Хероји нашег доба

[Grizzly Adams]

О херојима из историје често учимо, причамо и размишљамо. Ова тема посвећена је нашим савременицима који се боре и дају животе против зла у свету.

Да почнем са једним херојем који је неустрашиво дао живот у борби против варварских хорди у цивилизованом свету познатих као ИСИС.

Поручник Александар Прохоренко

22. јун 1990 - 17. март 2016.

Александар је био руски официр, припадник чувене јединице Спецназ. Извршавајући задатак извиђања непријатељских положаја током борби за сиријски град Палмиру, откривен је и опкољен непријатељским снагама. Видевши да му нема излаза, позвао је ваздушни напад, тј. бомбардовање, сопственог положаја. Тиме је у смрт са собом повео мноштво непријатељских војника.

Иза себе оставио је супругу Екатерину са којом је чекао прво дете. Ћерка Виолета родила се крајем јула 2016.

За овај подвиг постхумно је награђен највишим орденом за храброст Руске Федерације.

https://ru.wikipedia.org/wiki/Прохоренко,_Александр_Александрович

 

[Милан Ракић]

за тему.

[Милан Ракић]

"Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко"

Једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. Мајор Милан Тепић је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.

Свечано откривање споменика у Београду 

Споменик легендарном мајору Милану Тепићу биће свечано откривен у петак у Београду, недалеко од улице која носи његово име. На овај начин, држава ће на дан када је пре тачно 26 година јуначки погинуо, одати почаст последњем народном хероју Југославије и првом хероју Републике Српске.

Бронзану статуу човека који је у Беденику крај Бјеловара изабрао смрт уместо предаје, уз највише војне почасти и у присуству породице, ратних другова и поштовалаца његовог херојског чина, откриће министар за рад, запошљавање и борачка питања Зоран Ђорђевић. Монументално обележје на Дедињу, недалеко од капије болнице "Драгиша Мишовић" финансирала је Влада Србије.

Откривање споменика мајору Тепићу прилика је и за подсећање на такође херојску смрт војника Стојадина Цолета Мирковића из ваљевског села Горње Лесковице. Иако само регрут, деветнаестогодишњи војник није желео да напусти транспортер из чијег митраљеза је бранио положај недалеко од војног складишта.

29.09.1991.

Дана 29. септембра 1991, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.

Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“

Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.

Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.

Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.

За тај јуначки чин мајор Тепић је одлуком Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постхумно одликован Орденом народног хероја.

Њему у част, Република Српска је установила орден за посебне заслуге у рату.

Његово име носи  улица у Козарској Дубици, у Београду /општина Савски венац/, Бањалуци, Источном Сарајеву, Нишу, Бачкој Паланци, Бешки, Инђији, Кули, Лесковцу, Новом Саду /три улице/, Оџацима, Пироту, Смедереву, Сомбору, Сремској Митровици, Темерину, Великој Плани, Вршцу, Зрењанину, Теслићу, Градишци и у више других српских градова.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Тепић

[geronymo]

Zoran Mijić Mrmi, heroj velikog srca: I novac od nagrada podijelio drugima

 

•  
  90
  Dijeljenje
•  
•  
•  
•  
•  

Foto: N.N. | Zoran Mijić Mrmi, heroj velikog srca: I novac od nagrada podijelio drugima Zoran Mijić Mrmi

Nikola Vidačković16.12.2017 08:02

BANJALUKA - Od 43 nagrade koje sam dobio dosad, ova od "Nezavisnih" će mi stvarno ostati u lijepom i nezaboravnom sjećanju. Čestitali su mi svi - od predsjednika RS, preko ministara i drugih, to je nešto što se rijetko može doživjeti, rekao je Zoran Mijić Mrmi, dobitnik nagrade "Jelena Trikić - Majka Hrabrost" za podvig godine.

Mrmiju je nagrada uručena u sklopu manifestacije "Ličnost godine", koju organizuju "Nezavisne".

