sava se proslavlja u srpskim skolama kao skolska slava.

I pojedina srpska drustva, poslovna udruzenja - esnafi, treba da imaju svoju slavu, svoga svetitelja zastitnika. Poznato je da je u doba Nemanjica, sveti apostol i prvomucenik Stefan bio zastitnik srpske drzave. Zato svi srpski vladari, pocev od Stefana Nemanje, nose i ime Stefan uz svoje: Stefan Uros, Stefan Milutin, Stefan Dusan.

Kako se pravi slavski kolač

Mešenje slavskog kolača u kući je lep porodični čin i vrlo lepa uspomena za decu koja će, gledajući svoju majku kako ga mesi, to preneti docnije i u svoju kuću. Mlade devojke treba da i u ovom poslu odmenjuju svoju majku, kako bi još zarana stekle iskustvo u tome.

Kolač se obično mesi dan pre slave. Pošto se domaćica okupa i obuče u čisto, prekrstiće se i u sebi očitati Oče naš, pa će tek onda početi sa mešenjem.

U lonac od 1 litra izdrobiti 20 do 30 grama kvasca, naliti ga s pola šolje mlakog mleka i prstima razmazati kvasac tako da nema grudvica. Zatim dodati malo soli, jednu kašiku šećera i malo brašna koliko da se dobije retko testo. Sud staviti blizu štednjaka i ostaviti dok kvasac ne uskisne i napuni lončić.

Za to vreme prosejati 1 do 11/2 kilograma brašna, staviti ga u sud za mešenje (po mogućnosti ovaj sud upotrebljavati samo za mešenje slavskog kolača) i kod štednjaka dobro zagrejati. Kad je kvasac uskisao početi mešenje. U brašnu napraviti udubljenje u sredini, dodati kvasac, 4 žumanceta, 2 do 3 kašike šećera, malo strugane kore od limuna i nekoliko kapi osvećene vodice (koju je sveštenik za slavu osvetio) pa sve to zamesiti dolivajući malo mleka, tako da se dobije testo srednje tvrdoće. Prilikom mešenja dodavati malo-pomalo rastopljenog masla, a takođe s vremena na vreme treba zamakati dlanove u rastopljeno maslo i tako masnim rukama mesiti (upotrebiti oko 100 gr. masla).

Testo treba mesiti sve dok se ne odvaja od prstiju i dok se na njemu ne pojave klobuci, plikovi. Kada je testo dovoljno izrađeno izvaditi ga iz suda, dno suda posuti brašnom i onda vratiti testo u sud, prekrstiti ga, pokriti s nekoliko čistih salveta i ostaviti na toplom mestu da uskisne.

Kada je testo dostiglo dva puta svoju veličinu, pažljivo ga izručiti na dasku posuti brašnom, lako ga rukama izraditi u obliku okruglog hleba i staviti u okrugao kalup, koji je prethodno dobro podmazan maslom i posut brašnom. Prilikom ovog premesivanja testo se ne sme mnogo pritiskivati, niti mesiti jer u tom slučaju neće narasti kolač. Kalup sa kolačem opet prekriti salvetama i ostaviti na toplom mestu da ponovo uskisne. Kada je kolač dovoljno narastao, pomazati ga razmućenim jajetom i ukrašavati ukrasima od istog testa.

Prvo se preko celog kolača stavlja krst (od dva valjčasta komada testa stavljena unakrst).

Zatim se kolač uokviri pletenicom, preko koje se pravi venčić. Venčić se obično pravi tako što se komad testa izvalja a zatim isecka na manje valjčaste komadiće. Svaki takav komadić se po dužini dvaput zaseče (tako da dobije tri kraka). Ovi komadići se slažu preko pletenice i to tako da svaki sledeći malo preklopi prethodni; tako redom dok se ne uokviri ceo kolač i na taj način dobije venac oko krsta. I venčić i krst se još zaseckaju makazama da kolač još kitnjastije izgleda.

Sada se na središte krsta stavlja poskurica – kao hlepčić kružnog oblika. Ona se takođe stavlja i preko venčića, a na završecima svakog od četiri kraka krsta (ukupno pet poskurica).

Dalje se kolač ukrašava ostalim ukrasima od posnog testa koje se zamesi od brašna i malo vode. Ove ukrase ne treba pomazivati jajetom već ih ostaviti bele. Ti ukrasi predstavljaju žele domaćice – ono što želi da ima u svome domu: ptice (golubovi) predstavljaju zdravlje i veselje. Grozd označava želju da rod dobro rodi; cveće (ružice) znači lepotu, čistotu i mio miris duše i da deca odrastaju lepa i čista kao ružice; (zatim se kao želja da u kući bude svega pravi burence, pa čašica, zatim knjiga itd.). Ovi ukrasi stavljaju se u polja između krakova krsta, i dovoljno je, da bi kolač bio lep, da se u svakom od četiri polja nalazi po jedan ukras.

No najvažniji ukras slavskog kolača je znak četvrtastog oblika kome je krst u sredini a među kracima krsta natpis IS HS NI KA – ovaj natpis na grčkom znači: Isus Hristos pobeđuje. Za utiskivanje ovoga znaka postoji naročiti drveni pečat (koji svaka domaćica treba da ima). Posno testo se rastanji i u njega se utisne ovaj pečat, koji se prethodno zamoči u brašno. Taj znak se nožem iseče po ivici od ostalog komada testa i stavlja se na svaku poskuricu.

Izgled samog kolača i način pravljenja ukrasa zavisi od umešnosti domaćice, ali valja znati da kolač nikada ne treba da bude prenatrpan ukrasima.

