Претражи Живе Речи Утехе

ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj. Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi". SVI ZNAJU SVE Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji. Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka". Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog. "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive." Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu. Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni... "USTALO JE MALO I VELIKO" Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo. U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina. Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko". A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan. Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva. Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze. ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme. Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu. JEDINICA ZA DIZANJE MORALA Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora. Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj." Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta. Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković. On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete. RATNICI BEZ MOTIVACIJE KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima. MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio. Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa. Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena. MOTRENJE NA SMOTRU Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu. Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde. Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom. Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini. Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život. Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom). KRAJ PARADE Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji. Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno. Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem. Istorija i posledice Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama. Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak." A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja… Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali". Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore." Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali. Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin. Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković. Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije. Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila. Zemunac pred sudom Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida. Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut. Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."

Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića. Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi. Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu. Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije. Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta? Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi. Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično. I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga. Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio. Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku. Foto: BETA I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne. Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore. Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima. Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora. I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada? Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena. I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira. A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka. I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu. Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020. Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima? Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju? Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom. To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića. Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige. Foto: BETA Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću. Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti. To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska. Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima. Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra. Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

POSTAVLJA SE PITANJE ŠTA ĆE VLADIN AVION U FORMALNOM VLASNIŠTVU BIA? ZAŠTO JE NJEGOVA CENA DRŽAVNA TAJNA? I ŠTA ĆE TIM POVODOM REĆI DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA KOJA BI, PO ZAKONU, TREBALO DA KONTROLIŠE I TROŠENJE SREDSTAVA SLUŽBE? OSIM, AKO SE, POŠTO JE PRODAVAC KUPAC GALENIKE, NIJE POSTIGLA NEKA "KOMBINACIJA" Nekad, u vreme socijalizma, posebno u JNA, svaka sitnica je proglašavana za državnu i vojnu tajnu. Kod aktuelne vlasti ovaj trend je ponovo u uzlazu, a kulminaciju je doživeo famoznom kupovinom aviona "embraer legasi 600" za potrebe državnih organa. PITAJ ANU ZA AVION Da je državi potreban novi avion, nije sporno. "Lir džet 31a" (registarske oznake YU-BRZ, proizveden 1991. godine) ima dolet od samo 2.200 kilometara i nedovoljan broj mesta, a famozni "falkon 50" (oznaka YU-BNA, proizveden i u upotrebi od 1981) poznat je po čestim kvarovima. Oba ova aviona jednostavno ne zadovoljavaju potrebe državnih organa. Upravo "falkon 50" u kome udobno može da se smesti i putuje 12 putnika, često je bio u žiži javnosti zbog tehničkih problema, a koristio ga je Aleksandar Vučić, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, nekadašnji premijeri Mirko Cvetković i Ivica Dačić... Ovaj avion je posebno "taličan" za sadašnjeg ministra spoljnih poslova Dačića: poslednji put je morao da prinudno sleti u Atinu zbog pregrevanja akumulatora i direktne opasnosti da eksplodira. Dačić putuje "letećom krntijom" koja, bez obzira na redovno održavanje i poštovanje propisa i predviđenih servisa, uvek nosi potencijalnu opasnost zbog godina starosti, a novonabavljeni "embraer" stoji na aerodromu; očigledno je nabavljen za potrebe predsednika države Aleksandra Vučića iako mu je formalni vlasnik Vlada, preko svoje Avioslužbe. Izvesnu dozu humora čitavom slučaju, kada se otkrilo da je avion kupljen (treba priznati zaslugu za to specijalizovanom vazduhoplovnom portalu tangosix.rs, čiju su vest s početka septembra 2018. bezočno "ukrali" neki drugi mediji, uključujući dopisništva jedne ruske i jedne američke redakcije koje rade u Beogradu), dala je izjava Vučićeve savetnice za medije Suzane Vasiljević: "Vlada Srbije je vlasnik aviona, i kao takav na raspolaganju je ministrima i predsedniku države kada dobije odobrenje Vlade, to jest kada avion nije zauzet." Dakle, premijerka Ana Brnabić određuje kad Vučić može koristiti avion, a kad ne. To bi isto bilo kao da je nekadašnji premijer SRJ (avioni su nekad bili u sastavu Avio servisa Savezne vlade) Momir Bulatović zabranio Slobodanu Miloševiću da koristi "falkon" ili "lir džet", ili da, na primer, 2009. godine premijer Cvetković lupi šakom o sto i kaže šefu kabineta Borisa Tadića: "Ne može avion, treba meni, neka on putuje redovnom linijom". Takvo nešto je u domenu samo satiričnog portala Njuz.net. Avion "embraer legasi 600" je kupljen, obojen u oznake Srbije, čak ima i natpis "Republika Srbija" i oznaku YU-SRB. Slučajnu premijeru u javnosti imao je u oktobru u Turskoj, gde je Vučić putovao u zvaničnu posetu, kada su objavljene fotografije i snimci na kojima se vidi kako predsednik Srbije sa saradnicima izlazi iz letelice. Pre toga je jedan strani specijalizovani vazduhoplovni portal objavio istorijat aviona i gde je sve bio u upotrebi pod oznakom PT-SKW: kupio ga je u oktobru 2007. brazilski Aero-taksi Sao Konrado i 2013. prodao farmaceutskoj kompaniji EMS, a ona državi Srbiji, gde je registrovan u oktobru 2018. Dolet aviona je 6.000 kilometara i prima 13 putnika – jednog više nego "falkon 50" – s tim da ima tri salona i mnogo je udobniji. AVIJACIJA I FARMACIJA I tu počinje "zapetljancija". Najpre je u novembru 2018. Vuk Jeremić objavio da je avion kupila Bezbednosno informativna agencija (BIA) pod razdelom "poverljive nabavke" i bez tendera, a posada nije državna, nego je iznajmljena od "Pink aviation" (vlasnik kompanije Željko Mitrović). Na sve to, da nisu čista posla u pitanju, nadovezala su se i saznanja portala Insajder.net da je kompanija EMS, koja je prodala avion BIA, kupac Galenike. O kakvom poslu se radi, kolika je cena, da li su neke trange-frange kombinacije (tipa "Aneks maneks internešnal), pitanja su koja su kolala u javnosti i stručnim krugovima, ali su ostala bez odgovora. Da BIA ćuti o toj "poverljivoj nabavci" nije čudno, ali je zaćutala i Vlada, a premijerka Brnabić je dala objašnjenje dostojno svih izjava sa kojima istupa u poslednje vreme, u najmanju ruku je čudno i nerazumljivo. "Ja sam rekla da je to strogo poverljiva nabavka i bilo šta drugo da kažem, ja bih kršila zakon", bio je njen odgovor na sva pitanja o nabavci aviona. I onda je narodski konstatovala: "To nije avion Aleksandra Vučića ili Ane Brnabić, avion će ostati u vlasništvu Vlade Srbije". Od kojih para je BIA kupila avion i da li je bilo planirano budžetom za 2018, praktično je nemoguće saznati jer se u zakonu o budžetu više ne navode tačni razdeli za tu Službu. Zna se samo da je ona za 2018. dobila budžet od 5.305.654.000 dinara ili 51 milion dolara, a da je za njene "kapitalne projekte" izdvojen još 271 milion dinara, što je 2,6 miliona dolara. Zna se da svaka tajna služba u svetu ima crne fondove, stečene na razne načine, za potrebe tajnih operacija, pa ne čudi da se tako našao i novac za avion. Inače, cena novog "embraera 600" je 25 miliona dolara, dok se polovni, prema oglasima na specijalizovanim sajtovima, kreću od 4 do 14 miliona dolara. Trenutno je u ponudi aktuelan "embraer 600" proizveden 2006, za koji se traži 5,25 miliona dolara. Taj je proveo 4.303 sata u vazduhu i imao ukupno 1.603 leta. Avion BIA je, kada ga je prvi vlasnik prodavao farmaceutskoj kompaniji 2013, imao 3.880 sati u vazduhu i 1.565 letova. Let ovog aviona košta, zavisno od toga koliko ljudi putuje i kuda se ide, od 7.000 do 10.000 dolara, dok su troškovi godišnjeg održavanja od 800.000 dolara za redovno do 1,3 miliona ako su potrebne i vanredne intervencije. Sve to su podaci poznati javnosti pošto se u svetu svuda objavljuju. Ali za Vladu Srbije i BIA to predstavlja državnu tajnu. Kakvi su "bezbednosni aspekti" u pitanju, ne zna se. Međutim, zna se da je zbog novonabavljenog aviona naprečac svoj posao zaboravio i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo u čijoj nadležnosti je registar svih letelica u Srbiji, koji je javni dokument. Taj registar je, slučajno (ako je tako, neko treba da odgovara jer ne radi svoj posao) ili namerno, poslednji put ažuriran 23. avgusta 2018. i u njega je upisano 445 vazduhoplova, bez "embraera 600", koji je registrovan u oktobru. Tako ispada da, prema zvaničnim državnim registrima, taj avion ne postoji. Naravno, neminovno se postavlja pitanje – šta će u formalnom vlasništvu BIA taj avion, koje je obrazloženje za kupovinu i šta će tim povodom reći Državna revizorska institucija koja bi, po zakonu, trebalo da kontroliše i trošenje sredstava Službe. Osim, ako se, pošto je prodavac kupac Galenike, nije postigla neka "kombinacija" tipa one scene iz filma "Ko to tamo peva", kad seljak kolje prase, daje ga Paji Vujisiću i kaže: "Ako imate vremena, kupite mi (u Beogradu) džak soli, pa ćemo prebiti od ovoga", a ovaj odgovara, nakon što je otpio podugačak gutljaj rakije iz flaše: "Jašta, brate". Nekad bilo, sad se ne pominje Sam Vučić je 2015, želeći da pokaže svoju skromnost i odlučnost da štedi, izjavio: "Ne, u ovom trenutku nemamo ni pravo ni novac da kupujemo novi državni avion, a ako hoćete, i ne dam pare. Država će o tome moći da razmišlja kad budu povećane plate u javnom sektoru i penzije, takav avion bi koštao oko milijardu (9,7 miliona dolara) dinara. Mi tu milijardu dinara nemamo, ako avion radi, radi, ako ne radi, naći ćemo neki drugi način da putujemo. Prioritet države je da ojača vojsku, kako bi se piloti, koji treba da štite građane, osećali bezbedno i da je to važnije od toga kako će državni vrh putovati. Suočavamo se sa tim da šta god uradite, nije dobro. Da kupimo novi avion, zar ne biste rekli – kupujete avion za vas dok narodu smanjujete plate." U međuvremenu, deficit je smanjen, Vučić se hvali velikim suficitom u budžetu, povećanjem plata i penzija i najavom još većih, pa je čudno zašto se onda avion, koji je stvarno neophodan, nabavlja tajnim kanalima. Simbioza Pored otkaza prouzrokovanih kvarom tehnike, "falkon 50" je 2015. imao i jedan problem uzrokovan ljudskim faktorom, i to kad je Tomislav Nikolić njime leteo za Vatikan, pa se morao vratiti zbog naglog propadanja aviona. Zvanična priča je bila da se prosuo sok, pa se tokom brisanja slučajno uključio prekidač zakrilca za sletanje, što je, pri toj brzini, moglo biti kobno. Iskusni kapetan Petar Romčević, bivši pilot MiG-21, na vreme je reagovao, isključio motore da zakrilca ne bi pukla od opterećenja i posle poniranja i smanjenja brzine uvukao zakrilca i startovao motore. Prema izvorima iz Avio-servisa Vlade, krivac za to je pilot ER Pinka, jedan od onih iz ove firme koje su posle dolaska Vučića na vlast počeli da dovode u Avio-servis. On je, naime, metalnim kaišem sata zakačio poklopac prekidača i otvorio ga, što je posle, tokom brisanja, dovelo do aktiviranja zakrilaca. Zašto piloti ER Pinka u Avio-servisu – izvori tvrde da je to rađeno da bi ostvarili dovoljan broj časova naleta za dalje doškolovavanje na većim avionima i kad su to postigli ponovo su se vratili u matičnu kompaniju. Zato ni ne čude tvrdnje da oni sad voze "embraer" BIA, a ne piloti Avio-servisa.

AKO JE PREDSEDNIK SRBIJE ALEKSANDAR VUČIĆ STVARNO ISKREN U OBEĆANJIMA DA ĆE SE, KAD MU ISTEKNE MANDAT, POVUĆI IZ POLITIKE, ONDA MU JE VOJNO-POLICIJSKA PARADA "ODBRANA SLOBODE", ODRŽANA U NIŠU 10. MAJA – NAJVEĆA OD ONE POVODOM DANA POBEDE 1985. GODINE – PRAKTIČNO KRUNA KARIJERE NA ČELU DRŽAVE. NAIME, ODRAZILA JE SVE ONO ŠTO OBELEŽAVA VLAST U POSLEDNJIH SEDAM GODINA – OBMANE, NAJAVE I, UGLAVNOM, PRAZNA OBEĆANJA Za razliku od parade iz 1985. gde nije bilo nijedno lažno borbeno sredstvo – ako se izuzme da su, pošto je tenk M-84 bio u početnoj proizvodnji njih deset bilo ešalonu uz još deset sličnih T-72 kojima su prefarbani serijski brojevi – sada su na paradi u Nišu dominirali još neisporučeni helikopteri Mi-35 i ruski tenk T-72. Iako gromko najavljivani u režimskim medijima, posebno tabloidima, da će biti "iznenađenje", a to je obelodanio i sam Vučić, ispalo je da su dva helikoptera Mi-35 i tenk T-72B3 vlasništvo ruske vojske i da su u njima bile ruske posade. Organizatori se nisu čak ni potrudili (ili "braća Rusi" to nisu dozvolili) da se sa njih skinu ruske oznake i da se tako bar stvori privid kako su prvi primerci isporučeni Vojsci Srbije. Upućeni izvori kažu da je sve troškove prebacivanja dva helikoptera i tenka iz Rusije, dnevnice i sve ostalo što ide uz posadu platila Srbija. A zašto i otkud ti nepotrebni troškovi? Odgovor je u marketingu vlasti i sluđivanja naroda zbog tobožnje pretnje sa Kosova – "Videće Šiptari ako krenu na sever". O tom osvajanju severa Kosova i ratu, režimski tabloidi, predvođeni nenadmašnim "Informerom", izveštavaju gotovo svake nedelje, kad god se u vlasti nešto "zaljulja": bilo da izbije neka afera oko finansija i nelegalnih poslova, bilo kad opozicija povuče neki potez koji im ne ide na ruku. RENT-A-T-72 I RENT-A-MI-35 I ovoga puta, parada u Nišu bila je povod da se o borbenoj moći i sposobnosti Vojske Srbije i MUP-a Srbije raspreda nadugačko i naširoko. Vojni kvazieksperti, analitičari i nazovianalitičari, razni "sintetičari" prosto su se rastrčali na relaciji RTS-Pink-Happy-Prva da sve objasne i poruče kako je sad Srbija najjača regionalna sila jer su joj stigli prvi ruski modernizovani tenkovi i helikopteri "đavolje kočije". A u stvari, Srbija iznajmila – rent-a-T-72 i rent-a-Mi-35 – ta sredstva, kao što strane filmadžije to urade kad dođu u Beograd na snimanje filma, pa su im potrebna vojna ili policijska vozila, obična ili oklopnjaci i posle upotrebe ih vrate. Zanimljivo je i odakle medijima ta fraza za Mi-35 "đavolje kočije". To je bar jednostavno – Vučić je jednom izgovorio kako su u regionu, kad su čuli da Srbija kupuje te helikoptere, nazvali ih "Vučićeve đavolje kočije". I eto prilike da udvorički mediji to odmah uzmu kao sveto pismo. Poltronizam tih medija išao je dotle da su stavljali naslove da Srbija dobija "leteći tenk" i "helikopter kome niko ništa ne može". Zaista? Kao da ne postoje savremeni protivvazdušni sistemi, poput "Strele 2M" domaće proizvodnje, idealnog sredstva za rušenje helikoptera, o stranim, savremenijim – da se ni ne govori. Kada se izuzmu ta rentirana dva helikoptera i jedan tenk (uzgred, Srbiji Rusija neće u donaciji od 30 tenkova dati verziju B3 nego lošiju MS, a za isto toliko oklopnih transportera se ne zna u kojem stepenu modernizacije će biti), glavna vojna atrakcija bili su domaći tenkovi M-84, kao što su bili i na paradi 1985. kada su prvi put predstavljeni. Jedina mala "sitnica" je što su tada oni bili novi, a ovi koji su se pojavili u Nišu (poslednji je proizveden 1991) neremontovani su, sa mnogo pređenih kilometara i ispaljenih granata i metaka. Najnovije na njima je boja, a i ona je iz oktobra 2014. kada su farbani za paradu povodom Dana oslobođenja Beograda, održanu u čast dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina. Za razliku od te parade, kada je njome komandovao i raport podnosio tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković i tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića oslovio sa "gospodine predsedniče Republike Srbije", Vučić je dočekao ono što je priželjkivao – da mu se obraćaju sa "vrhovni komandante". To je nepostojeća funkcija po Ustavu i zakonima o odbrani i vojsci i, kažu, uvedena po direktnom nalogu njegovog najvernijeg obožavaoca i "telala", ministra odbrane Aleksandra Vulina. "Gospodine predsedniče, vrhovni komandante Vojske Srbije. Jedinice Vojske Srbije i MUP spremne su za prikaz sposobnosti", izgovorio je komandant parade, brigadni general Vladeta Baltić. Od 2014. do danas Ustav se nije promenio, pa ostaje da u vazduhu visi pitanje kako to da Nikolić nije bio "vrhovni komandant", a Vučić jeste. Sve je tako namešteno da ispadne kako Vučić komanduje i policijom, što opet nije po Ustavu i zakonima, jer je za MUP nadležan premijer Srbije, u konkretnom slučaju Ana Brnabić. Ali, kad se već ide u kršenje Ustava, nema veze, kad je bal nek je bal. Zar bi iko stvarno pomislio da danas u Srbiji Ana Brnabić ima kontrolu nad MUP-om i naređuje policiji? NATO OKRUŽENJE Malo vraćanje u prošlost, kada su parade u pitanju – na poslednjoj kojoj je prisustvovao Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ i stvarni vrhovni komandant oružanih snaga, održanoj 1975, komandant parade, narodni heroj Đoko Jovanić obratio mu se sa "druže maršale". Deset godina kasnije, na paradi 1985. komandant general-potpukovnik Zdravko Dimić tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Veselina Đuranovića oslovio je sa "druže predsedniče". Parada održana 1985. bila je kako za unutrašnju, tako i za spoljnu upotrebu – da se pokaže da je i posle Titove smrti Jugoslavija jaka. Koliko je bila jaka, pokazalo se samo pet godina kasnije, ali to je druga priča. Ova parada održana u Nišu isključivo je za unutrašnju upotrebu jer je Srbija okružena zemljama NATO, a bilo kakav sukob sa njima je put u propast. Čak i ako nisu u NATO, poput BiH, u njima su snage NATO koje mogu reagovati u sekundu. O Kosovu da se ni ne govori... Toga su svesni i Vučić i državni i vojni vrh, nego treba podgrejavati atmosferu i stvarati privid. A da je tako, pokazuju i prazne pretnje da će srpske snage bezbednosti reagovati ukoliko kosovske specijalne policijske jedinice ROSU ili kosovska vojska dođu na sever Kosova. Došle su u više navrata i ništa se nije desilo, osim ako se ne računaju isprazne pretnje na konferencijama za štampu Vulina ili još jednog od Vučićevih "telala" Marka Đurića. Da bi se, u smislu vojne nemoći kad je Kosovo u pitanju, pažnja skrenula na neku drugu stranu, Vučićev omiljeni "Informer", po običaju, odmah upozorava na pretnju koja stiže iz "ustaške Hrvatske". Prvo je bila razrada teze o velikoj vojnoj vežbi NATO u Hrvatskoj, jer je ona, navodno, odgovor na paradu i na pretnje regionalnoj bezbednosti koje dolaze iz Srbije. I kao dokaz za to navodi se da će na vežbi učestvovati i pripadnici oružanih snaga Kosova. Činjenicu da se vojne vežbe NATO planiraju bar godinu dana unapred ti kvazistručnjaci i analitičari koji šetaju s televizije na televiziju jednostavno ne žele da prihvate (s izuzetkom Miroslava Lazanskog, koji ponekad istupa kao da nije poslanik vladajuće stranke).Njima je dovoljno da Predrag Sarapa u jutarnjem programu Pinka pročita naslov iz "Informera", "Srpskog telegrafa" ili "Alo", pa da krenu da upozoravaju na navodnu opasnost koja preti. Najnovija takva situacija je vest o tome da SAD doniraju Hrvatskoj 60 oklopnih transportera guseničara "Bredli". U verziji "Informera", koju su odmah podržali ti "sintetičari", to je protumačeno ne samo kao strah od toga što Srbija dobija 30 ruskih tenkova i 30 oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2, nego i priprema da Hrvatska silom zauzme delove Bačke. Naravno, to što Amerikanci opremaju hrvatsku vojsku po NATO standardima, pa im daju svoje stare, a još itekako upotrebljive oklopnjake nikoga u ovdašnjoj propagandnoj mašineriji vlasti ne zanima. A zašto sad pretnja iz Hrvatske? Pa, jasno je – treba skrenuti pažnju sa Kosova, propasti pregovora i već izvesnog gubitka i ono malo suvereniteta na severu. Ukratko, formula vlasti je jednostavna: znajući kakvi su odnosi bili u prošlosti sa Hrvatima i Albancima, najlakše je pokrenuti temu "Šiptara" ili "ustaša". Da se Vučić, kao nekad Slobodan Milošević, počinje stavljati u ulogu vođe svih Srba (nakon što su mu na velikom mitingu u Beogradu u aprilu, navodno, došli dati podršku Srbi iz RS, Dalmacije, Like, Istočne Slavonije, bar tako je pisalo na transparentima, a i on ih je sam pomenuo u govoru), pokazalo se i na ovoj paradi. Tu se, pored "sasluženja" neizostavnog Milorada Dodika, u svečanoj loži pojavio i dan ranije osuđeni lider prosrpske opozicije iz Crne Gore Andrija Mandić. Sa te parade ostaće upamćen i snimak koji se velikom brzinom proširio po društvenim mrežama – kako se Vulin neobičnom i zanimljivom mimikom divi svom "vrhovnom komandantu" dok on daje izjave novinarima. ROG ZA SVEĆU Što se vojnog dela parade tiče, on je tehnički organizovan savršeno, što nije ni čudo jer su za nju izdvojena najbolja sredstva i izabrani najuvežbaniji vojnici – ako se ne računaju pripadnici specijalnih jedinica, a njih je bilo najviše, koji su, svakako, u punoj formi. "Ne dao Bog da dođe do kakvog rata ili mobilizacije, ko bi upalio i pokrenuo one krntije od kamiona koje leže, kao ratna su rezerva jedinica", žalio se jedan oficir u neformalnom razgovoru. Kao i do sada, na ranijim prikazima i predstavljanjima naoružanja nije izostala obmana koja se tiče novih sredstava, a reč je, naravno, o raketama "Šumadija i "Alas", koje ne da nisu još napravljene i daleko su od uvođenja u naoružanje Vojske Srbije, nego se ne zna ni kad će. Taj famozni "Alas" razvija se od 2013. od vremena kad je Vučić bio ministar odbrane i najavljivao da će to biti naš najveći izvozni adut odbrambene industrije. Prođe šest godina, "Alas" još ne zaživi, ali ga zato po svim smotrama najavljuju kao moćno oružje. Nema veze, za potrebe propagande sve je dozvoljeno. Sad se otišlo i korak dalje, pa su na paradi pokazani borbeni točkaši "Lazar" modifikovani da na sebi nose "Alas". Nešto slično kao što su Hrvati napravili na paradi u maju 1995. na zagrebačkom Jarunu. Iznajmili od Rusa kamione sa praznim kontejnerima za S-300 i prodefilovali kao da imaju te protivavionske sisteme. Ovoga puta ti kontejneri trebalo je da predstavljaju raketu "Ralas", modifikovani "Alas". Slično je i sa "Šumadijom", raketom koja, navodno, ima domet od 285 kilometara. Iza svega toga stoji Jugoimport SDPR, "koka nosilja" za mnoge iz vlasti, a njegov eksponent u Ministarstvu odbrane je Nenad Miloradović zvani Baćo. Neobično je, međutim, što su se kamioni sa kontejnerima za "Šumadiju" i "Alas" našli u ešalonu sredstava koja su u upotrebi u Vojsci Srbije, iako to nisu niti će biti u dogledno vreme. Od novih sredstava koja su ušla u upotrebu tu je bila samo haubica NORA B52, a kamioni na kojima su se nalazile imali su vojne tablice, što je znak da su ušle u zvaničnu upotrebu. Svih ovih godina, dok su ih vozili po raznim prikazima i defileima, imali su na sebi civilne probne tablice. Prikazani su i kamioni FAP 3240, četiri komada isporučena prošle nedelje iz pribojske fabrike Vojsci, što je predstavljeno kao veliki uspeh u osvajanju proizvodnje. Zaboravilo se, međutim, da su oni praktično identični šasijama kamiona FAP 3232 koje je ta fabrika počela proizvoditi krajem osamdesetih, isto za potrebe vojske, konkretno za višecevni bacač raketa "Orkan". Tako bi se moglo reći da proizvodnja tog kamiona nije osvojena, nego samo obnovljena. Da je sve ovo samo za domaću upotrebu i samohvalu, jasno je i vojnim atašeima koji su došli u Niš i sve posmatrali. A radi se o profesionalcima, kojima se ne može prodati rog za sveću ili nešto "za bubrege". NIKO NI NE POMINJE: Hameri, donacija SAD Kao što im nije promaklo da, pored hvaljenja ruskog oružja iz donacije koje tek treba da stigne, niko nije, dok je prolazila kolona "hamera", vozila sjajnih performansi, pomenuo da je to donacija SAD. Enigma »Lazar« Dugo hvaljeni i u uvođenje u naoružanje najavljivani oklopni točkaš "Lazar" opet je izazvao nedoumicu kod poznavalaca te teme. Posle deset godina razvoja i tri varijante, stalno najavljivan da će ući u naoružanje Vojske Srbije i vodan po raznim prikazima kao mečka po vašarima, napokon je, kako je zvanično saopšteno, zvanično uveden u vojsku u januaru. Pre toga, u jesen 2017. najavljeno je zvanično da će ući u naoružanje "do kraja godine". To se nije desilo, kao ni 2018, i onda u januaru 2019. napokon. Ali, svi oni koji su očekivali da će podešalon "Lazara" videti na paradi u Nišu među borbenim vozilima, prevarili su se – nalazilo ih se 12 u ešalonu, među takozvanim sredstvima u razvoju. Prošlo je 13 "Lazara", ali bez evidencijskih oznaka Vojske Srbije, neregistrovanih, što je znak da su još u posedu Jugoimporta SDPR, a nisu vlasništvo Vojske. O čemu se radi, niko nije mogao da razluči.

