Претражи Живе Речи Утехе

Беседа преподобног Јустина Ћелијског у другу недељу по Педесетници, на Јеванђеље о призвању Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на апостолску службу Рибари постали ловци људи. Данашње Свето еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“. Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски. И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи. И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света! И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: А шта ви мислите ко сам ја? Тада Петар иступи и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога, тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све. Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: Хајде за мном, када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: Хајде за мном, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни. Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну истину, кроз Вечну правду, кроз Вечну љубав, кроз Вечна божанска добра којих је пуно Свето еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: Хајде за мном, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну правду, Вечну истину, Вечни живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, једином Човекољупцу Господу Христу, Њему који је велике грешнике миловао, Њему који је великог грешника Закхеја апостолом начинио, Њему који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну истину, Вечни живот? Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну љубав и Вечну правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне. Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето еванђеље:„Љубав не завиди. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот вечни. Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла. И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби. Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: Хајде за мном! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске светове Твоје, у Царство небеско. Амин. Беседа изговорена 1966. године у Светоархангелској Ћелијској обитељи

Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја… http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih

По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Диван је Бог у светима својим! Емисија о богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту О Недељи Свих Светих Свети Теофилакт Охридски: Беседа у недељу Свих Светих Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу Свих Светих Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Свих Светих Ко су светитељи? Радио Беседа: Недеља Свих Светих Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - Недеља прва по Педесетници Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска чтенија: 1.Тим. 280 (1:15-17) Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. 16. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни. 17. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин. Лк. 93 (18:35-43) У вријеме оно, када се приближаваше Исус Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. 36. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? 37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази. 38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! 39. А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га 41. Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. 42. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. 43. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу. Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу тридесет прву по Педесетници Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска читања: Кол. 250 (1:12-18) Браћо, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости; 13. Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје, 14. У коме имамо искупљење, опроштење гријехова; 15. Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, 16. Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. 17. И Он је прије свега, и све у њему постоји. 18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. Лк. 76 (14:16-24) Рече Господ причу ову: Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе. 17. И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово. 18. И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. 19. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. 20. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи. 21. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. 22. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста. 23. И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом. 24. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадест осму по Педесетници Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету. Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету. Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја. То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу. С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба. Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.). Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба. Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства. Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели: И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику. Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу! А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге. А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје: Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме. И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима. Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати. Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство. Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска читања: 1.Кор. 158 (15:1-11) Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте. Мт. 79 (19:16-26) У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће. Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у дванаесту недељу по Педесетници Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима? Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем. Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора. Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај. Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству. Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни. А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар. После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао. На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу. Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба. Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара. Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он. А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен. И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи. А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца! А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће. Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска читања: 1 Кор. 128 зач. (III, 9-17). Браћо, ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви. Мт. 59 зач. (XIV, 22-34). У вријеме оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску. Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу девету по Педесетници Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена - у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот - зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до краја света - још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом. И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи - осим жена и деце - и када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају. Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао, пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, - шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи - гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи - савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са: отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом. Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка, треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост, смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро учинити? А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар, дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5). При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао. Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити: Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој! Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша. Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору. И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, - ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати, може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру. То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад - могли су помислити - ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем. Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде: Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: "Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!" Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске, напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре. Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава, нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа. А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ, нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби! А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе тела искусио је за живота на земљи апостол Павле - и многи други светитељи после њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола, види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5). Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода. Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају натраг. И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби (Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за веру Христову, - како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи на глави од Бога избројане, и да ни један врабац - а камо ли човек - не може пасти без Божје воље. И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору (Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој. Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан. Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у нама, и лађа мирно плови ка својој обали. А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља. Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно, од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду - тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29). И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум, куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту, насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу. Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас, онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога, имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове. Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити. Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе, и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова, чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Недеља девета по Педесетници BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Еванђеље о јачем од природе Поука о садејству воље Божије и воље човечије Протођакон Горан Ботошки: Беседа у Недељу девету по ...

Светописамска чтенија: 1 Кор. 124 зач. (I, 10-18). Браћо, молим вас именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да у име своје крстих. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. Мт. 58 зач. (XIV, 14-22). У вријеме оно, видје Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу осму по Педесетници Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема бесциљно, непотребно и излишно. Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања. Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно. Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље! Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ. Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота. Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод! Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно. Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан. Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ. Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино. Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи. И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце). Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида. Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему. А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их унити много, вели свети Марко. А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет? Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну. Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и страдања". Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо. И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском? Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји. Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио. И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа. И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви. Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се. Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова). Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светописамска чтенија: Рим. 93 зач. (VI, 18-23). Браћо, ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности. Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење. Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт. А сад, ослободивши се од гријеха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вјечни. Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем. Мт. 25 зач. (VIII, 5-13). У време оно, кад уђе Исус у Капернаум, приступи му капетан молећи га и говорећи: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи. А Исус му рече: Ја ћу доћи и исцијелићу га. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човјек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини. А кад чу Исус, задиви се и рече онима што иду за њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вјере не нађох. А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. А капетану рече Исус: Иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час. Беседа Владике Николаја у недељу четврту по Педесетници Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу, него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу, понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој. Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу. Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје. Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље. Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и (станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје. Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид, зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом, и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела. А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених, књижевника јеврејских. Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник, пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку. Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста, рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16). И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не; пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна, да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр. Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи, коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу: потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу. На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан. Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га. Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима. Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а ући ће. И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру. Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају! Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47; Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана. Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27). Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји, што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао. Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке: И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он мислио на незнабошце. Зашто не реченезнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани, Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе, расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И први бивају последњи, а последњи први. А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје. Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се. Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова. Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро. И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра. Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови. У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку. Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато. Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла. Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло. И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне. А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4). Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам! Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју. А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама. После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод. А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету. А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим. Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм

Жабаљ – Протосинђел Данило, игуман манастира Бањска, крај Звечана, 3. децембра 2017. године, на дан Преподобног Григорија Декаполита и Светог Прокла, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу. По заамвоној молитви, протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски је заблагодарио Богу на благословеном и спасоносном периоду Божићног поста, као и оцу Данилу на началствовању Литургијом. Присутнима се обратио игуман манастира Бањска, који је пренео поздраве и благослов Епископа рашко-призренског г. Теодосија, а потом је и поучио вернике о значају поста и подвига. Отац Данило је, дан раније, другог дана децембра, у гостопримници Црквене општине жабаљске, одржао предавање на тему: „Светиње Призрена“. Следеће предавање ће одржати протосинђел Клеопа, настојатељ Световаведењског манастира у Сремским Карловцима. ФОТО АЛБУМ Палић – На молитвени спомен Светог Григорија Декаполита, у двадесет и шесту недељу по Духовдану, 3. децембра 2017. године, у храму Светог пророка Илије на Палићу, свету Литургију је служио протонамесник Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, уз саслужење протонамесника Душана Ђукића и новорукоположеног презвитера Вељка Васиљева. Након Литургије, по потреби наше Цркве, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, отац Миодраг је увео презвитера Вељка у дужност пароха палићког, при храму Свeтога пророка Илије. Овим постављењем разрешен је дужности досадашњи парох, протонамесник Душан Ђукић, који је постављен за пароха у Оџацима. ФОТО АЛБУМ Будисава – У двадесет и шесту недељу по Духовдану, 3. децембра 2017. године, протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други је началствовао светом Литургијом у храму Сабора Српских Светитеља у Будисави, а саслуживали су пензионисани протопрезвитер-ставрофор Чедо Опарница, презвитер Бојан Ђурђевић и ђакон Мирослав Николић. Након Литургије, ђакон Мирослав је прочитао, у име Епископа бачког господина Иринеја, акт о постављењу новог пароха, презвитера Бојана Ђурђевића, а намесник новосадски други, отац Бранислав се обратио присутном народу и бираним речима представио новог свештенослужитеља на Њиви Господњој. У својој краткој беседи, отац Бојан је изразио велику захвалност Господу и Његовом Преосвештенству господину Иринеју, што је за прву парохију добио управо Будисаву о којој је имао прилике да чује само речи хвале. Он је истакао да свештеничка служба са собом носи огромну одговорност и одређену тежину, посебно за неког ко тек почиње своју службу, али да верује да ће заступништвом свих Српских Светитеља, као и молитвама парохијана, оправдати указано му поверење од стране Владике Иринеја. Оџаци – Протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки служио је празнично бденије у недељу, 3. децембра 2017. године, у Светосавском храму у Оџацима, уз саслужење протопрезвитера Бранка Вујиновића, архијерејског намесника оџачког и протонамесника Душана Ђукића, пароха палићког. Отац Бране је упознао присутне са одлукама Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, којима се протопрезвитер Бранко Вујиновић, досадашњи архијерејски намесник оџачки и парох прве парохије оџачке, поставља за пароха при храму Света Три Јерарха у Новом Саду, а досадашњи парох при храму Светог пророка Илије на Палићу, протонамесник Душан Ђукић постављен је на место вршиоца дужности архијерејског намесника оџачког. Протонамесник Бране је похвалио труд и рад досадашњег архијерејског намесништва оџачког и пожелео му успеха на новој парохији, а новопостављеном архијерејском намеснику оџачком и пароху прве парохије у Оџацима, протонамеснику Душану Ђукићу снаге и моћи на важној дужности која му је поверена. Отац Душан је изразио захвалност Владици Иринеју на указаном поверењу. ФОТО АЛБУМ Деспотово – У храму Рођења Светог Јована у Деспотову, у недељу 26. по Духовдану, у прву недељу Божићног поста, деца од првог до четвртог разреда ОШ „Браћа Новаков“, приступила су, са неколико наставника и родитеља, светој Тајни Причешћа. ФОТО АЛБУМ Извор: Радио Беседа

Извор: Радио Беседа