Претражи Живе Речи Утехе

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће Славко Радојчић из Панчева постао је познат Србима по својим ходочасним походима и хуманитарним акцијама које организује кроз своје удружење “Огњиште”. Тачније, овај човек “куповином” својих корака помаже људима којима је то најпотребније. Скоро, у овим походима придружио му се и његов син, осмогодишњи Душан, а Славко за Телеграф.рс потврђује да је хуманост показивао од малих ногу. Наиме, пре само неколико дана Дуки, како га зове отац од миља, препешачио је 16.5 километара и сакупио чак 45.000 динара за манастирски дом Свете Петке изворске. Поред истрајности и храбрости, показао је и да зна да се снађе у природи, те је са Славком провео цео дан сналазећи се под ведрим небом. Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће. За њега то није била само обична игра, јер је свакодневно посматрао оца, а чак је и са врло мало година схватао колико значи мала помоћ неком ко у том тренутку нема ништа. – Пре годину, две почео је да се игра ,”ходочашћа” у стану. Ставио би свој ранчић на леђа, натрпао оно што мисли да је потребно, тражио од мене неке моје лампе, прибор за прву помоћ итд и тако опремљен шетао по стану као да пешачи за неко дете. Већ са неких 4-5 година је сам почео да одваја играчке са којима не не игра и давао ми да их носим деци коју смо обилазили и помагали, свестан да њему не требају а њима ће значити – појашњава Славко почетак путовања свог сина. Једнога дана, тата је одлучио да га поведе са собом. Из цуга је препешачио чак 13 километара и сакупио невероватних 97.000 динара за одељење Онкологије. Већ тад је било јасно да малишан неће одустати од свог похода, па је одмах при повратку упитао оца: “Kад ћемо поново?”. – Договорили смо се да направим за њега једно мало ходочашће и тако је и било. Са одушевљењем је прихватио и тако смо један дан препешачили око 12-13 километара где смо за педијатријско одељење Онкологлогије само тај дан сакупили 97.000 динара, тј Душан је сакупио јер сам ја, више из шале, поставио неколико слика и људи су наградили његов труд. После тога сам ја пешачио 5 дана до Сокобање (преко планине Ртањ, око 250 км и успон на 1600 мнв) за исту установу. Скупљено је 830.000 динара, а од тога је Душан сакупио тих 97.000. Било је сјајно, тако да ме је већ питао када ћемо поново. Он је мали и некоме можда изгледа смешно тих 15-ак километара, али се не ради о томе… Није битна километража већ жеља, воља и осећај да се треба помоћи некоме… Ја сам на то поносан а не на километре… – додаје Славко за наш портал. Дуки поред ходочашћа има још неколико хобија. Свира тамбурицу, тренира и глуми, а отац тврди да је све то искључиво малишанова жеља. – У септембру ће у други разред основне школе, а и у други разред музичке (свира тамбурицу Е-прим). Такође тренира кошарку и иде на часове глуме. Све ово је његова жеља и ми ми омугућавамо, а не присиљавамо као што неки родитељи раде. Свашта терају децу како би неке своје комплексе лечили, али ми заиста не. Све сам жели и за сада му лепо иде. Мали је још, па ћемо тек видети резултат, а и ако га не буде, није страшно, битно је да ради оно што воли – наводи поносни отац. И да, Славко је неизмерно поносан, те овај прилог не стоји џабе уз његово име. Ипак, колико год да је срећан, ни сам не зна одакле би пре почео и шта би прво издвојио као највећи адут свог сина. – Искрено, не знам одакле бих почео… сваком је своје дете најбоље, наравно па не бих ни пуно да га хвалим иако бих заиста могао. Није што је наш, али је тако. Дуки има само 8 ипо година, а веома је разуман и паметан. Баш једна добрица, што у овом данашљем времену не знам ни да ли ваља, али једноставно је такав. Њега никада нећете чути да опсује на игралишту, у школи… Радо дели са другарима и играчке, ужину… Супруга и ја га додуше и васпитавамо тако, али је и он сам свестан да је тако исправно – напомиње Славко. Родитељи су ипак свесни да нико не зна шта доноси сутра, нити какав ће Дуки бити у будућности, ипак, труде се да ће га својим понашањем и васпитањем извести на један исправан пут, а чини се да малишан већ добро зна како тај пут изгледа. https://www.detinjarije.com/dusan-8-prelazi-kilometre-da-pomogne-bolesnoj-deci-umesto-sa-auticima-igrao-se-humanitarca-i-zeleo-jedno/

