Душан Пајин: Рај у великим религијама

[александар живаљев]

Извор: "Златна Греда", часопис Друштва књижевника Војводине, бр 183-184

 

Пошто су историчари културе уочили да постоје извесне сличности и аналогије које се јављају у различитим културама и традицијама, у овом случају везане за идеју раја, поставило се и питање да ли су у питању историјски утицаји и интеракције, или се те идеје јављају независно једне од других. У овом случају можемо рећи да је у питању и једно и друго – тј. у неким случајевима ту то аутономне идеје, а у неким је могуће установити и одређене утицаје. Рецимо, идеје раја на истоку (у хиндуистичкој, будистичкој и таоистичкој традицији), настале су незавносно од западних и обрнуто. Али, у западној традицији (јудаизам, хришћанство, ислам) постојале су извесне интеракције и утицаји. Међутим, као да су и западне и источне мотивисане истом дубоком потребом да се дају неки одговори на питања односа живота и стања после смрти, па тако настају и аналогне идеје о рају и паклу. Ово је био изазов и за историчаре културе, антропологе и психологе. Један од оних који су на основу тога развили поимање човека и његове психе, био је и Карл Густав Јунг (1875–1961) који се бавио оваквим компаративним истраживањима и на основу тога је настао његов појама архетипа. По Јунгу, архетип (дословно, прототип, праузор) је урођена, априорна форма која је темељ свести, опажања и доживљавања, а повезана је са инстинктима и околностима окружења. Архетип није наслеђен, него урођен елеменат људске психе, са варијацијама, присутан у целом човечанству. Његов садржај је одређен срединским и историјским променама, иако садржи нуклеус који га чини препознатљивим у различитим временима и културама, чиме Јунг објашњава сличност симбола и мотива митова на читавој земљи, јер су архетипи свеприсутни. Јунг је овај термин увео 1919., а пре тога је – да би означио исти појам користио изразе као што су митолошке слике, имаго, обрасци понашања итд. Архетип је невидљиви образац, али има своје манифестације, или архетипске слике. На колективном плану то су митске слике и симболи, религијске представе, обреди, фолклори, бајке, песничке слике, а на индивидуалном плану, то су визије, снови, симптоми. Дакле, архетипови утичу и на колективни живот и на животе појединаца. У том смислу смо представе о рају у различитим традицијама посматрали као видове једног великог архетипа. ЕГИПАТ У неким традицијама постоји схватање да постоје две смрти – физичка и духовна смрт, кад умире и душа, обично јер је непоправљиво грешна. Рецимо, у староегипатском схватању већи страх је изазивала могућност друге смрти, која је сналазила оне које нису прошли на ваги богиње праведности Маат, или који су пали у заборав – претња која се фигуративно назива "заборав имена". У хришћанству постоји слична претња друге смрти за велике грешнике: самоубица (или други грешни) се сахрањује изван гробља (изван освећене земље), те му се ускраћује могућност васкрса после Страшног суда. Слична претња је везана за кремацију у хришћанству и другим религијама (јудаизам, ислам). У хришћанству сахрана (а не кремација) је наглашена и у Старом и у Новом завету, као један од услова за наставак егзистенције после смрти. На нешто другачији начин ова тема се јавља у Откровењу Јовановом (2:11, 20:6, 20:14 и 21:8), где се о томе говори везано за време после апокалипсе. Прво се каже (у Отк. Јов., 20:6), да онај ко буде васкрснут неће подлећи другој смрти. Затим, се каже да ће друга смрт захватити невернике, пагане, идолопоклонике, крвнике, курваре и лажове и да ће они бити у ватреном језеру. После смрти Египћани су се надали да ће наставити своје животе, али без телесних мука. Ти призори су приказивани и на унутрашњим зидовима гробница (или пирамида). У египатским Текстовима пирамида (2375–2200. г. ст. е.) пут фараона после смрти је различито замишљан (представљан). Некад се он придруживао богу сунца Рау, у његовој соларној лађи у којој плови преко неба. Или се придруживао звездама стајачицама, или се успињао уз лествице на небо, да се придружи