Јереј Угрин Поповић

[marija]

sve ima svoje uzroke i posledice, svi smo mi povezani nevidljivim nitima, svi smo tu da učimo, ovaj zemaljski život doživljavam kao jednu veliku školu života koja nas treba pripremiti za Život koji tek dolazi

A ljudi se ponašaju kao da imaju svo vreme sveta na raspolaganju..

nadam se da nećemo dugo čekati tekst

[Guest O.Ugrin]

Necete, evo sada cu ga postaviti, nadam se da ce vam biti na korist u vasem razmisljanju i sto je jos bitnije, u vasoj primeni tog razmisljanja...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

НИКАДА НИСМО БИЛИ САМИ

Да би разјаснили неке ствари о Логосу, и како је то било пре него што се Он оваплотио и ушао у историју, чинећи је сада не више календаром злочина већ хронологијом спасења, морамо најпре разумети начин Божијег откривања. Морамо схватити оно што нам је Он омогућио да схватимо о Њему, односно да то исто откријемо у себи, остваримо у себи. А, оно што је најбитније у нашем поимању, али и подражавању, Бога јесте појам личносности. Бог је личност и као таква допушта нам да буде откривена, препозната, како би ми остварили однос са Њоме а ради нас и ради нашега живота, који, опет, да би био мора бити укорењен у односу са Богом и ту долазимо до спознаје смисла богопознања, које се у овој тачци поистовећује са самим животом а у складу са речима Христовим: Ја сам Пут, Истина и Живот. Дакле, када говоримо о богопознању ми у ствари говоримо о начину превазилажења смрти, односно о начину остварења Живота. Но, како је Адам пао и како свест самог човека од тог трена постаје помрачена а Лик Божији у човеку затамњен то је сам домострој спасења морао бити поступан, у мери човековог раста, на којем месту откривамо и сам темељ богопознања – Љубав. Јер Бог – тако заволе свет да је и Сина Свог Јединородног дао да свако ко поверује у Њега има живот Вечни – том љубављу открива Себе кроз Сина а у Духу Светоме, мимо којег нам је немогуће остварити то сазнање пошто се оно, као што смо напоменули, тиче самог односа; оних, двоје или троје, сакупљених у Име Његово. Име Љубави, по којем ће, опет, људи познати да смо ученици Његови и, на којем месту, долазимо до мисионарског карактера богопознања, односно, самог живота, живота у Христу, што на најлепши начин потврђује апостол Павле рекавши – не живим више ја него Христос у мени – свестан свеукупне горчине палог постојања, он у ствари овом својом констатацијом упућује на начин, управо на Личност, која и којом се превазилази смрт и налази одговор на свеприсутно а тужно питање/крик – ах, ја јадни човек, ко ће ме избавити од тела смрти ове – пошто је дух јак али није самодовољан и како је тело слабо тако ни он не може сам, од себе и по себи, живети. Туга датог, створеног, јесте управо та његова коначност, неодрживост. Створено, да би живело, мора бити упућено на нестворено и ту се поново дотичемо односа као претпоставке живота; љубави, као предпоставке односа али и мисије, као израза те љубави јер – како ће чути без проповедника – док је Христова заповест веома јасна – Ево, даде ми се свака власт и на небу и на земљи; зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа – потврђујући и на тај начин да Отац ништа не чини без да чини кроз Сина а у Духу – тако да је принцип заједничарења основни мотив и показатељ постојаности одређеног дела а, како ће све проћи, и царства и богатства и части и звања... само Реч Његова неће до века, то се разуме само по себи колика је одговорност сваког Хришћанина; што нас, даље, води самом почетку свих деловања, свих преображаја и напредовања – нама самима, јер од нас зависи и од нас почиње – Љубите ближње своје као сами себе... – јесте потврда тог почетка али и услов даљег напредовања.