Отимају похлепни и лакомислени „Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6) Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7) У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи. Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу. Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво. Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, данас на оданије празника Преображења представљамо Вам свештену обитељ манастира Градиште. У Паштровићима, малобројном српском племену које насељава приморску област од Бечића на западу до Буљарице на истоку, манастири су баштинили не само духовну већ и свјетовну историју. У манастирима се народ учио вјери и писмености, славио сопствену прошлост и надао се бољој будућности. Свој идентитет изграђивао је и сачувао у пет старих православних манастира колико их има на подручју Паштровића. Један од њих, манастир Градиште, представљао је и још увијек представља посебно важан центар у духовној вертикали паштровског народа. На овом простору трагови живота људи од праисторије и антике очувани су у материјалној култури, писаној заоставштини, топонимима и усменим предањима. Паштровићи се у писаним документима први пут помињу 1355. године. Народна предања, међутим, истичу аутономију ове области од давнина, као и привилегије добијене још од римског цара Диоклецијана и каснијих владара који су господарили овим простором. Манастир Градиште подигнут је на узвишењу у Буљарици, а његово име везује се за топоним градина – у значењу остатак насеља или утврђења које је ту могло постојати прије оснивања манастира. Археолошким истраживањима у порти манастира пронађени су остаци старије, вјероватно античке, грађевине, као и неколико гробова из периода римске управе у овом крају. Први писани помен овог манастира потиче из повеље српског краља Милутина с почетка XIV вијека. Манастир Градиште је вјековима, до Првог свјетског рата, био важна филијала (метох) манастира Дечани. Данашњи комплекс манастира састоји се из три цркве, манастирског конака, помоћних објеката и гробља. Према народном предању, централна манастирска црква посвећена Св. Николи, заштитнику помораца и путника, потиче из 1116. године. Остале цркве посвећене су Успењу Богородице и Св. Сави. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Близу Петровца, одмах изнад мјеста Буљарице, налази се стари манастир Градац или Градиште. Манастир је подигнут на малој узвишици и има диван поглед на море и околину. По народном предању, манастир је подигнут на остацима старих античких грађевина. Данас постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице. Подизање манастира традиција веже за почетак 12. вијека. Градиште се први пут помиње 1305. године, у повељи краља Милутина Немањића. У другој повељи, писаној у Котору, 1310. године, пише да краљ Милутин прилаже манастиру имање. Поуздане податке о Градишту налазимо тек почетком 17. вијека, када је обновљен његов главни храм Свeтог Николе. Манастир је био метох манастира Дечана исто као и манастир Дуљево. У манастиру су боравили повремено калуђери Ратачког манастира, а када су Млечићи топовима разорили манастир Ратац, његова обитељ преселила се у Градиште. Од свих паштровских манастира Градиште је најсуровије осјетило одмазду Турака под вођством Махмут-паше Бушатлије када се враћао са похода на Црну Гору, 1785. године Овај манастир је најближи старој турској граници, зато је био опасан јаким зидом са високом кулом и пушкарницама, да би се могао одбранити од турских упада. Зид и кула су срушени, али и данас се виде темељи. Као и у осталим паштровским манастирима, тако је и овдје одувијек радила манастирска школа, прво у кули а доцније у крилу манастирске зграде, као свјетовна основна школа и то све до Другог свјетског рата. Манастир је страдао у току Првог свјетског рата, када је Аустрија однијела сва манастирска звона, а тако исто и почетком Другог свјетског рата, када су Италијани са три гранате погодили десну страну храма Светог Саве, а доцније запалили манастирске зграде, до темеља.