Ukrašen kolač prekrstiti i staviti u zagrejanu pećnicu i peći na umerenoj vatri. Prvih deset minuta ne otvarati pećnicu, a posle s vremena na vreme okretati kolač kako bi sa svih strana podjednako rastao. Voditi računa da kolač ne preplane. Čim se površina kolača zarumeni prekriti ga listom čiste bele hartije i nastaviti pečenje. Kada se kolač odvaja od kalupa znači da je pečen, ali ga ipak ostaviti još desetak minuta da se na tihoj vatri "istišti". Dobro narastao i ispečen kolač ne sme da bude težak. Čim se kolač izvadi iz pećnice pažljivo ga odozgo premazati mlakom vodom u kojoj je prethodno rastvoreno malo šećera (spolja površina kolača će onda biti sjajna) i zatim izručiti na čist tanjir.

Kolač se može praviti i postan kada krsno ime pada u posne dane. Mesi se na isti način kao i mrsan samo bez mleka, jaja i masla.

[marija]

Kako se sprema slavsko žito

Mada izgleda jednostavno spremati žito, to ipak nije tako laka stvar. Kuvati ga na ovaj način: nabaviti pšenicu "beliju" koja je bela i krupna, otrebiti je, pa je dva dana pred slavu, uveče, potopiti u lonac sa čistom vodom i ostaviti je da u toj vodi prenoći do sutradan. Ima domaćica koje spremaju žito na taj način što ga skuvanog samelju, a ima ih koje ga pre kuvanja "otucaju". Kada domaćica ne želi da melje pšenicu, već da je mesi, onda sutradan, pošto je pšenica prenoćila potopljena, ocediti je od vode i malo-pomalo je tucati u avanu od mesinga. Kada se tvrda ljuska skinula sa zrnevlja, oprati pšenicu u nekoliko hladnih voda, spustiti je u lonac, naliti hladnom vodom da ogrezne i na tihoj vatri kuvati oko 2 časa, to jest dok voda ne postane bela i zrno potpuno mekano.

U slučaju da domaćica želi pšenicu da melje, nije potrebno da je otucava, već izjutra pošto je pšenica prenoćila potopljena, staviti je da se u istom loncu i vodi kuva. Na ovaj način spremana, pšenica će se duže kuvati. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje, a naročito mešanje. Pšenica lako zagoreva, zato je neprestano kuvati na slaboj vatri. Kuvanu pšenicu staviti na đevđir i pod česmom ispirati sve dok sa nje ne nestane bela skrama, a zrnevlje ne bude potpuno čisto i belo. Pustiti pšenicu da dobro otkaplje od vode. Veći sto zastrti čistim stolnjakom pa po njemu pšenicu rasporediti, ali tako da ne dođe zrno preko zrna. Preko toga staviti drugi čisti stolnjak. Ostaviti pšenicu da prenoći, a sutradan rano izjutra staviti je u dublji sud i ako je otucana mesiti, a ako nije samleti je (ponekad i dvaput) na dobro opranoj mašini za mlevenje mesa. Obavezno je da se domaćica pre nego što otpočne mešenje žita prekrsti.

Na kilogram pšenice odmeriti kilogram-šećera u prahu zamirisanog vanilom, i kilogram samlevenih oraha, ili obarenih, oljuštenih i samlevenih badema. Šećer i orahe ravnomerno dodavati u žito i pri tom ga dobro mesiti rukama. Uzeti stakleni tanjir, koji se naročito za ovu svrhu upotrebljava, pa u obliku okruglog hleba staviti na njega izmešeno žito. Žito odozgo posutu samlevenim orasima[12] ili obarenim, oljuštenim i samlevenim bademima, zatim staviti sloj šećera u prahu i paziti da samleveni orasi i šećer svuda ravnomerno pokriju žito. Najzad uzeti čist salvet, staviti ga preko šećera, pa dlanovima preko salveta dobro utapkati šećer da ne bi spao sa žita. Neke domaćice još ukrašavaju žito raznim ukrasima (što nije mnogo ni lepo ni ukusno). Ako se baš želi, žito se može ukrasiti obarenim i oljuštenim bademom. Ivice tanjira obrisati prvo vlažnim salvetom, a zatim suvim. Ovo brisanje preporučuje se češće posle posluživanja.

Za patarice, (drugi dan Slave) odvojiti uoči slave kuvano žito, pa ga na dan patarica pripremati.

Žito načine sveštenik ili domaćin.

Domaćica je dužna da izjutra na dan slave spremi sve što je za sveštenika potrebno, a to je: slavski kolač, žito, sveću, nož, čašu sa vinom, kadionicu sa izmirnom i listu sa imenima onih koji slavu slave. Sveću pali domaćin ili sin. Običaj je da onaj koji je upali treba da je uveče i ugasi ostatkom vina koje je u čaši od prelivanja ostalo. U slučaju da u kući nema muške glave, sveću će upaliti sveštenik. Slavu primaju sinovi. Dok je otac živ, ma sinovi bili i oženjeni, druga se sveća neće paliti. Ako otac za života preda sinu slavu, onda će i sin moći da zapali sveću u svome domu.

http://www.spcportal.org/index.php?pg=1111〈=srl

[marija]

Постоје “мрсне славе” и “посне славе”..

Истина је да славе нису ни мрсне ни посне, него дани у које оне падну могу бити мрсни или посни. Зависно од тога у какав дан слава пада, таква се славска трпеза припрема. На пример, ако једне године Ђурђевдан падне у четвртак, припрема се мрсна трпеза, јер је четвртак мрсан дан. Ако следеће године падне у среду, припрема се посна трпеза, јер је среда посни дан. Неке славе увек падају у време једног од четири велика поста, па се сваке године припрема посна трпеза. Пример такве славе је Никољдан, који увек пада у време великог Божићног поста.

Славско жито се не спрема за “живе свеце”..

Истина је да су сви свеци живи, јер у Богу нико не може бити мртав – Бог је Бог живих, а не мртвих. Погрешна пракса је вероватно настала услед чињенице да се жито спрема и за парастосе упокојеним ближњима. У оба случаја, жито представља жртву Богу, и символизује Православну веру у опште Васкрсење. Та жртва се приноси Богу у име оног светитеља или упокојеног чије се име спомиње тог дана, или тог парастоса. Да ли је реч о светитељу који је живео, па се упокојио, или никада није прожао кроз биолошку смрт, попут Арханђела Михаила или Светог Илије, на пример, не прави никакву разлику у погледу жртава које се приносе Богу (славски колач, жито и вино). Нажалост, успркос упозорења Цркве на овакву погрешну праксу, многи и даље настављају по своме јер су “тако радили и преци”.

[marija]

Порекло славе и историјат

Постоје углавном два правца у испитивању њених корена: по једном, она је паганског порекла - словенског или грчког, а по другоме, она има Црквено утемељење и формира се, углавном у данашњем облику, у време духовних реформи у младој Жичкој, односно Пећкој Архиепископији, које је предузео и извео њен први Архиепископ - Свети Сава (XII век). По првом схватању, она је митолошког порекла и представља хришћанску адаптацију култа митског претка или кућног бога, а по другом, она је потпуно црквеног и библијског порекла, и типично црквеног значења и намене. Да је она митска по своме значењу и намени, она би била у потпуности окренута димензији прошлости и подземљу, подсвести и сл. - а она није таква, него представља типично верски узлет и молитвени разговор са одређеним светитељима, Анђелима и Богом. Када се у молитвама спомињу преци, њихов помен је типично молитвено присећање (саспомен, заједнички помен). То молитвено присећање предака је дужност Хришћана из најранијих времена, а не неко митско обраћање. Извесни елементи крсне славе, само су одраз свеукупности коју она има у виду и укључује у себе, и јасан показатељ који адекватно илуструје основну догму хришћанског натприродног откривења: да је Хришћанство вера искупљења. Зато све акте Крсне славе треба схватити као дело искупљења и као изображени и осмишљени природни основ који у вери натприродног Божијег откривења има своје право значење и праве перспективе - према натприроди и есхатону.

У науци је сачуван први податак ο овом празнику из подручја Охридске Архиепископије из 1018. године, са територије данашње Албаније, али међу Словенима; међутим, није јасно да ли је то била свечаност ускопородична, каква је данас у нас слава, или локални празник села - града, храма - цркве у месту. Када би једна породица примила Хришћанство, домаћин као њен најугледнији члан узимао би име светитеља на чији дан се крстио, славио тај дан, а онда његова породица настављала, држећи тог светитеља као свог породичног заштитника. Једном примљена слава не мења се, него се наслеђује; ако дође до њене промене, онда за то треба да буде велики разлог и јак мотив. У том случају стара слава куће се не предаје забораву, него се држи као споредна; у народу се различито именује: мала слава, прислава, прислужница, прислужбица, прислужба, преслава, породична заветина. Смисао славе је у упућености Богу, чија благодат освећује и богати све непропадљивим богатством: дом, укућане, госте. Поред Срба, славу данас имају и неки од суседних народа: Хрвати, посебно на острвима и у Приморју, и држе је као остатак своје "старе вире" (вере) - свакако Православне, па неки Албанци мухамеданци - што јасно указује на њихово и српско и Православно порекло; затим многи Румуни међу које је дошао велики број Срба и асимиловао се, уложивши свој духовни и културни прилог у њихову укупну културу.

Поједине породице имају за своје патроне Србе светитеље. Реч је о породицама које су мењале славу или су касније примиле Хришћанство, а постоји могућност замене према имену или датуму празновања: краља Стефана Дечанског славе, рецимо, уместо мученика Мине, јер им је спомен истога дана; или Св. Алимпија Столпника уместо Св. Георгија, јер је тога дана спомен освећења капеле Св. Георгија у Св. Софији Кијевској.

[marija]

Славски обред

Садржину славског обреда у најбитнијем смислу представља молитва за освећење славског колача, жита и вина. То су дарови који представљају бескрвну жртву, спремљену:

  1. У славу Бога,

  2. У част Светога (његово име),

  3. За покој душа преминулих чланова те породице (или заједнице, организације, итд.),

  4. За здравље и напредак ових који су славу припремили.

Кроз та четири елемента, види се сажета слика Цркве као заједнице: Бога, светих, преминулих и живих. Обред је исти, па било да је у питању слава породична, школска, болничка, храмовна, сеоска, градска... После освећења пева се тропар славе, јектенија са наглашеним мољењем за добробит и здравље, благосиљање хлеба и вина, резање колача крстообразно по доњој кори и преливање вином по линијама куда је колач пререзан. Ово је пренето из проскомидије Великог четвртка, кад се спрема Причешће за болесне за целу годину. После тога се пева тропар мученицима и Апостолима и призивање пророка Исаије да се радује због Богородичиног зачећа Емануила. Врхунац обреда представља свечано ломљење хлеба и његово дизање увис у славу Бога, и у част светитеља који се тог дана празнује.

Овај обред представља за српску Православну породицу чин њеног уцрквљења, усељењем Цркве и Божијег благослова у њу и дом у коме живе. Сачувано је у неколико рукописних и штампаних издања овог обреда из разних времена који показују непромењеност те традиције, али се понегде одступало обликом, све док Митрополит Михаило није коначно дао данашњи облик обреду (1862). Све варијанте су у основи исте, али се разликују у појединостима и детаљима. Слава је, значи, наше молитвено обраћање светитељу заштитнику породице, за посредовање у молитви - Богу, а не парастос светитељу.