Ko je je lider vaše opozicije – ovo pitanje vrlo interesuje strane diplomatske krugove u neposrednim susretima sa sagovornicima iz Srbije. Poneki se trude da daju odgovor ko bi to mogao biti – recimo Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, koji je za govorniciom Saveta Evrope najavio da Savez za Srbiju pokreće novu veliku političku priču. A to je priča o nasilju dela vladajuće Srpske napredne stranke prema protivnicima i neistomišljenicima. Istina, to je prvi osmislio i na taj spoljnopolitički nivo (Savet Evrope je parlamentarno telo koje uključuje i nečlanice EU, među njima i Rusiju) Saša Paunović, potpredsednik DS-a. On je prvi i počeo da skuplja dokumente o pritiscima na lokalne odbornike da promene stranu, kao i sadržaj napisa sa SNS portala. Ali, samo osmišljavanje i nastup, uključujući i dokumentovanje, ne bi značili ništa bez stvarnog događaja. Koliko 20-tak dana posle tog Zelenovićevog govora, koji je na licu mesta u Strauzburu pokušao da pobije niški naprednjak Zoran Perišić, u Kruševcu je u glavu udaren Borko Stefanović, lider Levice Srbije. I potom je priča “proradila”, uspešno čak i iznad svih očekivanja u Savezu za Srbiju. Uspešno je podignut talas vikend demonstracija, nezamisliv još koliko 2016. i 2017.godine. Krajnje nezgodna stvar po Aleksandra Vučića i njegovu vlast je što tom pričom koja se i dalje razvija, ne gospodari jedan određeni lider, niti je to u sadašnjim okolnostima moguće. A to su okolnosti pridobijanja najšire moguće podrške za demonstranje protiv vlasti - od pijace do akademije nauka. Čak i lažna podrška se ne odbacuje. Jer, na demonstracijama govore ljudi zagovarajući ideje koje su potpuno oprečne glavnim zahtevima opozicije. Glavni zahtevi su vanredni izbori na svim nivoima i otvaranje medija za opoziciju. Oni koji predlažu recimo, da opozicija skuplja potpise za promenu izbornog sistema u većinski, samo žele skretanje pažnje i kupovinu vremena za Vučićevu vlast do maja 2020. Vučić bi i sam mogao to vreme da kupi posredno, otvarajući medije, na šest meseci pred izbore, prećutnim ili polutajnim primirjem sa Savezom za Srbiju. Ima onih koji procenjuju da jedino što on nikad neće ispuniti opoziciji, jesu upravo ti medijski zahtevi. Prema tim procenama, svi Vučićevi potezi usmereni su na dokazivanje i pokazivanje da opozicija ima sasvim dovoljno sopstvenog medijskog prostora i da je njen problem što ne može da mu time politički naudi. Na površini to i deluje tako. Međutim, nije samo stvar u zastupljenosti, već i u snazi jedne političke priče. Primenjujući prethodnih sedam godina ono što se u marketingu zove “strategija Šeherezade”, Vučić je svoju “hiljadu i jednu noć” ispričao. Pažnja publike, bez obzira da li joj je on pozitivan ili negativan lik, po toj logici, preselila se u “novu sezonu”. A u “novoj sezoni” radnja se vrti ne oko toga šta će da uradi predsednik Srbije i SNS, nego šta će biti sa demonstrantima, protestima, opozicijom... Vučić udarnički pokušava sve kako bi ponovo preuzeo tok radnje. Svi događaji od obeležavanja 20.godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije, preko sastanka Predsedništva Srpske napredne stranke, do finiša predsedničke terenske kampanje 19. aprila u Beogradu, podređeni su tom pokušaju. Međutim, Vučić više nema dovoljno jak unutrašnji zaplet na raspolaganju, svakako ne neki koji već više puta nije upotrebio. I spoljni zaplet mu izmiče zlokobnim zatišjem u vezi pregovora o Kosovu, evrointegracijama i odsustvom nekog jakog međunarodnog događaja, koji bi mogao više da zaokupi publiku od demonstracija. Kao da su utihnuli svi međunarodni “iventi” i forumi, čak i najavljena poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona, nikako da se odigra. Ali, zato u opoziciji je sve neizvesno i svi su zapleti i raspleti i dalje mogući, što podiže interesovanje čak i kod najravnodušnijih. I kod onih koji su ubeđeni da se posle 13. aprila i gromoglasno prizivanog velikog skupa opozicije, (uporedivog sa saborom Deposa iz 1992. koji se završio piknikom u Pionirskom parku) ništa neće desiti. Ali, i kod onih koji su ubeđeni da će opet doći do izliva energije, možda i hapšenja demonstranata, što sve samo ubrzava put ka promeni vlasti. Pri čemu, konkurs za lidera sprske opozicije je i dalje, kao i prethodnih sedam godina otvoren. Odnosno, onaj u čije su političke mogućnosti oči prevashodno uperene – Dragan Đilas, ga drži otvorenim. Iako je posle povlačenja Saše Jankovića i uprkos željama dela javnosti, očito da Đilas predvodi borbu protiv Vučića, ostavljanje nade da ta stvar nije konačno rešena, je vrlo bitna. Za privlačnost zapleta na strani opozicije, naravno. Jer, prema svim anketama, opozicione pristalice se i dalje nadaju “novim licama”. Stvar sa tim licima nije u tome da su nepoznata, mlada ili već kakva, nego da se ne mogu dovesti u vezu sa vrhom ranijeg političkog establišmenta. Đilas im tu nadu neće uskratiti – jer je i to prednost u odnosu na vladajuću SNS, gde je sve u funkciji neprikosnovenog lidera. Držati priču krajnje napetom, to je uostalom veština, koju je Vučić primenjivao prvih pet godina svoje vlasti, sve dok nije uzeo predsednički mandat i penzionisao Tomislava Nikolića. Ali, kad nastane zamor od glavnog lika, veština ne pomaže, samo izvesna pauza, a upravo je to ono što Vučić izbegava po svaku cenu.

RUSKO ZAUZIMANJE AERODROMA SLATINA KOD PRIŠTINE NIJE IMALO VEZE SA SRBIJOM I ZAŠTITOM SRBA NA KOSOVU. REČ JE BILA O UNUTARRUSKIM IGRAMA I BORBI ZA PREVLAST, KAO I O RIVALSTVU LJUDI IZ VRHA MINISTARSTVA ODBRANE I SLUŽBI BEZBEDNOSTI SA OKRUŽENJEM TADAŠNJEG PREDSEDNIKA BORISA JELJCINA. A NA ČELU SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST BIO JE VLADIMIR PUTIN, DIREKTOR FEDERALNE SLUŽBE BEZBEDNOSTI Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom. Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije. Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti. Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju. NAS I RUSA 300 MILIONA Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček. Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna." Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida. Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora." Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione. Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću". "SMUK" I "POŠTENI ALBANAC" Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo. Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo. Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno. Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati. Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac". OBAVEŠTAJCI I VIDEO-KASETE Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba. "Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane." Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir. OTREŽNJENJE I MAMURLUK Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao. KOSOVO, KRAJ BOMBARDOVANJA: Bez ispraćaja, odlazak Srba Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima. Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine. A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla. Kome treba treći svetski rat Dvojica penzionisanih srpskih obaveštajaca, od kojih je jedan tada bio na visokoj poziciji, u razgovoru o pozadini ruskog ulaska na Kosovo, smatraju da se radilo i o sukobu u vrhu vlasti u Moskvi, ali i o obaveštajnim igrama i "diplomatskoj gluposti" jugoslovenskih zvaničnika. "U Ministarstvu odbrane Rusije su u jednom trenutku procenili da su jači od struje u Ministarstvu inostranih poslova, pa su hteli tim potezom da postignu neki prestiž na međunarodnom planu, gde je Rusija tada vrlo slabo stajala. Naravno, ispalo je da se Ministarstvo odbrane zajedno sa Generalštabom i generalom Ivašovom (koji je pre funkcije načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju bio na čelu vojnoobaveštajne službe) preračunalo pa je stopirano osvajanje aerodroma Slatina i posle je po dogovoru sa Amerikancima taj bataljon dobio rejon u američkoj zoni. Bilo je, inače, malo gužve prilikom dolaska tog ruskog bataljona bez dogovora sa NATO-om pa su iz komande NATO-a čak tražili od generala Džeksona da im se silom suprostavi, a on im odbrusio da mu ne pada na pamet da on bude izazivač Trećeg svetskog rata. Usput, tada sam bio u prilici da čujem kako se neki naši generali i pukovnici raduju početku Trećeg svetskog rata čim su saznali da se ruski bataljon kreće kroz Beograd i ide na Kosovo. Rekao sam im da ni Rusi ni Amerikanci nisu tolike budale da zbog toga uđu u sukob i da će to ipak izgladiti. Baš kao što će se uskoro i dogovoriti oko definitivnog rešenja za Kosovo uz eventualne korekcije granica za maksimalno jednu opštinu na severu u korist Srbije i istočno u korist Kosova, eto da se Vlasi ne sete da je Srbija priznala Kosovo a ništa nije dobila", kaže jedan od njih. Drugi je samo konstatovao da je u pozadini bila diplomatska glupost SRJ, "naravno uz mirođiju obaveštajnih igrica". "Našima je bio cilj da umire javnost, što je bilo užasno, posebno iz razloga što Rusima nikad nije bio cilj dugotrajniji ostanak", navodi on.

Bošku Obradoviću upad u zgradu RTS nije prvi takav slučaj – upadao je on sa svojim pristalicama i na tribine Peščanika, ali i u RIK nakon izbora 2016. i pravio demonstracije ispred TV Pinka. I vlast ga je upravo zato i potcenila. Samo Vučićev nesposoban i korumpirani vrh policije mogao je da ostavi ulaz u RTS neobezbeđen, odnosno bez prisustva policajaca u civilu, tokom demonstracija. Možda Dijana Hrkalović i Biljana Pop Ivković mogu da se oglašavaju u saopštenjima podrškom svom partijskom šefu, ali da rukovode iz senke policijom? Ili barem da budu njeno „zaštitno“ lice, shodno unutrašnjim intrigama u SNS-u. Setimo se kako je izgledao Bratislav Gašić pored Nebojše Stefanovića kada je „pronađen“ nazovi novinar Stefan Cvetković. Dok se oni bave time ko treba da zaštiti oca, a ko sina, druga, kuma, brata, bezbednosni štit je pao. Potcenjujući Boška i verujući da je dovoljno da samo ponavljaju „fašista, fašista“ Vučićevi su učinili ono što se poslednjih mesec dana činilo nemoguće. Primenili su silu i oživeli protest „1 od 5 miliona“. Vukli su pogrešne poteze zatečeni – samo da izvedu Boška, Đilasa i njihove iz zgrade RTS-a. Skrenuli su demonstrante direktno ka Vučiću kao najvećoj tvrđavi vlasti i počeli da hapse. Kako god da se protesti sada završe, to neće biti neuspešno čupkanje travkica raštrkanih grupica „Protiv diktature“ u Pionirskom parku. Jer, Boško je izazvao vlast da pokaže pravo – represivno lice i time promenio politički trenutak. Svima, za koje je Boško pojam fašiste zato što je pisao o LJotiću pozitivno, uzalud je objašnjavati da smo u apsolutnoj vlasti ljudi, koji su autori hiper izdavačke delatnosti „Velika Srbija“ – mnoštva knjiga i časopisa koje veličaju Vojislava Šešelja. I koji su izvesno, pomogli Šešelju da se iz haškog zatvora vrati u parlament Srbije i na TV Pink. LJudi koji 2012. nisu osvojili parlamentarnu većinu, ali su odmah počeli da je prekrajaju, pritiskom na Ivicu Dačića, pa nadole do svakog lokalnog odbornika, do kog su mogli da stignu. LJudi, koji su i 2000. bili na vlasti, kada je majka gimnazijalca – maturanta osuđenog na 30 dana zatvora u Padinjaku zbog upada u RTS, kao novinar, izveštavala o mučnom stvaranju DOS-a, za crnogorske medije. Stojeći sa trudničkim stomakom u zagušljivom hodniku kod Dragoljuba Mićunovića, dok su lideri unutra valjda raspravljali o Rajt Milsu i eseju o slobodi. A kad bi se setili da iznesu stolicu, uvek pitala koga još bole noge, i ustajala da ne bude da ona zato što je trudna, sedi sve vreme. NJen sin je danas u zatvoru, a Bog zna, da je najveći pakao za roditelje, kad imaju osećaj krivice da nisu dovoljno uradili za svoje dete. Zato, oni kojima je Obradović veći, važniji i nerešiviji problem nego ljudi koji decenijama vladaju našom sudbinom i budućnošću naše dece, kad uzvikuju „smrt fašizmu“, neka to urade bar do kraja. Jer drugi deo te parole je „sloboda narodu“. I nek poslušaju sebe kako zvuče.