Сам Бог се открива човеку од почетка као личност позивајући га на заједницу са Собом која своје остварење задобија Оваплоћењем Логоса на који начин творевина задобија могућност живота. Адам, одбивши заједницу са Богом, изабира да из сопствених сила црпи могућност живота и тада се смрт актуелизовала у тварном свету пошто представља природни след створеног постојања које, будући да има свој почетак, има и крај. Зато би се Логос Оваплотио и да Адам није пао, пошто је Оваплоћење, заједница нествореног и створеног, гарант живота и победитељ смрти. Међутим, оно што је питање, и оно што је нејасно, јесте на који је начин човек имао однос са Богом пре Оваплоћења и да ли је Логос Божији био присутан у историји и пре Оваплоћења и на који је начин Божије старање о човеку изражено пре Оваплоћења. Да би схватили то, морамо се најпре позабавити историјом Изабраног народа Божијег, као и његовим поимањем Логоса израженим кроз књиге Старога завета.

Цар Давид, човек који је можда најснажније осетио Бога као личност и самим тим имао један синовски однос према Њему (што се најјасније показује када му Бог опрашта грехе због којих су други људи бивали сатрвени), у својим Псалмима износи идеју Логоса као идеју личности, као идеју Сина Божијег. Треба знати, такође, да идеја о Логосу Божијем код Јевреја није јелинског порекла и да су идеју о стваралачкој сили Логоса Јевреји имали много векова пре јелинских философа, и сасвим су је другачије поимали; јер, у Библији је реч само о једном и јединственом Логосу а не о логосима. У Масоретској Библији сусрећемо вишезначни израз емер и имрах, који је од стране Седамдесеторице тумача преведен као логос или то рима. Међутим најчешће употребљавани израз је давар који означава сваку реч која излази из уста, свереч, сваку беседу, вест, заповест, захтев, обећање итд. Поменути превод није успео да ову реч у потпуности изрази у свим њеним значењима. Тако да израз логос у Библији треба посматрати као ознаку Божијег Откривења у историји, у смислу средства преко којег Он општи са људима, преко којег Он испољава Своју вољу. У Светом писму Старог завета, видимо два различита контекста употребе овог термина. У првом контексту, Бога открива као Бог – Логос, односно као Бог који говори, који открива, па стога, Јевреји целокупно старозаветно Откривење Божије називају логосима Божијим. Основна карактеристика Логоса Божијег јесте његово натприродно порекло, управо порекло у живом и ипостасном Богу који се открива и општи са Својом творевином. Свкако да је то општење стваралачке природе, тако да се Он, Логос, приказује као стваралачки Логос Божији, као активни и живи Логос Божији, чију улогу описује Давид у Пс. 33, 6. – Логосом Господњим су небеса утврђена. Логос Божији делује непосредно и директно – Он рече и постаде, Он заповеди и показа се – Пс. 33, 9. као и Пс. 148, 5. Дакле, реч и дело чине јединство, – Јер је права реч Господња и свако дело Његово истинито, Пс. 33, 4., - значи, Божија Реч непрестано ствара историју и остаје вечно; непролазна је. У другом контексту, видимо Логос Божији као пророчки логос, управо као Откривење Божије које Он открива изабраним људима. Тиме се, дакле, подразумева све оно што је Бог благовестио кроз усмену и писмену реч пророка. Али, Логос Божији се не пројављује као нека неодређена и расута енергија, већ напротив, као личносни, динамични и конкретни израз Божанске воље. Он увек представља присуство Божије, Његово Откривење. А Откривење Божије је Његова Реч и Његова Реч је увек и Његово Откривење. То и јесте најбитнији сегмент старозаветне логологије; чињеница да је Логос у вези са појмом личности и, у светлу тога, откривење да је Бог личностан, ипостасан. Дакле, својом речју сам се Бог открива; она није само пука и мртва реч Божија, већ напротив, жива, дејствујућа и непролазна; она је укрепљена силом Божијом – Довека је, Господе, реч твоја утврђена на небесима. Пс. 119, 89., Основа је речи Твоје истина, и вечан је сваки суд правде Твоје. Пс. 119, 160. Значи, као што смо већ поменули, када Бог говори Он уједно и нешто чини; Његова Реч је уједно и Божанско деловање; где се чује Логос тамо је и сам Бог на делу. Али, иако глас Божији долази од Бога, ипак се Бог и тај глас не поистовећују. Тим гласом Он открива себе свету, али тај глас није Он. Тај глас, иако је од Бога, ипак има посебност у односу на Бога; глас, припрема, води, он је Логос завета, логос заповести, логос који је деловао на пророке у припремању пута за долазак Месије. Он је био светионик за човека на путу ка спасењу – Реч је Твоја жижак нози мојој, и видјело стази мојој. Пс.119, 105.   