боговима. Примери слика. Слика Сенофера из његове гробнице, у Теби – он држи пред лицем лотос, који је симбол поновног рођења – из пралотоса су се родили Ра (бог сунца) и Нефертум. Сенофер је био надзорник вртова за време фараона Тутмозиса 3 (1479–1426. г. ст. е). На слици на којој је приказано вагање душе покојника, Бог Анубис (са главом шакала) води покојника до ваге на којој му се одмерава душа (греси и врлине), која мора бити лакша од пера богиње истине и правде Ма’ат, да би ушао у вечни живот. Анубис у руци држи анкх (кључкрст  живота). Ако је душа покојника тежа од пера, прождире га бог Амит (са главом крокодила). Поред ваге је бог Тот (са главом ибиса) који бележи резултат. Ако му је душа лакша од перца, онда га бог Хорус (са главом кобца) води до Озириса и у вечни живот. Дакле – буди "лак као перо". Овај призор је био и обредно приказиван (као позоришна представа – перформанс) – тада су свештеници носили одговарајуће маске (главе) богова. ГРЧКА У грчкој традицији постојала је и идеја раја и златног доба. У хомеровској концепцији, Јелисејска поља (Елисијум) су представљала рај, где су богови слали хероје који заслужише бесмртност својим делима, а налазила се на крају земље, на обалама реке Океана, која окружује земљу, док Хесиод говори о Острвима блажених. Обични смртници су одлазили преко реке Стикс у подземни свет Хад (којим влада бог Хад), а њихове душе тамо је превозио својом лађом Харон. Покојницима је стављан новчић у уста да њиме плате Харону свој превоз. Превоз преко Стикса је ликовно приказиван и у античко време, а и касније, у европској уметности. Пример: Прелаз преко Стикса – Гистав Доре, 1861. Док сени смртника одлазе у Хад (преко реке Стикса их превози Харон својом барком), Зевс хероје преноси на острва блажених, где три пута годишње рађа воће и милосрдно влада Крон. Од времена Пиндара, Елисијуму (поред хероја) приступају и праведници. Али, и праведници најпре одлазе у Хад, а они који су три пута били на земљи и подземљу без греха, стижу на Острва блажених. Сам Елисијум се налази у подземљу, али под посебним сунцем и звездама, где праведници уживају уз звуке китаре, или се надмећу у вештинама које су волели (бацање диска, трке колима итд.). Неки помињу и вртове Хесперида, на западу, као рају сличан предео. Тако се Херакле нашао у том рају. Само они који су се посебно огрешили о богове (као Иксион, или Сизиф) доспевали су у најмрачнији део, дубок процеп испод Хада – Тартар – који је од Хада одвојен металним вратима. Хесиод (око 700. г. ст. е.) у поеми Дела и дани, говори да је пре овог (гвозденог) раздобља постојало 3 других раздобља (златно, сребрно и бронзано). У Златно доба су људи живели као богови, без јада и туге, без старости. Кад би умрли, то је било као да одлазе у сан, а за живота су имали свега довољно, јер их је земља даривала свим добрима, а да нису морали да раде.      СЛОВЕНСКИ РАЈ Словени су веровали да душа покојника након смрти прелази у други живот. Душа одлази у нав, или у рај – па су неки аутори сматрали да су то два назива за исто, а неки да су то два одвојена места – пакао и рај. Етимологија речи "рај" још је увек нерешена, али је он био познат Словенима, пре него што су примили хришћанство. Словени су веровали у загробни живот, веровало се да роб на овоме свету остаје роб и на ономе, па су стари Словени радије гинули у борби слободни, радије него да буду заробљени и постану робови. Рај је место праведних и добрих душа, а у пакао одлазе зле душе. Према остацима у фолклору, веровало се да се рај налази с ону страну мора. Наиме, нека племена сахрањивала су претке тако што су их полагали у чамац и отискивали у море, а ако је ово – ради даљине мора – било немогуће, тада су их спаљивали или сахрањивали – али опет, положивши их претходно у чамац, како би, симболички, могли отпловити преко мора у онај свет. Тако да се ова тема (превоза чамцем) јавља у старој грчкој и старословенској традицији. Иначе, у планинама источне Словачке постоји национални парк, који се назива "Словенски рај", а познат је по разноврсној туристичкој