Јереј Угрин Поповић

[Guest Izida]

"Najlepse su one reci,koje uzalud trazimo!"Ivo Andric

Oce Ugrine,Vi znate sto mi je bas sada palo na um da Vam ovo napisem. 1502_baby

[Guest O.Ugrin]

A, na ovom mestu, duza verzija...

[Guest O.Ugrin]

СЛУЖБА ИНТЕЛЕКТА

Многи су удови једнога тела, као што су и многи таланти једнога човека. Разуме се по себи да се то односи и на Тело Христово, Којег смо удови и Којем, својим талантима, служимо, руководећи се у служби Њему Његовом сугестијом да - кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.Тако да је то универзални метод напредовања и опхођења у Заједници светих – Цркви Христовој – Телу Његовом; придржавајући га се, ми сопственом свакодневицом, изражавамо приврженост двема Христовим заповестима – Љуби Бога свога и љуби брата свога – чиме заправо и потврђујемо своје утемељење у том истом Телу. И, како, свако ко каже да љуби Бога а мрзи на брата свога, лаже и лицемеран је у свим делима својим, тако и хришћанин разуме да своју службу Богу заправо кроз служење ближњима исказује, потврђује; те, како је однос са Богом основа живота, тако је и служба ближњима потреба једног таквог живота, којим се човек окреће срцем ка Богу а ухом својим ка потребама ближњих, свагда спремне деснице не би ли се нашао брату своме/Богу своме. Ми, дакле, имамо целовит живот ако познајемо Извор живота. Ми познајемо Истину ако хоћемо да будемо њој исти, да будемо њоме и у њој. И, напокон, ми познајемо Бога ако жудимо да будемо као Он и сами живећи за друге, остварујући се са другима и кроз друге. ''Ако тај живот није и наш живот, ми још не знамо Бога. Ми можда само знамо неке чињенице о Њему.'' – закључак је једног епископа, чију службу управо његов интелект изражава, док он сам, својим животом, позива друге том Телу, сведочећи собом Радосну вест Јеванђења Христовог.

Пре свега, треба знати да знање и истина нису нешто концептуално, већ лично. Наша питања: ''Шта је истина? Шта је знање?'' остаће без одговора. Тек када се запитамо: ''Ко је Истина? Ко је извор знања?'', можемо се надати одговору. Имати знање, значи познати Бога. Он је извор и мерило знања. Он је Творац свега, па и човека, његовог разума, моћи размишљања, стварања концепата. Он је Истина и мерило истине, ми познајемо Истину кроз једну истиниту личност Исуса Христа, истинитог Бога и истинитог Човека. То није сазнајна колико творбена истина. Даље, Христа познајемо кроз Свето писмо и Његове сведоке – чланове Цркве, учеснике Предања. Тако и ми заиста познајемо Бога, познајемо Христа, ако живимо по Светом писму. Побожан живот не значи строго поштовање неке прописане листе дозвољених и забрањених делатности, већ тежња да, у својим особеним околностима, суштински (а не формално), живимо онако како је Христос живео у Својим особеним околностима. То је подвижнички живот Патријараха и Светитеља Божијих, на који смо сви позвани; да га остваримо, живећи у складу са својом врлином и са својом посебношћу унутар заједнице причасних.

Бог је Живот. Бог је Љубав. Живот и Љубав су једно исто. Живот је у Љубави и Љубав је животворна. Бог целог себе, све што јесте, има и може, Живот свој, Духа свог – Духа Светога, Духа Живота, Љубави, Мира, Радости и Светости, вечно дарује Сину, изражава себе кроз Сина. Он и ствара све кроз Сина у Духу Светоме. Тако све живи Њиме. Нема другог живота осим Његовог. Живот свакога и свега другог је Његов живот на дар, Његово даровање себе нама.

Вера у то, и живот њоме, прихвата се свесно и вољно и стога мора бити расветљена, објашњена и понуђена; како апостол Павле каже: ''А како ће чути без проповедника?''. Зато Христос опуномоћује своје ученике да буду учитељи, призивајући их да буду Његови сведоци. Бог је открио Себе кроз Сина Свога – лично, Његовим речима и делима – и зато су Његови сведоци призвани да предају ово сведочанство својим животом наредној генерацији да би и они, који га нису срели лично, могли прихватити ту веру сведока као своју. Тако су Хришћани, у сваком нараштају, призвани да буду учитељи – сведоци, пошто целовито обраћење човека и, затим, свакодневно сведочење Вере јесте, у ствари, мерило имања и искрености те Вере.