Zoran Mijić je samo na prvi pogled običan čovjek. Međutim, popularni Mrmi iz Kozarske Dubice razlikuje se po veoma bitnoj činjenici - sedam ljudi život duguje upravo njemu. Tokom fudbalske karijere na terenu je spasio tri života, a van njega u raznim situacijama još četiri. Sve je počelo 1996. godine, na utakmici banjalučkog BSK-a i Borca iz Kozarske Dubice, a posljednji slučaj se dogodio na Badnje veče 2017. godine, kada je spasio život promrzloj djevojčici koja se izgubila.

"Interesantno je da sam spasio ponekog iz sve četiri nacije koje su u BiH najbrojnije - Srbe, Hrvate, Bošnjake i Rome. Kada mi je uručeno ovo priznanje za podvig godine, prišli su mi i čestitali predstavnici pravoslavne i islamske vjeroispovijesti. Treba da vjerujemo u boga, bez obzira na to kojeg i kako ga zove bilo ko od nas", kaže Mrmi.

Iako su mu nagrade drage, opet je, kaže, najveća nagrada sedam mladih života, koji se zahvaljujući njemu nisu ugasili. Čuje se sa svima koje se spasio, ali jedan odnos je poseban.

"Sa malim Marićem, igračem Rudara iz Prijedora, se čujem stalno. Ali, mogu vam reći da je veoma teško, kada se sretnemo osjećamo kao da smo braća, a opet nam je toliko teško jer se podsjetimo svega što se dogodilo. Njegova porodica mene doživljava kao sina. Oni slave 8. mart, dan kada sam rođen i kada se dogodila nesreća, to jest kada sam ga spasio. Pa nešto ima sigurno, neka sila, kada vidite kako se sve poklopilo", priča Mrmi.

Uprkos svemu što je učinio za društvo, za druge ljudske živote, Mrmi nema stalni posao.

"Nemam posao, golman sam Borca, tu imam neka mala primanja, žena, dvoje djece, nije jednostavna situcija", priznaje Mrmi.

Kroz nagrade koje je dobio bilo je i novca, nešto oko 5.000 KM, sve je to uprkos teškoj situaciji otišlo u donaciju opreme fudbalskim klubovima iz Kozarske Dubice i pomoć njegovim sugrađanima koji su u teškoj situaciji.

Ipak, sve te mučne scene u kojima je reagovao kao heroj ostavile su traga na njega.

"A kako nije ostavilo traga, idem psihologu, terapije za napade panike pijem, terapije za visok pritisak koji imam, ali opet ne bih mijenjao to sve, sedam mladih života, ponosan sam što sam pomogao", s ponosom govori Mrmi.

Ovaj Dubičanin velikog srca na kraju razgovora imao je poruku za građane.

"Prvo razumijevanje, ljubav, da se narod voli, politika i sukobi nikome nisu donijeli ništa dobro, a ljubav čini čuda. U to sam se lično uvjerio. U Mostaru su me primili kao da sam njihov sugrađanin, tako i u ostatku Federacije, tako i u RS, gdje god me sretnu kažu - to je onaj. Neki se i šale: Evo onog golmana, nije dobro biti kraj njega, on je magnet za nevolje", kroz smijeh kaže Mrmi.

 

 

[Милан Ракић]

Борко Никитовић рођен је 09.07.1968. године у Пожеги. Основну школу је завршио у свом родном граду, и још тада одредио смернице својих будућих школских успеха постигавши просечну оцену 5,00, и поневши звање најбољег ученика своје општине. Добитник је и Октобарске награде.

Потом уписује Војну гимназију у Београду и завршава је четири године касније, наравно, са просечном оценом 5,00. Тим поводом је добио и поклон начелника генералштаба-ручни сат.

Након гимназије уписује Војну академију у Београду, и завршава је ратне 1991. године као први у рангу, са просечном оценом 10,00. Тада га председник Југославије награђује пиштољем, а начелник генералштаба ручним часовником. Као најбољи млади официр добија још једно признање, оличено у првом радном месту, и то у увек елитној Гардијској бригади.