понуди. БУДИЗАМ Занимљиво је да се као и у старом Египту (раније) и у Индији (нешто касније) појављује лотос као важан архетип. Лотос је у Индији најпре симбол светла, сунца и космичког стварања. Први лотос израња из космичких вода. Лотос представља помаљање сунца из тамних вода, победу светлости и живота, а богови потекли из лотоса зачињу нов космички циклус. У будизму, бели лотос (пундарика) је симбол изворне чистоте људског духа, која се некад изједначава са потенцијалним пробуђењем. У каснијем будизму се лотос повезује са људским духом у целини, а потенцијална будност са драгуљом (мани) у лотосу. Буда је често приказиван како седи на лотосу, као знак прочишћеног духа и постигнуте будности, чији симбол је лотос. У будизму се у 2. в. јавља религијско учење о "чистој земљи" (рају), у три сутре везане за махајана будизам: Амитајусвипасјанасутра и две Сукхавативјухасутре (дужа и краћа) – преведене на кинески у 3–4. веку. Као најпопуларнија форма будизма се проширило и у друге земље Азије, као хришћанска учења о рају и спасењу, у Европи. Ове сутре уводе нову фигуру, Буду Амитабху, који влада новом институцијом – будистичким рајем (западни рај, или "чиста земља" – у будизму се рај смешта на запад). Тако се уз нирвану – као пређашњу идеју спасења која је била претежно филозофског и медитативног карактера – сада јавља нова идеја спасења рођењем у рају, у коме се праведници рађају у лотосу (уместо да се поново роде на земљи, из материце). То рођење у рају они обезбеђују животом у врлини и милошћу буде Амитабхе, коју задобијају молитвама, тј. понављањем његовог имена, посебно онда кад им се смрт приближила. На тај начин захтеван монашки идеал утрнућа (нирване) бива замењен (допуњен) идејом рођења у рају, за које су битне вера и врлина, а да човек не мора бити посвећени калуђер. Ово је многима било привлачније и јасније од нирване – нирвана је многима изгледала веома штура, ако не и слична обичној смрти, без наде у поновно рођење. Зидне слике из кинеског будистичког комплекса у Тунгхуангу (из 7. в.), садрже призоре из раја, који ће касније бити приказивани и на јапанским сликама. Главни мотиви су ликови буда и бодхисатви, апсара, сцене хорова, музике и плеса, као и будистичких легенди. Велики број фресака приказује небеске музичаре и плесачице – они су лепи и миришљави (с њима је повезан и привлачи их мирис миришљавих штапића). У призоре у Тунгхуангу унет је онај ритам и динамика које иначе видимо у ликовним приказима змајева или облака на другим кинеским сликама. Овде ту улогу имају небеске госпе. Вијорење њихових велова и пешева остаће популарно и касније, све до нашег времена и на Западу, у маркетингу и спотовима. На највећем броју фресака су приказане небеске играчице и свирачице, небеске госпе (санскрт: апсара кин. тјенни т’иен) – на укупно око 4.500 фресака. Оне подсећају на неке описе хурија из муслиманског раја. Апсаре су обично у летећем плесу. На сликама, њихове величине варирају (по начелу релативности малог и великог) – највећа је око 2 м., а најмања неколико цм. За њих је везана и једна од кинеских прича о чежњи, о цару који је свако јутро посматрао свитање, не би ли у руменилу зоре угледао лик једне од њих, у коју се заљубио, кад му се једном приказала. У пећинама Лунгмена (другом познатом комплексу будистичких светилишта у Кини – Свирач из Лунгмена, 6. в.) дух рајске лакоће и полета (са темама небеских свирача) непознати аутори су изразили и у рељефима. Ослобађање од тежине, лакоћа и озареност ношени великом снагом, су овде добили предност пред унутрашњим миром. Као да је тај набој и полет у слободном простору, унет у ове пећине и постао део унутарњег искуства оних који су ту контемплирали. Рај Амитабхе (кинески Амито – јапански Амида) је савршено подручје, идеална реплика земаљских радости, али неупрљана земним ограничењима и пропадљивошћу. Праведници ту остају док не дође време другог доласка обоготвореног врховног Буде, тј. време за коначно спасење, или паранирвану. Амитабха столује у том рају, седећи усред језера на лотосу и окружен бодхисатвама. Грешници пак