MANASTIR TUMAN

[ribar]

Manastir Tuman lociran je u "dražestnoj dolini planina golubački" na obali istoimenog potoka. Za ime manastira vezano je nekoliko predanja vezanih za ime Miloša Obilića, proslavljenog junaka epskih pesama kosovskog ciklusa. Po tim predanjima Miloš, koji je vojvodovao u ovom kraju sa dvorcem u obližnjem selu Dvorištu, u lovu je nehotice smrtno ranio pustinjaka Zosima Sinajita, koji se podvizavao u obližnjoj pećini. Kada htede da ga ponese vidaru na lečenje, pustinjak odmahnu i reče: "Tu mani!" tj. nema leka - pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže zadužbinu - manastir u koji polaže Zosimove mošti, ali u jeku radova stiže knežev poziv da pođe u boj: "Tu mani, pa dođi na Kosovo!" Od dvostrukog uzvika "Tu mani!" manastir dobija ime Tuman. Cela priča nema istorijskog osnova, jer je Miloš Obilić bio tako sitan plemić da savremeni izvori uopšte ne beleže odakle potiče, a danas ga svojata nekoliko mesta u Srbiji (Pocerje, Kosovo, Novi Pazar), dokazujući da je baš njihov. Pored Tumana, narodno predanje pripisuje Milošu crkvu u Kiseloj banji kod Podujeva i manastir u Kormanu kod Niša. Mi čak nismo sigurni da se on zvao Miloš (K)obilić, jer pisanje turskih hroničara, da je "Murata ubio srpski plemić Biliš Kubila" protumačeno je kao turska transkripcija imena Miloša (K)obilića. Ustvari radi se o igri reči. Izraz "biliš kubila" znači "Onaj koji zna zadati udarac". Dakle, "Murata je ubio srpski plemić koji zna zadati udarac". Bio to Miloš Obilić ili ne, očigledno je "znao zadati udarac", a nas ostavio u dilemi po pitanju njegovog porekla. S druge strane, sa mnogo se više osnova ime Tuman može dovesti u vezu sa korenom grčke reči tj. grob, ili pak timvos sa korenom latinskih reči tumulo - ukopati i tumulus - grob, tumulo inanis - prazan grob (kenotaf), što bi u svakom slučaju ukazivalo na postojanje nekog groba iz antičkih odnosno rano hrišćanskih vremena. Ne treba odbaciti ni pridev tumulosus - humovit, bregovit, jer je ovaj kraj zaista takav. Možda poreklo imena treba tražiti i izvan Balkanskih predela, jer u Jermeniji postoji manastir istog imena, a kod Rusa prezime - Tumanski i Tumanov. Neka veza svakako postoji.

Ne znamo ni vreme izgradnje manastira niti njegovog ktitora. Pomen o njemu ne pojavljuje se u dokumentima iz vremena srednjevekovne države, pa ga nema ni u prvim turskim popisima. Tek popis iz 1572-3. godine, beleži dva manastira svetog Arhangela u nahiji Pek. Jedan od njih se identifikuje sa Tumanom. Popis ne određuje bližu lokaciju manastira niti daje brojno stanje monaha, već samo njegovu novčanu obavezu od 160 akči koju plaća sultanovoj blagajni. Popis iz vremena sultana Murata III određuje lokaciju manastira "kod sela Tumana". Ovaj popis pruža nešto više podataka: u manastiru žive dva monaha, a godišnja davanja dostigla su zavidnu cifru od 1.512 akči, što govori da je manastir imao solidan zemljišni posed i prihode. Svakako da je na položaj i stanje Tumana povoljno uticala obnova Pećke patrijaršije pod Makarijem Sokolovićem. U drugoj polovini XVI veka nastalo je u ovom manastiru jedno književno delo, tzv. Tumanski apokrifni zbornik koji se danas nalazi u arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu. Nismo u prilici da čitaocima predočimo kako je manastir proveo XVII vek, šta je preživeo u vreme Bečkog rata i seobe Srba pod Arsenijem III, jer ga izvori ne pominju, pa se pretpostavlja da je tada opusteo. Izvori su malo izdašniji tek u prvoj polovini XVIII veka, tj. u vremenu austrijske okupacije severne Srbije. Po izveštaju Maksima Ratkovića, egzarha beogradskog mitropolita, manastirska crkva je "stara crkov" zidana od kamena, sa svodom od kamena a pokriven ciglom. Priprate nema. Ostali opis govori o krajnjem siromaštvu, jer nema ništa od bogoslužbenog inventara, čak ni putira ni diskosa niti kadionice ni kandila. Samo dve bele odežde, jedan oktoih, jedan trebnik i "zakonik rukopis srbski, svetogorac kaluger pisal". Osim monaha Isaije, rodom iz Hercegovine, učesnika crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima 1735. godine, drugih monaha nema. Izdržavao se od manastirske parohije koju je činilo 30 domova.