Борко Никитовић своју жељу за усавршавањем употпуњује уписивањем Економског факултеа Универзитета у Београду. Очекивани исход ових студија на жалост није уследио кривицом судбине, оличене у наступајућим ратним догађајима. Славонско ратиште било је место на ком је одржао отаџбини положену заклетву и положио оно највредније-свој живот.

Као млади Гардијски официр, потпоручник Борко Никитовић изгубио је живот у Вуковару, 16. октобра 1991. године, у својој 23. години живота, жртвујући себе да би спасао своје војнике. 

Симболична награда ни овога пута га није заобишла, указом председника Југославије бива постхумно одликован Орденом за храброст.

Ради очувања имена, лика и дела потпоручника Борка Никитовића, 1993. године, основан је Добротворни фонд са седиштем у ректорату Универзитета у Београду који извршава постављене задатке средствима донатора.

Фонд сваке године награђује најбољег ђака основне школе из Пожеге, најбољег ученика Војне гимназије у Београду, најбољег студента Војне академије у Београду, најбољег студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду, најбољег студента Универзитета у Београду и стипендира посебно талентоване студенте који немају довољно средстава за школовање.
 
Досадашњи добитници награда:

Најбољи дипломци Универзитета у Београду
Снежана Угринов, Економски факултет
Јелена Савић, Филолошки факултет
Дејан Михаиловић, Пољопривредни факултет
Наташа Поповић, Хемијски факултет
Јасмина Младеновић, Правни факултет
Вера Мијач, Медицински факултет
Иван Пановић, Филолошки факултет
Наташа Шешум, Математички факултет
Наташа Замуровић
Данимир Јевремовић
Никола Милосављевић, Електротехнички факултет
Владимир Лазић, Математички факултет
Миљан Бракочевић, Математички факултет
Душан Младеновић

Најбољи дипломци Православног богословског факултета
Станко Лакетић
Стефан Милошевски
Максим Васиљевић
Владимир Вукашиновић
Предраг Драгутиновић
Небојша Ракић
Рајко Стефановић
Душан Спасојевић
Ивица Живковић
Наташа Мрђа
Здравко Јовановић
Владислав Пузовић
Драгица Тадић
Вукашин Милићевић

Најбољи ученик Основне школе „Петар Лековић“ из Пожеге
Хелена Агановић
Николина Станић
Стипендисти фонда
Биљана Бановић, Филолошки факултет

Војна академија, Фондација "Потпоручник Борко Никитовић"

[Милан Ракић]

Иначе, иако (не нужно) ова тема не мора да се бави само војничким примерима, како нашим, тако и из осталих ОС, желим да додам да је Управа за морал Војске Србије припремила један "Зборник сећања" са преко 100 примера себедавања за другог, где су се припадници наше војске жртвовали у ратним дејствима. 

Још да додам и да та жртва у многим случајевима није завршила и смрћу тих див јунака, но су и многи од њих и данас живи. А спасили су својим чињенем на хиљаде живота својих потчињених.

[Милан Ракић]

Роман Филипов руски Небески витез, чијим јунаштвом је задивљен цео свет

Русија је изгубила једног од најбољих пилота јуришне авијације којег је имала, али са друге стране добила бесмртног хероја чијим јуначким делом ће се напајати будуће генерације руских младића и девојака, у чијим венама тече крв несаломивих ратника.

Пилот Роман Филипов је рођен у зениту лета, 13. августа 1984. године у граду Вороњеж. Потиче из породице војног пилота. 2001-ве године завршио је средњу општеобразовну школу № 85 у истом граду (ова школа је еквивалента гимназији, какве имамо у Србији). Радило се о одличном ученику, који је изузетно волео спорт и маштао да једног дана постане војни пилот. После завршетка средње школе одлучује да конкурише у Краснодарску ваздухопловну војну академију. После ригорозних пријемних тестова који су захтевали висок ниво општег знања и физичке спреме, Роман Филипов успева да се упише на ову престижну војно-образовну установу, коју завршава 2006. године и постаје пилот.