доспевају у пакао, а кад искупе грехе, рађају се поново на земљи, са новом приликом да побољшају своју карму. ХИНДУИЗАМ У хиндуизму постоје и идеја златног доба и раја. Према митологији пурана, "наше" раздобље (или махајуга), састоји се од четири југе (или подраздобља): крита, трета, двапара и кали. Данашњи свет налази се у четвртој – тзв. калијуги. Поред тога што свака југа има своје трајање, она има и специфичан квалитет. Најдужа је крита (која би одговарала златном добу, у другим учењима) у којој владају најсрећније прилике, а људи су у њој морално савршени и безгрешни. Од настанка двапарајуге прилике се сукцесивно погоршавају. Последња југа (калијуга), у којој смо ми сада, значи перманентну деструкцију која ће се у доба сумрака завршити пропашћу света. У традицији хиндузима, у различитим периодима су биле уобличаване идеје раја, везане некад за једно некад за друго божанство – у зависности од тога које божанство је у датом огранку, сматрано главним – Брахма, Индра, [ива, Вишну. 1) Брахмалока (свет Брахме), је пребивалиште и рај Брахме, некад везиван за митску планину Меру, а некад за небеса изнад ње. Брахмин рај има 4 равни, а у највишу стижу они који су усавршени у врлини и који више неће бити подложни поновним рођењима на земљи. Они живе у савршеном стању сатћитананда (блажене свести и бивства). Иначе, идеју да и у рају постоје равни, или рангови, јавља се и у неким другим традицијама, рецимо у исламу, где је највиши ниво, фирдаус. Иако је Брахма једно од главних божанства, има мали број храмова, за разлику од храмова посвећених Вишнуу и [иви. 2) Друго схватање је везано за рај сварлока (подручје светла), некад повезан са богом Индром. Има карактеристике које су овај тип раја чиниле најпопуларнијим: у њему постоје и чулне радости, као што су дивна музика, мириси и небеска храна, златне палате украшене драгим камењем, ливаде и цветњаци, дивне апсаре (небеске лепотице) и музичари (гандхарве). Те карактеристике налазимо и у другим рајевима, укључујући и будистички. 3) Индрино небо (Индралока) је смештано северно од планине Меру, односно између неба и земље. Оно је слично по описима претходном рају, са птицама и чудесним дрвећем. Његов центар или главни град је Амаравати, где је и Индрина палата, Ваиђајанта. 4) Рај бога Вишнуа је ваикунтха, који је на јужном делу планине Меру, а често се повезује или изједначује са рајем Кришне, који је једно од отеловљења Вишнуа. Рај Кришне се зове голока, пун је дивних гајева, а кроз њега протиче небеска река Јамуна. 4) На планини Каиласи је рај бога [иве. Каиласа је сачињена од кристала које апсаре користе као огледала. Дивљи лабудови ту долазе почетком сезоне монсуна. РАЈ У ЈУДАИЗМУ Место где покојници добијају духовноу награду на хебрејском се назива ган еден (еденски врт). То није исти еден у коме су били Адам и Ева, него место духовног савршенства. @иви не могу да схвате блаженство овог места, као што слепи не могу да схвате боју. Само праведници иду одмах у рај, а просечна особа се спушта у место прочишћења, познато као гехином, или гехена, а некад и као шеол. Према неким тумачењима гехином је и место слично хришћанском паклу. Некад је место где се испашта за грехе, а некад као место где сагледавамо своје грехе и доживљавамо кајање због њих. Ту се проводи највише 12 месеци, а потом се успиње до олам хаба, подручја духовног живота. У књизи Мишна се каже: Овај свет је као предсобље испред олам хаба. Припремите се у предсобљу да бисте могли да уђете у салу за банкете. За то се припремамо проучавањем Торе и добрим делима. У јудаизму и хришћанству јављају се и идеја златног доба (везаног за прошло време) а и (небеског) раја (као оног обећаног, будућег за праведнике). Златно доба (време Адам и Еве пре греха), тј. еденски врт, или рајски врт, је била представа земаљског раја, јер је овај био и лоциран у склопу земаљске географије, а везиван је за различита подручја, често за далеки исток, па се говори о "источном рају". У време развоја јеврејске есхатологије (после 6. в. ст. е.) јавља се нова идеја – небеског Божјег врта, или