U vreme Kočine krajine, manastir je paljen od strane Turaka. Po pisanju Joakima Vujića manastir je obnovljen i manastirskoj crkvi je 1797. godine dozidana priprata, pa je dužina crkve sa pripratom i oltarom iznosila 53 stope a širina i visina bile su podjednake - po 19 stopa. Stradanje Tumana se ponovilo u vreme Prvog srpskog ustanka, a obnovu je dočekao u vreme kneza Miloša. Zasluga za to pripada Pavlu Bogdanoviću, knezu požarevačke nahije. On je, sa ostalim priložnicima, podigao 1826. godine kelije manastirske, kako svedoči natpis na njima.

Manastir je u prošlom veku imao 15 hektara obradive zemlje i oko 400 hektara šume. Zemlja je donosila mali prihod, ali je proređivanje šume izdržavalo manastir, jer je bilo orahovih i hrastovih stabala debljine 1,5-2,0 m koji su korišćeni za izradu železničkih pragova. Prihod je dopunjavala zakupnina od kafane koju je manastir izdavao u najam i vodenica potočara. Godine 1879. zemljotres je rastresao manastirsku crkvu koja je na nekoliko mesta "prepukla", kao i sve ostale manastirske zgrade, na kojima se pojavilo mnogo opasnih pukotina. Okružni inženjer je posle pregleda i snimanja situacije, podneo izveštaj da ne vredi popravljati nijednu zgradu, jer je sve toliko nesigurno i trošno da neće dugo trajati. Pošto nije bilo novca da se sve sruši i iznova podigne, izvršena je 1883. sanacija pod nadzorom inženjera Čermaka, a Nestor Bosiok izradio je novi ikonostas za 15 cesarskih dukata. Ipak, 1910. godine srušena je crkva jer je bila sklona padu i ugrožavala vernike. Balkanski ratovi (1912-13) i Prvi svetski rat (1914-18), odložili su izgradnju nove crkve, pa je sadašnja crkva podignuta tek 1924. godine.

Godine 1934. u Tuman je preseljeno rusko monaško bratstvo iz manastira Miljkova. Od 1966. godine Tuman je ženski opštežiteljni manastir.

CRKVA svetog arhangela Mihaila, zidana je u srpsko-vizantijskom stilu, sa fasadom dinamično raščlanjenom lukovima i kordonskim vencima, a bogato ukrašenom dekoracijom u formi rozeta i šahovskih polja. Oltarska i bočne apside, iznutra polukružne, spolja su petostrane sa okruglim prislonjenim stubovima na uglovima, povezanih lukom. U timpanonu su postavljeni okrugli prozori sa kamenom rozetom, okruženi dekoracijom u formišahovskih polja. Nad centralnim delom naosa uzdiže se četvorostrano postolje na koje je položen osmostrani tambur kupole. Na stranicama tambura kupole nalaze se dugi uzani prozori, a nad pripratom nalazi se, od kupole nešto niži, četvorostrani zvonik sa biforama na svakoj strani. Krovni pokrivač je limeni. Spoljašnja fasada je sa dva kordonska venca podeljena na tri pojasa, sa prozorima u srednjem. Prozori na priprati su dvodelni, dok su ostali jednodelni. Glavni ulaz se nalazi na zapadnoj strani, a sporedni na severnoj pevničkoj apsidi. Unutrašnjost crkve je pre par godina živopisana. Ikonostas je nizak, sličan srednjevekovnim, tako da ne zaklanja živopis u oltarskom prostoru. U naosu crkve se nalazi kivot sa moštima svetog Zosima Sinajita.

VELIKI KONAK (23h9m) podignut je 1935-7. godine za potrebe uvećanog bratstva. U prizemlju se nalazi 11 malih kelija za monahe, a na spratu kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice, prostorije za episkopa, duhovnika kao i radionica.

MALI KONAK je podignut od materijala starog konaka u stilu moravske seoske kuće, ima samo kuhinju i dve sobe za goste.

ISPOSNICA prepodobnog Zosima Sinajita nalazi se u pećini i čine je dve prostorije.

Iznad nje se nalazi i KAPELA PREPODOBNOG ZOSIMA SINAJITA.

Duhovnik: prepodobni jeromonah Danilo (Andrejić).

