Јереј Угрин Поповић

[Guest O.Ugrin]

http://www.youtube.com/watch?v=q7O-dKjnJ00

[Tanja]

RECI D.A.

Jerej V. Popovic 2

[Guest O.Ugrin]

Cime se bavimo a cime bi trebali da se bavimo kada razmatramo pojmove vezane za Liturgiju...

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=dND10YOU3R8

jerej Ugrin V. Popović

PAŽNJA

Mole se mladji svestenici (pozeljna diploma fakulteta, visa obavezno), da mi se jave na p.p. ili na FB p.p. u cilju njihovog angazovanja povodom promocije ''Novog lica Crkve'' sirom Drzave i njihovog ''umrezavanja'' sa slicnima iz Mitropolije.

Svako dobro od Gospoda, želi vam

Vaš,

jerej Ugrin V. Popović

Mitropolija Beogradsko.karlovacka

Internet sekcija

[Изида]

Pomaze Bog,oce Ugrine!bliss jeeee!

  319.gif

[Tanja]

ТРАЖЕЋИ ЖИВОТ

Смрт, као истина палог постојања, уливала је страх човеку од вајкада. Тај сусрет са непознатим као и феномен пролазности са примесама опреза у љубави где последњи атоми егоцентризма војују своју одлучујућу битку тим стахом да не изгубимо тог другог коме смо се дали, напокон одлучивши да том љубављу искорачимо те њоме и предокушамо опит вечности. Но, и опит смрти пре смрти изгубивши тог неког коме смо се дали. Отуда и опрез. Отуда и сва мука палог постојања. У тој невери да та наша љубав заслужује Вечност, заслужује живот... Зато се одбацује и замењује је опрез, са њим и отуђење, као стандард човековог суживота у заједници, дефинисаног Сартровим закључком да: „Други су пакао“. А, како и не би били, када одбацују светлост бирајући таму те само зато што се плаше сумрака одричу се свитања, немајући вере у непролаз светла својим кукавичлуком дају примат мраку. Зато што се плаше да не изгубе тог другог они се неповратно одричу човека, како оног у себи тако и свих оних око себе, бирајући да уместо да се дају том неком, свом неком, они хоће да отимају, грабећи тиме промиле разбрибриге немишља, бивају неспособни да икада више у том другом виде човека те тиме и започиње врзино коло лицемерја и мимикрије, ниских порива и простачких злурадости крунисаних воаеризмом „хлеба и игара“ начина премошћавања те празнине недостатка човека, тог другог, као циља самим тим и извора нашег личног и непоновљивог идентитета. Ту храброст да се искорачи, да се мало ризикује а пуно сазна заменио је уздржани ход опробаних стереотипија док је непоновљива личност уструкнула пред прагматичном индивидуалношћу која је, собом, обележила цивилизацијски ток окарактерисавши га закључком једног другог мислиоца: „Историја је календар злочина“. Но, овај Вајлдовски закључак никако није плод личне резигнације или каквог пацифистичког пренемагања већ јесте медицински утврђена чињеница о страху као корену агресије те и идентичности самих хемијских реакција у организму што страх и агресију чини наличјима једне и исте медаље, идентично као и повезаност господар/роб начина јер ипак, не треба заборавити: робови праве господаре а не господари робове. Али, како ништа није вечно то и такво стање добровољне хибернације не може довека трајати те сву мањкавост поменутих начина изражавају управо те „граничне ситуације“ којима индивидуум схвата сву јаловост свог труда да остане уздржан, да узима уместо да да те да мисли ако тог другог ускрати себе неће себе ни изгубити. У тим „ситуацијама“, које ће Хајдегер тек много миленијума након Каиновог пристајања на половичност начином узимања али не и давања, средства али не и човека, дефинисати као буђење успаване човечности у налету надолазеће пропасти пред којом индивидуум напокон постаје свестан своје слабости, све горчине анонимности и те  илузије посебности, што дистанцом се чува, пожелевши да свој бол открије другом у том моменту схватајући да нема коме. Наш нобеловац је написао: „Рана која се крије тешко и споро зараста“ заборавивши да дода да када настане гангрена, као резултат тог упорног скривања, онда престаје и сам значај те ране откривања. Онда се мора сећи, ткиво је мртво док и за ту ампутацију нам је потребан други што нас поново ваћа том индивидууму, који сам стоји пред том надолазећом катастрофом, тим „последњим непријатељем“, мраком ништавила, уплашен, недоречен, очајан... већ и сам схватајући како је за постојаност нашег имена опет потебан други, неко ко ће га изговорити, ко ће бити довољно храбар да тим позивом ризикује потраживши нас у Вечности. Вечности у којој постоји Лазар у наручју Аваамовом и богаташ наспам њих. Богаташ зна за Лазара, зна и Авраам. Лазар и богаташ знају за Авраама али Авраам не зна за богаташа док он сам није она личност ради које је Лазар „мало ризиковао“ те се тим именом препознао у Вечности, тим истим којим га сада и Авраам зна. Мада и Авраам и Лазар знају за богаташа у оном општем смислу, оних милијарду пре и десет милијарди после дотичног богатуна, који су се сладили немишљем за времена када су рану требали да открију, не да тривијалностима сакривају, сада тим „граничним ситуацијама“ отрежњени схватају да немају човека, да немају тог свог неког ко ће за њих да ризикује пруживши руку у гротло самог пакла будући да им живот, било који облик његовог постојања, једноставно није прихватљив без тог човека, те личности и тог имена... никако именице или придева. Те, зар не рече песник: „Пали смо јер смо паду били склони“ па зар се имамо онда чега стидети у тим ранама палог постојања којима смо као врста рањени. Рањени, не и усмрћени. Пали, не и убијени. Зар то онда само по себи није мотив да се ризикује, пружи рука, открије рана... покаже човек. Човек човеку. Као циљ и као име, личност која више никада није средство и више никада није вук. Која даје и тим давањем узима не тражећи ништа мање до човека као што је и онај, који је узимајући, чини постојаном, дајући јој себе, дефинише као ону која јесте и чијим именом ће разгонити таму ризикујући све док је не угледа.

Тим погледом започиње Вечност...

Јереј Угрин В. Поповић

[bambika]

 

[JESSY]

https://www.facebook.com/pg/DrUgrinPopovic/posts/

 

https://www.youtube.com/channel/UCKYVt5vPXnb7zxXkLg-Fo_A

[sanja84]

U kojoj crkvi sada služi otac Ugrin?