Ипостасни Логос се показује као стваралачко Биће, као Биће кроз које Бог говори, делује и спасава. Кроз слово Господње су створена небеса, и кроз духа уста Његових – читаво воинство. Пс. 33, 6. Круну тог оличњења представља Пс.107, 20 – Посла свог Логоса и исцели их, и избави их из гроба њихова. Или још боље у Пс. 2, 7. – Казаћу наредбу Господњу; Он рече мени: Ти си син мој, ја те сад родих. Дакле, видимо појаву једне самосталне Личности која општи са светом, открива Бога и промишља о свету, одржавајући га у постојању и водећи га ка циљу и смислу његовог постојања. Логос, или Божији Логос, био је у свету присутан од његовог почетка, с једне стране кроз логосе ствари, а са друге стране кроз људска бића која су у својој живој логосности облици саме Његове ипостасне иконе, и која су створена са циљем да разумеју логосности ствари у дијалогу са ипостасним Божанским Логосом. На тему присуства и делања Логоса у Старом Завету, св. Максим Исповедник каже да је Логос Божији пре видљивог доласка у телу, долазио духовно патријарсима и пророцима, преобразујући тајне Свога доласка. Да не би оставио људе у неком неизвесном очекивању, које би се без тог и таквог односа, убрзо претворило у извесну митску неизвесност, Логос Божији је учинио очигледнијим своје присуство и  своје дејство у односу са људима, припремајући их за Његово будуће, лично и сасвим јасно деловање у личности Исуса Христа – оваплоћеног Логоса и Сина Божијег. То ће рећи да људи стоје у односу са Логосом као са Ипостасју, али не још као оваплоћеном Ипостасју. Она још остаје изнад људи, мада својим деловањем чини силнијим своје лично присуство и тиме људе поштеђује онога чега се они највише грозе и ужасавају, а то је, несумљиво, бајковита неизвесност једнога мита, који наступајући час смрти чини још ужаснијим утолико уколико је и сам смисао неизвеснији, магловитији. Овим односом и дејством Логоса Божијег та опасност се отклања и замењује надом, вером - поверењем, тако да мит уступа место односу човека са Богом, у којем се свака неизвесност и страх губе. Стога није чудно што је целокупно старозаветно надање и тематика усмерена ка очекивању долазећег Месије, Сина Божијег и Спаситеља света. Међу онима који су тај час препорода и спасења света, захваљујући управо Логосу Божијем, благовестили, битну улогу има цар Давид, који у свом Пс. 2, 12 открива и однос Логоса са Богом. Једном речју, открива да је Логос Божији управо Син Божији – Поштујте Сина, да се не разгневи, и ви не изгинете на путу своме; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њега уздају! Или, још боље, о Њиховом односу проналазимо речи у Пс. 110, 1. Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. Из свега реченог можемо закључити да је Логос Божији у псалмима Давидовим, као и у целокуном Старом Завету, објављиван управо као личност која и преко које Бог општи са светом. Међутим, да Логос није само пука енергија Божија, безлична и нужна, показује сам однос Бога према Логосу и разумевање људи да Бог и Његов Логос нису исто. Тај Логос, иако није исто са Богом, јесте Бог; у прилог томе иде чињеница да у свом поимању Бога и Његовог односа са светом старозаветни човек није познавао посредничке елементе између Бога и света.

Дакле, целокупно старозаветно надање и однос са Богом одише идејом Логоса као личности и Његовим синовством у односу на Бога, као и надом у долазећег Месију као Спаситеља света. Тај однос љубави примером позива делатнике Божије на остварење истог, на подражавање и свакидашњу примену, што је опет етос Пророка и Патријараха. Али и начин на који је сваки човек позван да преображава свет чинећи га, својим животом, не више долином плача већ Радосном вешћу Христовог присуства. Сада и овде а за вечност и у Новом Јерусалиму.