IZJAVE MINISTRA OBRANE DA ĆE DOBROVOLJNO OTIĆI NA VOJNU OBUKU U TRAJANJU OD 15 DANA IZAZVALE SU NEGATIVNE KOMENTARE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, POSEBNO BIVŠIH VOJNIKA I POLICAJACA, UČESNIKA RATOVA U BIVŠOJ JUGOSLAVIJI. PORED POMINJANJA "TETKE IZ KANADE" NA ISPRAĆAJU ILI ZAKLETVI, "ĆEBOVANJA" I "PALJENJA BICIKLA", MNOGI SE NUDE DA MU BUDU INSTRUKTORI I KOMANDIRI – MAKAR SAMO JEDAN DAN. ŠTA ZAISTA VOJNIK MOŽE DA NAUČI ZA 15 DANA I KAKO ĆE TO IZGLEDATI U PRAKSI, "VREME" JE PROVERILO KOD NEKOLIKO PENZIONISANIH VISOKIH OFICIRA PEŠADIJE KOJI SU NAJVEĆI DEO KARIJERE PROVELI U TRUPI "Ni čizme ne možeš da razgaziš za 15 dana, ovo je teško ruganje profesiji", objavio je na društvenim mrežama jedan od penzionisanih generala. Ovaj bivši komandant i operativac kroz čitavu vojnu karijeru, time je prvi put progovori o svojoj bivšoj "firmi". Konkretno – o odluci da se pozovu na vojnu obuku ljudi stariji od 30 godina koji nisu služili vojni rok ili su to uradili civilno dok nije ukinut. "Odlučim se da ne komentarišem vojna pitanja, ali ne mogu ovo a da ne komentarišem. I pored najbolje volje, ne razumem, da li stvarno ljudi misle da se postaje obučen rezervni pripadnik Vojske posle 15 dana obuke. Pa kad sam pošao u Srednju vojnu školu, period prilagođavanja je trajao 10 dana. Sugerišem da se o ovim problemima napravi ozbiljna analiza i sačini adekvatno rešenje. Mislim da ovako brzopleto rešenje nema smisla", napisao je još general. Na ovaj način izrazio je suštinu odluke koja ne doprinosi ničemu drugom osim populističkom pokušaju Ministarstva odbrane da se nečim pohvali i digne nazovi borbeni moral nacije te, naravno, doprinese pumpanju ličnog marketinga ministra Aleksandra Vulina, a time i njegovog "vrhovnog komandanta". Jer, zahvaljujući "politici Vlade Aleksandra Vučića, konačno imamo dovoljno novca da pokrenemo rezervu", kao što to Vulin tvrdi. Pitanje je zašto se te pare nisu upotrebile za poboljšanje plata, uslova života i rada profesionalnih vojnika i onih po ugovoru da masovno ne napuštaju vojsku. Ili za koncept aktivne rezerve, koji nikad nije zaživeo, nego se rasipaju na ovakve besmislice. NEMOGUĆA MISIJA Ove godine će, prema Vulinovoj najavi, 600 ljudi, među njima i on – kakvog li samožrtvovanja – proći vojnu obuku od 15 radnih dana, a sledeće godine još 15 dana podeljenih u dva termina – u maju i oktobru. Šta vojnik može da nauči za to vreme i kako će obuka izgledati u praksi, "Vreme" je proverilo kod nekoliko penzionisanih visokih oficira pešadije koji su najveći deo karijere proveli u trupi. Jedan od njih, sa ratnim iskustvom, bio je poprilično surov: čoveka možete naučiti da rukuje naoružanjem, kretanju na bojištu i da iskopa zaklon. Nekada su vojnici regrutovani u pojedine jedinice koje su bile namenjene za radove po magacinima i slično, imali obuku od mesec i 22 dana i za to vreme su mogli da nauče sve ovo. Ovi sad mogu da izvedu gađanje, što je dovoljno da sutra brane otadžbinu. Ovaj sagovornik smatra i da je, zbog iskustava ratova devedesetih, potpuno glupo služenje vojnog roka bez naoružanja zbog prigovora savesti, "jer se u ratu zna da ako ga ti ne ubiješ, ubiće on tebe bez razlike na tvoje ubeđenje". Na drugoj strani je penzionisani general, u delu karijere i nastavnik. U razgovoru za "Vreme" on podseća da je do ukidanja služenja vojnog roka osnovna pešadijska obuka za sve bila 180 sati ili 30 radnih dana, što je, kada se uračunaju vikendi, nešto više od mesec i po. Najmanje dva dana treba utrošiti samo na to da se vojnik nauči pakovanju i nošenju opreme, a svako ko je služio vojsku zna kako je izgledala nemoguća misija da one silne stvari koje po dolasku zaduži nabacane u šatorsko krilo, spakuje u vojničku kasetu. "Pa i kad se to nauči, gde je pakovanje borbenog ranca, transportne vreće, šta ide u koje od njih i u koji deo", objašnjava naš sagovornik taj početni period, uz mogućnost da se sve radi ubrzano. Radni dan u vojsci, inače, traje šest nastavnih časova prepodne i dva-tri popodne, ali u drugom delu dana sa vojnicima nisu starešine, nego samo komandiri odeljenja sa kojima ponavljaju naučeno. Sada je ta obuka umesto šestonedeljne postala dvonedeljna, što znači maksimalno 90 nastavnih časova, odnosno, upola manje. Pored toga, vojnike čeka i strojeva obuka koja, makar i ona osnovna, zahteva vreme, kao i upoznavanje sa Pravilom službe i opštevojnim propisima, bez čega se ne može. Obuka je, po strukturi, podeljena u tri dela, raspoređena u tih šest časova dnevno – vojnostručna, fizička i ono što se naziva moralna nastava. Vojnostručna, otprilike, treba da zauzme dve trećine obuke, a ona se, opet, deli na taktičku, vatrenu i strojevu. "Da bi vojnika doveo do prvog borbenog gađanja, a vatrena obuka je glavna, najteža i najzahtevnija tema, mora da nauči borbene osobine i namenu, kao i samostalno sklapanje i rasklapanje oružja. Potom slede pravila gađanja, stavovi za gađanje, lična i bezbednost ostalih", nabraja sagovornik "Vremena", general u penziji. On dodaje i da je posebna tema taktička obuka – osmatranje bojišta i kretanje po njemu (pretrčavanje, puzanje, izvlačenje ranjenika), kao i kopanje zaklona, jer nije dovoljno samo iskopati rupu u zemlji (norma za ležeći rov je 25 minuta, a za stojeći sat i 20 minuta), nego je potrebno naučiti ih kako se i gde bira zaklon. A tu je i obuka u korišćenju zaštitne maske. "Pa, kako samo ovo da se stavi u 15 dana", pita on, naglašavajući koliko je tek potrebno pripreme za takozvano pripremno gađanje na rednom broju jedan da vojnik upozna svoju pušku i njenu preciznost, kao i da starešina proceni kakav je vojnik strelac. Plus fizička obuka od četiri časa nedeljno, uz obavezne jutarnje vežbe. Sve to smestiti u dve nedelje izuzetno je teško, a neophodno je da bi vojnik to prvo gađanje izveo bezbedno. Posle te početne obuke, koja će biti duplo kraća, vojnici su se nekad slali na specijalističku, koja je opet trajala mesec i po kad je pešadija u pitanju. Kada su neki drugi rodovi u putanju, ona je bila stalna, kao na primer, kod tenkista. Kako će sad vojska uspeti da za 15 dana osposobi ljude za tenkiste ili artiljerce, pitanje je na koje nadležni iz Ministarstva odbrane nemaju odgovora, a teško i da će ga imati. Prema mišljenju penzionisanog pukovnika, takođe sagovornika "Vremena", suština ovih pozivanja na "obuku" je to što Vojsku Srbije napuštaju profesionalni vojnici, pa sada nadležni žele da ih nadomeste time što bi ove "kursiste" mogli rasporediti u rezerviste i imati brojno stanje jedinica na papiru. Zbog toga se, ukazuje on, povećava i broj vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka: oni isto primaju platu, a otvara im se mogućnost da se posle lakše zaposle u vojsci ili državnim službama. Međutim, sve se, u suštini, svodi na to da su vojsci, pored popunjavanja spiskova, oni potrebni i za banalne stvari poput čišćenja kasarnskih krugova ili držanja straže. MINISTAR I PRAVA VOJSKA: Vežbe VS VOJNO SPOSOBAN MINISTAR Što se odlaska Vulina na "obuku" tiče, kolika je to smejurija najbolje pokazuju komentari na društvenim mrežama. Jer, reč je o čoveku koji je proglašen nesposobnim za vojnu službu 1990, u vreme kad su se ratni oblaci uveliko nadvijali nad bivšom Jugoslavijom, a sada kao ministar vojni – posle upadljivog paradiranja u paravojnim uniformama, preko marševanja sa padobrancima i potom sa vojnom policijom – kreće u "žuđeno vojevanje". Iako prorežimski mediji, posebno oni na razne načine interesno povezani sa Ministarstvom odbrane i Jugoimportom SDPR, tvrde da će se obuka odvijati u dve klase godišnje – po 300 ljudi u maju i novembru – već su 5. marta objavili da je Vulin dan nakon što je na RTS obznanio da ide na obuku, obavio i uspešno prošao medicinske preglede te "postao jedan od rezervista na vežbama". Otkud Vulin na obuci u martu? Da li je ona organizovana samo za njega? Da li se samo promocije radi na 15 dana priključio klasi vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka? Gde služi, u kojem centru za obuku? Sve ovo su pitanja bez odgovora. Kako je Vulin sam rekao, oslobođen je služenja vojske jer je imao veliku dioptriju. Ta dioptrija, međutim, nije ga sprečila da postane vlasnik dozvola za najmanje pet pištolja, kao i da redovno posećuje streljane i odlazi u lov. Nedavno se, na komemoraciji ubijenom predsedniku Automoto saveza Srbije Mirku Butuliji, prisetio kako mu je obećao da će ga naučiti da lovi. "Želim da pođem od sebe i sopstvenog primera. U vojsci postoji jedno pravilo: Kaži – pa pokaži, uradi – pa naredi. Ako ja mogu da dam 15 dana svog života godišnje, zašto ne može neko drugi? Nema opravdanja da ne služite svojoj zemlji i da se ne borite za svoju zemlju", nadahnuto je ministar poručio javnosti. Te reči su izazvale lavinu negativnih komentara na društvenim mrežama, posebno bivših vojnika i policajaca, učesnika ratova u bivšoj Jugoslaviji. Uz najčešće ironičnu konstataciju da se u slučaju ministra radi o dezerteru, pominjali su mu i "tetku iz Kanade" na ispraćaju ili zakletvi, "ćebovanje", "paljenje bicikla", medicinske preglede; neki su se nudili i da mu budu instruktori i komandiri – makar samo jedan dan. Režimski mediji su, takođe, najavili da će Vulin biti u obuci ravnopravan sa ostalim vojnicima. U to je prosto nemoguće poverovati, kao što će biti nemoguće i da se sa bar jednog segmenta njegove "obuke" ne pojavi televizijski snimak – eto kako je dobar i poslušan vojnik. A pošto Vulin, po funkciji, ima obezbeđenje iz bataljona Vojne policije za posebne namene "Kobre", teško je poverovati da neki od njihovih pripadnika neće biti sve vreme tamo i glumiti vojnika na obuci. Ono što tek nije moguće zamisliti jeste mogućnost da bilo koji od desetara ili vodnika Vulinu naredi "ostav" ili ga "počasti" nekim težim rečima uobičajenim u vojničkom žargonu. Kako stvari stoje, Vulinu će najviše nedostajati svakodnevna obraćanja javnosti raznim povodima, uključujući zaštitu svog ličnog "vrhovnog komandanta". Srećom po njega, tu su ipak dani vikenda, pa će tada delimično moći da nadomesti medijsku izolaciju od Pinka nadalje. Sve u svemu, Srbija će na 15 dana ostati bez ministra vojnog, a i vlada premijerke Ane Brnabić biće uskraćena za njegovo prisustvo na sednicama. No, ako se ima u vidu Vulinovo neformalno zaduženje "ministra za kvarenje odnosa sa regionom", poruka je ipak poslata svim onim koji prema tekstovima "Informera" i nastupima raznih analitičara na Pinku, "prete" Srbiji. Ta poruka glasi – čuvajte se, Srbija je dobila vojno osposobljenog ministra.

Kada je Jelena Anasonović objavila da se upisala u registar udruženje “1od5miliona” postalo je jasno da su demonstracije protiv Vučića ušle u fazu zaleđivanja. To je bila i izlazna strategija demonstranta iz 2017. godine posle predsedničkih izbora. Nakon višemesečnih uličnih okupljanja dobili smo nekoliko grupa – Anasnović je bila u onoj Protiv diktature koja se učlanila u Savez za Srbiju Dragana Đilasa. Zaleđivanje – to znači pokušaj da se održi pokret i pobuna, ali bez određenog političkog cilja. Jelena je čuvarka vatre protesta isto kao što je to bio i sadašnji vođa libera Čedomir Jovanović tačno 20 godina ranije - 1999. Mnogo je sličnosti – i sad ljudi Savez za Srbiju zovu Savezom za promene, kako se onda zvala koalicija koju je pokušavao da napravi Zoran Đinđić. Svašta je bilo probano u vezi tog Saveza za promene – i najava da se Đinđić povlači sa čela Demokratske stranke, pa se nije povukao, i povezivanje sa dijasporom preko biznismena Majkla Đorđevića, i mnoštvo pojedinačnih skupova u gradovima Srbije. Čak je Savez za promene vodio i autobus kampanju – karavan opozicionara na putu po gradovima Srbije. Atmosfera je bila neuporedivo poraznija i očajnija, sve od radikalskog zakona o informisanju, preko NATO bombardovanja, pa do teških poplava tog leta. Sa tadašnjim čuvarima vatre stvar je bila u inatu da se okupljanja prekinu. Jovanović je bio jedini funkcioner DS, koji je nastavljao, da se pojavljuje na ulici sa nekolicinom demonstranta, u jednom trenutku neuspešno pokušavajući i da registruje i udruženje, odnosno NVO Građanski otpor. Sve je to ponovljeno godinama kasnije, nakon demonstracija 2017. posle predsedničkih izbora 2. aprila. Kada je posle dvadesetak dana masovnost opala, izdvojile su se grupe od kojih je jedna sebe opet nazivala Čuvarima vatre, nastavljajući uporna malobrojna okupljanja, sve do Vučićeve predsedničke zakletve. Na kraju više se nije znalo ima li “iventa” - okupljanja, ili nema. U čemu je problem sa održavanjem energije, odnosno vatre protesta? U zabludi da je reč o izlasku na ulici kao političkom činu. I u još jednoj zabludi da je maštovitost samog pojavljivanja na ulici dovoljna da održava ljude rešenim da se pobune. Istina je da je za masovne demonstracije protreban dubok psihološki povod, a za njihovo ojačavanje snažan pokretač. Ljudi te 1999. jesu bili uplašeni, razočarani i poraženi, ali baš zbog toga takav se pokretač nije mogao naći. Naprotiv, demonstracije 5. oktobra 2000. uspele su zato što se takav pokretač našao – izborna pobeda opozicije, odnosno Vojislava Koštunice, koju je trebalo odbraniti. Dvanest godina kasnije, kada je prosuo džak sa navodno nameštenim glasačkim listićima na stepenicama Skupštine Srbije, Vučić je Tomislavu Nikoliću omogućio pobednički zamah na predsedničkim izborima. Ali, da to treći i četvrti put ne bude pokretač i zamah, postarala se sama opozicija – njene nove ličnosti. Jer, 2016. na parlamentarnim izborima, sa naknadnim brojanjem koje su liste prešle cenzus i sa članovima Dosta je bilo Saše Radulovića, koji otvaraju i zatvaraju džakove sa listićima usred izborne komisije, raširila se sumnja i u iskrene namere opozicije. Radulovićevci su još i nastavili da podrivaju veru u opoziciju, kada su 2017. objavili da su konačno uvrdili izbornu krađu iz 2016. ali sa dokazom na primeru Mladenovca. I zasnovanim na netačnoj pretpostavci da ljudi moraju potpuno isto glasati i za lokalni parlament i za Narodnu skupštinu. Štab glavnog Vučićevog rivala Saše Jankovića, pak 2017. nije uspeo da ospori brojanje glasova na predsedničkim izborima. Konačno PSG pod Jankovićevim vođstvom zakucao je eksere u mrtvački kovčeg te priče “izborna krađa”, nedokazanim tvrdnjama o neverovatnom porastu novoupisanih birača u Beogradu 2018. pred gradske izbore. foto: BETA Ni sada demonstracije nisu pokrenuli recimo lokalni izbori u Lučanima, već nešto što se kasnije desilo – udarac u glavu Borka Stefanovića. U prvih nekoliko nedelja demonstracija, Vučić i njegova stranka bili su primetno zatečeni i prvi put od kako su na vlasti, u ozbiljnom povlačenju. Na trenutke se činilo kao da sami nisu sigurni u razmere krize i da li je počeo kraj njihove vladavine. Međutim, onda su se ohrabrili, prvo su se “zakačili” dolaskom Vladimira Putina u Beograd, a nekoliko meseci kasnije i stavom Brisela da nema balkanskog proleća i da se zvaničnici Evropske unije protive bojkotu parlamenta, prećutno i bojkotom izbora. Međutim, čine se da Vučićeve najviše ohrabrila ne toliko spoljna podrška, koliko odsustvo te podrške opoziciji. Ali, najviše od svega, to što je počeo da bledi psihološki povod da ljudi demonstriraju. Priča protesta je postavljena dosta vešto – Vučićeva vlast je predstavljena ne toliko kao diktatura mada se ta reč često koristi, već mnogo šire. Kao zloupotreba i nasilje. To su ustvari ključni pokretači. Ali, Vučić je tiho učinio ustupke – smenio je najžešće u javnosti prozivane lokalne čelnike (Grocka i Brus), RTS je malo više otvorio vrata za opoziciju, pri tome stalno obećavajući mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora. I ti ustupci, ma koliko, mali i nedovoljni, odmereni su dosta dobro – da njegovi ne pomisle da su izdani, a da javnost dobije mrvicu nekog zadovoljenja. Ono što je uz opoziciji u presudnom trenutku izostalo – to je novi pokretač. Sami vučićevci govore o tome – gotovo da su očekivali da lideri Saveza za Srbiju održe neku dramatičnu konferenciju za štampu i da javnosti predoče neki koruptivni materijal, vezan za sam vrh vlasti. I da to rade u nastavcima. Recimo, kao što je to učinio u Makedoniji Zoran Zaev, obarajući Nikolu Gruevskog. Takvog materijala nije bilo. I to se ne može nadomestiti tek idejama – kao što su one u opozicionim redovima da se recimo 9. marta u Beogradu održi protest svih gradova Srbije. Te da se na njemu konačno obrate pravi politički lideri protesta Đilas, Borko Stefanović, Vuk Jeremić, Boško Obradović i naravno braća glumci Sergej i Branislav Trifunović. Bio bi to, bez sumnje posećen miting, čak iako Branislav Trifunović odbije da se popne na kamion govornicu, ali ništa više od toga. Jer, šta se može dobiti obeležavanjem datuma kada 1991. nije smenjen Slobodan Milošević, u trenutku kada je sve još možda u životima ljudi i politici moglo da bude drugačije i manje teško i tragično. Sad, ako će preći u fazu zaleđivanja, to ne znači da protest nije uspeo. Jeste i te kako, ali kao priprema za promenu vlasti početkom 2020. kada će morati da se održe redovni parlamentarni i lokalni izbori. Redovne izbore je teško bojkotovati za razliku od vanrednih. Na opozicionoj strani scene preovlađuje raspoloženje da bi bojkot redovnih izbora, posebno i lokalnih, bio političko samoubistvo. I to je razlog, zato što su gotovo svi, u istom trenutku, dokle su još kao eho u vestima odjekivale reči Maje Kocijančić iz Brisela da je Unija za debatu, a ne za bojkot, počeli da se pozicioniraju. Boško Obradović se vratio Kosovu i vakcinama, Jeremić Vašingtonu, Đilas urbanističkom haosu, a DS naravno samoobnavljanju. Jedino je nova politička zvezda i dalje u usponu – Sergej Trifunović opasno preti da ponovi u Srbiji uspeh Donalda Trampa u Americi. Što je Sergej politički nekorektniji, što su njegovi potezi nepredvidljiviji, to mu rejting raste. Prema onome što su navodno, istraživanja već dokačila, uspeo je da udvostruči i digne procenat PSG iznad cenzusa i raste i dalje. Trifunović je idealan za širenje svoje političke popularnosti preko društvenih mreža i privlačan za mlađe birače, nije zato Vučić slučajno otvorio profil na Instagramu i krenuo u kampanju i na ovoj mreži. Dok je protest u zaleđivanju uprkos čuvarima, Trifunović jedini deluje otporan i na vatru i na led.