раја, у који ће праведници стићи после смрти. У једном од текстова Талмуда (Јалкут Сцхим., Бересцхитх, 20) улаз у рај се састоји од две капије сачињене од рубина, крај којих стоје безбројни анђели у небеском сјају. Кад праведник ту уђе, знаци смрти се с њега скидају и бива оденут у сјајне облаке, а на главу му стављају две круне – једну од драгуља, другу од злата. ХРИШЋАНСТВО Према стоицима – чак и робовима и беднима је могуће да проживе достојанствен живот, ако живе у складу са природом и разумом. Али, хришћанство им обећава много више него грчка филозофија. У односу на стоичка и епикурејска схватања по којима богови не утичу на људске прилике, у хришћанству Бог брине о сваком људском бићу, а посебно о онима који у њега верују и поштују га. Осим тога, Бог гарантује да они који су у овом животу били бедни и несрећни, после смрти ће бити утешени и награђени у рају. Стога им ваља да истрају у вери и врлини, ма како им живот био несрећан. Прво помињање раја у Новом завету је у Јеванђелу по Луки (23: 43) када Исус каже лопову који је разапет на крсту поред њега, да ће се тог дана наћи у рају заједно са њим, где је рај синоним за небо блажених. А затим у Јев. по Јовану (14: 2) где Исус вели да ће у рају бити места за све праведнике – "многи су станови у кући оца мојега". Затим о томе говори и Св. Павле у 2. посл. Коринћанима: Јер знамо да кад се земаљска наша кућа тела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. У Откровењу Јовановом (21: 4) се говори о крајњем намирењу – Бог ће отрти сваку сузу... и смрти неће бити више, а у другом одломку (2: 7): даћу му да једе са дрвета живота, које је насред раја Божијега. У првим вековима нове ере се уобличује хришћанско схватање – оно од људи тражи веру у Христа и свето тројство, као и покајање, као претпоставке спасења и вечног живота. Дакле, више им нису потребне златне маске, маузолеји, или пирамиде. Оно нуди и васкрс у телу, без мумија и пирамида, или без херојских подвига грчких јунака. Подвиг се сада јавља у новом контексту: као подвиг мученика вере, или подвиг подвижника, који се подвизавао – тј. подвргавао различитим видовима монашке аксезе. На тој основи јавља се разлика између обичног човека и свеца – али за обојицу је гарантовано место у књизи живота, тј. бесмртна душа, а и васкрс тела, после другог доласка Христа, ако прођу страшни суд. РАЈ У ИСЛАМУ Xана (или xенет – дословно "врт") означава у Курану рај (а xехенем је пакао). Рај је подручје на небесима, у коме теку реке свеже воде, млека, меда и вина (које не опија), где има разноврсног воћа. То је место изобиља, задовољства, одмора, слично оази у пустињским крајевима. А ту су и младе девице (хурије) и младићи. Највиши ниво у радју је фирдаус (фирдањс), где бораве пророци, мученици вере и најискреније и побожне душе. Ту верници добијају награду за своја добра дела и оданост у вери и ту стижу кроз осам улаза. Према хадису (или хадиту – исламском предању), на један од осам улаза у рај улазе они који су: (1) редовни у молитви, (2) учествовали у xихаду, (3) давали добротворне прилоге чешће од других, (4) постили (5) учествовали у годишњем ходочашћу, (6) овладали својим бесом и праштали другима, (7) се снагом вере одупрли лукавству и блуду, (8) били предани Господу. У рају се налазе и књиге у који су уписана човекова дела и које се читати на дан коначног суда. – Ово су неки одломци из Курана који говоре о рају (xенету) и паклу (xехенему). О рају (xенету) – Куран 3, 133. ...и настојте да заслужите опрост Господара свога и xеннет простран као небеса и Земља, припремљен за оне који се Аллаха боје, 134. ... за оне који, и кад су у обиљу и кад су у оскудици, удјељују, који срxбу савлађују и људима праштају – а Аллах воли оне који добра дјела чине: 135. ... за оне који се, када гријех почине или кад се према себи огријеше, Аллаха сјете и опрост за гријехе своје замоле – а ко ће опростити гријехе ако не Аллах? – и који свјесно у гријеху не устрају. 