Начин предавања знања Божијег врло је сврсисходан – саображен је личним и заједничким одликама слушалаца. Тако се сам Христос некада обраћа мноштву људи, некада само једном човеку. Према некима од њих је врло строг, према некима врло благ. Он говори и из чамца, са врха брда, за столом, у синагоги, поред бунара и док хода. Некада даје монолог, некада је у диалогу. Међутим, и једно и друго и треће је у контексту и према моћи те особе. Он се спушта на њен ниво да би је узвео себи. Он има интересовање, бригу и вољу да реши чак и обичне, пролазне проблеме људи, проблеме овога света, најчешће чинећи чуда. Исте речи вреде и за апостоле и за рану Цркву. Апостолима је дат дар говора на језицима људи којима су послати да их уче. Апостол Павле каже да се трудио да Јеврејима буде Јеврејин, Јелинима Јелин, да свима буде шта год је потребно само да би они могли разумети, прихватити и исповедити Јеванђеље Христа Распетога и Васкрслога. Зато су Апостоли призвани да ''науче све народе''. Апологете се, са друге стране, труде да Римњанима, Грцима и Јеврејима покажу новину хришћанске поруке – да је Бог открио себе у људском облику, да је Христос испуњење свих пророчанстава и закона Светог писма, да је Он испуњење и свих дотадашњих добрих тежњи остатка човечанства да пронађе смисао својим мучним, смртним животима у овом палом и пролазном свету; да је Он изнад свих цивилизација, култура и народности. Међутим, прва невоља јавила се већ у 3. веку у Александрији, где су Ориген и Св. Климент основали Школу катихизиса, хришћанске обуке. Њихова је жеља била да пређу границе црквених заједница, изађу у сусрет и понуде основе хришћанског учења – живота, свим оним људима који сами не би ушли у те заједнице, њихове зграде и међу њима и тамо их примили. Међутим, овакав приступ подразумевао је да су неки ученици могли долазити у Школу само ради менталне занимације или ''ширења знања'', без искреног искуства обраћења и сведочења животом вере Христове. Други проблем јавио се у области терминологије – како већ постојећи, суштински неизрецив, живот Цркве, живот као одговор и као сведочанство онога што је Христос урадио за нас и понудио нам собом, описати и изразити кроз јасне доктрине тако да оне буду разумљиве и овим новопризваним слушаоцима. Свеукупно, неколико векова је требало да прође да се одстране сва погрешна учења и тумачења, да се договори, уреди и разјасни богословски речник и да се саобрази све корисно из древног Класичног наслеђа.

Тежња христијанизацији Царства подразумевала је да позив на обраћење треба да буде објављен великом броју људи чије се претходно културно наслеђе (углавном комбинација грчких и римских обичаја, уметности, закона, науке и философије), знатно разликовало од тадашњег живота Причасних заједница. Тако се наметнуло питање да ли то наслеђе треба одбацити. Одговор је опет дат кроз личности; заправо, оне су га собом дале. Велики епископи и светитељи Цркве у 4. веку – Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије из Нисе – били су људи исцрпно научени Класичном знању а онда крштени у одраслим годинама. Они су сматрали да питање није просто - прихватити или не прихватити то наслеђе, већ - зашто и како га прихватити. Имајући у Богу мерило свега, они су свему осталом критички приступали и све што је, у постојећем или преображеном виду, могло бити искоришћено у славу Његову и у служби Његовој Цркви, задржано је. Пример написаног су они сами, пошто су ови светитељи своје способности размишљања, писања и проповедања, стечене у Класичним школама, обилно користили на тај начин. Важан закључак изнетог би био да исправно питање, након свега написаног, није - колико добро је то било за Цркву, већ - да ли је било урађено на најбољи начин, јер је суочење овом наслеђу било неизбежно како би Црква очувала циљ постојања – да се труди да сваког човека уведе у Живот добром вешћу Христовом, а не да се изобрази у екапистичку, себичну, секту.