Сам обред се обавља над столом, свештеник а и приутни окренути према истоку. Свештеник окади славску икону, колач, жито, вино и све присутне, отпева тропар и кондак светитељу који се слави, и очита молитву. Затим узима у леву руку колач, и држећи га поред кољива, благосиља обоје десном руком говорећи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим, сада и увек и у векове векова, Амин." Потом подиже обема рукама колач и говори: "Во славу и чест Светога (име) приносим ти сја Господи, јегоже молитвами прими всештедре жертву сију в' пренебесниј твој жертвеник." После те молитве, окреће колач на наличје и реже доњу кору у облику крста. Затим се тај рез прелива вином три пута, уз спомињање Свете Тројице. Потом се окреће ка домаћину и заједно окрећу колач подржавајући га одоздо, певајући: "Свјати мученици..", "Слава Тебје Христе Боже..", и "Исаије ликуј.." По завршетку, заједно ломе колач, свештеник узима обе половине, састави их да се наслоне доње коре, целива га и пружа домаћину и осталим укућанима на целив говорећи: "Христос је међу нама." Сви одговарају: "И јесте и биће."

Славски тропари

Тропар, глас 7. Свети мученици, пошто сте храбро страдали и увенчали се венцима славе, молите се Господу да се смилује на душе наше.

Тропар, глас 7. Слава Теби, Христе Боже, Апостола похвало, мученика радовање, чија је проповед Тројица Једносушна.

Тропар, глас 5. Исаије, ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо пресвету Дјеву.

Црквенословенски

Тропар, глас 7. Свјати мученици иже добрје страдалчествоваше и вјенчавшесја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.

Тропар, глас 7. Слава Тебје Христе Боже, Апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед, Тројица Јединосушчнаја.

Тропар, глас 5. Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека, Восток имја Јему: Јегоже величајушче, Дјеву ублажајем.

[marija]

Породични карактер славе

Крсна слава код Срба је постала - после Божића - главна свечаност у породици. То је заједничка свечаност породице као заједнице, а не индивидуална свечаност појединог њеног члана. Српска Православна породица у свечаности славе показује се еминентно Православном. Она врши памјат/спомен (грч: μνήμι) своме светитељу заштитнику. Зато у укупном животу народа нема појаве која је тако снажно деловала и тако свеукупно држала у јединству породицу, као што је то Крсна слава - породични празник по превасходству. Њено свеобухватно схватање, добро натопљено саборношћу, код Срба је тако обухватан и укорењен да је потиснуо све индивидуалне прославе, пре свега имендане, а и рођендане, који код Православних Срба никад нису ухватили корене. Ова светковина позната је код Православних Срба у разним временима, почев од најранијих дана и под различитим називима; најчешће кориштени називи су: свети, свето, светац, светога (дан), сведен (добијено сажимањем све и ден), сечеме леб, ломиме леб, дизање славе, кришколач, свечарство, празник, спомен, Крсна слава.

Овај последњи у низу назива, под којим је овај празник данас најпознатији, најмлађи је: настао је у западним крајевима обновљене Пећке Патријаршије (1557. године и касније). Кроз свој назив, он указује на постанак славе код Срба: по једној, то је празник кад је породица или племе примило свето крштење, а по другој, то је свети над чијом је иконом свештеник служио службу када би долазио у одређено племе које се окретало Хришћанству и постепено му прилазило. Постоје индиције да се реч "крсна" у називу, не односи на крст (грч: σταυρός), нити на крштење (грч: βαπτίζω), него на Христа, тј. охристовљење и уцрковљење породице: Χριστός - христити, охристити; мисли се на облачење у Христа (Га 3,27; Рм 6,3) - смисао крштења; калемљење лозе на чокот и њено срастање с њим (Јн 14,4-5).

Преношење славе, наслеђивање и друга правила

Слава се код Срба, по народној традицији, наслеђује али се не дели. Док је отац жив, син или синови не преузимају славу већ је славе са оцем. Преузимање славе за живота оца значи да се породица и формално поделила. Ако отац није у снази, син преузима све обавезе око славе али је отац домаћин славе. Кад отац умре, онда синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме само један или је преузимају сви. Прве године по смрти оца слава се држи у породичном кругу, без гостију и великог весеља. Уколико синови нису у могућности да долазе на славу код оца, услед удаљености или других разлога, чим заснују сопствено домаћинство, могу почети сами да славе.

Када син заснује своје домаћинство и одлучи да слави славу, долази код оца на славу, где му отац из своје руке предаје четвртину славског колача. Ту се поздраве по српском обичају, троструким пољупцем, честитају један другом славу, и отац благослови сина и његову породицу, да дуго у здрављу и весељу славе Крсну славу. Син добијени део славског колача односи кући, где га подели са својом породицом, и следеће године редовно слави своју Крсну славу. Овај чин преношења славе није услов да би се са слављењем славе почело. Уколико из оправданих разлога не може да се изведе, синови могу да почну са слављењем и без формалног преношења славе.

Слава се преноси искључиво по мушкој линији наслеђивања. Уколико зет долази у кућу младе (домазет, призетко, уљез) он прима Крсну славу од младиног оца. Једном започето слављење се не прекида. По упокојењу домаћина, домаћица може да настави да слави славу.

[marija]

15 најчешћих Крсних слава

    *  Никољдан

    * Аранђеловдан

    * Јовањдан

    * Ђурђевдан

    * Петковдан

    * Митровдан

    * Лукиндан

    * Ђурђиц

    * Трифундан

    * Свети Спиридон

    * Андријевдан

    * Томиндан

    * Михољдан

    * Ваведење

    * Алимпијевдан

[marija]

Никољдан

НИКОЉДАН - СВЕТИ НИКОЛА (6. децембар), најчешћа крсна слава у Срба. Истраживања показују да од свих Срба који славе, тридесет процената слави овај празник. Св. Никола, Архиепископ мирликлјски, био је велики борац за веру и Цркву. Његова чуда и његова вера прославиле су га још за живота, па га прво народ а затим и Црква прогласи за светитеља. Упокојио се 6. децембра 343. године. Црква слави пренос његових моштију 9. маја (сирна субота). Има много прича и ο томе како је Св. Никола био помоћник људима у беди и невољи.

