Јереј Угрин Поповић

[Toma]

E cvrc!

A mi imali koncert večeras, i ...

Ne slušah ga.

[Guest O.Ugrin]

Praroditeljski greh, hmmm... svratite na pdf - Duhovna aristokratija - da razmislimo zajedno, kako o njemu, tako i o zivotu bez njega.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

Imam lepu vest za vas. Omogucio sam da se materijal preuzme tako da je pitanje dana kada ce se ovde i pojaviti. Sa obzirom da ni ja nisam cuo emisiju, delim vase nestrpljenje povodom toga....

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

ФЕНОМЕН ПРАЗНИКА

Основна потреба сваког човека јесте потреба да буде срећан а, што је, опет, немогуће мимо другог, његове среће, пошто човек није биће за себе а мимо других већ је он биће у односу, ка другоме и за другога. Човек је човеку циљ, тако да срећа самог човека у многоме зависи од среће људи који га окружују, заправо, срећа тих људи који чине његово окружење дефинише самог човека као срећног човека... или не. Срећу, саму по себи, тешко је дефинисати јер ствар или догађај који једног човека чини срећним не мора нужно и другог човека усрећити што нас упућује на закључак да она није феномен који се налази, тражи, ван човека већ се она проналази, истражује, у човеку и, докле год се потрага базира на спољашњим импресијама дотле се она, срећа, не налази; шта више, човек се од ње одаљује, као и од себе, између осталог. Дакле, срећа је уско повезана са потрагом човека за самим собом, интроспекцијом која почива на потреби човека за Богом, Кога, заправо човек тражи у себи а у другом потврђује, заједницом актуализује. Црква је заједница. Њени празници јесу подсетник таквог животног хода, као што је и Литургија подсетник како проналазак Бога, заправо односа са Њим, није пасивни догађај, нешто што када се нађе, престаје да се развија и нешто што замрзава трагаоца његовим проналаском. Али, можда, баш из таквог погледа на налажење среће срећа и има своје име јер представља каприц, нешто што се не догађа сваки дан и нешто што је идеал који траје докле год траје потрага за њим, у виду именовања нечег што је нада да ће бити проналазак али која престаје оног момента када се на њу наиђе јер је замењује нова и већа. Тако да, срећу можемо поистоветити са циљем, на који, када се дође, престаје да постоји јер не пружа оно што се од његовог проналаска очекивало те бива замењен новим, као и надом, да тај следећи неће бити ефемеран као што ни потрага неће бити трајна већ да ће се једном окончати те да ће човек напокон наићи на оно за чим трага а што, опет, не може именовати а то име, замењује надом, да ће је, када на њу наиђе, онда и препознати, напокон именовати. То је потрага за ''Каменом мудрости'', који, када је био нађен био је и одбачен, јер није био препознат; то је потрага за ''Гралом'', алхемичарска нада... да ''нешто'' постоји, да је то ''нешто'' изван нас и да од тог ''нечег'' зависи и наша трајна срећа која, када буде пронађена, биће и именована пошто ће собом иницирати самог човека у своју тајну те ће он тада бити у стању да је искаже.

Одговорност, као кључ личне среће, јесте пут којим срећа престаје да буде ефемерни догађај, каприц своје врсте, који се догађа мимо нас и на кога ''налећемо'', ако ''налетимо'', и онда учествујемо у њој бивајући инхибирани тим догађајем који суштински од нас не зависи већ смо, ето, просто ''налетели'' на њега. Зато човек планира тај сусрет, то ''налетање'', и зато феномен празника вуче своје корене још од постања света и човека. Та заседа срећи, јесте у суштини свесни чин одрицања од сопства, од одговорности, од среће као животног стандарда бића које се препознало као смислено у свом животном ходу ка Вечности. Да ли се у Едему помињала срећа, односно, да ли то што се она није помињала показатељ да је човек био несрећан у том Врту насладе или је то управо показатељ да је она тај стандард живљења који се подразумевао те се, самим тим, није ни морао помињати као што нико, ако вам пише са Суматре, неће поменути да сунце сија али ће то поменути шапатом човек са Сибира, као неку наду и молитву артикулисану свешћу да тај сунчев зрак и те како значи али да од њега, самог човека, он не зависи.