Пораст броја Хришћана, као резултат доброг одговора Светих отаца на горе постављено питање, захтевао је неку врсту осигурања да ће придошлице заиста бити сведоци Христови. Зато су они, и њихови заложници – кумови, били укључени у дуг процес обуке, који је могао трајати и годинама. У том периоду они су учествовали у првом делу Литургије, Литургије речи, када се читају одређени делови Светог писма, и бивали отпуштани пред део који врхуни Причешћем. Поред темељне теоретско – практичне припреме за литургијски и Светотајински живот Цркве, од полазника – катихумена се очекивало и да одговоре на многа питања везана за њихов свакодневни живот, а од кумова да то загарантују, како би се открило да ли они тим животом Веру, речима изражену, сведоче или оповргавају и уништавају. Процес је довршаван током Великог поста и овенчаван заједничким крштењем на Велику Суботу. Дакле, познати Истину, познати Бога, сматрано је огромном одговорношћу и велика брига поклањана је томе да се осигура пуно и искрено живљење - делање, омогућено тим познањем. Можда највеће постигнуће византијског начина живота, који је уобличен и изражен након иконоборства и саборном потврдом ставова Светог Григорија Паламе, јесте уверење да сваки позив и делатност (књижевност, иконописање, градитељство, декоративна уметност...), све у овоме свету, сва материја, може и треба бити употребљена у славу Божију и служењу човеку – и тако освећена, и да је сваки човек позван на такав приступ и посвећеност, на такав живот у заједништву са Богом и људима.

Сеобама народа са Истока, од 4. и 5. века, источни и западни део Римског царства и Европе подељени су и развијају се различито. Од тада се уводе тумачења Вере страна првобитном и надвременом, а заједничком, тумачењу, виђењу и искуству; недостатак међусобног односа води стварању нових, различитих обичаја и недостатку разумевања. Све то још у околностима политичких и игара моћи резултирало је одрицањем, отцепљењем и изопштавањем у 11. веку, а онда и дубоким отуђењем након 4. крсташког рата у 13. и неуспелог сабора обједињења у Фиренци у 15. веку. Историја Запада после тога изгледа веома сложена и контроверзна – умножавање и убрзавање трендова и епоха: ратови, капитализам, хуманизам, ренесанса, реформација, противреформација, национализам, романтизам, индустријска, технолошка и информациона револуција, конзумеризам, глобализам...Могло би се показати да је неочигледни заједнички елемент или чак извор свих ових наизглед разноврсних покрета и појава постепено отуђење Западног човека од хришћанске Традиције, постепено отуђење његовог дневног живота – међуљудских односа, идеја и делатности – од хришћанског смисла живота и у времену и у вечности, тако да је он данас скоро непрепознатљив.

Човек, поземљени и посрнули, постаје средиште и мерило свега. У богословљу, знање Божије није више лични сусрет са Њим, то јест прихватање Његовог самооткривања, најављеног, протумаченог и описаног у Светом писму и посведоченог од верника. У овом периоду оно постаје плод човековог самосталног рационалног труда. Као што је речено у првом делу овог нашег прегледа, Христос обитава у нама када смо ми укорењени у Љубави. Познање љубави Христове води испуњењу свом пуноћом Божијом, води нашем остварењу као људи, нашем обожењу. Моћи волети као што је Он волео нас је и извор и смисао и циљ знања – деловања. Дакле, још једном, познање Бога је прихватање, образовање, сведочанство, искуство, сарадња и заједништво. А то познање се заснива на интимном односу Бога и човека, човека и човека, човека и Бога а које се, даље, пројектује на целокупну творевину. Чинећи је, на тај начин, делом тог односа и тог сазнања, човек је заправо собом утврђује у Вечности потврђујући себе као господара твари и круне стварања. Веома је битно разумети да оно (познање Бога), није само једнострани, индивидуални, рационални труд, нешто статично и концептуално што се може, а и не мора, усавршавати и остваривати мимо других и насупрот твари. Човек данашњице, међутим, утврдивши се у оваквом поимању Истине и Богопознања, обзиром на позитивистичко васпитање у којем се све процењује и вреднује призмом логике и емпирије, бива затечен граничним ситуацијама живота у којима опредељење за ''свезнајућу науку'' и неприкосновене чињенице, бива расплинуто при сусрету са смрћу. „Биће болесно на смрт“ тада почиње да размишља о животу после смрти и маши. Неостварен однос говори о неоствареном животу као и о неоствареној Истини, која, иако се можда зна, не доприноси ничему јер се није творила, искусила, радила. Интелектуализам тада доживљава свој суноврат а човек остаје сам, уплашен, пред надолазећом катастрофом, пред надолазећим ништавилом.

То је цена коју плаћа човек који не крене путем остваривања у истини и животом по њој, пошто - Истина која се твори јесте Вера која се живи; Нада којој се радујемо са сузом у оку, свесни себе у целости доживљајем Љубави. Љубави, која ослобађа правде и правице и која се протеже у вечност. Вечни однос Љубећег и љубљеног који, даље, пројектујемо на све сегменте сопствене свакодневице, том радошћу позивајући, управо сведочећи правилно Богопознање укључујући на тај начин и своје окружење у Благу вест Христове поуке, бивајући на тај начин стварни учитељи-сведоци Његовог самооткривања. Пошто Богопознање, будући укорењено у самооткривању Божијем, Његовој дозивајућој љубави, јесте нешто незамисливо мимо другог то и боготражитељ једноставно има потребу да ту радост подели са ближњима - ''Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека и брата својега љуби.''