Nastojateljnica: visokopredobna igumanija Serafima (Petrović).

www.spc-altena.de/latein/ebene02/eb8_hs8_us130.html

[ribar]

Manastir Tuman, u okolini Golupca

Zadužbina Miloša Obilića

O manastiru Tumanu (ili Tumane, kako se u narodu češće čuje), malo ima pouzdanih pisanih podataka. Smešten je u živopisnom predelu nedaleko od Golupca (9 km), okružen prelepom šumom, a ispod njega protiče reka Tumanka. Hram je posvećen Svetom arhangelu Gavrilu, a njegovo osnivanje se vezuje za Miloša Obilića. Prve podatke o manastiru daje u prvoj polovini 18. veka Maksim Ratković, egzarh mitropolita beogradskog.

O manastiru su pisali Joakim Vujić, Todor Vlajić i drugi. Pada u oči objašnjenje imena manastira. Ne znajući šta znači reč tuman narodni pripovedači su je raščlanjavali i dobijali izraz „TU MANI“, odnosno „tu ostavi“. Naime, postoje u narodu dve verzije o postanku imena manastira i obe su vezane za Miloša Obilića. Po prvoj od njih, manastir je zidao Miloš Obilić kao svoju zadužbinu, neposredno pred Kosovsku bitku. Kada su radovi stigli do prozora, knez Lazar je pozvao Miloša i poručio mu: Tu mani zidanje manastira, skupljaj svoje Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju. Po poruci i rečima kneževim, tu mani zidanje, narod je manastir nazvao Tuman. Po drugoj verziji, Miloš je u lovu nehotice smrtno ranio isposnika Zosima Sinaita, koji se podvizavao u kamenoj pećini. Predanje dalje kazuje da je teško ranjenog Zosima Miloš poneo na leđima svome dvoru da mu ukaže pomoć. Svetitelj, videći da mu se primiče kraj, zamoli Miloša da ga ostavi i kaza mu: Tu me mani, tu me ostavi, da mirno umrem. Na njegovom grobu Miloš je u znak kajanja, počeo zidati manastir koji kao što je poznato, nije uspeo završiti. Po rečima svetiteljevim ili kneževim, svejedno, narod je ovaj manastir nazvao Tumane. Ono što je činjenica je da je gradnja manastira započeta pred Kosovsku bitku, da je njegov ktitor bio vojvoda kneza Lazara, da je manastir dovršen pred sam Kosovski boj ili ubrzo zatim, i da je u blizini tog manastira živeo isposnik Zosim Sinait.

Novija istorija manastira

Prvobitnu crkvu manastira Tumana spalili su i porušili Turci posle Kočine krajine 1788. godine. Na temeljima ove crkve izrasla je nova u prvoj polovini 18. veka. Manastir je kao i ostali manastiri u Prvom i Drugom srpskom ustanku bio spaljen i razoren, a obnovljen je u doba kneza Miloša Obrenovića, trudom i zauzimanjem Pavla Bogdanovića, oborkneza golubačkog. Godine 1910. manastir je tajno miniran na crkveni praznik Cveti od strane tadašnjeg predsednika opštine(?!). Od detonacije su samo zidovi popucali, a narod se u strahu razbežao. Ubrzo posle toga, po nalogu okružnih vlasti iz Požarevca, manastirska crkva je srušena do temelja, a zidanje i osvećenje crkve u novom ruhu završeno je 1924. godine. Crkva je sad podignuta u srpsko-moravskom stilu, sa kubetom i osnovom temelja u znaku krsta. Ikonostas je ozidan od kamena 1991. godine, kada je i crkva freskopisana.

Prvi monah čije je ime sačuvano u istorijskim dokumentima je Isaija. On je, kao namesnik, predstavljao manastir Tuman na velikom crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima 1735. godine. U novijoj istoriji bitno je spomenuti rad jeroshimonaha Pahomija. Jeromonah Petar Novaković (kasnije jeroshimonah Pahomije), postao je starešina manastira Tumana 1946. godine. Na čelu uprave manastira ostao je do 1952. godine. Jeromonah Petar je obnovio isposnicu svetog Zosima. Primivši veliku shimu povukao se u isposnicu gde je završio ovozemaljski život 1965. godine. Sahranjen je na manstirskom groblju.

Na predlog Episkopa braničevskog Hrizostoma, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je 1966. godine  pretvorio manastir Tuman u ženski opštežiteljni manastir. Manastir danas poseduje objekte za smeštaj sveštenika i druge ekonomske zgrade (veliki konak, mali konak, štalu za krave, staju za ovce, senjak za stočnu hranu, koš za kukuruz).