KO TEBE KAMENOM – TI NJEGA KOSOVOM. KAD JE TEŠKO – TAČI. TAKO BI SE, OTPRILIKE, MOGLA SVESTI POLITIKA VLASTI U SRBIJI, KAD GOD TREBA REŠITI NEKI UNUTRAŠNJI PROBLEM ILI ZATAŠKATI POJEDINA DOGAĐANJA. A UKOLIKO SE PROCENI DA SITUACIJA TREBA BITI "ZATEGNUTIJA", UPOTREBLJAVAJU SE TEŽI ARGUMENTI – POKRETI JEDINICA VOJSKE SRBIJE S JEDNE, ILI SPECIJALNIH POLICIJSKIH JEDINICA ROSU S DRUGE STRANE. EFEKAT JE UVEK ISTI – NULA Spektakularno medijski najavljivane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, tela u kojem sedi čak i Zagorka Dolovac, državni tužilac za čije postojanje se maltene ni ne zna, a o radu je izlišno i govoriti, ili večiti "vršilac dužnosti" direktora Kancelarije za Kosovo Marko Đurić (koliko puta je izabran u v.d. stanje na tri meseca, "mučeni" Marko verovatno ni sam ne bi znao odgovoriti), samo su deo igrokaza za javnost u Srbiji, a svakako i na Kosovu. Jer, Aleksandar Vučić i Hašim Tači kao da po nekom dogovoru povlače poteze koji idu na obostranu korist. Kad god je na Kosovu nešto "zaškripalo" na unutrašnjem planu, tu je bila Srbija da "pripomogne", bilo da se radilo o nepromišljenim (a smišljeno urađenim) postupcima državnih organa i njihovih eksponenata na severu Kosova, bilo o potezima ili izjavama nekih u političkom i javnom životu minornih Albanaca. Ali, kad mediji, bilo u Beogradu ili Prištini to "puknu" na naslovne strane i kad se o tom izjašnjavaju najviši državni zvaničnici, onda takve minornosti dobiju na značaju. A ukoliko se proceni da situacija treba biti "zategnutija", upotrebljavaju se teži argumenti – pokreti jedinica Vojske Srbije s jedne, ili specijalnih policijskih jedinica ROSU s druge strane. Efekat je uvek isti – nula. Hapšenje sekretarice pokojnog Olivera Ivanovića, navodni pokušaj hapšenja biznismena i iznenadno postavljenog na funkciju potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića (za koga je Vučić tvrdio da ga ne poznaje), samo su potvrda tog besmislenog igrokaza. Radoičića, koji je tada, gle čuda, bio u Beogradu, došla su da hapse, prema rečima predsednika Srbije i SNS čak 52 kosovska policajca, plus još četrdesetak u poslovima logistike. Svi oni koji se imalo razumeju u policijske poslove, odmah su shvatili o kakvoj predstavi za javnost se radi, pogotovo što je sve bilo praćeno TV kamerama. I dodatno, "gospodin Radoičić" je redovan u susretima sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, tako da ga je policija mogla privesti kad god su hteli. I za to bi bila dovoljna dvojica – ali to nije atraktivno za kamere, treba da ih bude još 50. Isti slučaj je i sa privođenjem sekretarice Olivera Ivanovića – još jedan dokaz na delu koalicije Vučić-Tači. Stvori se medijska pompa i onda nesrećna žena, koja se bez razloga našla u žiži javnosti, bude puštena. Istovremeno, MUP Srbije saopštava da je građanin Kosova M.R. saslušan na okolnosti ubistva Ivanovića i da nema indicija da je učestvovao u tome. Taj građanin je, naravno, Radoičić, koji je preko noći postao medijska zvezda "Informera", Pinka i ostalih provučićevskih medija, pa čak objavljuju i njegova saopštenja. U Radoičićevu odbranu stao je i onaj koji je rekao da ga ne poznaje – Vučić (ono "Aco, Srbine" iz Kosovske Mitrovice posle izbora, otvaranje šampanjca sa "mučenim Markom" se očigledno ne računa), tvrdnjom da su kosovski policajci hteli da ubiju Radoičića jer onda ne bi moglo da se dokaže da on nije ubio Ivanovića. "Radoičić je pristao na poligrafsko ispitivanje i prošao", obelodanio je Vučić. CRKVA NA TOČKOVIMA: Za one koji se sećaju, a zahvaljujući režimskim medijima, sećanje je kratko, ova kosovska kriza, jedna u nizu, samo je nastavak verovatno dogovorenih. Najbolji primer za to je onaj čuveni "oslikani" voz koji je krenuo iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu u januaru 2017. godine. Niko nije znao povod zašto ono što bi se moglo nazvati "crkva na točkovima" kreće dan posle pravoslavne Nove godine za Mitrovicu. I to što će voz ići bar osam sati do Mitrovice manje je bilo bitno od pitanja ko će njim putovati. Odgovor je dao "mučeni Marko" (tako ga je Vučić nazvao), objašnjavajući da će ga koristiti studenti koji iz centralne Srbije idu na fakultete Prištinskog univerziteta u Kosovsku Mitrovicu. Možda je samo zaboravio da kaže "članovi SNS". Jer, oduvek je bilo da su studenti iz unutrašnjosti dolazili u Beograd, a o onima koji su išli u suprotnom smeru bilo je drugačije mišljenje – pa je tako, recimo, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, Kragujevčanin, fakultet završio u Sremskoj Kamenici, a aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin iz Novog Sada je "putovao" da završi Pravni fakultet u Kragujevcu. Upoznaj domovinu da bi je više voleo, bilo je nekad geslo. Uglavnom, taj voz je prošao kako je prošao, "mučeni Marko" je sa svitom napustio kompoziciju već u Topčideru, a sudeći prema izveštajima TV Pink i "Informera", vlast je svesno žrtvovala novinare, šaljući ih u smrt. Pink je objavio snimak navodno postavljene protivtenkovske mine na prugu od Jarinja prema Kosovskoj Mitrovici, koja bi trebalo da podigne voz u vazduh, a time ubije i novinare u njemu. "Informer" je otišao i korak dalje – objavili su "pakleni plan Šiptara", sa sve imenom mašinovođe-kamikaze, koji je trebao da se lokomotivom zabije u voz. Da bi čitav spektakl bio zaokružen, pobrinuo se Vučić, prvo dramatičnim održavanjem konferencije za novinare (smešna slika – novinari koji su bili u vozu, a među njima i autor ovog teksta, na železničkoj stanici u Raški gledaju prenos i slušaju šta im se spremalo), a potom i sednicom Saveta za nacionalnu bezbednost. Vojska je, naravno, dignuta u povišeno stanje borbene gotovosti, a na kraju – nikom ništa. RITUALNO PALJENJE TENKOVA: Što se vojske tiče, to je postalo omiljeno sredstvo Vučića i "seiza" mu Vulina; kad god ustreba, tu je vojska da podigne "moral nacije". Pa je tako, kad je ubijen Oliver Ivanović, Vulin otišao u Rašku i naredio da se pale tenkovi, a slično je bilo i kad je uhapšen "mučeni Marko". Prave se uzbune, diže borbena gotovost, pripadnici vojske smeju... Činjenica koja se prećutkuje u državnim i paradržavnim medijima jeste da onog trenutka kad se upale motori neke ne tenkovske nego mehanizovane jedinice, NATO zna za to. Koliko god Vulin obmanjivao javnost o borbenoj moći, jednom rečenicom ga "pokopa" njegov "vrhovni komandant" kad kaže da ga odmah zovu strani ambasadori i pitaju kakvi su to pokreti jedinica iz Kragujevca za Kraljevo. To je dokaz da stranci ne samo da znaju, nego i više od toga, imaju svoje "insajdere". Uzgred, iz Kragujevca za Kraljevo nije mogla otići nikakva mehanizovana ili pešadijska jedinica koja bi mogla da krene na Kosovo, nego samo raketna baterija Protivvazdušne odbrane. Ali, eto, stranci znaju i to, toliko je Vojska Srbije, pod Vulinovom komandom, "izbušena". Hapšenje Đurića, zabrana ulaska Vučiću u kosovsko selo Banje u septembru, tenzije oko prelaza, a i sad ovo oko takse za srpsku robu, sve je očigledno deo dogovorenog marketinga i kampanje, i dila Vučića i Tačija "ti meni – ja tebi". Dodatna taksa za robu iz Srbije nije slučajno uvedena jer je i kosovska vlast u unutrašnjoj krizi i ne mogu da se dogovore u parlamentu ni oko najobičnijih stvari. Težnja za stvaranjem Oružanih snaga Kosova gubi bitku sa realnošću i onda je potrebno otvoriti "drugi front". Srbija, istovremeno, ne može da objasni zašto ne može da se formira Zajednica srpskih opština, a sve se svodi na jedno – treba naći modalitet da se ozvaniči "sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa", što se čita kao priznanje Kosova. Koalicija Vučić – Tači, ozvaničena u parlamentu Kosova jer je Ramuš Haradinaj postao premijer zahvaljujući podršci Srpske liste, tako nastavlja da deluje. Predstavnici Srpske liste, dovedeni na skup u Beograd prošle nedelje da se, kao, usprotive uvođenju dodatnih taksi, samo su to potvrdili, jer se videlo da je reč o klasičnom scenariju za domaću javnost. "Spontana" pitanja Vučiću (iako je predsednik Srbije i SNS-a "zamolio" da ne bude organizovano nego kako ko želi) prvo su postavili predsednik Srpske liste i gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić, pa onda njegov zamenik Igor Simić, usledio je potom direktor bolnice Milan Ivanović, predstavnik "studenata" Milan Savić, direktor Studentskog centra Jovo Popović, rektor Univerziteta Rade Grbić (verovatno zbog funkcije, jedini koji je realno govorio, nije bio instruisan). Posebnu pažnju zaslužuje Ivanović, koga je čak i Vučić u dva navrata opominjao da se drži teme, jer je krenuo da se "obračunava" sa medijima i novinarima. "Šta očekivati od njega, on ti je brat blizanac Sulejmana Ugljanina – dok mu ne daš funkciju, napada vlast na najgori način, čim dobije neku funkcijicu, zaćuti", objasnio je tu situaciju jedan novinar starije generacije. Farsa sa događanjima na Kosovu se, kao što se i očekivalo, završila za sedam dana, a čak ni drug Vulin nije dobio priliku da se istakne, nije smeo od svog "vrhovnog". Do sledeće prilike. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1645448

DOK STAREŠINE I VOJNICI PRAVE SELFIJE SA SLIKAMA ALEKSANDRA VUČIĆA OKAČENIM PO KANTINAMA VOJNE USTANOVE "DEDINJE", VOJSKA SRBIJE SE SPREMA ZA VELIKU VEŽBU POŠTO JE IZOSTALA PARADA USLED NEDOLASKA VLADIMIRA PUTINA U BEOGRAD. MADA JE U POČETKU BILO ZAMIŠLJENO DA SE ODRŽI NA ČETIRI LOKACIJE SA NEKOLIKO HILJADA VOJNIKA I BROJNOM TEHNIKOM POSLE VELIKE VOJNE VEŽBA U HRVATSKOJ NA 11 LOKACIJA I SA 5.500 LJUDI, SRBIJA JE ODLUČILA DA "POKAŽE ZUBE" – BROJ UČESNIKA NAŠIH MANEVARA PODIGNUT JE NA 8.000, A LOKACIJA NA DESET Kad odluči da bi se dodvorio svom šefu i "vrhovnom komandantu", Aleksandar Vulin mora da pronađe način da to uradi. Ako svoju "iberlojalnost" ne može da pokaže na velika, onda će na mala vrata. Reč je o obaveznom kačenju Vučićevih fotografija u svim službenim prostorijama Ministarstva odbrane i Vojske (kancelarije, učionice, sale), a takvih je, kažu neki, bar 20.000. Ta ideja, koju je izneo prošlog leta i to u formi naredbe dostavljene svim jedinicama i pokušaja izmene Pravila službe, ipak nije naišla na odobravanje ni u javnosti, a pogotovo ne među vojskom, pa je Vulin privremeno odustao od nje, posebno nakon što se i sam Vučić izjasnio protiv toga. On je Vučićevu "molbu" da se fotografije ne kače u vojne objekte objasnio "skromnošću". "Svi oni koji to kritikuju, bez i jednog jedinog argumenta, to koriste kao napad na državu Srbiju... Zašto napadate Srbiju zbog Aleksandra Vučića? Ovde se Srbija napada. To što on želi ili ne želi je druga stvar. To što je on skroman čovek i što ne želi da dozvoljava da upravo to koristite kao napad na državu Srbiju... to je druga stvar", objasnio je prošle godine Vulin. VUČIĆ U KANTINI: Ali, kada se pažnja javnosti oko toga slegla, Vulin je pronašao drugo rešenje, da Vučić ipak "visi" – ovoga puta u objektima Vojne ustanove "Dedinje", dakle, po kantinama i restoranima i u njihovim službenim prostorijama. Starešine i vojnici bili su prilično iznenađeni kad su od početka leta bili u prilici da gledaju Vučića koji ih posmatra sa fotografija dok jedu – negde nasmešen, negde ozbiljnim pogledom (pošto fotografije nisu jednoobrazne), pa su počeli i da prave "selfije" s njima. Kada su pitali zaposlene u kantinama ko je okačio te slike, samo su rekli: "Šefovi, doneli i rekli da se stave". Na kraju se ispostavilo da je nalog za kačenje Vučićevih slika doneo direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić. Kisić je bivši upravnik restorana u Domu JNA. Ime mu je u javnost dospelo letos, kada se pojavila informacija kako je dao nalog da 13 konobara i kuvara poslužuje besplatno na proslavi godišnjice Vulinovog Pokreta socijalista hranu i piće dostavljenu iz Doma JNA, takođe besplatno, kako je ukazao Vojni sindikat. Kada je cela stvar "procurela", onda su pokušali da se "izvade" na način da su sindikatu dostavili ugovor sklopljen nakon proslave i izvršene usluge, a ne, kao što je uobičajeno, uoči toga. Postavljanje na direktorsko mesto Kisić je, očigledno, shvatio kao mogućnost da se "oduži" Vulinu na svaki način, ispunjavajući sve što on zatraži, pa je tako bilo i u slučaju Vučićevih fotografija. Kad ne može na zid kancelarije – može na zid kantine. A o tome kako posluje VU "Dedinje" – samo jedna ilustracija: pripadnici specijalnih jedinica, padobranci i piloti dobijaju dodatne obroke, što im sleduje zbog posebnosti zadataka koje obavljaju, a vrednost bona je, u zavisnosti od kategorije, od 600 do 800 dinara. Oni međutim, tvrde da, ono što mogu za 800 dinara uzeti u "Dedinju" realno ne vredi više od 300. Malo pakovanje mleka AD, koje u običnim trgovinama košta 38-40 dinara, u kantinama je 104 dinara, isti slučaj je i sa suhomesnatim proizvodima, objašnjava jedan od korisnika tog dodatnog obroka. A što se postavljanja Vučićevih fotografija u kantine tiče, Ministarstvo odbrane je tu "opralo ruke" i autoru ovog teksta zvanično odgovorilo: "U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije ne postoji pisano naređenje za postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u službenim prostorijama. Za uređenje kantinskih prostorija odgovoran je direktor VU ‘Dedinje’". Ispada tako da direktor vojne ustanove, koja je u sklopu Ministarstva i koje ga imenuje, može da sve radi na svoju ruku. Biće, ipak, da je nešto drugo u pitanju. Da Kisić krši zakon postavljanjem fotografija predsednika, dovoljno je pomenuti i odredbe po kojima je vojska departizovana – a Vučić je predsednik SNS. Kisić je, dakle, naredio kačenje slika lidera jedne stranke. Samo ime "Dedinja" – Vojna ustanova, govori da se i na njih treba odnositi odredba o departizaciji. Masovno postavljanje Vučićevih slika moglo bi da ima, hipotetički gledano, i drugu dimenziju – nečiju zaradu. Ako bi se jednog dana usvojio Vulinov predlog da se one kače u sve prostorije u vojsci – šta ako bi ta nabavka bila proglašena za "poverljivu" i posao dat "poverljivom" čoveku ili firmi, od odabira autora fotografije (koja komisija bi to radila) do onih koji bi ih uramljivali? I šta bi bilo, a već kruže priče, kad bi "najpovoljnija" ponuda bila 7.500 dinara po uramljenoj fotografiji, a realna cena je 500? Gde bi otišla razlika od 7.000? A 7.000 puta, na primer, 10.000 komada – to je poprilična svota. Mada, za razliku od nevidljivih "stelt kamera" za nadzor na severu Kosova, Vučićeve fotografije bile bi vidljive. Pogotovo kad se uzme u obzir i jedna rečenica iz prošloletošnjeg Vulinovog dopisa jedinicama i ustanovama da se dostavi potreban broj fotografija i ramova Ministarstvu: "Navedenim predlogom predviđeno je da se postavljanje fotografija predsednika Republike Srbije u državnim organima reguliše donošenjem jedinstvenog propisa za sve državne organe, a u Vojsci Srbije izmenom tačke 86. Pravila službe..." SNAĐI SE DRUŽE: Pripadnici VS na vežbi "Vek pobednika 2018" VOJSKA U PARTIZANIMA: Postaviti pitanje o Vučićevim fotografijama Vulinu poslednjih dana nije moguće jer on je trenutno zauzet obilaskom jedinica na poligonima koje se pripremaju za veliku vežbu "Vek pobednika 2018", priređenu umesto gromoglasno najavljivane parade, jer je ruski predsednik Vladimir Putin "ispalio" Vučića i nije došao u posetu. Vulin u te obilaske vodi isključivo ekipu "Zastava filma" i ponekad RTS-a, čisto da bi izdeklamovao svoje izjave o "sposobnosti naše vojske da odgovori svakom neprijatelju", pomene, naravno, i svog "vrhovnog komandanta", a zna i da politički "zapreti" onima za koje misli da imaju nešto protiv Srbije. Vučić je letos s ponosom najavljivao paradu i učešće čak 100 tenkova, kao i raznih drugih borbenih sredstava, ali onda mu je neko razuman iz vojske izgleda, ipak, skrenuo pažnju na neizvedivost te ideje. Jer, kolona od 100 tenkova – to nije viđeno ni u bivšoj JNA, koja je imala ogromne poligone, poput Slunjskih brda ili Krivolaka. Kolona od 100 tenkova nije samo 100 tih oklopnjaka, tu su i sva prateća vozila, kamioni-radionice, cisterne, kompletna pozadina… A ideja onih koji su mu "punili uši" bila je da se parada održi na aerodromu Batajnica. Tih 100 tenkova treba dopremiti do Batajnice i tamo smestiti, što znači ne samo uništavanje puteva kojima bi oni dolazili, čak i ako se prevoze železnicom, nego i samog batajničkog aerodroma, betonskih i travnatih površina na njemu, uključujući prilaze pisti. O ceni takvog "poduhvata" da se ni ne govori. Još jedna "sitnica" – Vojska Srbije nema 100 tenkovskih posada, što je i sam Vučić nevoljno morao da prizna. Ima 220 tenkova M-84 koje nema ko da vozi, a da podiže rezerviste da bi nadomestili taj broj do 100 posada, komplikovan je posao, jer te ljude, koji praktično od 1999. nisu ušli u tenk, treba dodatno obučavati, posebno kad je parada u pitanju, jer ona ima svoja pravila i sve mora biti "pod konac". Problem je i na koga od tih rezervista računati, jer mnogi su već prestareli, a dosta ih je otišlo u inostranstvo. Interesantno je da su čak i penzionisane starešine dobile poziv preko svojih udruženja da učestvuju na "paradi"11. novembra, u mimohodu veterana i trebalo je da desetak dana ranije dođu u Beograd iz svih krajeva Srbije radi priprema. U pozivu je stajalo da su im smeštaj i hrana obezbeđeni. Onda se, zbog komplikovanosti poduhvata, ali i zato što Putin ne dolazi, odustalo od parade i Vučić je odlučio da bude "velika vojna vežba". "Pitali smo se da li da pravimo paradu. Zašto bismo? Mislim da ćemo organizovati veliku vežbu, da proverimo za šta je sposobna vojska, da to ima smisla, a ne da bude lakirovka. Ne da izvedemo narod, ofarbamo tenkove i provozamo ih centralnim ulicama", rekao je Vučić u septembru. I od tada su režimski mediji i prorežimski tabloidi počeli da pišu o velikoj vežbi, koja će se održati na četiri lokacije i u njoj će biti nekoliko hiljada vojnika sa brojnom tehnikom. Zatim je, prvih dana oktobra, u Hrvatskoj počela velika vežba svih jedinica "Velebit 18 – združena snaga", na 11 lokacija sa 5.500 učesnika, pa je Srbija odlučila da "pokaže zube" – broj učesnika je podignut na 8.000, a lokacija na 10. Ljudi su zato danima na terenima, od okoline Vršca, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zvorničkog jezera, preko Pasuljanskih livada do Pešterske visoravni – da se pokaže svim susednim državama da Srbija ima vojnu snagu. U kakvim uslovima borave ti ljudi, pokazuju i fotografije koje objavljuju, nekad je na nivou "partizanskih". Ono što je svakako dobro u čitavoj vežbi je što će piloti aviona moći da povećaju broj časova naleta, a planirano je da poleti svih osam remontovanih lovaca MiG-29, istina ne modernizovanih na nivo 4+, kako je bilo najavljivano, nego samo sa produženim resursima. Broj učesnika je zvanično potvrdio načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. On je rekao da će na vežbi od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8.000 pripadnika i 645 borbenih sistema i da je "po obimu i sadržaju umnogome veća u odnosu na vežbe koje izvode zemlje u regionu. Učestvovaće 100 tenkova, 100 oklopnih vozila, 100 artiljerijskih i raketnih sistema, što zemaljskih što PVO, učestvovaće i Rečna flotila i drugi kapaciteti", kaže Mojsilović. Otkud 100 tenkova, kad je i sam Vučić priznao da u vojsci nema 100 posada, nije objasnio. Mojsilović je dodao i da je u toku uvođenje u naoružanje većeg broja borbenih sistema, poput oklopnog transportera "Lazar 3", samohodne haubice NORA, oklopnog vozila "Miloš", novih čamaca, pešadijskog i streljačkog naoružanja i zaštitne balističke opreme. Oni koji prate sistem odbrane zapitaće se otkud sad "uvođenje u naoružanje" sredstava poput "Lazara" i NORE, kad je pre godinu dana tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da su uvedeni, a mesecima pre toga je Vulin ponavljao kako će biti uvedeni u naoružanje "do kraja godine". Prođe godina, ali "Lazar" i NORA se još ne uvedoše. Na svim prikazima koji su bili, posade tog oklopnjaka i haubice činili su ljudi iz Jugoimporta SDPR, koji ih je proizveo, a ne vojnici, jer ta sredstva zvanično nisu prošla opitovanje u Tehničko-opitnom centru vojske, pa samim tim nisu zvanično u upotrebi. Zato niko odgovoran ne bi smeo dati naredbu da pripadnici vojske rukuju sa njima i uđu im u kabine. Sadašnji v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović, koji je došao iz Jugoimporta na tu funkciju pokušava, međutim, da na svaki način "progura" ta sredstva u upotrebu u vojsci, pa čak i lično komanduje prikazima i vežbama na poligonu u Nikincima, želeći "zadiviti" državno rukovodstvo. To "divljenje" mu kod oficira baš i ne prolazi. Prema podacima Vojnog sindikata Srbije, i ovom vežbom će komandovati Baćo, kako je Miloradovićev nadimak. Sindikat pita, s obzirom da je ministar Vulin najavio da će biti utrošene 103 tone ubojnih sredstava, ko će to "šenlučenje Baće i Vulina da plati", jer će vežba koštati više od 100 miliona dinara. "Ono što je definitivno van svih pravila i propisa je utrošak minskoeksplozivnih sredstava i municije. Ono što sebi kao pitanje ovih dana postavljaju komandanti i komandiri vojnih jedinica je kako će ta količina MES i municije da se opravda kroz dnevnike gađanja! Kako izvesni Baćo, tvorac komande ‘puške pucajte’ i samozvani vojni komandant voli da kaže: Hoću da ‘gruva’ da vidi ‘preCednik’. Ovde je sve podređeno političkom vrhu, da ‘vide’, da se ‘oduševe’, a vežba i njena svrha – koga to još zanima. Ima tu još. Prema scenaristi vežbe, izvesnom Baći, svaki minut treba da bude pokriven dejstvom oružja i oruđa! No, opet se mučeni komandiri i komandanti pitaju – kada bi im došla materijalnofinansijska kontrola i pregledala dnevnike gađanja, mogla bi sa pravom da pita ‘šta ste vi radili i gde ste utrošili municiju’?", upozorio je Vojni sindikat Srbije. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639278

Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje stanova za pripadnike službi bezbednosti na proleće 2018. njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za "izvlačenje”, a on se nalazi u svim priručnicima za zamagljivanje očiju javnosti - "udri ciframa". Sada više nije reč o 1578 stanova u prvoj fazi, nego o 8086. A to što nije zakopan nijedan temelj za zgrade za onih prvih 1578 - nema veze Za one koji su zaboravili i mlađe, malo podsećanje: U leto 2000., Slo­bodan Milošević je preko inženjera Milutina Mrkonjića, tada direktora zako­nom neutemeljene Direkcije za obnovu zemlje od NATO bombardovanja, pokre­nuo projekat izgradnje "10.000 stanova za mlade bračne parove i zaposlene u držav­nim službama". Uslovi više nego povolj­ni - 700 nemačkih maraka (700 evra) po kvadratu sa učešćem od 30 odsto i rokom otplate od 20 godina, godišnja kamata pet odsto. Rovarili su u leto 2000. buldožeri u mnogim gradovima Srbije, a u jednoj hali beogradskog Sajma čak su naprav­ljeni štandovi za potpisivanje ugovora za buduće korisnike. I od svega je ispa­lo - baš ništa. Krajem 2017. predsednik Srbije Alek­sandar Vučić oživljava tu ideju - stano­vi za pripadnike službi bezbednosti za manje od 500 evra po kvadratu, a u Beo­gradu ne više od 550. Ista situacija, ulo­ge malo promenjene - umesto "inženjera Mrke" sad je Zorana Mihajlović. Umesto Mirka Marjanovića premijerka Ana Bmabić i neizbežni Aleksandar Vulin, nekad seiz Mire Marković a sada Vučićev. OREZIVANJE U DECEMBRU U decembru 2017., aktuelni predsednik Srbije je pokrenuo propagandnu kampa­nju sa ciljem da kupi naklonost pripad­nika bezbednosnih struktura. On sam, kao i Mihajlovićeva i Vulin najavljivali su početak gradnje tih 'jeftinih stanova' za mart, april pa onda leto 2018. Inače, na čelu komisije koja bi trebalo da ruko­vodi izgradnjom stanova je Brnabićeva, koja se nije oglašavala, svesna da nju niko ništa i ne pita, kao ni Marjanovića u vreme Miloševića. A kako gradnja tih stanova nikako da počne. Zorana Mihajlović je, iznenađena što se neko još seća tih obe­ćanja, pokušala da krivicu, onako neoba­vezno, svali na sebe, kao: "Eto ja sam kri­va nismo usvojili 'leks specijalis' po kome to treba da se radi". No, ni kada je Skup­ština Srbije usvojila 'leks specijalis', sta­novi nisu počeli da se grade, pa su se poja­vila nova objašnjenja. Vrhunac su dose­gla u junu, kada je i sam Vučić priznao da sve ne ide onako kako je predviđeno, ali je obećao da će sve to da se reši i da će izgradnja početi na leto u Vranju i Nišu, a u Beogradu do kraja godine. Zatim se, iznenada u avgustu, Ana Brnabić setila da je na čelu komisije za izgradnju tih stanova, pa je održa­la njenu sednicu. Jedino novo jeste da će stanovi u Beogradu biti na području opštine Zemun, od hotela ‘Jugoslavija' do Ugrinovaca i Busija. Potom je počet­kom oktobra kabinet ministarke Mihaj­lović precizirao da će izgradnja stano­va započeti "u narednih nekoliko sed­mica", a to je sredinom meseca nagovestio i sam Vućić kada su u pitanju Niš i Vranje. Ko još počinje radove u novem­bru, kad građevinska sezona staje zbog niskih temperatura? "Možeš obrezivati vinograd ili voćke u decembru umesto u februaru, ali onda gledaj šta će da ti rodi", plastično je tu najavu opisao jedan vlasnik beogradske građevinske firme. UDRI CIFRAMA Pošto Vučić, Mihajlovićeva i Vulin nisu ispunili obećanje o početku gradnje sta­nova na proleće 2018., njihovi marketinški timovi upotrebili su novi sistem za ‘izvla­čenje', a on se nalazi u svim priručnici­ma za zamagljivanje očiju javnosti - ‘udri ciframa'. U onom štoj e Vućić izgovorio na konferenciji za novinare posle sastan­ka Komisije za izgradnju stanova za pri­padnike snaga bezbednosti niko ne bi mogao da razluči o čemu je reč. Od toli­ko brojki izostala je glavna - koliko će koštati kvadrat tih ‘jeftinih' stanova u Beogradu i Novom Sadu? I zato su bila ograničena novinarska pitanja jer bi ga, ko zna, neko i priupitao šta je sa njegovim obećanjem iz maja 2014. - da će biti sta­nova po ceni koja ne bi prelazila 380 evra po kvadratu. Ali, kako bi se sitna neostva­rena obećanja prekrila krupnim, Vućićevi marketinški stručnjaci su smislili novu obmanu - nije više reč o 1578 stanova u prvoj fazi nego o 8086. A to što nije zako­pan nijedan temelj zgrada za tih prvih 1578 - nema veze, važno je da se priča kako će ih biti 8086 do sredine 2020., i da će gradnja početi do maja 2020. Posebna priča su kriterijumi za dodelu stanova - ko će biti u Komisiji, šta će sve biti bodovano i na koji način? To niko ne zna, uključujući premijerku Bma­bić. Izgleda da je to shvatio i Vučić, pa je umesto ranije predviđenih 400 stanova za 'bezbednjake' (sad je to prošireno i zatvorskim čuvarima), taj broj povećao na 1000. A kako će u praksi biti, autoru ovog teksta ilustruje pripadnik MUP-a koji sledeće godine stiče osnove da ide u penziju, jer puni 53 godine života: "Ja radim u MUP-u, sve vreme kao ovlašte­no službeno lice, supruga isto. Nikad od Službe nisam dobio stan - živeo sam u roditeljskom. Sad namerno u penziju neću ići a ne mogu me silom poslati dok ne dobijem taj jeftini stan i ne počnem da ga otplaćujem." Vučić je slavodobitno saopštio da će stanovi za pripadnike službi bezbedno­sti u Beogradu biti na ‘izuzetnoj lokaci­ji’ - takozvanoj lakat krivini u Zemunu. Za one koji ne znaju (omiljena poštapalica predsednika SNS i dela Srbije) - to je deo uz dve frekventne saobraćajnice, a prvo naselje pored zove se "Majmunjak". Ovde, inače, treba imati u vidu da je kra­jem devedesetih tadašnji direktor ZIPS (u prevodu, poslovni prostor Zemuna) Tomislav Nikolić doneo rešenje kojim se investitoru dozvoljava da podigne zgra­du na rubu placa gde će proći tangentni magistralni saobraćajni prsten: ljudi koji su tu kupili stanove imaju na pola metra od balkona zaštitnu ogradu saobraćajni­ce magistrale Novosadski autoput - Borča. Isto će imati i pripadnici snaga bez­bednosti koji će tamo kupiti ‘jeftine' sta­nove. Jer kako je Vućić priznao, većina ljudi iz snaga bezbednosti želi stan u Beogradu: džaba 480 predviđenih stanova u Vranju, kad niko neće želeti da ih kupi. Ili u Leskovcu, svejedno. Čuvari raspadnutih kasarni Vojna imovina - kome će se rasprodavati i na osnovu kojih kriterijuma, posebno je pitanje Kada se ministarka Mihajlović, a i premijerka Brnabić, koja je na čelu te Komisi­je, setila da treba da ispune obećanja javno data, počela je potraga za lokacijama. Pa su došle do Zemuna i poljoprivrednog zemljišta uz "lakat krivinu". Zašto nisu odredili za gradnju placeve koji su u vlasništvu Ministarstva odbrane u toj beo­gradskoj opštini, a i te kako se mogu iskoristiti - pitanje je na koje nema odgo­vora. Recimo, plac od šest ari u Ulici Petra Kočića, u centru Zemuna, livada koja sada propada, a nalazi se u Master planu za prodaju: tu bi moglo da se napravi oko sto stanova. Ili parking prostor u Ulici Miloša Bandića, neiskoriščen (bar 100 stanova), ili kasama u raspadanju u zemunskom parku (nekoliko stotina stano­va). Ali, to se očigledno čuva za nekog kome će se dati budzašto. Postoje i razni placevi i površine u opštini Voždovac (Banjički vis), ima ih i na Novom Beogradu. Posebna je priča, kad je o MUP-u reč, bivša kasama u Volginoj ulici na vrhu Zvezdare, a lokacija je izuzetna. Trenutno - propada. Strogo dirigovana pitanja Kako manipulisati medijima i novinarskim pitanjima, to je tema na kojoj su Vućić i njegovi saradnici "doktorirali" Nakon što je, posle sastanka posvećenog izgradnji jeftinih stanova za pripadni­ke snaga bezbednosti, Vućić imao poduži uvod, ničim izazvana, oglasila se i Ana Brnabić. Niko je od novinara, a verovatno ni od njenih saradnika, nije razumeo kada je govorila o "naučno-tehnološkim parkovima" bez ikakve veze sa temom. Uglavnom, posle njenog izlaganja na red su došla strogo dirigovana novinarska pitanja. Za razliku od prethodnih slučajeva, kad je na konferencijama predsednik Srbije govorio "Ajde prvo pitanja na temu sastanka", to je ovog puta izosta­lo - očigledno ne slučajno. I rečeno je da ima vremena za samo tri pitanja, pa je, naravno, prvo mikrofon dobio novinar TV Pink u, gle slučaja, košulji pink boje, koji ga je pitao o "izdajnicima" iz opozicije i slične stvari tri-četiri pitanja u jed­nom. Potom se "istakla" novinarka Studija B na istu temu - Đilas, Šolak i osta­li izdajnici, a onda je došao red i na treće pitanje. Glavna urednica "Jedinstva" koje zvanično izlazi u Prištini a u stvari je beogradski list, pitala je Vučića prvo o Kosovskim snagama bezbednosti, a onda i ključnu stvar - ima li država para da iz budžeta plati sve te jeftine stanove za vojsku i policiju - 8086 u prvoj fazi, plus 1,1 milijardu evra za zdravstvene ustanove. Za razliku od “iznenadnih" pitanja privatnih medijskih kuća Pink i Studio B, na koje je imao spremne odgovore "iz rukava", na ovo pitanje glavne urednice držav­nog medija ostao je bez unapred sročenih podataka, pa se pozvao na ono što pali kod Srba - vojni budžet i nova naoružanja, koja, navodno, treba da budu uvede­na u upotrebu. A to je. naravno, vojna tajna. Davor LUKAČ, VREME, 1450 https://www.vreme.com/account/login.php?url=%2Fcms%2Fview.php%3Fid%3D1633508 Sa dozvolom autora teksta: Oprema-postavljač teme.

PRED NOVIM NAČELNIKOM GENERALŠTABA VOJSKE SRBIJE GENERALOM MILANOM MOJSILOVIĆEM JE DILEMA – DA LI ĆE BITI NA FUNKCIJI KAO POSLUŠNIK DO PENZIJE I TAKO "UPRSKATI" SVU DOSADAŠNJU KARIJERU O KOJOJ SE OGROMAN BROJ OFICIRA I PODOFICIRA IZJAŠNJAVALO VRLO POZITIVNO ILI ĆE BITI ONAJ POSLEDNJI KOJI ĆE, KAD IZLAZI, "UGASITI SVETLO" U VOJSCI. TEST PROBA ZA TO BIĆE POMINJANJE ILI IZOSTAVLJANJE U PRVIM OBRAĆANJIMA "VRHOVNOG KOMANDANTA", FUNKCIJE KOJA NE POSTOJI U USTAVU I ZAKONIMA Promene u Vojsci – to je oduvek bila redovna stvar, ali ne i u Srbiji gde se medijskom artiljerijom za sve mora da "izbombarduje" javnost. Takođe, to je i uvek zahvalna tema kada se njome želi nešto drugo zataškati, a najnoviji slučaj je pogibija dva radnika na gradilištu "Beograda" na vodi", projekta do kome je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću jako stalo. Onog trenutka kad su mediji u petak objavili tu vest, prvo kao udarnu, a potom je skrajnuli, očekivalo se da će se tokom popodneva i večeri desiti nešto što će biti "top-tema", a u takvoj situaciji, šta će bolje proći od promena u vojnom vrhu? Eto povoda za razglabanje "analitičarima", "sintetičarima" i sličnim na programima televizija i "profesionalnim davačima izjava" štampanim medijima. Da je tako, prosto govori činjenica da su u subotu ujutro samo tri dnevne novine na naslovnoj strani imale vest da su stradala dva radnika. Ostale su to smatrale za nebitno, a nijedna od njih nije, pogotovo one u žargonu nazivane "mrtvozorničke" – jer odlaze u porodice stradalih, prate sahranu i pišu "srceparajuće" šablonske tekstove u kojima dominiraju reči muk, jecaj, jauk, bol, krik, neverica, tuga do neba, kamen proplakao i slično – nisu našle za shodno da, osim jedne i to samo prvog dana, bilo šta od toga objave. Uglavnom, na odgovor Vučića povodom smrti radnika na gradilištu "Beograda na vodi" nije se dugo čekalo: oko 15.30 časova u petak stigao je poziv redakcijama da se hitno akredituju za sastanak u Starom Generalštabu koji će predsednik Srbije u 19.00 imati sa ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom i "predstavnicima vojnog vrha sa kojima će razgovarati o kadrovskim i drugim promenama u Vojsci Srbije", a nakon toga će "obavestiti javnost o odlukama sa sastanka i promenama u Vojsci". KLADIONICA I ČEKAONICA: U medijima bliskim vlasti odmah su se pojavile informacije da će biti razrešen dužnosti načelnik Generalštaba Ljubiša Diković i da će biti još raznih kadrovskih promena, pa su novinari u Stari Generalštab u Ulici kneza Miloša došli kao u svojevrsnu kladionicu, sa pitanjem ko će i gde biti pomeren. Nemalo iznenađenje čekalo ih je u toj takozvanoj Staroj ratnoj sali Generalštaba, gde je bio čitav vojni vrh, uključujući direktore vojnih službi bezbednosti, pomoćnike ministra i ostale ljude koji su u vrhu vojske i Ministarstva odbrane. I skoro svi od njih su se, u onolikoj meri u kojoj su smeli da komuniciraju s novinarima i sami pitali šta se dešava kad se takve stvari rade u petak popodne. Niko od njih nije, takođe, znao šta će biti sa njihovom funkcijom, da li će biti smenjeni, penzionisani, ostati ili možda biti unapređeni. Dilema je donekle razrešena kada su se snimatelji i foto-reporteri vratili sa snimanja početka sastanka – Vučić sedi na čelu stola, a sa desne strane Diković, komandant Kopnene vojske general-potpukovnik Milosav Simović, komandant Komande za obuku general-potpukovnik Đokica Petrović i komandant RViPVO brigadni general Duško Žarković; ostali čelni ljudi vojske bili su u Ratnoj sali sa novinarima, što je prilično neuobičajeno jer ipak pripadaju vojnom vrhu. S Vučićeve leve strane sedeli su ministar Vulin, Milan Mojsilović (i to u uniformi), Vučićev šef kabineta Ivica Kojić i šef Vulinovog kabineta brigadni general Sreten Radović. Za one koji poznaju situaciju u sistemu odbrane i međusobne odnose i rivalitet, sve je bilo jasno – Vučić je i pored Vulinovog zalaganja za drugog kandidata, koga je nesebično promovisao, doneo odluku da novi načelnik Generalštaba bude Mojsilović. Novi načelnik gen.štaba: Milan Mojsilović Kako se to moglo videti – pa vrlo jasno, jer Mojsilović se kao pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane (što je funkcija na kojoj je do sada bio) pojavljivao bez uniforme, kao civil. Očigledno je kako mu je naređeno da, zbog kasnijeg slikanja, obuče uniformu. Mojsilović je, inače, na funkciju pomoćnika ministra odbrane proletos izabran na javnom konkursu, na pet godina. Iako vojno lice i aktivni general, on se, za razliku od ministra i državnih sekretara, poput penzionisanog generala Aleksandra Živkovića, nikad nije pojavio u "dimničarskoj parauniformi" koju obožava Vulin, na sve javne skupove je dolazio u civilu, verovatno poštujući pravilo službe. Bez namere da se ulazi u priču zašto je Diković, prema Vučićevom objašnjenju, iznenada "ponudio" ostavku iako mu je predsednik Srbije, koristeći svoja ustavna i zakonska ovlašćenja, nedavno produžio mandat za "do dve godine" (Diković je u maju morao da, po sili zakona, ide u penziju), jasno je da je Vučić čekao "pravi trenutak" kad njegov krizni menadžment proceni da treba medijski anulirati neki loš događaj. PITOMAC, NIŠANDŽIJA: Ko je Milan Mojsilović, koji je istovremeno sa ukazom o postavljenju na mesto unapređen u čin general-potpukovnika, iz zvaničnog saopštenja Ministarstva odbrane praktično je nemoguće saznati. Osim podataka o završenom višem vojnom obrazovanju stoji samo da je Generalštabno usavršavanje završio 2006, da je od 2007. godine obavljao dužnost zamenika komandanta Združene operativne komande, od 2011. bio je na dužnosti komandanta Kopnene vojske, a od januara 2013. nalazio se na dužnosti šefa Vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO. U čin brigadnog generala unapređen je 2009, a u general-majora 2011. Ono što je čudno i ukazuje na "miniranje" Mojsilovića jeste i šturi podatak iz saopštenja da je "učestvovao u ratnim dejstvima tokom NATO agresije na SRJ i u operacijama u Kopnenoj zoni bezbednosti". Tu su još i podaci iz medija da je rođen u avgustu 1967. u Kosovskoj Mitrovici i da je 1991. završio Vojnu akademiju Ono što nije navedeno jeste njegov profesionalni put, koji je više nego impresivan i trebalo bi da bude školski primer napredovanja oficira, u isto vreme i ratnika i nekog ko je sticao i široko obrazovanje, krug poznanstava i zanimanja za različite oblasti života. Mojsilović je – to je ono što se ne zna i što "Vreme" prvo objavljuje – posle završene srednje škole, 1986. otišao na služenje vojnog roka u Školu rezervnih oficira tenkista u Banjaluci. Tad je, pri kraju roka, odlučio da konkuriše za Vojnu akademiju, a preporuku i ocenu za prijem napisao mu je tadašnji komandir Dragan Kolundžija, potonji general Vojske Srbije. "Mentorstvo" i prijateljstvo Kolundžije (danas penzioner, koji se ne meša u politička zbivanja i vojnu kombinatoriku) sa Mojsilovićem ostalo je i kasnije i uvek ga je uzimao za svog saradnika i operativca jer je znao da se može pouzdati u čoveka koji trezveno sagledava situaciju. Nije također objavljeno ni da je Mojsilović imao, kao pitomac četvrte godine Vojne akademije (smer tenkista) i borbeno iskustvo pre otpočinjanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Kada su početkom maja stanovnici Širokog Brijega i okoline blokirali kolonu tenkova tadašnjeg 10. oklopnog bataljona iz Mostara, koji je bio na putu ka Dalmaciji, posle nekoliko dana "natezanja" naređeno je Kolundžiji da sa Manjače uzme pitomce-tenkiste završne godine Vojne akademije i da krene u deblokadu kolone. Kolundžija je sa pitomcima odmah izbio na Kupres, tu su ostali da prenoće i da se sutradan u borbenom poretku spuste prema Hercegovini. Međutim, te noći su "iznenada" vlasti Hrvatske i BiH donele odluku da ipak propuste kolonu iz Mostara: nišandžija u jednom od tenkova bio je pitomac četvrte godine Mojsilović. Posle završene Vojne akademije, Mojsilović ostaje na Manjači kao perspektivan kadar, tu ga zatiče i rat u BiH i on prvih meseci učestvuje i u stvaranju Vojske Republike Srpske i operacijama njenih tenkista. Onda odlazi u Srbiju, gde biva raspoređen u 1. oklopnu brigadu u Beogradu, da bi ga uoči NATO bombardovanja prekomandovali u Uroševac, u 243. motorizovanu brigadu, gde je prvo bio načelnik operativnog odseka, potom i načelnik štaba, a na kraju je postao i "zastupnik komandanta" (vojna birokratska formulacija kad komandanta negde prekomanduju, a ne imenuju novog). Kada je posle NATO bombardovanja rasformirana 243. motorizovana brigada, Mojsilović biva postavljen za komandanta 15. oklopne brigade, izmeštene iz Prištine u Prokuplje, pa sa te funkcije biva poslat u Školu nacionalne odbrane. Po završetku te škole poslat je za načelnika Operativnog odeljenja tadašnjih Operativnih snaga, na čijem čelu je opet Kolundžija, koji mu je bio i pretpostavljeni u Prištinskom korpusu. Sledi pobuna Albanaca na jugu Srbije, i Mojsilović je tu opet glavni operativac, posebno kad je vojska ulazila u Kopnenu zonu bezbednosti. Novinari koji su tad bili tamo sećaju se da je uvek bio bez činova i oznaka, ali stalno neposredno u borbenom zahvatu, rukovodeći jedinicama koje su ulazile u KZB. Po završetku tih operacija odlazi u Generalštab, gde biva postavljen za zamenika komandanta i komandanta Združene operativne komande, a potom i dolazi na čelo Kopnene vojske. Dolaskom Vučića na mesto ministra odbrane, Mojsilovićeva klasična vojna karijera biva zaustavljena – on je praktično smenjen i degradiran postavljenjem na mesto šefa Misije Vojske Srbije pri NATO. Ipak, u vojnoj diplomatiji je stekao više nego dragoceno iskustvo, a o Mojsilovićevom mandatu u Briselu svi imaju najbolje mišljenje. Po povratku u Srbiju 2016. (U NATO je zvanično kao nagrada, a u stvari po kazni, poslat general avijacije Predrag Bandić da se zataška pad helikoptera u martu 2015) na Mojsilovića se opet računa, da li zbog toga što su u vlasti shvatili da se radi o sposobnom oficiru ili nečem drugom, ne može se pouzdano znati. Činjenica je da je jedino za njegovo mesto pomoćnika ministra odbrane raspisan konkurs u januaru ove godine i da je on u junu izabran. Mogućnost da Mojsilović postane načelnik Generalštaba, takozvani patriotski mediji, uključujući paradržavne tabloide bliske vlasti, posebno Vulinu, komentarisali su aluzijama da je NATO-čovek i da će to biti dokaz da se Srbija približava Alijansi. Samim izborom na funkciju to je preko noći prestalo, a Vulin ga je istog tog trenutka pohvalio i rekao da je on pravo rešenje. Ta "sitnica" možda govori sama po sebi. TEST PROBA: A ko su ljudi koji su izabrani na druge funkcije u Vojsci i šta čeka Mojsilovića? Prvo, on će morati da prekine sadašnje stanje gde najveći deo uprava Generalštaba nema načelnike. Na nedavnom ispraćaju srpskih mirovnjaka u Centralnoafričku Republiku, pukovnik koji je predao raport Vulinu, Željko Tramošljika, imao je funkciju "lice koje zastupa zamenika načelnika Združene operativne komande Generalštaba Vojske Srbije". Ključni deo vojske, koji treba da reaguje, nema ni načelnika ni zamenika! Dalje: Uprava za operativne poslove nema načelnika, kao ni Uprava za planiranje i razvoj, Uprava za telekomunikacije i informatiku, za obuku i doktrinu… Ono što bi Mojsilović morao da uradi svakako jeste da izdejstvuje da, ukoliko želi da bude stvarni načelnik Generalštaba, odmah popuni sva upražnjena mesta i da ima svoj Kolegijum od ljudi koji će nositi odgovornost, a ne samo prisustvovati sastancima. Pred Mojsilovićem je sad velika i lična dilema – da li će biti na funkciji kao poslušnik do penzije, "lakej" Vučića (ili će, što je još gore, slušati naređanje nenadležnog ministra odbrane Vulina, što je radio njegov prethodnik) i tako "uprskati" svu dosadašnju karijeru (svi podređeni oficiri i podoficiri su se o njemu izjašnjavali vrlo pozitivno), ili će biti onaj poslednji koji će, kad izlazi, "ugasiti svetlo" u vojsci. Test ili "lakmus" proba za to biće jednostavna; ukoliko u prvom ili drugom obraćanju bude pominjao "vrhovnog komandanta", funkciju koja ne postoji u Ustavu i zakonima, to je pokazatelj da se ide u ovu drugu opciju. Dobitnici i gubitnici Kadrovske promene koje su obavljene u vojsci mogu predstavljati dosta, a ne moraju ništa, ali je očigledno da je kombinatorika bila "navrat-nanos". Posle godinu i po, Vojska je dobila zamenika načelnika Generalštaba, a na tu funkciju, u isto vreme i značajnu i formalnu, postavljen je bivši direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA) brigadni general Petar Cvetković, sad unapređen u general-majora. Funkciju je pre toga, pričaju upućeni iz vojske, odbio general-potpukovnik Milosav Simović, smatrajući da mu je ona premala, jer je želeo da bude načelnik Generalštaba. Za Cvetkovića, vojnog policajca, mnogi su izražavali skepsu i kad je postavljen za direktora VBA, smatrajući da se neće snaći na toj funkciji (stara netrpeljivost policajaca i kontraobaveštajaca), međutim, on je "isplivao". Cvetkovićevo formalno unapređenje je, kažu ljudi iz tih krugova, samo otvaranje prostora da bi Vučić na čelo VBA doveo svog čoveka – Đuru Jovanića, nekadašnjeg ađutanta iz vremena dok je bio ministar odbrane i čoveka od poverenja. Jovanić je 2012, kada je postao Vučićev ađutant, bio major, da bi već 2016, za samo četiri godine, vanredno unapređen u čin pukovnika. Bilo je čak i kombinatorike da Jovanić ode za vojnog atašea u Ujedinjene Arapske Emirate, ali su se tu isprečile neke formalnosti, pa je na to mesto otišao Vučićev nekadašnji telohranitelj, potpukovnik Vladimir Tokalić. Dobitnika u novoj kadrovskoj kombinatorici Vojske i Ministarstva odbrane ima više, poput na primer načelnika Vojne akademije pukovnika Momčila Talijana, koji je postao general i komandant Specijalne brigade (iz koje je, inače i ponikao). Da će komandant Specijalne brigade brigadni general Zoran Veličković biti smenjen, znalo se već pre nekoliko meseci, kada je Vučić u više navrata kritikovao (ne imenujući jedinicu) sposobnost "jedne od ključnih brigada Vojske Srbije". Neki ljudi su zasluženo došli na funkcije koje su već obavljali u v.d. statusu i dobili unapređenje iz pukovnika u generala, poput direktora VOA Zorana Stojkovića. Unapređenje su dobili i mnogi pukovnici koji su se nalazili na generalskim mestima, poput komandanata brigada ili načelnika raznih uprava, što je samo pokazatelj da je Vučiću neko skrenuo pažnju na to. U čin generala je, napokon, posle 16 godina u pukovničkom, unapređen Vladeta Baltić, sadašnji načelnik štaba Kopnene vojske. Radi se o iskusnom i perspektivnom oficiru, sa zavidnim ratnim iskustvom, koje je, kada su tenkovske jedinice u pitanju, neprocenjivo. Baltić je pukovnik postao 2002. godine, kao komandant 252. oklopne brigade iz Kraljeva, jedinice koja je krajem marta 1999. uspela da se kompletna na teretnim vagonima preveze na Kosovo, uz neviđena lukavstva i maskiranje i da je NATO ne locira. Zbog pogibije vojnika, nastale greškom podoficira, Baltić je 2003. smenjen sa mesta komandanta brigade i zaustavljeno mu je napredovanje. Najgore je u toj kombinatorici prošao dosadašnji načelnik uprave za odbrambene tehnologije general-major Bojan Zrnić, koji je degradiran na mesto načelnika Vojne akademije, na čijem čelu je do sada bio pukovnik Talijan. Zrnić važi za čoveka od struke, koji je uspeo da izdejstvuje mnoge stvari za vojsku, ali mu se zamera što nije dovoljno "kooperativan" u saradnji sa nadređenim – vršiocem dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenadom, što automatski znači i sa Vulinom. Zrnić je, kažu, više poverenja imao u Vojnotehnički institut nego u Jugoimport SDPR. Na Zrnićevo mesto je došao dosadašnji rektor Univerziteta odbrane general-major Mladen Vuruna, koji jeste završio Tehničku vojnu akademiju, ali se najveći deo karijere bavio drugim poslovima u vojsci. VREME