Приче о Светом Николи

Беше велика глад у Ликији, а у Италији је био трговац који је имао много жита. Једне ноћи том трговцу се у сну јави Свети Никола и даде му три златника капаре, да пуну лађу жита довезе у град Мир. Трговац тако и учини, крене у Мир, своје жито добро распрода, али и спаси грађане од глади и невоље. Други пут, десила се нека побуна у Фригији, и цар Константин Велики посла тројицу својих војвода са војском да угуше побуну. Но, војници, искрцавши се у Ликији, почну пљачкати тамошње становништво па на више места избише и туче између војника и грађана. Никола позва војводе, лепо их почасти и умоли да забране својим војницима непримерено понашање, те тако отклони беду од свог народа. Баш у то време, један управник, који је био врло грамзив, осуди неког невиног грађанина на смрт, да би приграбио његово имање. Кад су га хтели погубити, Св. Никола поведе оне три војводе на губилиште; и таман кад је џелат потегао мач да одсече несрећнику главу, Св. Никола га шчепа за руку, отме му мач и баци га на страну. Нико није смео питати светитеља зашто је то учинио, јер су га сви знали као великог праведника, који се увек заузима за невине људе. Поред тога, Св. Никола и управника жестоко пред свима изгрди за његово среброљубље и неправедан суд.

Завршивши посао у Фригији и умиривши буну, војводе се врате у Цариград где их цар, за заслуге, постави за чланове свога савета. Али царев надзорник Авлавије, који им је завидео на положају, нападне их као издајнике и цар их баци у тамницу и осуди на смрт. Војводе се сетише како је Св. Никола спасао невиног грађанина у Ликији и почеше му се молити да и њих невине одбрани. Уочи дана кад их је требало погубити јави се у сну Свети Никола и цару и Авлавију и рече им да одмах пусте невине војводе. Цар одмах ујутру нареди да му се доведу војводе из тамнице па им рече: "Не дајем вам живот ја, но Никола велики служитељ Божији. Идите и њему захвалите, а од мене му реците да сам извршио оно што ми је наредио". Цар им преда и једно Јеванђеље са позлаћеним корицама, скупоцену кадионицу и два свећњака да однесу у Мир. Војводе радосно оду у Мир Светом Николи и захвале му на избављењу.

После овога десио се и следећи случај: једна лађа бродила је из Египта, па је ухвати велика бура на мору. Бродари и путници припадну на молитву, позивајући Светог Николу у помоћ, јер већ су били чули да је многима помогао. У тај мах појави се Свети Никола на лађи, па дохвати крму у руке, почне управљати бродом и избави је опасности, па га одмах нестаде. Бура се утиша и путници дођу у пристаниште. Кад су ушли у град, угледају свога добротвора што их је спасао од буре, почну да му љубе ноге и захваљују, а он им одговори: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Светитељ је, међутим, прозрео да су ти морепловци били гусари, ге их посаветује да поправе своје владање, да их друга каква Божија казна не стигне.

Из Котора потиче прича "О капетану и Св. Николи". Некада давно капетан из познате морнарске куће Вучинића, реши - и поред свих савета да то не чини - да исплови баш на Никољдан. Како реши, тако и уради, али само што су прошли поред острва Крфа, нападоше их арапски гусари, лако савладаше и бацише у окове. Као оковани галиоти, пловили су годину дана, све молећи Светог Николу да их спасе. После годину дана, баш на овај дан, близу Пирејске луке, нападе њихов, сада гусарски брод, лађу капетана Кукића из данашњег Херцег Новог. Новљанин Кукић беше храбар, а уз то имаде и педесет одважних морнара, који после жестоке битке савладаше и побише гусаре. За све време битке, нико не примети старца са белом брадом. Кад битка би завршена старац показа руком Новљанима на брод и рече: "Сад спасите ону грешну браћу", а ови у њему препознаше свог заштитника и светитеља Николу.

По упокојењу, његово тело је свечано сахрањено у саборној цркви мирликијске Митрополије. Више стотина година тело је почивало тамо где је и сахрањено; и многи људи су долазили на његов гроб и молили му се да их од болести и беде избави. У старим се књигама помиње да су још за његова живота и Скити, тј. Стари Словени, са реке Дона долазили у Мир своме светитељу, а и после његове смрти су на његов гроб доводили своје болеснике. Отуда се може објаснити зашто је Свети Никола код српског народа толико уважен, те највећи број свечара њега слави.

Начин прослављања

Никољдан увек пада у време Божићног поста, и због тога је празнична трпеза славара увек посна. На његов дан спрема се жито и колач, који се заједно са вином освећују у обреду благосиљања славских колача. У јужној Србији на овај дан праве шарени колач са птицама који свештеник обавезно прелива вином. Месе се понекад и два, од којих један припада свештенику, а други остаје у кући - тзв. пресвети. На Никољдан предвече овај колач дели се деци, која треба да га поједу. Верује се да Св. Никола превози душе са овог на онај свет. Некад је мртвима узимао душу и мерио, али је касније тај посао преузео Арханђел Михаило, док га није заменио Арханђел Гаврило.