Јереј Угрин В. Поповић

[Guest O.Ugrin]

Мало сам допунио овај свој текст податцима којих се, у моменту завршавања овог дела, нисам сетио а веома су битни за разумевање старозаветне логологије. Пре свега тичу се превода Седамдесеторице и њиховог труда да јудејску мисао интерпретирају тако да буде свим народима разумљива. Но, погледајте и сами ћете видети већ у чему је битност додатих података.

Мир Вам - Угрин

[Guest O.Ugrin]

U principu, porazavajuce je to sto ljudi zaboravljaju, prenaglasavajuci moralni aspekt hriscanskog nacina zivota, koji neretko zatim prelazi u juridicki, sto je apsolutno pogresno, da Zakon nastupa tamo gde je Ljubav odstupila. Sledeca sfera, koja je jos porazavajucija jeste neosvrtanje na stanje straha, koji takodje nastupa kada ljubav odstupi; koje nas, dalje, utvrdjuje u robovskom ili nadnicarskom stupnju hriscanske gradacije napredovanja, ne dozvoljavajuci nam da se ostvarimo kao sinovi, dimenzijom Ljubavi a nacinom Zajednice. Vidite li kako je sve povezano a ovaj zakljucak me je bas prenerazio svojom ociglednoscu, svojom logikom uzrok-posledica nacina... te sam se sam sebi zaista zacudio kako to tako jasno nisam video do sada, a cak sam i pisao o tome... dok je moj skorasnji tekst (posvecen Izidi), bas tu tematiku razmatrao, analizirao... Koliko me ova situacija cudi toliko me i raduje posto po ko zna koji put pokazuje sobom da ako covek krene putem razvijanja i usavrsavanja svakim svojim korakom napreduje i svakom svojom misli je sve blizi i blizi sklapajuci na taj nacin mozaik svog znanja koje, opet, sve vise postaje i sve vise jeste Bogopoznanje, tvorenje Istine koju Zivotom svedoci i to onda jeste Put i to onda jeste Radost, Blaga vest a ka konacnom uskliku - ne, ne zivim vise ja nego zivi Hristos u meni! Mislite o tome.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[w.a.mozart]

            Oče,ovo što pišete je zaista jedan od glavnih postulata našeg odnosa sa Bogom živim...znači ne ispunjavanje pravila već život kroz ljubav i slobodu...ovo dvoje je neodvojivo....ako se sećate,već je bilo prašine oko ovog pitanja kad ste postavili deo iz predavanja v.Ignjatija,tj ne znam dal je sa sigurnošću potvrdjeno da je njegovo....naravno,neki su se odmah pobunili i sumnjali u verodostojnost,što po meni nije bio bitan detalj,mislim to-dal je verodostojno il ne.....zaboravljamo da je Crkva tu da menja nas a ne mi Crkvu tako da se zaista zahvaljujem na pojašnjenjima na relaciji juridičko-moralno i egzistencijalno-ontološko...od toga možemo da živimo u Hristovoj crkvi...to je hleb živi koji sidje s neba a ne moralne norme...njih je i bilo i biće ih.....

naravno,to ne znači da su moralne norme nepotrebne..... crvenilo

[marija]

pročitah i dopunjeno izdanje i nekako mi se čini opet da se vraćamo na osnovu Čovekoljublje, početak, sredina i kraj....i fariseji su ispunjavali zakon ali ljubavi nisu imali...zakon se ispunjava zbog Ljubavi ( odgovornosti i brige)a ne zbog Zakona

volimo one o kojima brinemo

[Guest O.Ugrin]