"Najveći problem koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš Talambasanje frazom "Rado ide Srbin u vojnike" ponovo je, posle više od dve i po decenije, dobilo na zamahu. Protagonisti su, ako se izuzmu oni koji su napustili ovaj svet, praktično isti – i kad se vidi ko aktuelizuje temu ponovnog uvođenja služenja obaveznog vojnog roka za muškarce i kako je paradržavni mediji zdušno prenose i "razrađuju". Radi se, to je izvesno, o novoj marketinškoj kampanji vlasti, još jednom zamajavanju i "zamazivanju očiju" narodu uoči krupnih stvari koje će se dešavati oko Kosova. A što se taj trenutak više približava, pokreću se bombastičnije i "narodougodnije" teme, poput one o jakoj srpskoj vojsci. Reči i pojmovi Srbin, vojnik, borba, nezavisnost, otpor zavojevaču, vojnička čizma, opanak, patriotizam, hrabrost, pobednik, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, tradicija i slične, sve češće se nalaze ne samo u prilozima elektronskih medija nego i na naslovnim stranama novina. To je svojevrsna medijska "artiljerijska priprema", zdušno podržana od državnih organa koju je počeo da nesebično "telali" još pre godinu dana ministar odbrane Aleksandar Vulin; on, navodno zbog slabog vida, nije služio vojsku u ono vreme kad je trebao i kad se rat nazirao, ali mu to ne smeta da redovno posećuje vojnu streljanu. Vulin je išao dotle da je najavljivao čak i obaveznu obuku žena, što je protivzakonito, jer Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi nedvosmisleno kaže da žene ne podležu regrutnoj i obavezi služenja vojnog roka. VREME ZAPLETA, RASPLETA I KONFUZIJE: Srbija je obavezno služenje vojnog roka "suspendovala" u januaru 2011. godine, jer se krenulo u koncept profesionalizacije vojske i "aktivne rezerve". Sa profesionalizacijom se uspelo, dok aktivna rezerva nikad nije zaživela, a da niko nije pružio odgovor zašto. Od planiranih nekoliko hiljada, samo je 26 ljudi potpisalo sa vojskom ugovor o aktivnoj rezervi. Profesionalizacija je dobro išla do pre nekoliko godina, dok vojnici po ugovoru, ali i podoficiri i oficiri, nisu počeli da napuštaju vojsku. Osnovni razlog – loš materijalni status, uključujući i smanjenje dnevnica na bednih 150 dinara za, na primer, boravak u Kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, ali i niz drugih stvari poput sistema napredovanja, komandovanja i slično. Prema podacima Vojnog sindikata, vojsku dnevno napusti pet ljudi, što je alarmantna cifra, na koju vlast ne reaguje, a taj trend pokušava zataškati "patriotskim" izjavama o jakoj vojsci, brizi za sve njene pripadnike, o novom naoružanju, uniformama i tehnici. Ono što svi u sistemu odbrane znaju jeste da većina starešina (osim načelnika Generalštaba i sličnih, koji su po upravnim i nadzornim odborima odbrambene industrije i za to primaju nadoknadu) jedva čeka zakonsku mogućnost za penzionisanje da bi počeli da rade u raznim firmama. Kad jedan major u najboljoj radnoj dobi, sa 20 godina staža, poput Dragana Gligića, da otkaz i krene da radi kao vozač kamiona, kad portparol Ministarstva ode u stranu kompaniju, kad relativno mlad pilot iskoristi zakonsku mogućnost i penzioniše se, očigledno je da stvari nisu baš onakve kakvim ih Vulin i njegov lični "vrhovni komandant" predstavljaju u javnosti. "Toliko nam dobro ide da mi je neprijatno", izjavio je u januaru 2015. tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić govoreći o fiskalnoj politici zemlje. A dva meseca pre toga smanjene su penzije i plate u javnom sektoru, uključujući i vojsku. Smanjene su i dnevnice i nadoknade, što se u budžetu porodice vojnog lica i te kako osetilo. I onda ovog leta dolazi priča o obaveznom služenju vojnog roka, koju Vučić obelodanjuje na aerodromu Batajnica na, gle čuda, pitanje novinarke RTS-a, a ne Pinka, Studija B ili Tanjuga koji su zaduženi za "spontana" pitanja. I Vučić odgovara da se "razmatra" da li će biti od 2020. ili 2021. i da je pitanje da li će biti tri ili šest meseci, što će zavisiti od procene ministarstava odbrane i finansija, koliko će novca moći da se izdvoji. I sada tu dolazi do "raspleta" ili "zapleta", zavisi kako ko gleda. Dok su prorežimski mediji odmah počeli sa "buđenjem svesti" naroda bombastičnim naslovima i televizijskim prilozima o obaveznom vojnom roku i jačanju srpske vojske, našli su se i neki "zločesti", koji su zapitali koliko će to koštati i ima li para u budžetu za tu avanturu. Naime, i ukidanje vojnog roka je poprilično koštalo državu. Ti "zločesti" su iz arhive izvukli i Vučićevu rečenicu iz januara 2017, dok je bio premijer, gde on kaže da neće biti vraćanja obaveze služenja vojnog roka: "Izvinjavam se ljudima u Srbiji što moram da kažem nešto što je odgovorno. Prvo mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku, kakvu imamo, mislim da je dobro da uložimo više u tu armiju. A znate, ti koji govore o tome treba da ponude i novac." Odmah je i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević, zar treba sumnjati, "apsolutno podržao" svog partijskog i šefa u Vladi, objašnjavajući poslanicima da bi to državu koštalo oko 600 miliona evra. "Toliki novac bi bio potreban da bi se opremile spavaonice, kupile uniforme, čizme, maske, obezbedila hrana za vojnike, ali i novac za plate podoficira i oficira", rekao je Đorđević. Međutim, prošle je sedmice usledilo zamešateljstvo. Naime, novinari su u Zrenjaninu upitali Vučića o tih 600 miliona evra, odakle će ih država namaći, a on je, negirajući tu cifru, posprdno Đorđevića nazivao "genijem". Kako je čitava stvar dobila publicitet u javnosti koji može da šteti rejtingu, pogotovo uoči kosovskog raspleta, Vučić je dan kasnije, naprečac, smislio posetu Gerontološkom centru na Bežanijskoj kosi, ustanovi koja je u Đorđevićevom resoru, pojavljuje se zajedno s njim i čekajući da se "izjavi" o vojnom roku i tako "ispegla stvar". Elem, predsednik Srbije je tako objasnio da je Đorđević govorio o troškovima jednogodišnjeg vojnog roka, ako bi se služio 12 meseci, a ako je šest meseci, onda bio 300 miliona evra, dok bi tromesečni bio 90–100 miliona. I za sva razmimoilaženja na koja je javnost reagovala, optužio je, a koga bi drugog, "tajkune Šolaka i Đilasa i njihovu televiziju". DNEVNOPOLITIČKI EKSPERIMENTI: A šta o tome kažu oni koji su upućeni? "Problem nije od juče", kaže za "Vreme" bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš. "Začet je kad je profesionalizacija prebrzo i kuso izvedena. Međutim, umesto da se stvari popravljaju, usledilo je ovih šest godina naprednjačke vlasti tokom kojih je pokazana nedopustiva indolencija prema Vojsci. Za šest godina nisu bili u stanju da postave bar jednog sposobnog ministra odbrane. Promenili su ih šest, među njima je bio i Vučić. A Vučić danas kao predsednik čak ne zna ni ko mu je ministar odbrane. Morali su da mu organizuju specijalni igrokaz u Gerontološkom centru da bi prekrio gaf kada je prozvao nenadležnog Đorđevića, a ponizio Vulina jer ni posle godinu dana nije zapazio da ministar više nije Đorđević nego Vulin. To pokazuje koliko Vučić poznaje situaciju u Vojsci. Na stranu što tvrdi kako je za jedan dan sam izračunao koliko košta uvođenje vojnog roka, a za tu računicu je prethodno Ministarstvu odbrane dao šest meseci. Naravno da je u svojoj računici pokazao nedopustiv diletantizam, linearno se poigravajući sa brojkama, a radi se o ljudima i o državi", rekao je Ponoš za "Vreme". Prema njegovom mišljenju, istom metodom kojom su šest godina neuspešno tražili uspešnog ministra odbrane, "sad bi da eksperimentišu sa služenjem vojske, pa dok ne ‘ubodu’". "Mogli bi za početak da probaju da bolje plate ove ljude koji su sada profesionalci u Vojsci. Možda to upali. A možda manje i košta nego vraćanje služenja vojnog roka po računici Đorđevića, pardon Vulina, ili ipak Vučića", smatra Ponoš. On je upozorio da je problem ogroman i postoji rizik da vlast pristupi njegovom rešavanju "na sebi svojstven, nekompetentan način, pa da standardno dobre stvari učini lošim, a loše još gorim". "Tačno je da postoji ogroman problem u ovako neprofesionalno profesionalizovanoj Vojsci Srbije. Najveći problem, koji bi režim da rešava ponovnim aktiviranjem služenja vojnog roka, jeste alarmantno stanje sa popunom mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima i masovno napuštanje vojske zbog slabih plata. Drugi, ne manje opasan problem je činjenica da, jednostavno rečeno, problem generisanja ratne vojske uopšte nije rešen i ne rešava se. Nije formirana održiva aktivna rezerva, a o pasivnoj da se i ne govori. Govorim u realnim kategorijama, o obučenoj rezervi za kojom bi se poseglo bar kad se suočavamo sa poplavama, umesto što se angažuju specijalne jedinice i Generalštab", ukazao je Ponoš. Penzionisani general Petar Radojčić, bivši načelnik Uprave za ljudske resurse Generalštaba, kaže za "Vreme" da u državi postoji strateška dezorijentacija po tom pitanju koja se nazire iz nerealnog prikaza stanja u sistemu odbrane, "ali i ničim izazvane promene stava ‘vrhovnog komandanta’, koji je najavio izradu studije o modalitetima i mogućnostima vraćanja obaveze služenja vojnog roka, samo godinu i po dana nakon (pr)ocene da redovno služenje vojnog roka nije realno i da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Ne možemo zanemariti činjenicu da se ‘glasno razmišlja’ a da pritom nije jasno zašto se nagoveštava vraćanje obaveze služenja vojnog roka. Javnost treba da zna koje novonastale okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta kada se, neretko, ističe da odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka zadovoljava potrebe Vojske Srbije. Ako je tako, čemu primoravanje regruta koji to ne žele? Čemu najava izmene načina popune vojske pre adekvatne i aktuelne procene bezbednosnih izazova, rizika i pretnji po bezbednost zemlje?" Radojčić je upozorio da složenim sistemom odbrane očigledno rukovode ljudi okrenuti pre svega "vrhovnom komandantu", a ne resorima koje vode, i zato se efekti politike odbrane svode na "eksperimente", zavisnije od dnevnopolitičkih okolnosti, raspoloženja jednog čoveka i njegovog odnosa sa pojedincima nego od uticajnih činilaca. "U celokupnoj ovoj situaciji, začuđuje odnos onih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije koji su do 2012. godine bili angažovani u sprovođenju transformacije VS i stvaranju moderne, skladno dimenzionisane armije, sposobne da odgovori izazovima sve tri misije. Danas su nevidljivi i neprepoznatljivi, rekao bih nedostojni pozicija na kojima su", konstatovao je Radojčić. IMAGINARIJUM SRBIJA: Ali, čak i ako se zanemari sve ovo što je do sada rečeno, postavlja se niz pitanja. Šta se promenilo u bezbednosnim izazovima i pretnjama za Srbiju? Imaju li s tim veze Vulinove izjave o podizanju borbene gotovosti jedinica na granici prema Kosovu, na primer u januaru, posle ubistva Olivera Ivanovića? I na kraju, čak i da se nekim čudom nađe potreban novac – a to je nekih 80 miliona evra u "predfazi" – kako bi taj proces obaveznog služenja vojske tekao, ko bi bio upućivan, koliko bi se mladića odazvalo i ko bi ih obučavao? Većina kasarni je napuštena, nama ni spavaonica, pa bi logično bilo da oni koji donose odluke procene šta je svrsishodnije, da li obnoviti te prostorije ili da vojnici služe u svom mestu i po podne ili uveče idu kući na spavanje. A obnova košta, pogotovo što je većina kasarni ruinirana. Ili, na primer, kako vojnicima, ako putuju svaki dan, platiti putne troškove odlaska i dolaska "u vojsku"? Vojska Srbije ima više centara za obuku – tri osnovna u Somboru, Valjevu i Leskovcu, kao i još četiri specijalistička, i oni bi mogli da zaprime sve kontingente, imaju relativno dosta kapaciteta i uz mala ulaganja u infrastrukturu imali bi mogućnosti za smeštaj regruta. Ali šta je sa obukom? Gde će se izvoditi, kako i sa kojim kadrom? Trenutno se po jednoj klasi u te centre uputi maksimalno 500 regruta na dobrovoljno služenje vojnog roka. Godišnje ima četiri klase, što je onda maksimalno 2000 vojnika. Samo Vojni okrug Beograd, na čijem čelu je nekad bio Radojčić, godišnje je upućivao na služenje vojnog roka 12.000–15.000 regruta. Taj broj, što se Beograda tiče je i povećan, i logično je pitanje kako obući i nahraniti toliki broj ljudi, gde pronaći starešine koje će ih obučavati, podoficire i oficire? Već pomenuti major Gligić kaže da obuka u vojsci trenutno ne postoji, osim kad se za potrebe televizije ili neke strane delegacije napravi prikaz, pa se dovedu vojnici sa svih strana i ono ispravne tehnike što se može namaći. Aktivni oficiri ne smeju da javno govore za medije, ali se od njih može čuti puno zanimljivih stvari, koje samo potvrđuju da je uvođenje obaveznog roka nemoguća misija. "Pitajte ljude iz logistike, oni se ježe od same pomisli da se te najave realizuju", kaže jedan "večiti potpukovnik", objašnjavajući da trošak po regrutu nije samo uniforma i "kašika". Pratećih troškova je tu mnogo, čak i u pešadiji, koja je "najjeftiniji" rod. Vučić je napokon priznao da nema posada ni za 100 tenkova, koliko je najavio da želi "izvesti na ulice" na paradi 11. novembra. Vojska Srbije ima 220 tenkova M-84, čije održavanje predstavlja problem, a pogotovo i to što nema posada, o čemu je "Vreme" pisalo pre više od godinu dana. A u režimskim medijima od 2016. traje priča kako ćemo dobiti 30 ruskih modernizovanih tenkova T-72 i kako će to pojačati ionako jaku "oklopnu silu" Srbije. I onda ih, kao i Vulina, Vučić "patosira" izjavom kako nema ni 100 posada za tenkove. Naravno da nema, kad se zna da je osnovna obuka vojnika za tenkistu u nekadašnjoj JNA trajala pet meseci i 22 dana. A potom su sledili kursevi i stalne vežbe sve do kraja vojnog roka, jer tenk nije neki razdrndani kamion TAM 5000, popularni vojnički "dajc". Napraviti tenkistu od budućeg regruta na šestomesečnom, a pogotovo tromesečnom služenju vojnog roka, nemoguća je misija. I obuka za pešadiju je trajala skoro šest meseci, a pitanje je, kad bi se uveo obavezni vojni rok, ko bi je od podoficira izvodio, jer su i oni, kao profesionalni vojnici, prošli podoficirske kurseve u trajanju od tri-četiri meseca. A nekad se u srednju vojnu školu kopnene vojske, gde su se školovali podoficiri, išlo četiri godine. Vučić je prošle nedelje priznao i još nešto što je vojska prethodno demantovala – da nema dovoljno pilota za lovac MiG-29. Čak je i priznao da odaje vojnu tajnu. Reagujući na to, jedan bivši pilot je konstatovao da im je napokon došlo u glavu da pilot lovca ne može biti neko podoban koji "to voli", pa da sa kupljenom diplomom nekog privatnog fakulteta završi tromesečni kurs u vojsci. Tako da, kada se sve sabere, povratak obaveznog služenja je bio samo propagandni trik do početka novih sezona rijalitija "Parovi" i "Zadruga" u – da parafraziramo vlasnika Pinka Željka Mitrovića – imaginarijumu Srbija. Nije vojska za svakoga I pored zalaganja za služenje vojske, niko od aktuelnih predstavnika vlasti to nije pokazao na delu, da recimo svoje sinove ili ćerke uputi na dobrovoljno služenje vojnog roka. Vučić ima sina od 21 godinu, koji je uredno, sa četiri telohranitelja, došao da proprati let dva remontovana MiG-29 na batajnički aerodrom. Dačićev sin je takođe punoletan, a ima još ministara, pomoćnika, državnih sekretara, direktora javnih preduzeća, drugih funkcionera čija deca bi mogla da to urade. Pitanje je, međutim, i da se uvede obavezno služenje, koliko bi njih otišlo u vojsku, a koliko bi se pozvalo na prigovor savesti ili zdravstvenu nesposobnost. A koliko bi, sve i da idu na služenje, iskoristilo roditeljske veze da ne ide negde na teren, na primer na granicu s Kosovom. Istini za volju, nije bolje bilo ni ranije, kad su neki političari samo formalno služili vojni rok, dok je bio obavezan. Na primer, Vuk Jeremić je zvanično služio vojsku u Jakovu, a svaki dan je bio na Andrićevom vencu kao savetnik Borisa Tadića. Ili tadašnji funkcioner DS-a, a danas Tadićeve stranke Nenad Konstantinović, koji je javno objavio da ide u vojsku, a svaki dan je bio na sednicama Skupštine. Izuzetak, barem javni, bio je sin načelnika Generalštaba Dikovića koji je dobrovoljno otišao na služenje vojske u Valjevo i otac mu bio na zakletvi. Ispostavilo se kasnije da je to dobrovoljno bilo pod moranje, jer je, zahvaljujući "nečijim" vezama, a bilo je to pred kraj vlasti DS-a, zaposlen u Vojnoobaveštajnoj agenciji bez odslužene vojske na dobrovoljnoj osnovi, što je bio obavezan uslov, pa je to naknadno uradio, da se ispuni i ta formalnost, i onda je prešao u Ministarstvo spoljnih poslova. Švedski standard Obavezno služenje vojnog roka ne postoji u zemljama u okruženju Srbije, sve su profesionalizovale svoje armije, kao ni u većini država EU, ali ga zato ima u nekima od kojih se to ne bi očekivalo, jer su vojno neutralne, poput Švajcarske i Austrije. Švedska, Danska, Norveška, Finska, Estonija zemlje su u kojima je vojni rok obavezan. Obavezan je i u Grčkoj, na Kipru, u Turskoj, Izraelu, što ne čudi jer stalno imaju potencijalne konflikte na svojim granicama. Vojni rok u Rusiji je, podrazumevano, obavezan. Mogućnost ponovne obaveze razmatra se u Francuskoj, Nemačkoj i Mađarskoj, a priče o tome su, nakon što se počelo pominjati u Srbiji, krenule i u njenom najvećem takmacu, Hrvatskoj. Ljudi iz Vojske Srbije koji prate tu problematiku ističu da bi za Srbiju, u uslovima kad aktivna rezerva nije uspela, a profesionalci sve više odlaze, bilo najbolje primeniti švedski model – ne podležu vojnoj obavezi svi mladići, nego samo određen broj onih za koje nadležni procene da su "poželjni" za vojsku. I onda oni idu na obuku, budu posle u rezervnom sastavu, ali imaju i sve privilegije države zbog tog statusa. VREME | BR 1443