Господар је воде и заштитник путника. Славе га морнари, бродари, рибари и сви чији живот зависи од мора и воде. Некада се на свим хришћанским лађама налазила икона Светог Николе, а он се нарочито празновао дуж Јадранског и Средоземног мора. Кажу да су га чак и турски лађари поштовали. Уочи Светог Николе, око 4 часа после подне, свака лађа, ма где да се нашла, стане и баци сидро; а на дан Светог Николе, сви лађари би се лепо обукли, истакли заставе на броду, пуцали из топова, па пошто би се помолили Светом Николи, цео дан би прослављали и частили се. Тек кад прође дан славе, сутрадан би настављали пловидбу. Српско паробродско друшво славило је Светог Николу. Кнез Милош Обреновић је славио Светог Николу по свим народним обичајима, а док је дизао славу, пуцали су топови и звонила црквена звона.

По градовима и варошима Србије раширено је веровање да Св. Никола ноћ уочи свог празника, обилази децу која су била добра у току године и дели поклоне. Поклон обично оставља у дечјим ципелама. И данас многа деца чисте своје ципеле истављају их у прозоре, да би се ујутру, на Никољдан, силно обрадовала кад у ципелици пронађу поклон-дар Св. Николе.

[marija]

Аранђеловдан

АРАНЂЕЛОВДАН - СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (8. новембар), по бројности свечара на другом месту слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој.

Начин прослављања

Он седи на небесима, гледа на свет и кад хоће силази међу народ да изгрди невернике и помогне невољницима. Не прави никакву разлику међу људима ако се огреше. Било да су они цареви или пуки сиромаси. Кад неко погреши мора да то и окаје. Цар Душан Силни славио је крсну славу Аранђеловдан, а светац му је, невидљив за све, стајао на десном рамену и све надгледао. Цар је сваког госта дочекивао и стојећи служио. Међутим, једном, што од умора а што од заборава, превари се и седе за трпезу. Св. Михаило прасну, удари цара крилом по образу и љутито одлете. Цар је Михаила једва умилостивио вишемесечним молитвама. Арханђел Михаило био је слава Стефана Немање и његових синова.

Аранђеловдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арханђел Михаило "живи светац". Не постоје "мртви свеци". Сви светитељи су живи, јер у Богу нико не може бити мртав, пошто је Бог - Бог живих а не мртвих. Поред тога, жито представља жртву Богу, и невезано за светитеља, спрема се за све Крсне славе, без изнимке и разлике. Исту ту жртву приносимо Богу и на парастосима, а она представља знак и веру у опште Васкрсење. Нажалост, многи и поред упозорења Цркве на погрешну праксу неспремања жита, и даље настављају по своме, јер су "тако радили и њихови очеви".

Народне приче о Арханђелу Михаилу

Многа су народна веровања ο овом Анђелу. Он обилази све болеснике. Ако стане код ногу, није добро; ако стане код главе, добро је - болесник ће прездравити. По народном веровању, које је забележено и у народној поезији, кад су свеци делили улоге, Арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време Арханђел лута светом обучен у просјака.

Прича из Шумадије.. Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо, звани Бумбар, који се олако обогати и подигну кућерину, скоро дворац. Као и сваки скоројевић, волео је да се размеће богатством, засењујући њиме своју простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом - која беше његова слика и прилика - шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једног дана, шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци просјачке прње и рече: "Зар ти ништа не даде Бог?" Охоли пар га погледа и угледа пред собом Арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори: "Ево вам моје просјачко одело! Од сада ћете у њему ходити". Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Светом Михаилу.

Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: "Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!" Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас - уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе.

[marija]

Јовањдан

ЈОВАН КРСТИТЕЉ (грч: Ιωάννης ο Βαπτιστής) - Пророк који се родио шест месеци пре Христа, па с обзиром на то да је објављивао вест ο доласку Месије - Христа, назван и Претеча (онај који иде напред, трчи испред Мк 1,2). За Јована је Спаситељ рекао да је највећи од рођених од жена (Мт 11,11), да су до њега "закон и пророци" (Лк 16,16) и да се од њега Царство Божије проповеда Јеванђељем.

ЈОВАЊДАН, ЈОВАНДАН (7. јануар); Сабор Светог Јована Крститеља, по бројности свечара на трећем месту међу Крсним славама код Срба, иза Никољдана и Аранђеловдана. Св. Јован Крститељ прославља се неколико пута у току године, али најчешће 7. јануара. Црква му је одредила овај датум, следећи дан по Богојављењу, јер је на Богојављење крстио Исуса Христа на реци Јордану. Такође је 7. јануара јеванђелист и Апостол Лука пожелео да пренесе тело Св. Јована из Севастије, где га је посекао Ирод, у Антиохију, своје родно место, али је успео да измоли само Јованову руку, ону руку којом је крстио Спаситеља. Рука је до X века била у Антиохији, а после је пренешена у Цариград. Многа чуда су се дешавала везано за његову руку. На Јовањдан, Архијереј Антиохије је руку износио пред народ, и некада се појављивала отворена, што је значило да ће година бити плодна и берићетна, а ако је била згрчена, то је предсказивало гладну годину. Црква и верни народ славе Сабор Светог Јована Претече и Крститеља - Јовањдан, молећи га да се моли Богу за нас, да се и ми прибројимо Цркви небеској, да нам Бог подари излечење и телесних и душевних болести и патњи.

Свети Јован Крститељ међу свим библијским личностима Новог Зевета заузима посебно место, како по начину доласка на свет, тако и по начину живота који је водио, а и по улози крштавања људи за покајање, наговештај доласка и крштења Месије, и на крају, по свом трагичном и превременом завршетку овог живота. Услед велике моралне и телесне чистоте, узор је и претеча монаштва - анђелског образа (Анђела), како га Свето Писмо и назива. Као што је Пресвета Богородица заштитница мушког монаштва, тако је Св. Јован заштитник женског монаштва. Од свих осталих пророка Старог Завета, Св. Јован се разликује и по томе што је могао показати Онога кога је пророковао.

