Jasmina Lukač: Ana Brnabić i Irena Vujović – dva lica SNS

[Милан Ракић]

Izvesno se pre godinu dana znalo da će Ana Brnabić biti Vučićev izbor za premijera Srbije, kao što se sada skoro izvesno zna da Irena Vujović neće biti gradonačelnica Beograda.

Za Brnabić se procenjivalo da će biti kratkoročan potez – unapred žrtvovana figura, kako bi se u narednih šest meseci dogodili vanrendni parlamentarni izbori. Ali, niti su se ti izbori dogodili, niti je rejting Srpske napredne stranke opao. Procene da desni birači SNS neće oprostiti partiji osobu kojoj su odrednice - gej, ateista, USAID, Ist-vest bridž - pokazale su se potpuno pogrešnim. Jer, Brnabić kao “nestranačka ličnost” doživljena je kao neko koga je stranka profesionalno unajmila, bez ikakve političke težine. Slično premijerku doživljavaju i kolege iz vlade – kao nekog pomoćnika ministra ili državnog sekretara, koji igrom slučaja predsedava skupom, ako je skup sednica Vlade, ili neki drugi događaj.

Ipak, Brnabić ispoljava sitne znake sopstvene važnosti, kao što je blago kašnjenje kod Vučića, na koje se drugi ne usuđuju, čak to izbegava da radi i Ivica Dačić. Doduše, trebalo bi videti svojim očima ledenu smirenost Zorane Mihajlović i Rasima Ljajića, potpunu ignoraciju od strane Jadranke Joksimović, i hiperaktivnost Nenada Popovića, kada su u istoj prostoriji sa premijerkom, kako bi se stekao pravi uvid o zlosutnoj atmosferi u vrhu vlasti.

Sa Brnabićevom kao premijerkom, Vučić je postigao tri važna politička cilja. Prvi je da je zarotirao celu političku scenu, imajući u vidu da kontroliše njen lavovski deo, ka liberalno-prozapadnom polu. Rotaciju su analitičari nazvali kontinuitetom, mada je to sve samo ne kontinuitet, to je rez u odnosu na situaciju do maja 2017. Do tada su tandem bili konzervativni predsednik Tomislav Nikolić i nešto liberalniji premijer Vučić. Od tada je Vučić ušao u ulogu konzervativnijeg faktora, dok je liberalni pol potpuno zaoštren sa Anom Brnabić. U tom pravcu niko u Srbiji ne bi mogao da ode dalje, čak i da neka NVO poput Inicijative mladih za ljudska prava, dođe na vlast. Drugo, oslabio je udarce opozicije. Jer, opozicioni napadi na Brnabićevu su udaranje u prazno. Opozicija bi mogla efektnije da nastupa protiv vlasti da je premijer Nikola Selaković, Nebojša Stefanović ili Miloš Vučević iz Novog Sada, odnosno bilo koji izvorni ili preleteli naprednjak. I treće, Vučić je pokazao da politički prostor osvaja višedimenzionalno, odnosno da ima za svaku bitnu funkciju više ličnosti. Kao što mu je recimo, sada šef diplomatije Ivica Dačić, tako bi to mogao biti i Čedomir Jovanović. U oba slučaja prethodna kompromitacija je nebitna, kao što nije važno to ni što Jovanović samo mucanjem može da odgovori na pitanje “ako smo izgubili Kosovo 1999. što nam traže da to potpišemo 2019.”. Uostalom, Jovanović zamuckuje u spomen na Zorana Đinđića, jer pre ulaska u politiku nije mucao, svakako ne toliko izraženo.

Sad, zašto se Vučić verovatno neće odlučiti za Irenu Vujović, budući da bi to bio gest koji bi obradovao SNS. Kad se kaže da “stranka voli Irenu” obično se misli na vrh, ali ovde je u pitanju baza. Na skupovima SNS u beogradskoj kampanji pojava predsednice opštine Savski venac izazivala je iskrene aplauze i skandiranja, kakve ni približno nije dobijao niko od beogradskih funkcionera. Kad je reč o opoziciji, izborom Vujovićeve, Vučić bi postigao donekle isti efekat kao i sa Brnabić, neutralisao bi napade opozicije. Kako bi izgledali Đilasovi nastupi protiv Irene Vujović – morao bi stalno da pazi da ne pređe neku liniju političke nekorektnosti, a to je već osujećujuće. Pomoćnik gradonačelnice mogao bi da bude Andreja Mladenović, bivši DSS, koji je praktično obavljao tu funkciju, dok je Siniša Mali bio pod baražnom vatrom medija i pritiskom afera. Stranka bi možda bila zadovoljnija i imala bi veći motiv da se bori u Beogradu. Ali, Mladenović, navodno ne stoji uopšte dobro, jer nije ispunio očekivanja. I logika je potpuno drugačija od očekivane koja glasi da je Beograd načet aferama i da bi na prvoj sledećoj mogla da se razvije ozbiljna politička kriza. Naprotiv, izgleda da se procenjuje suprotno. Antivladin potencijal prestonice je dosadašnjim aferama pričilno istrošen, a Beograd je oduvek bio liberalniji, i njegovi stanovnici spremniji da podnesu dogovore sa Kosovom i evrointregracijsku agendu. Zato ništa neće smetati da operativac Goran Vesić bude gradonačelnik i da se odmerava sa Đilasom. U tom kontekstu, u odnosu na gradsku vlast, i premijerska i predsednička će izgledati državotvornije. A naprednjaci kojima se Vesić iskonski ne sviđa, i koji bi želeli da njihova stranka ima lepo lice Irene Vujović, moraće ponovo da pobeđuju Đilasa da bi došli do tog cilja.