136. Њих чека награда – опрост од Господара њихова и xеннетске башче кроз које ће ријеке тећи, у којима ће вјечно остати, а дивне ли награде за оне који буду тако поступили! О паклу (xехенему). – Куран 7 41. У xехеннему ће им лежај и покривачи од ватре бити. Ето тако ћемо Ми невјернике казнити. Куран 9 35. ...на Дан кад се оно у ватри xехеннемској буде усијало, па се њиме чела њихова и слабине њихове и леђа њихова буду жигосала. "Ово је оно што сте за себе згртали; искусите зато казну за оно што сте гомилали!" Куран 14 16. ... пред њим ће xехеннем бити – и он ће бити појен одвратном капљевином, 17. ... мучиће се да је прогута, али је никако неће моћи прождријети и смрт ће му са свих страна прилазити, али он неће умријети; њега ће тешка патња чекати ТАОИЗАМ Острва блажених или бесмртника су били пројекција потраге за бесмртношћу. Легенде о тим острвима су повезане са таоистичким веровањем да је могућа бесмртност. Најпознатије острво је било П'енгЛаи, на коме је расла гљива бесмртности (а ту су била и Таи Yу, Фанг Ху итд.). Код чуанг Цеа су то алегорије, а у религијском таоизму стварна места, ка којима су поједини цареви (као Цх'ин Схих Хуангти – 219 г. ст. ере) упућивали поморске експедицје, али без резултата. Хо ("ждрал") је симбол бесмртности и мудрости. често насликан са бором, или бресквом, који су такође симболи дуговечности. Посвећеници, који желе да досегну бесмртност, јашу на ждралу и успињу се на небо. Мотиви са ждралом, који лети према павиљону подигнутом на стени изнад мора, везани су за острва бесмртника. Иначе, пар ждралова је симбол среће и елегантног књижевног стила и представља срећну звезду – божанство књижевности (Венчанг). Имагинарне планине као Кунлун (на Западу), острва бесмртника (у Источном мору), или бајколика подручја (Долина бресквиног цвета – у којој влада вечно пролеће) сматрани су посебним, привилегованим подручјима, до којих стижу они који су постали бесмртници. Свет вилењака, рајски вртови или небески светови – то је приказивано плаво зеленим колоритом, да би се подвукао карактер тих предела. Велике планине су такође сматране подручјима бесмртника и богова. Смртници су тамо могли стићи кроз посебне пећинепролазе (тунг тиен), или преко обредних успона (степеништа), као што је оно на планини [ан (Таишан). Планина [ан није само била станиште богова (као Олимп, или Синај) него је и сама обоготворена. Први забележени ходочасник је био цар ]ин [ихуан, 219 г. ст. ере, који је и започео градњу кинеског зида. Почетак успона на планину [ан је на 150. м., а крај степеништа на висини од 1550 м. – симболично представља улазак у рај. ЈУНГОВО ТУМАЧЕЊЕ РАЈА И ЗЛАТНОГ ДОБА Идеју раја и златног доба Карл Јунг објашњава овако. – @алосна је истина да се човјеков реални живот састоји од склопа непомирљивих супротности – дана и ноћи, рођења и смрти, среће и несреће, добра и зла. Ми чак нисмо сигурни да ће једна превагнути над другом, да ће добро надвладати зло, а радост сузбити патњу. @ивот је ратиште. То је одувијек био и свагда ће бити; а да није тако, постојање би задесио смак. На основу те полазне људске ситуације, Јунг (у књизи човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 86–7) указује да се слична идеја јавља у хришћанству и будизму. – Управо је тај сукоб у човјеку навео прве хришћане на то да чекају и да се надају брзом крају овог свијета; или будисте да одбаце све земаљске жеље и тежње. Ти би основни одговори били сигурно погубни да нису повезани с особитим духовним и моралним идејама и поступцима које представљају основни садржај обе вере и значајно ублажавају њихово коренито порицање света. Постоји... јак емпиријски разлог зашто бисмо требали гајити мисли које се никад не могу доказати. Он је у томе што се зна да су оне корисне. човјеку су сигурно потребне опште идеје и уверења која ће дати смисао његовом животу и омогућити му да пронађе своје место у свемиру. Он може поднети најневјероватније тешкоће кад је уверен да имају смисла, а скршен је кад уза све своје невоље мора признати како је судиоником неке "лудости" (стр. 89). Улога је вјерских симбола да даду смисао човјекову животу. Пуебло Индијанци вјерују да су синови Оца Сунца и то им увјерење