По заршетку школовања на Краснодарској ваздухопловној војној академији, добија свој први професионални ангажман. И то на другом крају Русије, на њеном Далеком истоку. Постаје саставни део 187. гардијског јуришног авио-пука, који се са својом базом налази у насељеном месту Черниговка (Приморски крај, Владивосток).

Пролази формацијске дужности од пилота до заменика командира ескадриле у оквиру јуришног авио-пука Источног војног округа. Са овог места бива прекомандован у састав ваздухопловне групе Ваздушно-космичке војске стациониране у Сирији, где са места командира тактичког одељења јуришника Су-25СМ почиње да стиче своја прва борбена искуства. Филипов је био један од најбољих руских пилота у саставу јуришне авијације. Више пута је са својим Су-25 учествовао на свеармијским војним вежбама Авиадартс, где 2013. године у генералном пласману пилота-јуришника постаје вицешампион. Спадао је у пилоте прве категорије, са око 1400 часова налета ( од тога 80 ч представља учешће у борбеним мисијама).

Оборени авион Су-25СМ, са којим је мајор Роман Филипов отишао у легенду, имао је евиденцијски број 06 серије RF-95486. Овај авион формацијски припада јуришном ваздухопловном пуку који је базиран у граду Кубани, а затим пребачен на полуострво Крим, где је ушао у састав 37. мешовитог ваздухопловног пука / 27.мешовите ваздухопловне дивизије, а која се налази у саставу 4. ВВС и ПВО Јужног војног округа. Овај пук је са својим авионима (око 40 апарата Су-24М и Су-25СМ) стациониран на писти ваздухопловне базе Гвардејско (Симферопољ).

Одлазак у вечну легенду

3. фебруара 2018. године, приликом извођења извиђачког лета изнад зоне деескалације «Идлиб» где су надгледала договорени прекид ватре, летела је дежурна пара са два јуришника Су-25СМ. У једном моменту, у близини града Серакиб, авион којим је управљао мајор Филипов је са земље погођен и оборен. Авион је погођен из ЛПРС (лаки преносни ракетни систем) који се испљује са рамена. Према наводима руских новинара као што су Баранец и Коц, највероватније се ради о ракети која је лансирана из ЛПРС америчке производње типа Стингер, док има и велики број других информација које говоре да је у питању био ЛПРС совјетског порекла Игла.

Мајор Роман Филипов, је потом покушао да успостави контролу над авионом, али безуспешно. Мотори су били изван фукције, и авион је бројао своје последње секунде. Није му било спаса. Пилот се катапултирао и пао на територији коју су контролисала радикална исламистичка група „Џабхат аш-Шам“ (бивша Нусра). Користећи као заклон једну стену која се налазила на отвореном простору, руски пилот се супротставио групи од најмање 50 терориста и то само са једним пиштољем типа Стечкин кал.9х18 мм, са неколико напуњених оквирова са муницијом.

Видевши да се налази у обручу, испуцао је сву муницију коју је имао у оквиру, бацио пиштољ, извадио ручну гранату и уз пркосне речи „Это вам за пацанов» (срб. Ово вам је за момке!) разнео се на очиглед терориста, који су у неверици полегали по околној трави.

У узвратном удару високо-прецизним оружјем велике разорне снаге, ВКС руске армије су у прах и пепео претворили најмање 30 терориста који су се нашли у овом рејону. Последње информације говоре да је одмах после овог удара на овом простору потом успешно изведена и специјална операција у циљу евакуације тела пилота, и виталних делова авиона на основу којих ће се утврдити тип ЛПРС са којим је авион оборен.

У операцији су поред руских и сиријских командоса, учествовали и специјални елементи из Турске. Тело руског хероја је 6.фебруара пристигло на подмосковски војни аеродром Чкаловски. Сахрана ће се обавити сутра, у Алеји хероја на Коминтерновском гробљу у Вороњежу. Мајор Роман Филипов је био ожењен, и иза њега су остали супруга и ћерка стара 4 године.