Начин прослављања

Јовањдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза.

Српски народ изузетно поштује Св. Јована па је као народна изрека забележено: "Над Јованом вишег и прибранијег нема". Кад се нешто од неког хоће измолити, а да овај молбу не одбије, каже се: "Кумим те Богом и Светим Јованом". Верује се да Св. Јован стоји на "струги Јовановој", одн. на вратима од онога света и пропушта душе умрлих. При склапању кумства и побратимства, обавезно се као завет помиње Св. Јован, који је заштитник овог цењеног обичаја.

[marija]

Ђурђевдан

ЂУРЂЕВДАН - СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, СВЕТИ ЂОРЂЕ (грч: Εντερλέζι) (23. април), по бројности свечара на четвртом месту слава код Срба, иза Никољдана, Аранђеловдана и Јовањдана. Празник је посвећен Св. великомученику Ђорђу који је рођен у имућној хришћанској породици у Кападокији. За овоземаљског живота био је трибун у војсци цара Диоклецијана (284-305). Када је цар покренуо нови талас прогањања Хришћана, Св. Ђорђе пред свима признаде своју веру и одби да учествује у прогонима. Због тога би бачен на најстрашније муке и уморен разапет на точку. Бог му подари моћ да помаже у беди и невољи сваком Божијем створу који му се обрати молитвом, па се зато овај светитељ често јавља у сновима оних који га призивају, даје им савете или чини разна чуда и спасења.

Начин прослављања

Ђурђевдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретна слава, али се ипак помера уколико падне на Велики петак, Велику суботу или Васкрс, и то на други дан после Васкрса.

Грчка реч Εντερλέζι (ентерлези) је ромског порекла и оригинално означава почетак пролећа. Ђурђевдан је велики празник Рома који живе у српским земљама, без обзира да ли су Хришћани или мухамеданци. Исто тако, Ђурђевдан славе и Горанци из области јужне српске покрајине Косово и Метохија, који су у 18. веку отпали од Православља у мухамеданство, али су задржали неколико хришћанских обичаја, и међу њима и прослављање Ђурђевдана.

Свети Ђорђе се на икони, која је најчешће у употреби оних славара који славе Ђурђевдан, слика у војводском оделу, на коњу, како дугим копљем пробада аждају, а у позадини стоји једна женска прилика у господском руху. Ова аждаја симболизује многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе је својом мученичком смрћу победио ту аждају и задао јој смртни удар, јер убрзо после његовог страдања, цар Константин Велики је учинио крај прогонима Хришћана и успоставио Хришћанство као званичну веру у римској империји. Женска прилика је царица Александра, а може се сматрати да она представља младу Христову Цркву, коју је Свети Ђорђе избавио од незнабожачке аждаје, након чега је она добила слободу да се развија. Због победе над многобоштвом, Светог Ђорђа зову и победоносцем, и многи су га владари и војници призивали у помоћ; чак је у Русији био установљен и орден за војне заслуге - Крст светог Ђорђа, који је по рангу и важности био други, одмах после ордена Светог Андреја.

Народни обичаји

Руски орден Св. Ђорђа

Руски орден Св. Ђорђа

Код Срба је Ђурђевдан велики празник. На Ђурђевдан се устаје рано и одлази на уранак ван града или села. Обично је то пропланак или ливада поред потока или реке. Бере се биље, плету венчићи, игра, пева, уз обавезно јагње на ражњу. Ако је време погодно, добро је окупати се у реци. Жене у планинским крајевима пре сунца иду у планине и беру: коприву, копитњак, цисачу, омилен, одолен, петлову кресту, петлово перо, ђурђевак, поврату, оман, бриздавац, млечику, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватницу, дебелицу, вратич, крављачу, подбел, навалу, козлац, гороцвет, кукурек, мечју шапу и наломе гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде у траве кћерке, а свекрве снахе, па им показују која је која трава. Све то умешају у мекиње и нахране овце.

Убрано биље, корење, лишће и коприва плету се и у венац. Увеже се конопцем и обично стави у кухињу. Понегде жене наберу врбове хране и опашу се њима. Мушкарци врбово пруће односе на њиву. Многи до тог дана неће да спавају у природи, а од тада као да се потпуно опусте и препуштају природи с поверењем, јер је зима прошла. Тога дана се обично руча у природи, најчешће ћевап на ражњу, преврео сир, млади лук и барена јаја. Ђурђевдан је и легендаран као дан пролећног окупљања хајдука - "Ђурђев данак, хајдучки састанак". Понегде постоји обичај који се зове "Ђурђевдански уранак", када народ рано ујугру излази у природу, тамо доручкује и проведе време у расцветалој природи. Уочи Ђурђевдана и Митровдана, треба да буде свако код своје куће, јер су ови дани глава од године.

У селу Даросави у Шумадији домаћин устане пре зоре и одлази на њиву где забада крстиће од лескове гране, а жене ките кућу венцима од млечике, ђурђевка, у које обавезно уплету и понеку гранчицу граба и селена. Венци се плету и у Водицама, Поповом пољу, таковским селима и многим другим крајевима. Обично се стављају по капијама, торовима и шталама. Венци се у Чачку такође праве, али се не уносе у кућу. Девојке из Поповог поља поране и одлазе у групама, уз цику и весеље, да се ваљају по младоме житу. Праве љуљашке и то најчешће на дреновом дрвету. После одлазе у брда где беру зановети, зверице, рибице, повратића и још неке траве.

Многобројни су обичаји и код сточара. Тада се изгони стока на катуне или бачије, где остаје све до краја лета. Пре него што се стока потера, врши се прва мужа. У селима на Влашић планини, при ђурђевданском изгону чобанин легне на врата тора и пушта да га овце прескачу. Уобичајено је и клање јагњета за Ђурђевдан. У Шумадији је то унапред одабрано и празнику намењено, а у Јабланици са јагњадима одлазе на уранак на планину Треску, на коју тада врше и први изгон стоке.

