Недеља Антипасхе - Томина недеља

[Guest]

Томина недеља је прва недеља после Васкрса. Назива се још и Недеља Антипасхе, Бела недеља. Новом недељом се назива, јер почетак свих недеља почиње од ње, јер после Васкрса први пут понавља и као да обнавља велики празник Васкрсења. Посвећена је Светом Апостолу Томи, и његовом неверству у Христово Васкрсење.

Тог дана је Апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње Апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили Апостоли окупљени на молитву, у рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу Апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

Извор: СПЦ

Недеља Антипасхе - Томина недеља

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: "Господ Спаситељ", мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: "Мој Господ Спаситељ". Онај ко говори: "Мој Спаситељ", oceћaсвоје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: "Ко ће ме раставити..."! (Св.Теофан Затвирник)

У другу недељу после Пасхе (или Васкрса), то јест у ону која следи након Васкрса и носи назив "Недеља Антипасхе", спомиње се "Додир светог славног апостола Томе". Ту је одмах дата примедба да се "у овој другој недељи Антипасхе не пева васкрсно, него све празника". У тај осми дан по Васкрсењу Господа спомиње се како се Господ јавио Својим ученицима сабраним заједно, овога пута са Томом, и како је дао Томи, који је сумњао у Његово васкрсење, да додирне Његове ране, на шта Га је Тома, поверовавши, исповедно као свог Господа и Бога, док је Господ назвао блаженим оне који нису видели, а поверовали су. "Антипасха" значи "уместо Пасхе", јер је то први недељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. Овај дан се такође назива "Недељом обновљења", "Недељом новом", јер после Васкрса први пут понавља и као да "обнавља" велики празник Васкрсења. Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан васкрсан. Ово као да је поредак једнога од Дванаест празника, само без паримеја (читања из Старог Завета), али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује и са трикратним певањем тропара "Запечатан у гробу, живот от гроба восијал јеси, Христе Боже..." ("Затворен у гробу, живот из гроба засијао си, Христе Боже...") како на вечерњу, тако и на јутрењу. Певају се степена, први антифон 4. гласа, баш као за свих дванаест празника, а након полијелеја следи нарочито величаније: "Величајем Тја, Животодавче Христе, нас ради во ад сшедшаго и с Собоју всја воскресившаго" ("Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао"). Канон је посебан, празника, а не пасхални и не васкрсни. Вечерње Томине недеље је велико, са великим прокименом: "Кто Бог велиј..." ("Ко Бог велики као Бог наш...") такође као за велике Господње празнике. Јутрење, почев од Томине недеље па до оданија Пасхе, почиње возгласом "Слава Свјатјеј, и Јединосуштњеј, и Нераздјељњеј Тројицје..." после чега се врло отегнуто пева три пута "Христос воскресе", за време чега јереј обавља кађење читавог храма а затим се одмах чита Шестопсалмије: "Слава в вишњих Богу..." и друго.

За Томину недељу у уторак, а у неким местима (на југозападу Русије) и у понедељак, служи се, не по Типику него по благочестивом обичају, помињање упокојених које се у руском народу зове "Радоњица" а код нас Срба тзв. "Побусани понедељак". У Типику за тај нису одређене никакве посебне молитве за упокојене, а помињање се обавља зато што се у Томину недељу сећамо, између осталог, силаска Христовог у ад, док од понедељка Томине седмице Типик поново дозвољава служење парастоса упокојенима. Тога дана служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".(Архиепископ Аверкије Таушев)

Извор: Манастир Лешје

View full Странице

[Драгана Милошевић]

Неверни или уверени Апостол Тома

 

У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење.

Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног Апостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и

слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.

Богослужбене особености Томине недеље

Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)

Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: „А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се Апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсаоˮ. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом, „Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудесаˮ, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.

У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.

Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)

Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)

Бранислав Илић, теолог

http://eparhija-timocka.org/neverni-ili-uvereni-apostol-toma/