Министар одбране и херој Руске Федерације генерал Сергеј Шојгу, одликовао је мајора Романа Филипова Орденом хероја Руске Федерације, за безпримерно испољену храброст и јуначки подвиг. Већ сутрадан председник Русије В.В.Путин је потписао Указ о додели највећег Ордена Руске Федерације уз пропратне речи „За хероизам, храброст и одлучност, која је испољена приликом извршавања војничког задатака, додељујем Орден хероја Руске Федерације мајору Роману Николајевичу Филипову“. Неколико улица у Калињинграду и Владивостоку ће се звати по њему, а вороњешка гимназија коју је похађао жели да понесе име овог бесмртног див-јунака.

СЛОБОДАН ЂУКИЋ, Руска реч

 

[Milan Nikolic]

HEROJSKA SMRT TRENERA SA FLORIDE: Bacio se pred kišu metaka da zaštiti svoje đake

Iz škole je saopšteno da je Eron Fajs stradao kao heroj, pošto se bacio ispred učenika koji su se našli na meti 19-godišnjeg Nikolasa Kruza.

TRENER američkog fudbala u srednjoj školi u gradu Parklendu na Floridi poginuo je u oružanom napadu na školu, u pokušaju da spase svoje učenike.

Iz škole je saopšteno da je Eron Fajs stradao kao heroj, pošto se bacio ispred učenika koji su se našli na meti 19-godišnjeg Nikolasa Kruza.

“On je bio naš pomoćni trener i naš zaštitnik. Nesebično je štitio učenike od napadača kada je upucan. Umro je kao heroj, uvek će biti upamćen, u našim srcima i u našem sećanju“, navedeno je iz škole.

Svedok tragedije je preneo da je Fajs skočio ispred napadača kako bi zaštitio živote učenika.

https://twitter.com/MSDEagles/status/964055383970123776/photo/1?ref_src=twsrc^tfw&ref_url=http%3A%2F%2Fwww.novosti.rs%2Fvesti%2Fplaneta.299.html%3A711918-HEROJSKA-SMRT-TRENERA-SA-FLORIDE-Bacio-se-pred-kisu-metaka-da-zastiti-svoje-djake

[Grizzly Adams]

James Shaw Jr.

Пре пар дана голим рукама зуставио нападача у ресторану.

[Milan Nikolic]

O OVOM SANDžAKLIJI BRUJE NEMAČKI MEDIJI: Spasao oca i sina na Srebrnom jezeru, zaprepašćen reakcijom očevidaca

U Nemačkom gradu Hanoveru, sandžaklija Kenan Kuč spasio je sigurne smrti dva državljanina ove zemlje, oca i sina koji su se utopili u Srebrnom jezeru.

Važno je biti čovek, bez obzira koje ste nacionalnosti i kom Bogu se molite!
U Nemačkom gradu Hanoveru, sandžaklija Kenan Kuč spasio je sigurne smrti dva državljanina ove zemlje, oca i sina koji su se utopili u Srebrnom jezeru.

Dok je sedeo i uživao u prirodi sa svojim društvom, Kenan je začuo vrisak koji dolazi iz jezera. Ostali su gledali i snimali nastalu situaciju, dok je Kenan skinuo majicu i brzo skočio u jezero. Dečak je već bio pri dnu, a njegov otac plutao po površini.

"Zaronio sam u vodu i išao ka dnu nekih dva minuta. Našao sam ga ali nisam mogao da ga izvučem. Tri puta sam se vraćao, udahnuo vazduha i opet ka dnu. Nakon deset minuta borbe, uspeo sam da ga izvučem na plažu. Ljudi su prilazili i sve snimali telefonom, a pomoći ni od koga. Tu sam mu i pružio prvu pomoć, okrenuvši ga na bok i uz veštačko disanje, sve dok nije došla hitna pomoć, nakon par minuta. A onda je usledila borba sa ocem. Spasio sam i njega. Srećan sam što mi je Uzvišeni podario snagu da spasim ova dva čoveka", bila je izjava koju je Kenan dao za Rtl.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:739549-O-OVOM-SANDzAKLIJI-BRUJE-NEMACKI-MEDIJI-Spasao-oca-i-sina-na-Srebrnom-jezeru-zaprepascen-reakcijom-ocevidaca