Ђурђевдан је, по народној песми, био Крсна слава Марка Краљевића и властелина Мрњавчевића. Крсно име Светог Ђорђа прослављали су и црногорски владари из династије Петровића.

[marija]

Петковдан

ПЕТКОВДАН, ПЕЈЧИНДАН, ПЕТКОВАЧА - СВЕТА ПЕТКА (грч: Αγία Παρασκευή), (14. октобар - Преподобна мати Параскева), по бројности свечара на петом месту слава код Срба, иза Никољдана, Аранђеловдана, Јовањдана и Ђурђевдана. Св. Петка је пореклом Српкиња; рођена је у Византији у селу Епивату, недалеко од града Каликрата. Живела је и умрла у XI веку. По смрти својих родитеља, светитељка подели сиротињи све што је имала и замонаши се у Цариграду. Одатле оде у Јорданску пустињу, где доживе дубоку старост. Тада јој се јави Анђео и рече да је довољно трпела искушења и да је узорним и богољубним животом достојно показала веру у Господа, па је време да се врати у свој завичај и ту на миру препусти душу Богу. Мошти су јој биле смештене у Цариграду, па пренете у Трново (Бугарска), одатле поново у Цариград, затим у Београд и коначно су положене у румунском граду Јашу.

Начин прослављања

Петковдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Народни обичаји

У београдској тврђави, на Калемегдану, поред мале цркве посвећене Св. Петки, налази се извор чија вода чудотворно лечи болесне. У многм местима овај дан зову Пејчиндан. Црква у Јашу овог дана је изузетно посећена јер долазе болесни са читавог Балкана у потрази за исцељењем, јер су њене мошти исцелитељске.

У селима око Зајечара праве славски колач који ломе и поделе стоци за здравље. Десетине цркава у српским крајевима посвећено је Св. Петки. Храмове посећују нарочито жене да би лакше рађале, а нероткиње се моле да би имале децу. Жене које траже помоћ од светитељке заветују се и посте седам дана, а на њен дан одлазе у цркве са прилозима. Света Петка је прва у низу јесењих слава, па се понегде слави уз велики мрс и дуго ноћно седење. Некада су у Грделици код Лесковца сељаци скупљали прилоге, за које би заједнички купили теле, пекли га насред села, а затим јели код "записа". Пековдан је прва општа јесења слава у Лужници и Нишави.

[marija]

Митровдан

МИТРОВДАН - СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ (26. октобар), по бројности свечара на шестом месту слава код Срба. Велики празник посвећен Св. Димитрију, сину великог солунског војводе. Због заштите и несебичне помоћи коју је пружао Хришћанима, христоборни цар Максимилијан баци Димитрија у тамницу, и пошто не успе да га одврати од хришћанске вере, нареди да га војници прободу са девет копаља. Из његовог тела потече целебно миро, чудесан лек који излечи многе болесне. Касније, цар Јустинијан I (527—565) пожеле да премести мошти светитеља у Цариград, али кад додирнуше ковчег одјекну одлучан глас: "Станите, не дирајте!". Тако заштитник града Солуна остаде у свом граду, где му мошти и данас обилази верни Православни народ и невољници, тражећи лека болестима или мира својим немирима.

Начин прослављања

Митровдан се прославља исто као и све друге Крсне славе, припремом славског колача, кољива и вина, и освештањем које обавља свештенство Цркве. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (среда, петак), спрема се посна трпеза. То је непокретни празник.

Чуда Св. Димитрија

Његовим чудима ни броја се не зна. Свуда се поштује као велики светитељ. Руси су узели Св. Димитрија за покровитеља и чувара Сибира, који је припојен царској Русији 1581. године. Сачувана су многа предања ο његовим делима. По једном, у ратовима, као војвода, убио је 99 људи, а стотог у миру, али му то последње убиство није узето за грех јер је убио несрећника који је трчао за сватовима да урекне младенце. Друго предање говори ο заштити презрене и одбачене мајке од рођене деце и претварању синова и снаха у камене кипове. У трећем предању претворио је бабу у златног голуба кад је њено унуче преплакало три дана и три ноћи за њом. Четврто предање односи се на похлепног и надобудног скоројевића богаташа који не хтеде ништа да подели сиротињи у време велике глади, па Димитрије посла хиљаду мишева који преко ноћи уништише богаташко благо.

Последње појављивање Св. Димитрија десило се у Солуну, у храму у коме су похрањене његове мошти, уочи Митровдана 1991. године.

Народни обичаји

За Митровдан и Ђурђевдан у српском народу се каже да су главе од куће. Тих дана се мрси ако су мрсни дани, али не излази се из куће и не примају гости осим оних који овај празник славе као Крсну славу. То су остаци веровања из давних времена када је Митровдан спадао у новогодишње празнике. Са Митровданом почиње зимски период. У стара времена се хајдуци из шуме разилазили кућама својих јатака да презиме, па је остало у народу познато: "Ђурђев данак, хајдучки састанак, Митров данак, хајдучки растанак."

На Митровдан мора да буде готова кућа коју домаћин погоди са дунђерима око Ђурђевдана. До Митровдана се једе свеже спремљено месо, а од Митровдана само оно које се суши у току јесени. Таковци у суботу, пред Митровдан, постављају споменике умрлима. На овај дан се не иде на пут, свако треба да спава код своје куће. У Шумадији сељаци у сваки угао собе ставе белутак да их брани од мишева. Жене на овај дан не дирају вретено, чешљеве и маказе. Ако на овај дан буде мраза и пада снег, таква ће бити и читава зима.