Ново вино и Нови Јерусалим сада јесу ближи, имамо их у предукусу, у поверењу – Вери, као догађају односа и као моделу живљења. Јер Вера и није мање него ли Истина која се Живи и онда она јесте Пут, којим превазилазимо све околности „долине плача“, заокруживши своју мисао у Радосној вести Таворског преображаја потврдивши себе, већ сад и овде, као грађане Неба и житеље Новог Јерусалима.

  Јереј Угрин В. Поповић

[Guest Izida]

Bravo! 0202_238

Ovaj text mora biti postavljen na nasu naslovnu stranu!

[JELENA]

0202_238 319.gif

[Guest O.Ugrin]

Crvenim.... 0202_238

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest Izida]

Oce Ugrine,jeste li Vi videli moj post u ovoj temi,koji sam Vam ostavila 12.oktobra ubrzo nakon ponoci?

[Guest O.Ugrin]

Jesam, jesam...odgonetnuo sam zagonetku, procitao poruku na p.p. Hvala na paznji. Nisam nista pisao jer je proslo nekoliko dana ali da, ganut sam veoma skoro isto onoliko koliko sam i zahvalan.

Bog vas blagoslovio - Ugrin

P.S. Sledeci tekst posvecujem vama a naziv ce mu biti - Veliko se u malom pokazuje.

[Guest Izida]

Nema na cemu!Vi ste to zasluzili!

Nego,sad se ja crvenim. 0202_238

Inace,pre nekoliko dana je na naslovnoj naseg sajta objavljen text,koji je izmedju ostalih divnih ljudi,posvecen i Vama.

https://www.pouke.org/news.php?do=view&id=769&cid=0

P.S.Pisan je u Nedelju slepoga,pre mog dolaska u forum,tako da recenicu "Mislite o tome",nisam prepisala od Vas.Ali,jesam mislila i o Vama,jer mi je Alef vec bio poslao link jedne od mojih omiljenih grupa na fejsu.

[Guest Izida]

Oce Ugrine,mnogo sam ljuta na Vas zato sto ne posecujete moje sestrinstvo u Zenskom kutku.Da vidite samo kako Lazarica kuva divne kafe,Jelena sprema odlicnu hranu,Tanja divno pise...A urednica im pise o tome kako komunicira sa "mrtvim" duhovnikom,posto se ne plasi da ispoveda svoju veru i Svedocenje.Ali,nije mrtav,cim mi salje poruke! Vi mi verujete,je li da?

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1694.0.html

A takodje,sam konstatovala da ne posecujete ni nasu umetnicku radionicu-Kreativni centar.A tu ima tako divnih stvari.Pa,kad nece breg Muhamedu,morace Muhamed bregu.

Ostavicu Vam ovde link od svog bloga,koji sam priznajem zapostavila,jer zelim da pronosim Zive Reci Utehe,koje je i sam Hristos pronosio,pa kad procitate neke moje textice,Vi svratite u Kreativni centar da citate ostale.Svi su bolji od mojih.

http://angelinaristanovic.blogspot.com/

[Guest O.Ugrin]

Odlicno, Angelina, svidja mi se vas blog. Kao da ste jezik naroda koji podseca na svakodnevnu nepravdu i socijalna previranja. Licite mi malo na Isidoru Bjelicu, mislim u tehnici pisanja, ostrini zakljucivanja a opet pitkosti samog teksta. Lepo, nema sta...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest Izida]

Hvala! 0102_laugh Sad svaratite u Kreativni centar da vidite i druge blogove,recimo Tanjin,Tavitin,kao i zapise sa Lazaricinog bloga.Naravno,kad imate vremena.

Btw,ta devojcica T.J. je moja sestricina.

[Guest Izida]

Moj text tik do Vaseg na naslovnoj strani...Kakva cast!O tome nisam mogla ni da sanjam.

Uzivajte!

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=988&do=view

[Guest O.Ugrin]

Ljubazni ste...

[Guest Izida]

Danas nisam.Ustala sam na levu nogu.Sem toga,ja Vama zavidim na umetnosti izrazavanja.A na vokabularu Vam zavidi i Vujaklija.

Inace,mislila sam da se na naslovnu kace samo textovi ucenih teologa.Kad me je o.Ivan prvi put pitao za jedan text ja sam bila tako srecna i ponosna na sebe.I naravno zahvalna Gospodu na talentu,koji mi dade!