Sinaiti u Srbiji

Pojavu kaluđera sinaita kod nas uslovila je najezda Turaka iz Male Azije i njihova osvajanja na jugu Balkanskog poluostrva. Upravo, krajem XIV veka, usled turskog osvajanja grčkih i bugarskih teritorija, odmah, dakle, po padu Jedrena (1368) i bitke na reci Marici (1371), jaka monaška oaza u Paroriji, došla je sa Sv. Gore Atonske i sa Sinaja u strahu od nekrštenog zavojevača iz Azije u naše krajeve. Ovi monasi istočnog kova, svetog i uzvišenog isposničkog života, pređoše u tada još slobodnu srpsku državu, u kojoj je vladao knez Lazar. Poznati pod imenom „sinaiti“, ovi monasi zaposedoše srpske gore i planine, nastaniše se po teško pristupačnim pećinama i - pretvoriše ih u svoje isposnice! Svojim, pak, molitvenim i strogo isposničkim životom, ubrzo skrenuše pažnju na sebe. Glas o njima razli se kao voda i, bez uveličavanja, može se reći: u jednom posebnom vremenu, oni osmisliše i opravoslaviše krajeve u koje su došli!

Predanje je sačuvano samo o nekim od njih, upravo o svega sedam sinaita u ovim krajevima. Iz oskudne građe o sinaitima kod nas u mogućnosti smo bar pobrojati imena poznatih nam sinaita. Sem prepodobnog Zosima, sinaiti su bili: prepodobni Grigorije Gornjački, prep. Martirije (u Rukumiji), prepodobni Danil(o) u Blagoveštenju u Ždrelu, prepodobni Sisoje (manastir Sisevac), prepodobni Romilo (Ravanički) i prepodobni Roman Đuniski.

Isposnica Zosima Sinaita

Prilikom popravke manastira 1936. godine pronađene su mošti svetog Zosima Sinaita. Bile su pod pločom kraj koje su klečali vernici vekovima i molili se ovom svetitelju. Više od pet vekova kosti su bile pod zemljom, u vlagi, a da nisu istrulile, nego su sačuvale čvrstinu i težinu, čiste zlatno žute boje, bez ijedne mrlje. Mošti su stavljene u omanji ćivot, i izložene u crkvi ispred oltara, sa desne strane, gde se i danas nalaze.

Predanje najviše vezuje svetog Zosima za pećinu Kamenicu, dvadesetak minuta hoda jugoistočno od manastira, u brdu, gde je on živeo i molio se. Narod je i danas zove Isposnica svetog Zosima. Isposnica je u stvari dvodelna pećina u ogromnoj šupljikavoj steni od kamena peščara. U jednoj od ovih pećina, sveti Zosim je živeo svoj usamljenički život, brinući sam se o sebi, a u drugoj se molio Bogu.

Isoposnica je pedesetih godina prošlog veka adaptirana u kapelu, kada se i njen obnovitelj, velikoshimnik sabrat manastira Tumana, Pahomije, poput Zosima, odlučio na usamljenički život. Na južnoj strani od isposnice, iza stene izvire dobra i hladna voda. Narodno verovanje pripisuje ovoj vodi posebnu svetost i lekovitost za bolesti očiju i glave. 

                                                                                                            Željko Miljanić

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/927/tekst/zaduzbina-milosa-obilica/print/lat

[ribar]

[ribar]

[antipa]

Na predlog episkopa Braničevskog Hrizostom,Sveti arhijerejski sabor je 1966g. pretvorio manastir Tuman u ženski opštežiteljski manastir.

Za nastojateljicu postavljena je monahinja Fotina odmah po dolasku u manastir Tuman mati Fotina organizuje izgradnju malog konaka .Njeno sestrinstvo sačinjavale su sledeće sestre igumanija Suzana1900/1975, monahinja Tekla , mon.Varvara, monahinja Gavrila(Arandjelović)(1940/2009)

Započetu gradnju konaka završava igumanija Lukija sa sestrama , mati Lukija rodjena je u oklini Požarevca 1910g.zamonašila se u manastiru Nimnik ,igumanski čin dobija 1974g. upokojila se u manastiru Tumanu1986g gde je i sahranjena.