Сваки дан у црквеном календару јесте именован, одређеном службом, као празник јер представља сећање на конкретну личност, или догађај, која, или који, је својим животом преобразила нужност у слободу, долину плача у Радосну вест, смрт у живот... Нигде се у тој служби не помиње срећа као што се ни не помиње смрт а, опет, у бајкама, са срећним крајем, помиње се срећа али се помиње и смрт. Која је повезаност среће и смрти, црквеног празника и бајке? Реалност. Реалност, јесте та додирна нит, пошто пало постојање има срећу као феномен пролазности и подсетник да све што има почетак има и свој крај а да се моменти безбрижности и удобности живљења везују тек за неке догађаје, обично везане за детињство, или за оне када је, она ''заседа'' људске предаје, имала успеха те уграбила тих пар момената прогласивши их смислом пошто пролазно постојање се тим моментима, тренутцима, исцрпљује јер они изражавају трајност, актуелизују садашњост... То је оно данас, као алтернатива ономе јуче и као нада оног сутра, које реално не постоји али које се презентом именује, идентично оном шапату са Сибира, та молитва трајности као израза немоћи, нус последице свести да тај зрак - од нас не зависи. Смисао, односно, човечији труд да исти у тај трен спакује, представља ту срећу као наду и као каприц живљења, луксуз презента, наду перфекта и деманти футура. Дан смрти је исти као и сваки други, само што краће траје и тај дан јесте трен када се показује истина палог постојања, расцепа између бића и заједнице, између смисла и среће, човека од другог човека па и од њега самога. Подела, пад и, сагледавање других као средстава, отуђење личности од човечности и победа индивидуалности јесу иницијатори увођења појма ''срећа'' у вокабулар човековог постојања, постојања на смрт. Тај ход ка ништавилу, као показатељ победе природе над личношћу, општости над конкретношћу, среће над животношћу... јесте бесмисао, изражен апсурдом да смо рођени да би умрли и представља тужни осврт над човечијом судбином те у њему нема места срећи, као перманентном, управо животном, стандарду бивства, нечему што се по себи разуме ако се говори о сусрету Бога и човека, тог загрљаја личности, који се остварује у Вечности; Вечним добрим битијем, као свести о животу као дару, као Радости постојања бића окренутог ка Богу, животу у односу са Творцем од Којег је и потекао, од Којег је и дарован. Дар се тада поистовећује са срећом, пошто срећа изражава наш доживљај тог дара и јесте израз нашег сусрета са њим, наше свести о њему, тако да се срећа преплиће са животом ако ли се има свест о њему као дару и као трајности, као нечему што никада неће престати. Реалност, која је последица свести о животу као дару и животу као трајном моделу постојања, поистовећује се са срећом пошто представља Радост, Радост сусрета Бога и човека. Црквени празници, као алтернатива људским бајкама, рођенданима, овим или оним ''заседама'' логике палог постојања, јесу подсетник да срећа представља и јесте стандард живљења, не каприц ових или оних ''налетања'', нешто што се у себи мора препознати не би ли се градило у односу на друге, оприсутњујући личност као израз покајања, трајног преумњења, опет, као последице одлуке да од нас зависи и да својом вољом изабирамо Бога, заједницу са Њим, као извор, циљ и мотив нашег постојања, постојања ка другом и ка Вечности. Смисао, као степен нашег узрастања у мери раста Христовог, јесте циљ ка којем страмимо и у којем се остварујемо на том путу Вечног доброг битија, где не чекамо да циљ ''налети'' на нас да бисмо га именовали или разумели, већ схватамо да Он, Пут, јесте циљ по себи, пошто представља процес и једну сасвим другачију реалност у којој учествујемо не чекајући да некуд стигнемо, не би ли се радовали проналаску себе у другоме, већ тог другог у себи проналазимо на том Путу те заједницом актуелизујемо Пут као одредиште, разумејући да Он Сам јесте циљ пошто је Истина и јер представља Живот, Живот као дар и, Живот, као циљ.

Ја сам Пут, Истина и Живот – упућује нас на ту другачију реалност, у којој се циљ и Пут ка циљу поистовећују, јер представљају узрастање у мери Христовог раста, напредовања у Истини, живљењем по Њој и у Њој. Много је станова у дому Оца Мојега - још једно је сведочанство Пута који је циљ јер представља Истину која је Живот. Истину о Животу као дару и сусрету као Вечности – Загрљају Бога и човека, једне личности са другом личношћу, чији епилог није чињеница да ће ''живети срећно и дуговечно до краја свог живота'', већ Истина да ће свој однос остваривати у Вечности док се срећа нигде не мора поменути зато што се подразумева и јер јесте изаз нашег прихватања Живота као дара а која се самим тим животом изражава и њиме подразумева.

Јереј Угрин В. Поповић

[Милан Меденица :)]

емисија радиа Слово Љубве Православни Мисионар је постављена за онлајн преслушавање и скидање овде:

https://www.pouke.org/audio.php?cid=578

извињавам се за кашњење, кривица је само моја.