One su izraz, nesto sto se razume po sebi, kao sto kada kazete da ste sreli Dimitrija nepotrebno je naglasavati da je ziv ili, kada opisujete neki dogadjaj u kojem ste bili akter, nepotrebno bi bilo naglasavati da ste svo vreme disali a srce vam kucalo... neke stvari se podrazumevaju a neke se trudimo da razumemo. Medjutim, nikada necemo razumeti stvari koje treba da razumemo ako se bavimo stvarima koje se podrazumevaju. Meni se cini da covek iz lenjosti i inertnosti, vise podsvesno nego li svesno, odlucuje da se bavi otkrivanjem tople vode posto tu nema licne odgovornosti - ''drugi su kazali'' - za razliku od vlastitog usavrsavanja i razvijanja, koje pocinje introspekcijom da bi se zatim prelilo na druge talasom razumevanja a da se nikada ne bi zavrsilo posto stremi meri Hristovog rasta sto i jeste Radosna vest Poslednje realnosti (Eshatona), koju cekamo i kojoj se nadamo a kojoj se priblizavamo tom uskom stazom na kojoj je prvi korak, ali i preduslov zakoracenja, upravo - licna odgovornost i, na kojem mestu, dolazimo do razumevanja zapovesti, koja ujedno predstavlja i pocetak - Ljubite bliznje svoje kao sebe same - a to znaci spoznati, prihvatiti, osvestiti, ostvariti.... lik Boziji u sebi i onda tek mozemo Taj isti da prepoznamo u drugome a kroz tog drugog, dalje, da prepoznamo i Boga i td i td... da se nikada ne zavrsi.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

P.S. Bravo, Mocarte, vi ste pravo osvezenje...

[marija]

da li je u pitanju lenjost i inertnost ili izbegavanje odgovornosti crvenilo

zar nije mnogo lakše i jednostavnije otkrivati ponovo toplu vodu nego preuzeti odgovornost za modernizovanje ičli čak i pravljenje sistema kojim će naprimer ta topla voda teći

lakše je kupiti kesicu instant supe nego se pomučiti i nabaviti sve sastojke i napraviti od njih domaću bakinu supicu :smiley:

[Guest O.Ugrin]

Da... i ko se zadovolji time bolje nije ni zasluzio. Tako da, sada se doticemo i shvatanja tzv - kazne Bozije! Ko je kaznio coveka koji je svojom lenoscu sebi uskratio zadovoljstvo uzitka u domacoj pilecoj supi? Bog???????????????????????????????????????????????????????????????????? Mislite o tome...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[marija]

D li Bog kažnjava

odgovoriću jednim citatom iz jednog davno napisanog teksta

Znam da Gospod nikada neće dati veće iskušenje nego što možemo podneti.Za nauk.Za put.Da ne idemo prazne duše.I sa svakim dobrom koje dobijemo izbacujemo loše iz duše dok ne napravimo mesta.Za još više dobra.Dok jednog dana duša ne zasija.I postane laka, da je sa lakoćom nosimo.Sa radošću.I verom.Nadom.Ispunjenu Ljubavlju.

Tada će i put biti lak.

I tada ćemo sa lakoćom čupati trnje iz zemlje i čistiti svoj put.

I iz sebe.

Jer od početka stvaranja Ti daješ.I kada uzimaš, tim činom nešto daješ.Uzimaš malo da bi dobili više.I kada uzimaš puno da bi dao malo. to malo je više od onog puno što si uzeo.

Da bi naučili, da bi razumeli.

Ne, Bog ne kažnjava bar ne u onom smislu u i kontekstu kako se najčešće misli kada se izgovori rečenica " kaznio ga Bog"

Ljudima je data sloboda da izaberu dobro ili zlo, od  našeg izbora zavisi i nagrada ili kazna

[trapa]