Mati Lukiju nasledila je mati Matrona (Nikolić)(1913/2001) upravljala je manastirom od 1986 do 1997god.  kada se povukla sa položaja igumanije , kako su to pojedinci tvrdili ,, Zbog starosti i bolesti,,!!!!! (što upšte nije tačno )Majčica Matrona je i sama govorila za života ,,ja ću moj krst nosti sa velikom radošću iako je pretežak jer znam šta sledi na kraju,a oni neka razmisle šta će im se u zasluge uzeti,,)

Mati Matrona je posedovala ogromnu ljubav prema svima ,uspela je u najtežim vremenima da privede veri ogroman broj ljudi iz okoline manastira , čak i one koji su Gospoda odbacili , umela je zaista prelepo da govori o veri,ukazujući na svu lepotu Pravoslavlja

Sa vernim narodom mati je skupila novac da se crkva freskopiše , hram je oslikavan pune tri godine , zatim je uradjena nova fasada crkve , hram prepokriven bakarnim limom .

Mati Matrona iako je sav svoj ovozemaljski život posvetila Gospodu i svome manastiru nije se upokojila u njemu već kod svog sina. Sahranjema je u manastiru Tuman na monaškom groblju.

1997 za nastojateljicu postavljena je mati Serafima Petrović koja na toj dužnosti ostaje do svog upokojenja 2003god.(Po svojoj izričitoj želji sahranjena je u manastiru Zlatencu)

Gospod svemilostivi neka u carstvu nebeskom podari rajsko naselje vrlim majkama tamo gde nema nikakve patnje i bola ,već večne radosti u zajednici sa Gospodom u Carstvu Božjem.

[Огњен]

Има ли овај манастир сада монахиња и ко је духовник?

[antipa]

Posle upokojena mati Serafime  za igumaniju postavljena je mati Serafima Miloradović .U manastir Tuman dolazi u trinaestoj godini 1955godine.Provela je posle toga kraće vreme u Gospojinskom manastiru Četereža , a posle toga i dve godine u manastiru Nimniku, da bi 1964 g. otišla u Makedoniju u manstir Sv.Spasa i manastir Svete Petke kraj Ohrida .U to vreme dolazi do velikog pritiska na monahinje  od strane pojedinih vladika raskolniče crkve,tražili su da  sestre promene prezimena , da se priklone Makedonskoj crkvi , stanje se još više pogoršalo posle smrti vladike Metodija kada na njegovo mesto dolazi vladika Angelarije koji je na sve načine zagorčavo sestrama život , i sestrinstvo je moralo da napusti manastir i vrati se u Srbiju 1978g. mati nam je često pričala o njegovim ružnom ponašanju(Vladika Angelarije posle nekoliko meseci od odlaska sestara strada u saobraćajnoj nesreći na putuVeles Prilep )

Mati kao i njene predhodnice igumanije Matrona i Serafima , nastavlja sa sredjivanjem manastira , ogradjuje portu, sredjuje monaško groblje i u svemu se trudi da manastir duhovno i ekonomski uznapredi.

Danas u manstiru služi sin pok. mati Matrone , otac Danilo se upokojio pre dve godine.

[Anette]

Preporucujem!! Najomiljeniji manastir iz te eparhije. t4431

[Anette]

http://www.youtube.com/watch?v=BPY3n2hIJa0

[Bokisha]

[Phoebe]

 

[Phoebe]

 

[grigorije22]

 

[Flojd]

Bas je skoro bila prica o manastiru Tumanu i cudesnom izlecenju decaka koji je bio u komi. 

[Bokisd]

Bio sam danas u manastiru Tumane ...i....mogu da kazem da sam u nekom pozitivnom cudu, ne znam da li od velicine oblasti koju manastir obuhvata, da li od prirodne lepote mesta, da li od toga da je radan dan ali da je bilo nekoliko desetina automobila i nekoliko autobusa i stotinu i vise ljudi, dok se za velike Praznike skuplja i 20 - 30 hiljada ljudi ....donji manastir i mosti svetitelja, recica i mini gazdinstvo sa mnogobrojnim raznim zivotinjama,pa,punacke i umiljate macke koje se setkaju dvoristem ispred crkve ..  ....isposnica pa polako hodom u brda i planinu oko kilometar gde se podvizavao sv.Zosima Sinait gde je i cudotvorni izvor vode....ma ovo je kako kazu Srpski Ostrog i zaista jeste, sve u 'vazduhu' i po blagodati podseca na slavni Ostrog i cudotvorni uticaj sv.Vasilija, kao sto se ovde oseca blagodatno pokroviteljstvo sv.Zosime i sv.Jakova...... ovo je pravo skriveno duhovno blago na oko 2,5 sata od Beograda i oko 2. sata od Smedereva, treba to videti i osetiti i malo se prepustiti nekim stvarima koje nisu od ovog sveta....