NAVODNO JE ŠEST HAUBICA NORA U UPOTREBI U VOJSCI SRBIJE, KAO I ŠEST BORBENIH OKLOPNIH TOČKAŠA "LAZAR". ALI PREMA ONOM ŠTO SE VIDELO U NIKINCIMA, OČIGLEDNO JE DA SU JOŠ U VLASNIŠTVU SDPR-A, JER POSADE NISU ČINILA VOJNICI, VEĆ ZAPOSLENI U TOM JAVNOM PREDUZEĆU. ZAŠTO JE TAKO, RAZLOG JE VRLO PROST – NORA I "LAZAR" NISU DOBILI VERIFIKACIJU TEHNIČKOG OPITNOG CENTRA, PA NIKO U VOJSCI NIJE SMEO DA POTPIŠE NAREDBU DA SE TA SREDSTVA UPOTREBE. MADA SU FORMALNO STIGLI KAO DONACIJA, MINISTARSTVO ODBRANE JE U ZAMENU POKLONILO SDPR-U KASARNU "JAKUB KUBUROVIĆ" U ZEMUNU Da postoje lakirovke – jedno je ono što piše u izveštajima, a realnost je nešto sasvim drugo – uverio se 29. jula na vojnom poligonu u Nikincima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić na iznenadnoj proveri borbene gotovosti Specijalne brigade i "pokaznoj vežbi gađanja iz streljačkog naoružanja". Naime, u drugom delu vežbe, kada je nakon dejstva pripadnika Specijalne brigade došao na red prikaz nazovinovog naoružanja koje razvija Jugoimport SDPR, ta lakirovka pokazala se u svom punom sjaju: u Nikincima nije bilo nijednog novog oružja i oruđa, mada je zvanično saopšteno da će biti prikazan deo od 40 sistema koji se uvode, već nalaze u vojsci ili su u fazi razvoja u okviru projekta ‘1500’ plus koji su na konstruktorskim, internim i završnim ispitivanjima u Tehničkom opitnom centru (TOC)". Krenimo redom. SRELI SE OGANJ, NORA I LAZAR: Bilo je predviđeno da sve otpočne dejstvom modernizovanog, navodno digitalizovanog višecevnog bacača raketa M-77 "Oganj". To se nije desilo – sistem je zatajio. "Videli ste i da ono što smo automatizovali i modernizovali ponekad ume da zakoči", objasnio je posle Vučić. Predsednik Srbije i ostali prisutni zvaničnici – a posebno vršilac dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović – ni tada niti bilo kada nisi objasnili zašto se umesto već proizvedenog višecevnog bacača raketa "Morava", koji je pokazao dobre karakteristike, išlo u novi projekat modernizacije starog "Ognja".... Pored "Ognja", na poligonu u Nikincima stajale su i četiri haubice NORA spremne za dejstvo. Pošto su bile tik uz šator predviđen za medije, neki novinari su pitali hoće li biti jaka buka od detonacija i dobili su odgovor da one uopšte neće dejstvovati, nego su samo tu da "upotpune" prikaz. Šest haubica NORA je, navodno, u upotrebi u Vojsci Srbije, kao i šest borbenih oklopnih točkaša "Lazar". Ali prema onom što se videlo u Nikincima, očigledno je da su još u vlasništvu SDPR-a, jer posade nisu činila vojnici, već zaposleni u tom javnom preduzeću. Zašto je tako, razlog je vrlo prost – kako NORA i "Lazar" nisu dobili verifikaciju TOC niti prošli njihove testove, niko u Vojsci nije smeo da potpiše naredbu da se ta sredstva upotrebe, čak ni kada su formalno stigla kao donacija. Inače, Ministarstvo odbrane je, u zamenu za tih "besplatnih" šest NORA, SDPR-u poklonilo kasarnu "Jakub Kuburović" u Zemunu koja je bila na Master planu prodaje viška vojne imovine, ali zbog nerealno visoke cene nije bilo zainteresovanih kupaca A da i prikazani "Lazari" nisu u upotrebi u vojsci, dokaz je i to što se na sedištima unutra još uvek nalazi najlon i vidi se da su nekorišćeni... Problem s "Lazarom", premijerno prikazanim u januaru 2009. – dakle, pre skoro 10 godina – jeste što on i dalje pokazuje brojne nedostatke. Ipak, SDPR ga uporno pokušava "uvaliti" vojsci i zaobići TOC. Prema tvrdnjama iskusnih pripadnika vojske, to oklopno vozilo sa mitraljezom na kupoli kojim se upravlja iznutra (DUBS – daljinski upravljana borbena stanica) isključivo odgovara mirovnim misijama. U realnoj borbi, "Lazar" je idealna pokretna meta, konstatuju oni. Najveći nedostatak "Lazara" i najopasniji za vojnike u njemu svakako je nedostatak hvatača čaura i usisnika barutnih gasova. To su dve stvari bez kojih je nemoguće dejstvovati iz zatvorenog i skučenog prostora, a imali su ih i stari oklopni transporteri JNA M-80 i borbena vozila pešadije. Zašto ih nema u "Lazaru" skoro deceniju od konstrukcije – pitanje je na koje nema odgovora. Upravo ovaj problem predstavljao je i jedan od vrhunaca lakirovke u Nikincima. Naime, rukovodeći prikazom, Miloradović je svom ministru Vulinu i njegovom "vrhovnom komandantu" Vučiću mrtav-hladan objašnjavao kad je iz vozila dejstvovano automatskom puškom na mete udaljene svega dva metra da je "Lazar" opremljen usisnikom barutnih gasova i hvatačima čaura... Posle završetka vežbe, autor ovog teksta uspeo je da se "provuče" do vozila iz kog je pucano i da fotografiše unutrašnjost – jasno se vide čaure po podu, što je znak da nema hvatača. Šta to znači u borbi kad, recimo, po tri ili četiri vojnika pucaju sa svake strane, kakve su sve putanje vrelih čaura i kakve povrede mogu naneti vojnicima, suvišno je govoriti; to dobro zna svako kome je ispaljena čaura upala za vrat ili ga udarila u lice. Divlji "Lazari" NA DELU: Gađanje iz turele Lazar; posle vatre strelaca sa automatskim puškama U spirali laži koja se servira javnosti neprimećeno prođe i kršenje zakona, poput onog o bezbednosti saobraćaja, što je bio slučaj u odlasku i povratku "Lazara" u Nikince. Sve to je saobraćajna policija morala da toleriše iz prostog razloga što je tamo bio i ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović. Propisi iz oblasti bezbednosti saobraćaja kažu, a to su mnogi građani na svojoj koži osetili od 5. jula, da na drum može da izađe samo registrovano vozilo, koje je prošlo tehnički pregled i, ako su rađene neke prepravke, ima potrebne sertifikate Agencije za bezbednost saobraćaja. A "Lazar" nema sertifikate TOC, nije registrovan niti je prošao bilo čiji tehnički pregled, a nema na sebi nijednu oznaku Vojske Srbije (bilo vojnu registraciju ili evidencioni broj, kakav imaju tenkovi ili transporteri). I takva neispitana vozila "jezde" auto-putem od Beograda do Rume, bez pratnje bilo civilne bilo vojne policije, što je potencijalna opasnost po ostale učesnike u saobraćaju. I vojni tenkovi i transporteri, kad se prevoze na vežbe, idu tamo na posebnim vučnim vozovima, tzv. labudicama. Za "Lazare", očigledno, po nečijem naređenju, propisi ne važe. Na pitanje šta zakon kaže o tome, jedan bivši oficir saobraćajne policije je taj slučaj uporedio sa pokušajem da neko od onih čudnih vozila koje od raznih delova i vozila "sklepaju" sakupljači sekundarnih sirovina, pripadnici romske nacionalne zajednice, i da njime pokušaju da voze auto-putem. Policija bi ih odmah zaustavila, jer realno ugrožavaju bezbednost saobraćaja, a uz to nemaju ni obavezno osiguranje. Da li "Lazari" imaju osiguranje i ko će nadoknaditi štetu ako je nekom nanesu, pitanje je bez odgovora. A i ko je taj policajac koji bi se, na primer, usudio da ih zaustavi na naplatnoj rampi u Šimanovcima (gde stalno dežuraju) i zatraži dokumenta o tehničkom pregledu, sertifikate i dokaz o plaćenom osiguranju. Oni su im, naprotiv, omogućili podignutu rampu da slobodno prođu, po nečijem naređenju. (foto: rade prelić / tanjug) A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE: Na "prikazu" je ponovo pokazano i dejstvo takozvanih "modularnih pušaka" sa izmenjivim cevima, različitog kalibra i dužine. To je još jedan projekat koji silom pokušava da se "uturi" Zastavi oružju da ga proizvodi, pa je čak i dat nalog da se do kraja 2017. mora krenuti u njihovu proizvodnju, jer da će od ispunjenja tog zahteva zavisiti opstanak rukovodstva kompanije... Uglavnom, majstori iz Zastave i SDPR-a (ne vojnici) na prikazu su se opet ispromašivali, isto kao i u novembru prošle godine. Naime, optički nišani se moraju "naštelavati" svaki put kad dođe do slučajnog pada puške ili kad se jednom skinu zbog transporta. U ovom konkretnom slučaju, menjan je kalibar i cevi različitih dužina, što je neminovno dovelo do potpune nepreciznosti optike. Zbog toga su umesto meta i stavljeni baloni u koje se gađa, jer su oni osetljivi i pucaju i kad metak prođe blizu njih. Bez obzira na te mane, Vučić je javno novinarima pohvalio pušku i strelce, mada je i sam priznao da su to puškari, a ne vojnici. Zauzvrat, predsednik Srbije je imao zamerke na pripadnike Specijalne brigade: objasnio je da su u lošoj kondiciji i da su se "zadihali" dok su trčali, pa su zato prve mete ispromašivali. Ne čudi zbog čega je Vučić izabrao da napravi iznenadnu proveru Specijalne brigade – proletos je u dva navrata javno izneo zamerke na "jednu od ključnih brigada vojske", čiji pripadnici ne mogu da prođu minimalne fizičke testove, pa kad je najavljena kontrola, pola ih je otišlo na bolovanje ili na poštedu. Iako nije imenovao Specijalnu brigadu, ubrzo su procurile informacije da se radi baš o toj jedinici. U Nikincima je tad prikazano i dejstvo PSARS (protivavionski samohodni artiljerijsko raketni sistem), što je u stvari protivavionski top "Bofors" 40 milimetara koji je JNA imala, samo postavljen na šasiju Jugoimportovog oklopljenog kamiona "Miloš" – još jednog projekta koji se pokušava prodati Vojsci Srbije. U razvoj PSARS-a se, kako je objašnjeno, ušlo pored ostalog i zbog dejstva po bespilotnim letelicama, jer je Srbija bila uglavnom nemoćna po pitanju njihovog obaranja. Ovo oruđe je u Nikincima gađalo ciljeve na zemlji pošto je za ciljeve u vazduhu nemoćno bez radara "Žirafa" koji ih navodi na metu. U kakvom su stanju ti radari, nije poznato. Vučić je ipak indirektno priznao pričajući kako je jedno stanje na papiru a drugo realnost kada je iznenada obišao jedan radar koji tada nije bio ispravan. Rekao je i da će to ponovo uraditi za desetak dana. VEŽITE SE, POLEĆEMO: Posle vežbe sledilo je tipično Vučićevo obraćanje novinarima u kome je tražio od prisutnih oficira da potvrde sve što bi izjavio, što su oni i uradili klimanjem glavom. "Krajem oktobra, početkom novembra, biće najmanje osam ili devet aviona MiG-29 u vazduhu nad Srbijom. Prvi put posle mnogo, mnogo godina, moći ćemo to da vidimo, a mislim da nikada nismo imali ‘dvadesetdevetke’, posebno 4+ generacije, u tom broju na nebu iznad naše zemlje, a da budu srpski, lovački i bombarderski avioni", rekao je tada Vučić. A samo nešto ranije – 10. juna, tokom posete Vojnoj gimnaziji – Vučić je najavio: "Do juče nismo imali niti jednu ispravnu letelicu, mislim pritom na lovačke avione. Početkom sledeće godine imaćemo 14 najmodernijih MiG-ova četvrte generacije. Novih šest helikoptera stiže iz Erbasa, kupili smo dva Mi-17 od Rusa, a kupujemo ih još i borbenih i transportnih. Dakle, imaćemo ozbiljne helikopterske i ozbiljne lovačke jedinice, a imaćemo i 10 ispravnih ‘Orlova’ za bombarderske zadatke. Ima i iznenađenja, o kojima neću još da govorim", poručio je on tada. Naravno, njegove reči je, sedam dana kasnije, potvrdio ko drugi nego ministar Vulin, hvaleći se u intervjuu Tanjugu da će "svih 14 aviona MiG 29, do kraja ove godine ili najdalje početkom sledeće biti u letnom stanju i čuvaće naše nebo". Da odoli tom izazovu da se pohvali, nije uspela ni premijerka Ana Brnabić, koja je na obeležavanju godišnjice Vlade pričala o jačanju naše avijacije. Otkud Srbiji do kraja godine 14 MiG-29 i to remontovanih i modernizovanih kad ih ima samo 10 i svi su na remontu, nisu ni pokušali da objasne. To su umesto njih uradili prorežimski tabloidi pišući da će Srbija od Belorusije dobiti četiri MiG-29 na poklon. A pošto se i ti avioni moraju remontovati i modernizovati, svakom ko se imalo razume u problematiku jasno je da, čak i kad bi sutra stigli, posao ne bi mogao da se uradi do kraja godine. "Nije MiG-29 ‘jugo’ ili ‘stojadin’ pa da možeš napraviti generalku u svakoj seoskoj garaži, a o modernizaciji da se i ne govori", slikovito je objasnio jedan pilot. Primera radi, od oktobra prošle godine, kada je stiglo šest MiG-29 iz Rusije, pa se odmah počelo s remontom, do danas je završen samo jedan, a i taj je posle probnog leta na Batajnici prizemljen, jer treba još toga na njemu da se uradi. Ministarstvo odbrane je i taj jedan jedini let iskoristilo u propagandne svrhe, saopštavajući da je poleteo prvi remontovani MiG-29. Kada će ostali, ne zna se, ali Vučić planira da to bude na dan kad ruski predsednik Vladimir Putin dođe u novembru u Beograd, na obeležavanje 100 godina od kraja Prvog svetskog rata. Koliko će tad MiG-ova leteti nad Beogradom, veliko je pitanje, jer u avijaciji važe stroga pravila i bezbednosni kriterijumi. Ali ko će se do tada setiti obećanja, prvo o 14, pa onda spuštanja broja MiG-ova na "osam-devet"? Makar letela i samo dva, režimski mediji će to proglasiti za veliki uspeh, tvrdeći kako imamo sigurno nebo, koje sad "sami čuvamo", kao da nam ga je do sada čuvao neko drugi, a bilo je trenutaka kad nismo imali nijedan ispravan ni MiG-21, a kamoli MiG-29, samo se o tome ćutalo. U kom smeru će sve ići, najavljuje i potvrđuje i Vulinova izjava na obeležavanju dana RV i PVO na aerodromu Batajnica, 2. avgusta (na koju nisu pozvani mediji, što se kod Vulina inače retko desi, ali ovaj put verovatno da ne bi postavljali nezgodna pitanja): "Nebo nad Srbijom je slobodno i mi ćemo svoje nebo sami čuvati. Zahvaljujući velikom razumevanju vrhovnog komandanta Vojske Srbije i velikom ulaganju koje čitava Srbija preduzima kada je naše vazduhoplovstvo u pitanju, možemo da kažemo da se izjednačavamo u tehnološkom smislu i sa drugim, daleko naprednijim i bogatijim armijama. Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba, nećemo nikome plaćati da čuva naše nebo. Vojska Srbije, naše vazduhoplovstvo i avijacija su u stanju već sada da čuvaju naše nebo i da za to ne tražimo pomoć ni od koga." Svaki komentar na ove rečenice bio bi suvišan. NISU SE PROSLAVILI: Strelci u Nikincima SEĆATE LI SE ALEKSANDRA: Vučić je u Nikincima dao još jednu od najava u kojima nema ništa konkretno, već je klasično zamajavanje javnosti, kao i pripadnika vojske: "Radićemo na novim sistemima, posebno na vođenim raketama i, takođe, pregovaramo sa Francuskom i nekim drugim zapadnim zemljama za dodatno oružje koje može da ide na PASARS, a da li su to ‘Mistrali’ ili neko drugo oružje ili oruđe, o tome ćemo voditi dodatne pregovore. Razgovarali smo sa pojedinim zemljama o nabavci naoružanih bespilotnih letelica – to je ono u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla, ali ćemo i dalje ulagati u našu pamet, u naše inženjere, jer želimo da i sami budemo proizvođači i ‘Pegaza" i "Vrapca", ali ćemo nabaviti nešto sofisticiranije i ozbiljnije od oruđa i oružja bespilotnog, baš kao što smo u Trsteniku uspeli da razvijemo malog ‘Miloša’ za podršku našim pešadijskim jedinicama." Bespilotne letetelice su vrlo skupe – jedna košta otprilike kao remontovani avion-lovac četvrte ++ generacije, što je poprilično skupo i teško je poverovati da Srbija ima novca za to. S druge strane, u svakoj zemlji bi se postavilo pitanje odgovornosti za započete, a nikad završene projekte, zbog novca koji je na njih utrošen. U Srbiji to nije slučaj, pa niko ne pominje šta je sa projektom vođene rakete "Alas", koja se za potrebe Arapa razvija od 2012. do 2013. godine (u vreme kad je ministar odbrane bio Vučić) i gde se kraj rada ni ne nazire. Ako Arapi raskinu ugovor, štetu snosi Srbija i njen budžet će biti lakši za najmanje 30 miliona dolara. Kao što o "Alasu" više niko ne govori, i projekti "Pegaza", "Stršljena", "Vrapca" takođe su pali u zaborav, a posebna priča je haubica "Aleksandar", promovisana u proleće prošle godine na sajmu naoružanja "Partner 2017". Udvoričko ime, kozmetički modifikovana i našminkana NORA bila je samo predstava za medije. Otada, o tom "projektu" ni reči, čak ni u novinama koje – verovatno iz isplativih razloga – neumereno hvale sve što dođe iz SDPR-a. Slična priča je i sa izvozom NORA u Abu Dabi, što je još početkom 2017. pompezno najavljivao Miloradović. Šta se desilo? Jedna NORA otišla je na opitovanje u pustinju, Miloradović i Vulin (koji je za tu priliku promovisao parauniformu i čizme boje peska, umesto dotadašnje dimnjačarske) prisustvovali su prvom opaljenju granate na poligonu, Ministarstvo odbrane je saopštilo, a mediji to preneli kao veliki uspeh i "gotovu stvar", previđajući da su ispitivanja nekog oružja i oruđa dug i komplikovan proces. Otada, za NORA i UAE više niko nije čuo, niti zna šta se dešava. Verovatno se neće ni čuti, kao ni za mnoge druge navodne "poslove veka", koji su tako predstavljeni u medijima, a potom ih prekrio zaborav... Na primer, rakete "Šumadija". One su, zavisno od medija, prikazivane kao "čudo" i "budućnost srpske namenske industrije" jer imaju domet od čak 300–320 kilometara. Oni koji su to hvalili prevideli su samo jednu "sitnicu" – gde je ta raketa isprobana, osim u kompjuterskoj simulaciji, na kom poligonu? I – koja će vojska kupiti raketu a da nije testirana u praksi? U promašene projekte svakako se svrstava projekat protivoklopne rakete "Bumbar", čiji razvoj traje od devedesetih i nikako da se završi, a poseban slučaj je školski avion "Lasta 95", koji je, prema tvrdnjama nadležnih, uključujući i Dikovića, krajem prošle godine zvanično uveden u naoružanje. Prema tvrdnjama više izvora iz Vojske, "Lasta" ipak još nije zvanično prošla sve testove (pogotovo nakon otkaza upravljačkog sklopa, što je u septembru 2012. dovelo do pada letelice i pogibije jednog opitnog pilota, a drugi je povređen). Da je to tako, svedoči i naizgled sitni detalj da piloti na "Lastama" u Batajnici nose narandžaste kombinezone, što je znak da pripadaju vazduhoplovnom opitnom centru, a ne 252. školsko-trenažnoj avijacijskoj eskadrili. Zvanično, kadeti Vojne akademije, budući piloti, tako mogu, ako se pridržavaju pravila, da lete samo na školskim avionima "Utva 75". Dvema letelicama tog tipa resurs je produžen do kraja ove godine, a šta će posle biti – ne zna se. Jel tako, Ljubiša U ISTOM STROJU: Lj. Diković i A. Vučić sa uskršnjim jajima Jedna od neistina koje je Vučić izgovorio, a oficiri klimanjem glave potvrdili jeste da su bivše vlasti "po nalogu Amerikanaca" uništile pored protivavionskih raketa "Strela 2M" i protivoklopne raketne bacače "Zolja". To nije tačno – em se "zolje" i dalje nalaze u upotrebi, em njihovo uništenje niko nije zahtevao. "Jel vi razumete da smo mi uništili svoje ‘Strele’, uništili svoje ‘Zolje’, a sad ih vraćamo u resurse? Jel vi razumete da mi nismo imali čime da gađamo neprijateljske tenkove? Uništili smo zato što su nam to rekli Amerikanci. Jel tako? Evo ovde su oficiri, jel tako bilo", rekao je Vučić novinarima. Kad je od oficira dobio klimanje glavom kao potvrdan odgovor, sam je konstatovao: "Jeste." Zatim je nastavio: "‘Šilo’ (protivavionska raketa), 10 godina nam vojnici nisu gađali ‘Šilom’, jel tako, Ljubiša", obratio se Vučić Dikoviću, a ovaj je odgovorio: "Nisu." Što se tiče "Strela 2M", istina je da je tada državna zajednica Srbije i Crne Gore sama ponudila Amerikancima da uništi te rakete, jer su posle 11. septembra 2001. SAD krenule u "Rat protiv terorizma", a ti projektili su "smrt" za helikoptere. Avionima ne mogu naškoditi, pošto im je maksimalni domet 4,5 kilometara. Zbog opasnosti da, na raznorazne načine, te rakete dođu do terorista, Amerikanci su tražili od svih država da ih unište i još su plaćali za to. Sam Diković je još načelnik Generalštaba, iako je u maju morao, po sili zakona, da ide u penziju. Iz nekih razloga, Vučić ga je ostavio na čelu vojske, na šta ima pravo po zakonu, ali nikad nije javno objavljeno da je to učinio i potpisao dekret kojim mu produžava službu za još dve godine. Drugi problem je što Vojska Srbije već skoro godinu i po nema zamenika načelnika Generalštaba, niti je u naznakama kad će ga dobiti. To je nepojmljivo, ali u Srbiji je sve moguća. Da li se radi o nekim zakulisnim igrama u samoj vojsci, podmetanju nogu i sujetama, ili je u pitanju neka partijska kombinatorika, teško je razlučiti. foto: tanja valič / tanjug https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1617243

U SLUČAJU "KONJIČKE KASARNE" U ZEMUNU, GRAĐEVINSKA DIREKCIJA JE MINISTARSTVU ODBRANE DALA OKO 9,2 MILIONA EVRA I NI KVADRAT STAMBENOG PROSTORA. TAMO SE GRADI 1.700 STANOVA – UKUPNO 200.000 KVADRATNIH METARA – A KVADRAT JE 1.620 EVRA I LAKO JE IZRAČUNATI DA ĆE KUPCI NA RAČUN DIREKCIJE DATI VIŠE OD 320 MILIONA EVRA "Kad u političkom marketingu hoćeš nešto da slažeš, a iskoristio si sve male, sitne laži, kreni sa nekom krupnom, jer u nju će lakše poverovati, a teže će neko da se usudi da je proverava", rekao je pre nekoliko godina jedan od poznavalaca političkog marketingu Srbiji, koga – ništa neobično – nema u gostovanjima jutarnjih programa televizija, bilo "ovih" ili "onih". Ništa nije bolje za ilustraciju i potvrdu njegove tvrdnje od situacije sa takozvanim jeftinim stanovima za pripadnike "službi bezbednosti", promovisanih od decembra prošle godine, a čija je gradnja najavljivana za "mart", pa potom za "april", da bi potom bila odgođena za "kraj avgusta" ili "početak septembra", plus što se sada priznaje kako se ne zna kad će to biti u Beogradu. Zvaničnici ipak govore – "do kraja godine". VULIN VS. MIHAJLOVIĆ: Sva ova "dramaturgija" Vučićevog PR počela je u maju 2014. najavom izgradnje jeftinih stanova čija bi cena bila čak četiri puta manja od najjeftinijih stanova koje je tada gradila država. To bi, prema tadašnjim cenama iz naselja "Stepa Stepanović", iznosilo oko 380 evra po kvadratu. Naravno, ovo obećanje je zaboravljeno, bilo je mnogo sličnih od tada, ali je kad se država suočila sa naglim odlaskom profesionalnih pripadnika vojske iz njenih redova, pronađen "spasonosni lek" – biće stanova, po 500 evra po kvadratu, kako je pompezno saopštavao u decembru 2017. ministar odbrane (i Vučićev "prvi posilni") Aleksandar Vulin, uz "sasluženje" ministarke saobraćaja i građevine (i nesuđene premijerke) Zorane Mihajlović. Da li slučajno ili namerno, tek dva ostala funkcionera čiji službenici bi trebalo da dobiju stanove – ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović i direktor BIA Bratislav Gašić o tome su ćutali, nisu se hvalili. Vučić je posle prvog sastanka famozne, nikad definisane komisije za stanove, 11. decembra izjavio da na proleće počinje gradnja jeftinih stanova, za maksimalno 550 evra po kvadratu u Beogradu, a u ostalim gradovima Srbije za 470-490 evra. Međutim, nikada do kraja nije objasnio sve detalje tog projekta i "poduhvata". Zauzvrat, nastupilo je takmičenje između Vulina i Zorane Mihajlović u najavama ko će pre da precizira rok početka radova. To što su se u svim nastupima zaklinjali da je Srbija pravna država i da će takvom da je naprave, a da za takvu gradnju do marta nije mogao da se obezbedi nijedan dokument, palo je u drugi plan. Vulin, naravno, nije propuštao da tokom zime najavi svakom prilikom, pa bila to i obična dodela ključeva stanova pripadnicima Vojske, kako će zahvaljujući Vučiću na proleće početi masovna stanogradnja: "Trajalo je dugo, i baš zato što traje tako dugo, a pripadnici Vojske Srbije i bezbednosnog sektora uopšte zaslužuju da se o njima brine više i da se njihovo stambeno pitanje rešava u što kraćem roku, mi smo pokrenuli projekat po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića o masovnoj stambenoj izgradnji. Tako će buduće generacije mnogo češće rešavati stambena pitanja." Međutim, prošao je mart, potom i april, ništa od početka gradnje tih stanova nije bilo, a onda su novinari u maju, uzgred, upitali Zoranu Mihajlović šta se dešava. Iznenađena da se neko još seća tih obećanja iz decembra, ministarka je pokušala da krivicu, onako neobavezno, svali na sebe, kao – eto ja sam kriva, nismo usvojili "leks specijalis" po kome to treba da se radi. Tog trenutka svi koji su verovali da je nešto stvarno urađeno kako bi se ti stanovi počeli graditi, shvatili su da se radi o još jednom marketinškom triku i da se samo čeka trenutak da se on "zaseni" nekim novim. Vulin se, začudo, više nije oglašavao po tom pitanju, niti se pozivao na "odluku vrhovnog komandanta". ŠTA JE IZNERVIRALO VUČIĆA: Vlada je potom predložila, a Skupština usvojila "leks specijalis" i onda se Vulinov "vrhovni komandant" pojavio 4. juna na gradilištu stambenog naselja "Zemunske kapije", na mestu bivše Konjičke kasarne, da obiđe takozvani ogledni stan za pripadnike službi bezbednosti, i pozvao ih sve da dođu i da ga obiđu. Oni koji su išli kažu da ispred stoji tabla sa natpisom "uzorni stan". Taj događaj propratilo je dosta medija, a oni državni ili paradržavni nisu ni posumnjali (jer tako im je indirektno sugerisano) da će ti stanovi biti na mestu koje su obišli, preko puta Kriminalističko-policijske akademije i još se usput oduševljavali kako će "bezbednjaci" za jeftine pare kupiti stanove na tako dobrom mestu, za ratu od samo 119 evra mesečno. Uzalud su bila uveravanja kolega koji znaju o čemu se radi da je taj stan tu samo obmana. Uglavnom, Vučić i Mihajlovićeva su tad sve lepo ispričali, pohvalili budući projekat, Vulin je aplaudirao, ali jedna stvar je u svemu ostala nedorečena – gde će biti budući stanovi u Beogradu? O tome ni danas nema ni slova, osim što se nagađa da bi to trebalo biti u nekom polju u Ovči ili negde na rubu Makiša. "Stvaraće se naselje na ledini, izolovano, samo sa decom vojnika i policajaca", kaže jedan od onih koji želi da uhvati "zadnji voz" pred penziju za taj stan. On dodaje i da su, u vreme Tita, kad su se gradili novobeogradski blokovi, nadležni vodili računa da stanove u njima dobijaju ljudi iz raznih slojeva društva kako bi se deca socijalizovala. Šta će biti sa tim novim zgradama kada se i ako izgrade, kako će stanovi biti podeljeni, to je drugo pitanje, jer tu ima mnogo nedoumica, a osnovna je, na primer, Beograd – 400 stanova za pripadnike službi bezbednosti, kojih je u glavnom gradu najmanje 20.000. "Leks specijalis" koji je parlament usvojio ostavio je da se to rešava podzakonskim aktima. Na osnovu čega će biti formirane komisije, koji će biti kriterijumi za raspodelu između službi, šta će se sve bodovati, pitanja su bez odgovora. U prevodu – niko ne zna kako će se tih 400 stanova raspodeljivati, da li proporcionalno na osnovu broja zaposlenih (MUP 44.000, Vojska 36.000, BIA oko 2.000) ili po nekoj drugoj formuli, ko će formirati komisije – Vlada ili službe, koji će osnovni pravilnik biti uzet, kome će moći da se upućuju žalbe... Posebno pitanje je i da li će, recimo, pripadnik Vojske Srbije koji dobije prekomandu moći da je odbije, obrazlažući to činjenicom da je kupio stan na kredit i da ne želi da se odriče porodice. Odgovora, takođe, nema ni na pitanje da li su lokalne samouprave u gradovima u kojima je Vučić najavio izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti (Niš, Vranje, Novi Sad, Kragujevac…) donele propise i potrebne građevinske i druge dozvole kojima bi omogućili da gradnja počne "krajem avgusta". Sve u svemu, dok je Vučić hvalio "ogledno-uzorni stan" u "Zemunskim kapijama", iznenadilo ga je novinarsko pitanje zašto se vojna imovina daje budzašto, a da vojska od tog nema nikakve koristi. Računica je bila jednostavna – Ministarstvo odbrane je svojevremeno dalo Građevinskoj direkciji Srbije kasarnu "4. jul" na Voždovcu, na čijem mestu je niklo naselje "Stepa Stepanović". Od više od 4.500 stanova, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane dobili su 1.500, koje su podelili svojim pripadnicima, što je izazvalo sve pozitivne reakcije među njima. U slučaju "Konjičke kasarne" u Zemunu, Građevinska direkcija je Ministarstvu odbrane dala oko 9,2 miliona evra i ni jedan kvadrat stambenog prostora. Tamo se gradi 1.700 stanova, ukupno 200.000 kvadratnih metara, a kvadrat je 1.620 evra i lako je izračunati da ce kupci na račun Direkcije dati više od 320 miliona evra. Vučića je iznerviralo i pitanje zašto Vojska poklanja svoju imovinu – 1,5 kilometar odatle, prema centru Zemuna, na jednom od najlepših mesta u tom delu, odakle se pruža pogled na čitav Beograd. Reč je o kasarni "Jakub Kuburović" na površini od nekoliko hektara, koju je Ministarstvo odbrane poklonilo "Jugoimportu SDPR" u zamenu za šest haubica NORA (ova oruđa nisu ispitana u Vojno-opitnom centru). U tom delu Zemuna kvadrat novogradnje košta 2.000 evra, a Jugoimport ima svoju firmu koja se, igrom slučaja, bavi i građevinom. I kad im je zemljište došlo u posed, nemaju obavezu da bilo kome polažu račune šta će s njim da rade i u koje namene da ga koriste. "Uzorni" stan Pošto je Vučić pozvao sve pripadnike službi bezbednosti da dođu u "ogledni stan", preimenovan u "uzorni", trebalo je i otići tamo da se potencijalni kupac uveri šta se sve nudi. Ljubazni mladić koji vas dočekuje odmah objašnjava kako je sve "domaći prvoklasni" materijal, objašnjava tehničke karakteristike "sendvič blok zida", pločica, "šestokomorne PVC stolarije", masivnih blindiranih vrata i slično. Na pitanje gde će stan biti, u kom delu Beograda, kao i kad će moći da se useli, kad da se potpiše ugovor, on sleže ramenima – to mu nisu rekli niti objasnili. Stan je, mora se priznati, lepo osmišljen, radi se o 67 kvadrata, sa dve spavaće sobe, kupatilom, toaletom, kuhinjom, trpezarijom i dnevnim boravkom, kao i balkonom, ne velikim, ali ipak većim nego što nude privatni investitori. "Ovde imate ovo, možete da ugradite ovo, možete ovde ono", kao navijen nabraja "prezenter", a na pitanje gde je ventilacioni odvod u kuhinji koju je hvalio, nije mogao da odgovori. Tu je verovatno negde, kaže, pa dodaje: "Možda su ovi u ovom oglednom stanu zaboravili da naprave, ali biće sigurno." To što će biti, očigledno je manje važno od hvaljenja ulaznih vrata, "aluminijumskih", kao i vrata u međuprostoru ulaza, "kvalitetnih" poštanskih sandučića i "izuzetnog lifta". Kad zainteresovani kupac pogleda stan, na odlasku je obaveza "prezentera" da mu zatraži ime i službu za koju radi. Uz izvinjenje kaže da je to propis i da mu je tako naređeno. Upitan ko je on da legitimiše i ima li ingerencije ovlašćenog službenog lica, kaže da nema, ali da mu je dužnost da upiše svakog ko je došao, zbog evidencije. Izmišljeno ime, tvrdnja da radim u službi koja ne sme da se pomene, bili su dovoljni da on napiše u svesku jednog od mnogih Jovanovića i Petrovića koji su došli da vide "uzorni stan".

Izvesno se pre godinu dana znalo da će Ana Brnabić biti Vučićev izbor za premijera Srbije, kao što se sada skoro izvesno zna da Irena Vujović neće biti gradonačelnica Beograda. Za Brnabić se procenjivalo da će biti kratkoročan potez – unapred žrtvovana figura, kako bi se u narednih šest meseci dogodili vanrendni parlamentarni izbori. Ali, niti su se ti izbori dogodili, niti je rejting Srpske napredne stranke opao. Procene da desni birači SNS neće oprostiti partiji osobu kojoj su odrednice - gej, ateista, USAID, Ist-vest bridž - pokazale su se potpuno pogrešnim. Jer, Brnabić kao “nestranačka ličnost” doživljena je kao neko koga je stranka profesionalno unajmila, bez ikakve političke težine. Slično premijerku doživljavaju i kolege iz vlade – kao nekog pomoćnika ministra ili državnog sekretara, koji igrom slučaja predsedava skupom, ako je skup sednica Vlade, ili neki drugi događaj. Ipak, Brnabić ispoljava sitne znake sopstvene važnosti, kao što je blago kašnjenje kod Vučića, na koje se drugi ne usuđuju, čak to izbegava da radi i Ivica Dačić. Doduše, trebalo bi videti svojim očima ledenu smirenost Zorane Mihajlović i Rasima Ljajića, potpunu ignoraciju od strane Jadranke Joksimović, i hiperaktivnost Nenada Popovića, kada su u istoj prostoriji sa premijerkom, kako bi se stekao pravi uvid o zlosutnoj atmosferi u vrhu vlasti. Sa Brnabićevom kao premijerkom, Vučić je postigao tri važna politička cilja. Prvi je da je zarotirao celu političku scenu, imajući u vidu da kontroliše njen lavovski deo, ka liberalno-prozapadnom polu. Rotaciju su analitičari nazvali kontinuitetom, mada je to sve samo ne kontinuitet, to je rez u odnosu na situaciju do maja 2017. Do tada su tandem bili konzervativni predsednik Tomislav Nikolić i nešto liberalniji premijer Vučić. Od tada je Vučić ušao u ulogu konzervativnijeg faktora, dok je liberalni pol potpuno zaoštren sa Anom Brnabić. U tom pravcu niko u Srbiji ne bi mogao da ode dalje, čak i da neka NVO poput Inicijative mladih za ljudska prava, dođe na vlast. Drugo, oslabio je udarce opozicije. Jer, opozicioni napadi na Brnabićevu su udaranje u prazno. Opozicija bi mogla efektnije da nastupa protiv vlasti da je premijer Nikola Selaković, Nebojša Stefanović ili Miloš Vučević iz Novog Sada, odnosno bilo koji izvorni ili preleteli naprednjak. I treće, Vučić je pokazao da politički prostor osvaja višedimenzionalno, odnosno da ima za svaku bitnu funkciju više ličnosti. Kao što mu je recimo, sada šef diplomatije Ivica Dačić, tako bi to mogao biti i Čedomir Jovanović. U oba slučaja prethodna kompromitacija je nebitna, kao što nije važno to ni što Jovanović samo mucanjem može da odgovori na pitanje “ako smo izgubili Kosovo 1999. što nam traže da to potpišemo 2019.”. Uostalom, Jovanović zamuckuje u spomen na Zorana Đinđića, jer pre ulaska u politiku nije mucao, svakako ne toliko izraženo. Sad, zašto se Vučić verovatno neće odlučiti za Irenu Vujović, budući da bi to bio gest koji bi obradovao SNS. Kad se kaže da “stranka voli Irenu” obično se misli na vrh, ali ovde je u pitanju baza. Na skupovima SNS u beogradskoj kampanji pojava predsednice opštine Savski venac izazivala je iskrene aplauze i skandiranja, kakve ni približno nije dobijao niko od beogradskih funkcionera. Kad je reč o opoziciji, izborom Vujovićeve, Vučić bi postigao donekle isti efekat kao i sa Brnabić, neutralisao bi napade opozicije. Kako bi izgledali Đilasovi nastupi protiv Irene Vujović – morao bi stalno da pazi da ne pređe neku liniju političke nekorektnosti, a to je već osujećujuće. Pomoćnik gradonačelnice mogao bi da bude Andreja Mladenović, bivši DSS, koji je praktično obavljao tu funkciju, dok je Siniša Mali bio pod baražnom vatrom medija i pritiskom afera. Stranka bi možda bila zadovoljnija i imala bi veći motiv da se bori u Beogradu. Ali, Mladenović, navodno ne stoji uopšte dobro, jer nije ispunio očekivanja. I logika je potpuno drugačija od očekivane koja glasi da je Beograd načet aferama i da bi na prvoj sledećoj mogla da se razvije ozbiljna politička kriza. Naprotiv, izgleda da se procenjuje suprotno. Antivladin potencijal prestonice je dosadašnjim aferama pričilno istrošen, a Beograd je oduvek bio liberalniji, i njegovi stanovnici spremniji da podnesu dogovore sa Kosovom i evrointregracijsku agendu. Zato ništa neće smetati da operativac Goran Vesić bude gradonačelnik i da se odmerava sa Đilasom. U tom kontekstu, u odnosu na gradsku vlast, i premijerska i predsednička će izgledati državotvornije. A naprednjaci kojima se Vesić iskonski ne sviđa, i koji bi želeli da njihova stranka ima lepo lice Irene Vujović, moraće ponovo da pobeđuju Đilasa da bi došli do tog cilja.

Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama. Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu. Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti. A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete. A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.