[Tanja]

Kada umre strah iznikne zivot. Mada znam da nije kulturno, a mozda bas ni preterano pametno, citiracu

sebe :

Gazim pustinjom, stepom nepreglednom Tebe pevajuci! Praznik je prihvatiti dar danas, sutra... zauvek.

[w.a.mozart]

citat je super...a fenomenalno zvuči i -citiraću sebe  0104_cheesy

[Toma]

Preporučujem za slušanje.

Edukativno i iskreno.

I muzika - osveženje za mene.

емисија радиа Слово Љубве Православни Мисионар је постављена

за онлајн преслушавање и скидање овде:

https://www.pouke.org/audio.php?cid=578

[Toma]

https://www.pouke.org/audio.php?cid=578

Док радите нешто уз шта можете слушати музику - препоручујем

да одслушате ово.

И током другог слушања нађох понешто то ми је промакло први пут....

[Милан Меденица :)]

ево данас стигох и ја да је преслушам.

врло едукативно за сваког ко се ломи и тражи пут у веру, али и за оне који имају ''минули стаж'' у Цркви. 0110_hahaha

[marija]

Ne umem, ne znam. Eto reči koje se veoma teško izgovaraju, eto istine koja se jako teško priznaje, još teže prihvata. A ipak nije suština u znanju i umeću, već u mudrosti. To su različite stvari. Gonjeni strahom da ne zaostanemo, hteli bismo da sve znamo, sve umemo, sve možemo. Plašimo se da nas ne preteknu, ne ostave za sobom, da se ne uzdignu iznad nas. Zaboravljamo pritom da i drugi, kao i mi, znaju i umeju malo, ponajmanje oni koji se najbezobzirnije laktaju, najviše prse, najbučnije galame.

Civilizacija u kojoj živimo nametnula nam je nadmetanje kao bit i cilj života. Besmislica. Svako ljudsko biće ima vrednost po sebi i za sebe. Te vrednosti su neuporedive.

Ljudsko znanje i ljudske moći su ograničeni.

Mudrost ne počiva na sveznanju i svemoći. Mudrost počinje sagledavanjem i prihvatanjem vlastitih ograničenosti, vlastitog neznanja, vlastite nemoći.

Sakupimo hrabrosti da sebi bar ponekad kažemo - ti to ne umeš, ti to ne možeš, ti to ne znaš - i napravićemo veliki korak napred.

[И.стојковић]

Ne umem, ne znam. Eto reči koje se veoma teško izgovaraju, eto istine koja se jako teško priznaje, još teže prihvata. A ipak nije suština u znanju i umeću, već u mudrosti. To su različite stvari. Gonjeni strahom da ne zaostanemo, hteli bismo da sve znamo, sve umemo, sve možemo. Plašimo se da nas ne preteknu, ne ostave za sobom, da se ne uzdignu iznad nas. Zaboravljamo pritom da i drugi, kao i mi, znaju i umeju malo, ponajmanje oni koji se najbezobzirnije laktaju, najviše prse, najbučnije galame.

Civilizacija u kojoj živimo nametnula nam je nadmetanje kao bit i cilj života. Besmislica. Svako ljudsko biće ima vrednost po sebi i za sebe. Te vrednosti su neuporedive.

Ljudsko znanje i ljudske moći su ograničeni.

Mudrost ne počiva na sveznanju i svemoći. Mudrost počinje sagledavanjem i prihvatanjem vlastitih ograničenosti, vlastitog neznanja, vlastite nemoći.

Sakupimo hrabrosti da sebi bar ponekad kažemo - ti to ne umeš, ti to ne možeš, ti to ne znaš - i napravićemo veliki korak napred.

Читав овај цитат, ако се сеја у Христу не љути, потписао бих са потпуном одговорношћу..али читав, без изузетка у написаном, и без изузетка у односу на личност.....Додао бих само. да је огледало најбољи  и најискренији пријатељ...

У огледало ћу погледати одмах...из срца искреног желим свима да учине исто....

klapklap

klapklap

klapklap

[Tanja]

У недељу, 14.03.2010. у термину од 15.00 до 17.00 у емисији "Реч пастира", на фреквенцији 107.3-радио станица "Слово љубве"- гостоваће, један од администратора, о. Угрин В. Поповић. Потрудићемо се да снимимо и наравно "Ширимо даље". 0409_feel

[Guest свештеник Иван]

Нема нам дуго о. Угрина.

Водице...  0104_cheesy

[И.стојковић]

Богу хвала, можемо слушати о.Угрина на

http://www.slovoljubve.com/

кроз обичан винамп,тако што кликнемо на "слушај радио"

Па хајде да слушамо.....

0442_feel

:cheesy2: