Уликс Фехмиу: Глумити у Америци је лутрија

[Милан Ракић]

Још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца, већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу...

Моја сећања на Пулу везана су за 1980. годину када је мој отац, као председник фестивалског жирија, наградио Златном ареном „Петријин венац” Срђана Карановића, а ја сам спавао по столовима и столицама све док се покојни Бата Стојковић није сажалио и аутобусом ме одвезао до маме у Нови Винодол – каже за „Политику” Уликс Фехмиу.

Први пут се публици у Арени као глумац поклонио тек синоћ и то захваљујући босанскохерцеговачком филму „Наша свакодневна прича” Инес Тановић, у којем игра главну улогу.

Уликс Фехмиу, син легендарног Бекима и Бранке Петрић, супруг глумице Снежане Богдановић, већ дуго живи у Њујорку, бави се производњом хлеба за шта каже да је „хлеб наш насушни, јер од тога у Америци живимо”, док у Београду, Србији и у региону повремено борави бавећи се оним за шта га је бог створио – глумом.

• Живот вас је одвео на далеки пут, у други свет, али ипак нисте побегли од себе као глумца?

- Очигледно да не. Никада нисам престао да се осећам глумцем, то је просто део мене и то не бих ни умео да вербализујем, иако је постојао један кратак период размишљања о томе, на самом почетку мог и Снежаниног живота у Америци.

• У глумачкој породици сте и порасли, глума је у крви?

- Може и тако да се каже. Међутим, Снежана није одрастала у глумачкој породици па опет делимо ту заједничку глумачку судбину. То је једноставно тако.

• Када се наши уметници, глумци, определе за живот у САД обично покушају да и тамо остваре каријеру, је ли то био и ваш случај?

- Ми смо прво пет година живели на том предивном полуострву Кејп Каду, јужно од Бостона, где нисмо ни покушавали да се бавимо својим послом. Када смо прешли у Њујорк врло брзо нам је постало јасно да за нас који верујемо да су позориште и филм пре свега уметност, тамо баш и нема места, јер је све производ и све се продаје. За нас је та спознаја како се тамо приступа послу и квалитету посла била прилично болна. У Америци бавити се глумом је лутрија чак и за онога коме је енглески матерњи језик. Снежана је имала у неколико наврата велике шансе да заигра у неким озбиљним пројектима, а ја нисам био у таквим ситуацијама.

• Ипак сте и тамо одиграли неке улоге?

- Па сваки њујоршки глумац тамо мора да прође кроз неку од епизода чувене дуговечне серије „Закон и ред” (Low&Order). Ха, ха, ако си глумац у Њујорку и не играш у серији која се снима 20 година и има по 100 епизода годишње, онда стварно не постојиш. Ха, ха! Ипак, и Снежана и ја смо увек више размишљали о томе како да се бавимо својим глумачким животом некако квалитетније него што нам та средина у којој живимо дозвољава. Свој глумачки живот смо наставили у Београду у који често долазимо. Прво са представом „Дипломац”, заједно са нашом другарицом продуценткињом Миленом Тробозић Гарфилд, а наставило се и са филмовима и телевизијским серијама.

• Улогом у филму „Устаничка улица” Мирослава Терзића некако сте најбоље показали колико недостајете филму у Србији?

- Хвала, али веома сам свестан тога да оног кога нема без њега се може. Нико за то није крив, али је то просто тако. Ако имаш креативну турбину у свом стомаку наћи ћеш начин да то испољиш. С друге стране, у Србији се мало ради, наша продукција је мала. Наравно да бих волео више да радим и да ме зову чешће, али ипак има значаја и то да сам у последњих 10 година од Новковићевог филма „Бели, бели свет” до данас одиграо неких шест улога у домаћем филму.

• Ви сте и продуцент новог филма Мирослава Терзића?

- Да, ускоро почињемо да снимамо. Милена Тробозић Гарфилд и ја смо продуценти, а Снежана игра главну улогу. Имамо копродуцента у Словенији, добили смо средства из Еуримажа и на конкурсу Филмског центра Србије. Продукција ме занима у креативном смислу, даје ми и додатну одговорност према свим учесницима у пројекту. Филм ће се звати „Шавови”, инспирисан је истинитом причом једне од жена која тврди да јој је дете украдено из породилишта, а њој саопштено да је умрло. Терзић је за ову причу на веома актуелну тему урадио темељно истраживање, али наравно да је филм фикција. Уз то, крећем и у снимање дебитантског дугометражног филма Маше Нешковић „Најдужи лет на Земљи” у којем имам једну од улога.

• Да ли је у вама икада постојао онај нагон да као глумац треба да надмашите свога оца Бекима?

Деца увек желе да надмаше своје родитеље и претпостављам да сваки син има неку врсту такмичарског духа у односу на свог оца. С друге стране, још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу. Јасно ми је било да са свим тим не треба да се такмичим већ да све користим као добар животно-професионални тренинг са тако јаким спаринг партнером. То је као да вам је спаринг партнер Тајсон, знате да нећете бити тако добар боксер као он, али је од огромног значаја што сте са њим тренирали веома често.

„Скупљачи перја”, породична судбина

• Недавно је обележено пола века од настанка „Скупљача перја” у којем је ваш отац остварио незаборавну улогу Белог Боре?

- Много ми је жао што нисмо могли да присуствујемо пројекцији филма у Кану, али је наша ћерка Ника, која има 22 године, управо тада дипломирала. Међутим, њој се десило нешто незаборавно, готово судбинско. Како је она поред студија међународне политике увек била заинтересована и за филм и камеру, на факултету је упознала колегиницу Жулијет коју је замолила да јој буде глумица у једном малом пројекту.

Разговор између њих две је текао овако:

„Одакле си ти пореклом, шта раде твоји родитељи”– питала је Жулијет Нику, а када јој је моја ћерка одговорила, девојка је узвикнула:

„Па и моја мама је из Београда! Јеси ли ти чула за филм 'Скупљачи перја'?”.

„У том филму главну улогу игра мој деда!”– рекла је Ника, а Флоранс узвикнула:

„А мој деда га је режирао!”.

Испоставило се да је Жулијет унука сестре Саше Петровића и чак веома на њега личи! Саша је за глумца узео мог оца, а сада моја ћерка као глумицу ангажује његову унуку. Невероватно! И то на једном колеџу у шумовитом Вермонту...

Дубравка ЛАКИЋ, ПОЛИТИКА