U principu, porazavajuce je to sto ljudi zaboravljaju, prenaglasavajuci moralni aspekt hriscanskog nacina zivota, koji neretko zatim prelazi u juridicki, sto je apsolutno pogresno, da Zakon nastupa tamo gde je Ljubav odstupila. Sledeca sfera, koja je jos porazavajucija jeste neosvrtanje na stanje straha, koji takodje nastupa kada ljubav odstupi; koje nas, dalje, utvrdjuje u robovskom ili nadnicarskom stupnju hriscanske gradacije napredovanja, ne dozvoljavajuci nam da se ostvarimo kao sinovi, dimenzijom Ljubavi a nacinom Zajednice. Vidite li kako je sve povezano a ovaj zakljucak me je bas prenerazio svojom ociglednoscu, svojom logikom uzrok-posledica nacina... te sam se sam sebi zaista zacudio kako to tako jasno nisam video do sada, a cak sam i pisao o tome... dok je moj skorasnji tekst (posvecen Izidi), bas tu tematiku razmatrao, analizirao... Koliko me ova situacija cudi toliko me i raduje posto po ko zna koji put pokazuje sobom da ako covek krene putem razvijanja i usavrsavanja svakim svojim korakom napreduje i svakom svojom misli je sve blizi i blizi sklapajuci na taj nacin mozaik svog znanja koje, opet, sve vise postaje i sve vise jeste Bogopoznanje, tvorenje Istine koju Zivotom svedoci i to onda jeste Put i to onda jeste Radost, Blaga vest a ka konacnom uskliku - ne, ne zivim vise ja nego zivi Hristos u meni! Mislite o tome.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

????? ??? ?? ????? ????? ???? ?? ?? ?? ?? ???? ? ?????? ???????? ??????? ??? ?? ?? ????? ????? ????? ????? ?? ??? ??? ?????? ???????? ?????? ?????? ? ???? ???? ???? ?? ???? ???????????, ???? ?????, ????? ???. ????? ???????? ?? ????????? ?? ?? ???? ???? (?????) ??? ?? (????? ????????).

[Guest O.Ugrin]

To je dobar primer i hvala vam sto ste ga se setili i sto ste ga podelili sa nama. I, zaista, sta vidimo u tom primeru ako ne upravo to da je odnos sa Bogom pre svega ljubveni a samim tim i licni. Dakle, nema klisea, modela po kojem funkcionise taj odnos, pravila ponasanja, tipskih kvota.... kojima zadobijamo odredjene benificije ili platu na Nebu, sa malim ''depozitom'' na zemlji. Sam Taj odnos jeste plata ako je to odnos ljubavi a on sam jeste apsolutno autentican i razlicit kao i licnost sto je. Zanima me samo zasto nesto tako ocigledno ne moze, ili nece, da se vidi?Jedna zena, moja parohijanka, nedavno je rekla, u kontekstu ovog razmisljanja, izvesnom gospodinu, koji je sagledavao Liturgiju kao nedeljnu obavezu, da ako on moze da ne dodje na Liturgiju nedeljom, ako sebi moze to da dozvoli da mu niko, pa ni Sam Bog, to nece, niti mu, zamera. Jednostavno, sa malo reci, ona je kazala sve a meni ni dan danas nije jasno kako tako ocigledna i jednostavna, pa samim tim i svima prijemciva, Realnost nije svima jasna? Danas mi je samo jasno da mnogima nije jasno... jos uvek tragam za odgovorom - zbog cega. Mislite o tome!

Mir Vam - Ugrin

[w.a.mozart]

valjda ne mogu da veruju da Bog do te mere poštuje njihovu slobodu.......

[trapa]

Мени све то личи на неко паганско наслеђе. Веровање да ће нас неки ритуал спасити. А можда је и немање праве вере која проистиче из живог односа са Богом. Знам човека који је обишао све живе духовнике и манастире по Србији. Он оде да му се очита молитва и са тиме је "његов дуг Богу завршен". Сећам се проповеди једног свештеника која се управо радила о немању праве вере. Помињао је како се неки људи и исповедају и посте и причешћују али кад их питаш о Васкрсењу мртвих они слегну раменима. Или кад им умре неко близак они кажу "шта је згрешио Богу", а не знају да га је Бог узео у најповољнијем тренутку. Доста људи верује у Бога али некако више у смислу постоји тамо негде Неко. А Бог нам је ближи од одеће и од ваздуха. Чини ми се да такви људи из неке савести кажу себи "добро испунићу те неке заповести постићу ићићу у Цркву итд. па ће се ваљда тај далеки Бог смиловати". А уствари они се не труде да заволе Бога, њима Бог као Отац и Пријатељ не треба, њима треба Неко да их уведе у Рај, притом не знају да је имати Бога у срцу тј. љубити Бога, Рај.