подарује перспективу (и циљ) која је далекосежнија од њихове ограничене опстојности. Она им пружа обиље простора за развијање личности и омогућује им пуноћу живота потпуних особа. Њихов је положај много бољи од положаја човјека у нашој цивилизацији, који зна да јесте (и да ће остати) неважни појединац без икаква унутрашњег смисла у свом животу. Осјећај дубљег смисла постојања уздиже човека над пуко зарађивање и трошење. Ако тог смисла нема, он је изгубљен и јадан. Да је Св. Павле био увјерен како није ништа више од лутајућег ткача, сигурно не би био човек какав је био. Његов је стварни и смислени живот био у унутрашњој сигурности да је божји гласник (човек и његови симболи, Загреб, 1973, стр. 89). Међутим, Јунг није вољан да та оправдања примени и на архетип(ове) комунизма (иако ту ткачи имају важно место у изградњи комунизма), а ни потрошачког друштва (где и ткач може да купује у хипермаркетима). – Ваља приметити како се чини да и комунистички свет има један велики мит (који ћемо звати илузијом, у пустој нади да ће она због нашег надмоћног суда нестати). То је, с временом посвећен, архетипски сан о Златном добу (или Рају) гдје има у изобиљу свега за све, а велики, праведни и мудри вођа влада људским забавиштем. Тај моћни архетип захватио је људе у свом инфантилном облику, али никада неће ишчезнути из свијета пред самим погледом с нашега надмоћног стајалишта. Ми га чак подупиремо својом детињастошћу, јер је наша западна цивилизација захваћена истом митологијом. Ми несвјесно гајимо исте предрасуде и очекивања. (стр. 85) Ми такође верујемо у државу благостања, свеопшти мир, равноправност људи, човекова вечна права ... у правду, истину и (не реците то прегласно) краљевство божје на Земљи (стр. 85). РАЈ СУПЕРМАРКЕТА Док су хришћани обећавали да ће увести праведнике у рај, а комунисти обећавали да ће увести класно свесне у рај комунизам, капитализам је људе увео у рај супермаркета. Процес је отпочео у САД још пре 2. св. рата, а у другим земљама је то отпочело крајем 50их година. То је приказано и у неким делима попарта и суперреализма. Поп арт се у САД јавља половином 50их, а укључује теме, ликове, брендове и предмете из масовне културе, маркетинга и стрипова и настоји да превазиђе поделу (јаз) између поп (масовне) и високе културе. Попарт повремено има ироничан став – а некад само парафразира маркетинг. Од краја 60их јавља се и хиперреализам (суперреализам), често у форми скулптура од полиестера. Некад се ова дела сврставају у попарт, а некад се то сматра за посебан правац (оријентацију). Ти радови (слично неким делима попарта и неодаде) некад изражавају ироничан став према неким друштвеним типовима и ставовима масовног друштва, туристичкој и потрошачкој опсесији (купохоличарству) итд. Добро, ово је потрошачки рај, али он је могућ само док сте живи. [та после смрти – одлазак душе у рај за праведнике и васкрс у телу, после другог доласка Христа? Неки се не уздају у ова стара обећања, него у обећања савремене науке, а евентуално хоће и да помогну Христу у васкрсавању, тако што ће сачувати своје тело у бољем стању него ако је оно сахрањено (или – спаљено). Отуда се од седамдесетих година прибегавало дубоком замрзавању. ДУБОКО ЗАМРЗАВАЊЕ (КРИОНИКА) Са развојем науке, посебно технологије дубоког замрзавања, имућни људи се више не уздају у технике мумифицирања, или обећања религија, него обећања специјализованих компанија, које им (почев од 1972) дубоким замрзавањем гарантују да им тело више неће пропадати после смрти, него да ће дочекати да даљи развој науке и технологије, који ће да омогуће оживљавање тела, или њихову реплику (клонирање), путем ДНК двојника, а тај двојник (клон) ће преузети и личност покојника и тако наставити пређашњу особу у новом животу, или ће тако дочекати други долазак Христа и васкрс, који ће (можда) бити успешнији, него за остале смртнике, који су иструлели. Истина, ова технологија укида демократизацију раја и васкрса у вери, јер је доступна само имућнима, као некад мумифицирање, пирамиде, златне маске, или еликсири бесмртности.

 

View full Странице