Великим залагањем оца Бориса Каженегре и његове сабраће, манастир је био обновљен 1972. године. Тада је поново изграђен манастирски конак и оправљена сва остала оштећења на храмовима, чак је асфалтиран манастирски пут који се спаја са магистралом. Због честих разарања, Градиште, нема значајнији покретни фонд. У земљотресу 1979. године, Градиште је катастрофално страдало. Манастир је, данас, потпуно обновљен, како његове цркве, тако и зграда конака. Манастир Градиште, поред вјерске, културно-умјетничке и историјске вриједности, представља и једну складну амбијенталну цјелину. МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ Парохијална црква Св. Николе је једнобродна грађевина дуга 12 м и широка 6 м. Садашњи изглед добила је почетком XVII вијека, а саграђена је на темељима старије богомоље. Има полукружну апсиду и звоник на преслицу са три окна. Унутрашњост је украшена корнишем са четири пиластра, који на своду прелазе у лукове. Црква је живописана 1620. године, а фреске је израдио поп Страхиња из Будимља, врло угледан мајстор зидног сликарства тога времена. Историчари умјетности сматрају да је његов рад у цркви Св. Николе најосмишљенији и најкомплекснији примјер зидног сликарства поствизантијског периода сачуван на тлу Паштровића. На живопису се издвајају циклуси посвећени чудима патрона цркве, сцене мучеништва Св. Ђорђа, Христових страдања и великих празника. У тој сложености и теолошкој промишљености, својим умјетничким дометом издвајају се монументална фигура Св. Николе, затим фреска Успења Богородице, као и несвакидашња фреска Св. Марије Египћанке која прима причест. Олтарски простор у цркви Св. Николе заузимају старозавјетне сцене Христовог жртвовања и мученичке смрти Св. апостола Петра и Павла. Изузетни иконостас у цркви Св. Николе осликао је 1795. године „грешни зограф из Рисна Василије Рафаиловић“, како је сам забиљежио овај сликар-иконописац из чувене бококоторске сликарске породице Димитријевић-Рафаиловић. Композиција иконостаса указује на прецизно утврђени византијски канон као узор при изради и осликавању. Издвајају се царске двери са мотивом Благовијести, као и престона икона са приказом Деизиса (Христ са Богородицом и Св. Јованом), окружена са дванаест апостола. У доњем дијелу иконостаса представљени су ликови шест стојећих фигура светитеља, међу којима наилазимо на ријетко иконографско рјешење лика Св. Христифора са животињском, односно псећом или магарећом главом. Овај изузетно риједак мотив ближи је грчкој него српској сликарској традицији. Иконостас је настао у вријеме игумана Максима Зеновића, а даровао га је поморски капетан Стијепо Марков Греговић из оближње Кастел Ластве (Петровац на Мору). Занимљиво је нагласити да је свега неколико дана прије снажног земљотреса априла 1979. године иконостас однесен на конзервацију и рестаурацију. Тако је и сачуван, јер је црква у том земљотресу претрпјела знатна оштећења, посебно на своду који је као цјелина заувијек изгубљен. ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ Филијална црква Св. Саве, једнобродна је грађевина дуга 11 м, а широка 6,3 м, а својим истакнутим положајем доминира околином. Сматра се да је подигнута на темељима старије богомоље, а у писаним изворима помиње се да је постојала још 1500. године. Црква је у вријеме игумана Инокентија Павловића и архимандрита Синесија Давидовића добила данашњи изглед. Сазидана је 1855. године, у пасовима од црвеног и бијелог клесаног камена, са звоником на преслицу са три окна. Првобитни иконостас из 1864. био је рад Николе Аспиотиса, грчког мајстора са Крфа. Црква је током више ратова страдала, а у земљотресу 1979. претрпјела je велико разарање, када је, нажалост, уништен и дио старијег иконостаса. Дугогодишњим рестаураторско-конзерваторским радом ова црква је у цјелости обновљена, заједно са оштећеном црквом Св. Николе и манастирским конаком. Осликана је фрескама из радионице мајстора Драгомира Јашовића и његове кћерке Јелене, 2009. године. ЦРКВА УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Филијална црква Успења Богородице, лоцирана на манастирском гробљу, дуга је 6 м, а широка 3 м. Представља примјер једноставне једнобродне камене сеоске цркве са полукружном апсидом и звоником. На основу ктиторског натписа зна се да је црква подигнута 1620. године, и да ју је, као и цркву Св. Николе, тада фрескописао поп Страхиња из Будимља. Унутрашњост цркве осликана је портретима српске владарске лозе Немањића: Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, Саве, Стефана Уроша Првог, Јелене, Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана. Осим ових портрета, цркву својом љепотом посебно украшавају олтарска фреска Богородице и композиција Успења Богородице. Старији иконостас ове цркве је страдао, а нови је, као и у цркви Св. Саве, израдио архимандрит Павле Калањ, садашњи настојатељ манастира. 900. ГОДИНА МАНАСТИРСКОГ ХРАМА СВЕТОГ НИКОЛЕ У манастиру Градиште у Паштровићима 21. маја 2016. године светом архијерејском Литургијом, свечаном литијом, благосиљањем славског колача и трпезом хришанске љубави прослављена је 900-та годишњица постојања манастирске цркве Светог Николе. Началствовао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Саслуживали су господа Епископи будимски и мјестобљуститељ темишварски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј и брегалнички (Охридска Архиепископија) Марко, као и многобројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, митрополит Амфилохије је подсјетио на народну мудрост да је свака сила за времена, а да је Божја свевремена. „Тој Божјој сили ми се клањамо и она нас окупља, широм свијета, кроз вјекове и у буућим временима. А ево и данас овдје на овоме светоме мјесту, она нас је сабрала. Управо зато што се ово мјесто дотакло те Божје силе, силе Христа васкрслога, оно је и опстало девет стотина година“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је манастир Градиште кроз вјекове био сабиралиште и са истока и са запада. „Он је показатељ да се на вјери гради и на вјери увијек изнова обнавља. Прво се обнавља људска душа. Вјера је основа свега што знамо и чему се надамо, али Божја тврда вјера. Не било каква вјера. Има лажне вјере, има сујевјерја, идеологија на којима моћници овога свијета граде своју вјечност. То су сујевјерја. И онај који не вјерује у Бога, не вјерује да нема Бога. И то је вјера, али лажна вјера“, објаснио је Владика. Владика је додао да све што се сагради на тој невјери, траје онолико колико и тај невјерник. „И оно што је саградио, кад дуне вјетар – нестане. А само, дакле, оно што се гради на тврдој, Божјој вјери, то је вјечно и непролазно“, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, манастирски храм Светог Николе је опходила литија, а потом је благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је игуману манастира архиманриту Павлу (Калању) честитао празник и истовремено заблагодарио епископима Лукијану, Доситеју и Марку на присуству и учешћу у овој великој светковини. Он је рекао да њихов долазак у манастир Градиште свједочи, не само јединство наше помјесне Српске Православне Цркве, него и Васељенске Цркве и подсјетио да се ова светковима дешава у току засједања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве који је уједно и припрема за престојећи Велики Свеправославни Сабор који ће се одржати за Духове на Криту. Митрополит црногорско-приморски се у бесједи осврнуо и на прославу десетогодишњице независности црногорске државе ријечима да Црна Гора само може бити вјечна ако се буде градила на тврдој Божјој вјери. „Колико је било силника и моћника кроз ове двије хиљаде година, а данас се не зна ни мјесто гђе су били. Има их у прашњавим књигама, пише и о Јулију Цезару, Наполеону, Хитлеру, Стаљину, Мао Цедунгу, о моћим империјама од времена Алескандра Мекедонског, који су господарили свијетом или су покушавали да загосподаре, темељећи своју власт на својој сили. А сила њихова је била пролазна. Ево и данас, ових дана у Црној Гори, читамо и гледамо да је „Вјечна Црна Гора“. Дај Боже да буде вјечна Црна Гора. Само питање је на којој сили се темељи Црна Гора и Европа и васиона. Безуман је домаћин који гради кућу на пијеску. Дуну вјетрови, разметну пијесак, нестаје и распада се кућа“, закључио је митрополит Амфилохије. Поводом 900 година манастирског храма Светог Николе манастира Градиште у Паштровићима у овој древној светињи, након вечерње службе, одржана је свечана духовна академија. На почетку академије игуман манастира, архимандрит Павле (Калањ) поздравио је свештенство, свештеномонаштво и вјерни народ. Он је позвао све присутне да се радују и веселе јер славе јубилеј који ријетко ко може да слави. „На овом кршу часни наши преци подигли су ову светињу прије девет вјекова. По народном предању, међутим, а и сви су изгледи да је тако, овдје је и раније био храм. Постоје трагови од старе базилике, неки римски трагови и гробнице“, рекао је отац Павле. Он је рекао да све то указује да је манастир Градиште један од најстаријих на овим просторима. „Захваљујем вам се на овако великом присуству и што сте тако здушно подржали ову прославу, што је од свега важније“, рекао је отац Павле (Калањ). Професор Цетињске Богословије др Будимир Алексић говорио је о Буквару инока Саве из 1597. године. „Нарочита је прилика и посебна част говорити о првом српском буквару овдје гдје је он настао, у овом древном манастиру, чију 900-годишњицу данас обиљежавамо“, казао је Алексић. Он је казао да је по својим духовним прегнућима српски народ историјски народ. „Са поменом на Студеницу, мајку српских цркава, на Хиландар, Милешево и друге српске манастире у које спадају и три чувена паштровска манастира - Градиште, Режевићи и Прасквица, девет стотина и више година је хронолошка мјера те традиције. Радосни смо и поносни као народ, јер смо стваралачки трајали, а не само силом прилика вегетирали у тишини или буци историје“, казао је он. Он је додао да је то трајање, истина, било често мучно, патно и трагично, са мучним борбама за опстанак када су људи били усмјерени само да преживе. „Послије турске најезде и губитка државе дуго времена је трајала борба за опстанак, уз скривено његовање и развијање своје традиције. У манастирима се одржавала стара српска духовност, у њима је свијетлила нада да ће тешке кризе и искушења проћи и да ће доћи времена вишег духовног живота“, рекао је Алексић. Доказ да је то тако по Алексићу је и подвиг двојице монаха - јеромонаха Стефана, игумана храма Пречисте Богородице, и јеромонаха Саве из манастира Дечана, чијим је трудом штампан први српски буквар 1597. године у Венецији. Поводом јубилеја је поново штампано репринт издање овога буквара, који је био доступан сабранима у манастиру Градиште. О религиозности Паштровића кроз вјекове говорио је Симо Арменко, а у умјетничком дијелу програма учествовали су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора, етно-појац Даница Никић и ученици ОШ „Мирко Срзентић“ из Петровца. Свечаност ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом, коју ће у манастиру Градиште служити Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење више Епископа наше помјесне Цркве. МАНАСТИР ДАНАС Настојатељ манастира је архимандрит Павле (Калањ), рођен 12. 7. 1950. г. у Бјелини, Бенковац. Монашку школу завршио у манастиру Острогу 1969. г. Замонашен и рукоположен у чин јерођакона октобра 1970. г. у манастиру Прасквица. У чин јеромонаха рукоположен 31. 10. 1970. г. Одликован звањем игумана од Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића јула 1993. г. Настојатељ манастира Градиште од 1979. г., иконописац. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Стањевићи. За недељу дана, у понедељак 2. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Режевићи. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: