Razlike i sličnosti pastirskog staranja i psihoterapije

[JESSY]

 Prepoznavanje postojanja problema odnosa pastirske brige i psihoterapije ukazuje na mogućnost postojanja ne samo razlika, već i sličnosti među njima. Zato su razlike jasne i lako se dokazuju.
Kao što smo rekli, pastirska briga ima svoj koren u Bogu. Prvi pastir bio je Bog. Sa stvaranjem prvog ljudskog para Bog počinje da njim pastirstvuje, kako bi uveo prvostvorene u večno nepromenjivo i trajno blagostanje, pošto bi oni prethodno, pokoravajući se pastirskim savetima i zapovestima Božjim, pravilno upotrebili svoju samostalnost, tj. slobodnu volju. Odmah nakon stvaranja Adama, zapovedi Gospod Bog Adamu govoreći: "Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu, ali sa drveta znanja dobra i zla, sa njega ne jedi jer kojeg dana okusiš sa njega, umrećeš smrću" (Knj. Postanja 2, 16, 17). Kroz ovu prvu zapovest mi smo pod okriljem prvog pastirskog staranja i to još u blaženom rajskom životu. Odatle pastirsko delo ima svoj koren u blaženom prepadnom stanju čoveka. I to zato što, kao što je poznato, duhovno stanje prvog pretka nije bilo "stanje urođene savršene svetosti i pravednosti", ono nije bilo savršeno, već će se takvim uspostaviti kroz dobru i pravilnu upotrebu samostalnosti čoveka sa jedne, i Božjom Blagodaću sa druge strane. Posle čovekovog pada, pastirsko delo uvek izražava lični napor Boga da vrati čoveka u njegovo prvobitno stanje i položaj. Istorija praotaca Avraama, Isaka i Jakova, istorija Izraila, istorijski događaji očovečenja, stradanja i vaskrsenja Gospoda pokazuju ličnu duhovnu brigu Boga za pronalaženjem i povratkom izgubljene ovce. Nakon pada, međutim, pastirska briga i aktivnost nisu samo delo Boga, već i određenih ljudi koji se kao zastupnici Božji objavljuju kao pastiri, često veoma velike duhovne snage, imajući za zadatak da vrate čoveka Bogu, a kakvi su bili proroci Izraila, sudije, apostoli i kakvi bi trebalo da su danas sveštenici i episkopi.
Nasuprot tome, psihoterapeutska aktivnost se pojavljuje (mnogo vremena) nakon čovekovog pada kao posledica propadanja telesnog i duševnog ljudskog činioca. Stvorena je iz bolnih posledica pada i ima ulogu da duševno i telesno pomogne "obolelom" čoveku. Odmah posle pada, kod neposrednih potomaka prvostvorenog para otkriva se psihopatološki simptom, koji se pokazuje u pogibiji Avelja od Kaina. Psihološko stanje, koje je Kaina odvelo u zločin bratoubistva, sigurno bi moglo da se prouči i protumači u savremenoj dubinskoj psihologiji i psihoterapiji, kao što je već učinio Adler. Upravo to ukazuje da prisutnost psihoterapije treba da posmatramo nakon pada, onda kada se ljudska priroda suštinski iskvarila. Osim toga, dok psihoterapija predstavlja uglavnom ljudsko delo, pastirstvovanje je božansko, jer je kako smo već rekli, prvi i konačni, večni pastir – Bog i Njegov Sin Isus Hristos oko Kojeg će se konačno okupiti čitavo stado.

[JESSY]

Razlike dve spasiteljske delatnosti su najizraženije ako uzmemo u obzir načine koje svaka od njih koristi za postizanje svog cilja. Psihoterapija koristi sredstva u potpunosti ljudska. To su ili različite terapeutske metode kao što su: analiza nesvesnog, hipnoza, sugestija itd, ili medikamenti i hirurški zahvati (npr. kod bolesti moždane "leukotomije" i dr.). Pastirsko staranje, pak, osim ljudskih sredstava koristi i natprirodne načine, kao što su životodavna moć reči Božje i Tajne naše Crkve, putem kojih se na vernike izliva Blagodat Božja.
Na kraju, cilj kojem teže ove aktivnosti je u suštini različit. Psihoterapija jednostavno ima svrhu duševne terapije i bavi se otklanjanjem simptoma. Nakon završetka terapije, psihoterapeut  prestaje da se bavi svojim klijentom. Pastirska aktivnost i staranje imaju za cilj duhovni preporod u Hristu i, naročito, ostajanje onoga o kome se brine u stanju toga preporoda i duhovnog napretka, radi zadobijanja Carstva Nebeskog tj. večne radosti i blaženstva.
To su ukratko najozbiljnije i najvažnije razlike između pedagoškog karaktera spasiteljskog pastirskog staranja i psihoterapije.

Jovan Kornarakis

http://www.psihoterapija-rebt.com/pastirsko savetovanje nastavak 3.html

[JESSY]

ПРОБЛЕМ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ПАСТИРСКОГ СТАРАЊА И ПСИХОТЕРАПИЈЕ СА ПРАВОСЛАВНОГ СТАНОВИШТА

Облици под којима се изнова у историји човечанства открива једна духовна криза јесу веома различити. Узрок свакако лежи у разноврсности духовног испољавања и деловања људског духа у животу уопште. Духовна криза се обично одражава на сваком пољу духовног живота човека, нарочито када у једном одређеном добу она представља општу појаву.

Посебно живо и наглашено духовна криза се открива у друштвеној активности непроцењивог значаја, или у духовном делању које се назива "духовно руковођење". Другим речима, узрок читаве духовне кризе, као опште појаве, треба тражити увек у овој духовној активности, зато што, коначно, свака духовна криза као општа појава јесте криза духовног руковођења. Дакле, појмови "духовна криза" и "криза духовног руковођења" сасвим су истоветни. Одатле суштина духовне кризе лежи у недостатку истинских духовних вођа. Међутим, непостојање духовних вођа у једном историјском периоду ствара празнину коју вековне и сталне духовне потребе човека, а посебно унутрашњи захтев за оријентисансањем према некој духовној звезди водиљи, те потреба да се њоме буде руковођен, теже да надоместе било каквом заменом (Ersatz) духовнога руководитеља. Ова констатација која се јасно потврђује у нашем добу кроз умножавање психопатолошког феномена неурозе и нове улоге коју преузима психијатар и психотерапеут у њеном лечењу, води још једном до препознавања реалности духовне кризе, и конкретно до проблема односа између пастирског старања и психотерапије. Неоспорна је чињеница да влада извесна нејасноћа око надлежности и граница до којих се протеже улога и рад психотерапеута и пастира. Управо нас је то нагнало да размотримо овај проблем са православног становишта, пружајући мали допринос пастирском богословљу, а нарочито желећи да пружимо подстицај надлежнима за пастирска дела, од Бога постављеним нашим црквеним пастирима, за систематичније истраживање сличних проблема, те за унапређење пастирског рада Православне грчке цркве.

Свакако, признање Jung–а да "данас људи посећују психијатра уместо свештеника" јесте потврда чињенице углавном присутне у Европи, а која указује на кризу духовног руковођења, посебно у латинским земљама. При томе, суочавање са проблемом којим се бави овај рад, може највише да допринесе унапређењу пастирског рада Православне Цркве.

[JESSY]

Дубинска психологија и психотерапија

1. Основни циљеви дубинске психологије

Дубинска психологија представља најзначајније достигнуће савременог човека у истраживањима духовних наука (Geistesnjissenschaften). Најзначајније зато што дубинска психологија као наука, доприносећи познавању људске душе, чини мали али стабилан корак ка приближавању и разумевању душевног света и посебно душевних манифестација и људских реакција. Као таква, настојећи да упозна људску душу, дубинска психологија представља други, од два правца, у којима се људска животна снага и енергија вековима троши: са једне стране, на спољашњем, ка упознавању и задобијању ван њега постојећег видљивог света, и с друге стране на унутрашњем, сазнањима и освајању свога махом невидљивог душевног и духовног света. Тако фасцинантни и галопирајући напредак атомске и нуклеарне физике у области нашег спољашњег света налази своје паралелно научно дејство у дубинској психологији, у области нашег унутрашњег света. Наравно, степен напредовања ове две научне дисциплине не може да буде исти, јер, док се релативно лако постиже знање о свету око нас, неупоредиво теже је успети дотаћи тајне душе. Не треба заборављати ни паралелно заостајање у напору да се упозна људско тело, које поред задивљујућих и све новијих научних достигнућа, у много чему остаје непознато, нарочито што се тиче лечења одређених болести као што је рак и др. Ако се, дакле, упознавање људског тела не одвија брзо, природно је да још спорије тече стицање знања о људској души, јер, за разлику од тела, она представља стварност не директно разумљиву и опипљиву.

[JESSY]

Али, шта тачно означава термин "дубинска психологија"? Обично се под овим мисли на науку која се бави истраживањем дубине људске душе тј. душевног садржаја несвесног у човеку. Дубинска психологија се углавном не бави свесним искуствима човека, већ подсвесним или несвесним психичким манифестацијама и реакцијама. Садржи једну тешкоћу и опасност, али и смелу намеру, а то је спуштање у мрачне и тајновите дубине људске душе и откривање њеног сложеног и замршеног механизма, чему душа увек вешто измиче. Дубинску психологију данас посебно карактерише свеукупност оних психолошких метода које имају за циљ да истраже душевне манифестације, са психичког становишта, здравих али и болесних људи. Те методе су плод три најзначајније психоаналитичке теорије:

1. Психоанализа. Оснивач и проналазач ове методе је познати аустријски психијатар Зигмунд Фројд. Формулишући смисао подсвесног, први је привукао занимање и пажњу психолога за она душевна искуства која леже потиснута у души и свести човека и која често на крају одређују његово понашање и владање према спољњем свету, и још шире његово место у животу. Неоспорно је, ипак, да он никако није успео да дефинише садржај и уопште структуру душе. Идеја о полном нагону као јединственом душевном чиниоцу и једином регулатору људске енергије, као и његова целокупна полна (сексуална) теорија о томе, јесте промашено и погрешно тумачење душевног устројства човека.

2. Психологија личности. Оснивач и творац такође аустријски психијатар Алфред Адлер. Он је први изнео идеју о "осећањима мање вредности" (Mindernjertigkeitsgefühls) и тврдио да ови напори и делање човека теже ка једном истом циљу ‡ стицању моћи и угледа.

3. Аналитичка или комплексна. Оснивач је швајцарски психијатар професор Карл Густав Јунг. Он је формулисао теорију о индивидуалној и групној подсвести, о архетиповима, комплексу итд. и дефинисао душу као душевну енергију.

[JESSY]

 Дубинска психологија зарања у људску душу углавном динамички и кроз њене односе са спољним светом, али и са собом самом. Њу нарочито занимају неуобичајене душевне појаве чијим проучавањем долази до стварања психичке слике душевно нормалнога човека.

Други значајни циљ дубинске психологије јесте разумевање понашања болесног, али и здравог човека. Она настоји да схвати психичке реакције субјекта, да на други начин протумачи тешко разумљиве душевне поступке. Овај начин разумевања људске душе чини значајним дело дубинске психологије и њену племениту намеру да осветли тајну душе и проникне у њене мрачне дубине.  Разумевање душевних манифестација и реакција, повезаних увек са одређеним положајем субјекта у животу јесте оригинални научни напредак ка упознавању душе у оквиру Дубинске психологије.

 Она настоји да поврати мир и спокојност узбурканој души, ослобађајући је разних комплекса који и чине главни узрок душевног нереда. Она жели да помогне човеку да поново пронађе душевну равнотежу и тако поново обнови покидане везе са светом који га окружује. Овај ослобађајући чин дубинске психологије даље открива њену највећу вредност, јер, како ће се касније показати, овим чином успоставља склад између човека и закона морала.

Дакле, из свега наведеног јасно се види да се карактеризација дубинске психологије као и "ослобађајућег чина" не тумачи у теолошком и хришћанском смислу, већ у чисто психолошком значењу Дубинска психологија је једна ослобађајућа делатност али не у метафизичком смислу. "Јунгова психотерапија",  "јесте један пут 'спасења' у двоструком значењу те речи... болесном човеку може да пружи душевно здравље... али такође зна како да појединца усмери ка његовом 'спасењу', ка упознавању и усавршавању личности, које је увек било сврха свега духовног труда."

[JESSY]

 Психотерапија као ослобађајући чин

Према E. Ringel–у и Van Lun–у, психотерапијом називамо практичну примену дубинске психологије.

Најзначајнија и најтемељнија врста методе психотерапије  јесте душевна анализа болесника, која се обично под утицајем Фројдових радова назива психоанализом. Анализа, као психотерапијска метода, има за циљ да, кроз поновно проживљавање и подсећање на неки душевни конфликт и кроз увиђање његових главних узрока, доведе до уклањања симптома тј. последица сукоба.3 Када нестане душевни сукоб и његова последица, човек поново проналази своје душевно здравље и преко њега своју слободу, тако да постаје потпуно одговоран за своја дела. Тако се душевни болесник ослобађа.

 

[JESSY]

Осим ове основне психотерапеутске методе, тј. анализе несвесног, психотерапеутски третман обухвата, као што је познато, и друге методе и користи друга средства за постизање одређених циљева. Све ове методе и средства могу бити подељени у две велике категорије: у материјална средства, која подразумевају сваки лекарски терапијски третман путем медикамената; и у духовна средства, као што је анализа несвесног, разне врсте духовног јачања и душевног уздизања болесника, итд. Уопште, терапеутско лечење се не ограничава на коришћење само духовних начина, већ користи и друга средства, која употребљава и општа медицина кроз терапију телесних болести.  Они који се баве лечењем душевних болести су напустили мишљење да ове болести увек представљају симптоме поремећаја различитих телесних органа, који могу бити испитани и отклоњени хируршким захватом. Тако је пажња психотерапеута знатно преусмерена на психичке изворе, које препознајемо као други чинилац човека. То се догодило нарочито онда када се показало да су већина душевних болесника, са телесног становишта, били веома здрави и да нису давали знаке никаквог соматског органског оштећења. "Откриће" душевног чиниоца у медицини и уверење да већина душевних поремећаја потиче из чисто психичких разлога је довело да генералне поделе болести у две велике групе: органске  и функцијске . Органска болест је сваки телесни поремећај на било који начин установљен и опипљив, а функционална је она која никако не може бити установљена анатомски. Ова разлика органских и функционалних болести нарочито важи у оквиру психотерапије, јер се она бави лечењем органских али и функционалних болести.

[JESSY]

 Niedermeyer у раније поменутом познатом делу  "Психопатологија и психотерапија" излаже укратко и сажето најраније функцијске душевне болести као практично најзначајније износи:

I

а) Циклично лудило 

б) Схизофренија 

в) Параноја (

г) Патолошка стања 

д) Акутни душевни поремећај 

ђ) Токсинацијске психозе 

II Под појмом неуропатија  Niedermeyer подразумева само функционалне болести нервног система, које се не могу испољити анатомски.

1) Неурастенија    Неурастенија обухвата и хипохондрију  претераном страху од погоршања здравља.

2) Неуроза. Постоје, на првом месту, органске неурозе. Односе се на функционалне сметње, које су у вези са неуобичајеним осећајима у одређеним органима. 

б) Појам компулзивне неурозе садржи одређен број психопатолошких феномена који су последица оптерећености душевног света болесника различитим идејама, нагонима и страховима којима се он опире. 

ј) Хистерија је  један од многих облика неуропатије, и представља нерешив проблем. 

3) Епилепсија. 

 

[JESSY]

Бављење свим наведеним душевним болестима чини психопатологију. Она, по Niedermeyer–у, не обухвата само главне духовне болести (Geisteskrankheiten), психозе, већ и све неуропатије, неурозе, које изазивају велику пажњу, као и психопатију.

Дакле, психотерапија се бави лечењем ових душевних болести. Она настоји да уклони њихове узроке и симптоме, да у човеку који страда успостави душевни мир и спокој, имајући у виду да душевна болест није ништа друго него душевно растројство. Због тога психотерапија јесте ослобађајући чин изузетно велике важности, од које траже спас многи оболели који су изгубили своју душевну равнотежу и духовну чистоту и, по мишљењу многих психијатара, нашли се у паклу једног психопатолошког стања.

[JESSY]

Основне тежње пастирског старања

Превасходна и главна брига Господа за време Његовог деловања на земљи је, као што знамо, било "да потражи и спаси изгубљено" (Лк. 19, 10). Тако Господ грешне људе карактерише као изгубљено стадо, а сам Господ се назива пастиром, и то "пастиром добрим" (Јов. 10, 11), док Га Петар назива архипастиром (1. Пет. 5, 4).

Речи Господа да "је син човечији дошао да потражи и спасе изгубљено" не одређују само мисију и дело Његово, већ, као што је природно, и дело Његових следбеника апостола, и настављача њиховог дела, свештеника и епископа. Заиста, предајући апостолску дужност Петру, Господ каже: "Напасај моју јагњад", "чувај моје стадо" и поново "напасај моје стадо". Апостол незнабожаца Павле, беседећи пред ефеским старешинама у Милету, саветује им: "Пазите дакле на себе, и на ово стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Божју" (Д. Ап. 20, 28). На крају, апостол Петар у обраћању каже: "чувајте стадо Божје које вам је поверено, бдите над њим не принудно већ добровољно." (1 Пет. 5, 2).

Из овог се јасно види да је главно дело Цркве брига о верницима, грешницима и праведнима. Добар пастир (старешина или епископ) добрим пастирствовањем стадо ће поново вратити кроз "врата овчија" у "тор овчији" (Јов. 10, 1–8). Стараће се и усмериће га да се врати у обор, из кога је побегло. Дакле, спасење се описује као повратак у "тор стада". Тиме се и прихватање хришћанске вере од стране незнабожаца дефинише у Светом Писму као чин повратка. У Делима Апостолским прича се о посланима из Антиохије у Јерусалим, да су "испраћени од Цркве прошли Феникију и Самарију објављујући обраћење многобожаца". За време овог апостолског скупа где се расправљало о питању око којег су ови послати Јаков брат Господњи је нагласио "...сматрам да се не праве потешкоће онима од незнабожаца који се враћају Богу" (Д. Ап. 15, 19). Ово, пак, показује да дело спасења пролази кроз два главна стадијума. Најпре се постиже обраћење и то је први стадијум. Потом следи пастировање које коначно води у спасење и чини други део пута избављења (спасења). Јасно је ипак да оба стадијума чине дело пастирске бриге јер и обраћење треба да буде резултат снажне воље и интересовања пастира да тражи и пронађе изгубљеног, док је не само избављење (спасење) већ и тражење главно дело и мисија Исуса Христа.

[JESSY]

Оно што је речено већ оцртава главне тежње пастирског старања или бриге о верницима. То су:

а) Као што саме речи пастир и пастировање кажу, пастирско старање има за сврху да води и усмери вернике. Они који верују, наравно, поседују суштинске предуслове да дођу до спасења, као што је њихова слободна воља и од Господа истинско коначно спасење. Лично приближавање ослобађању   је дело које може да се оствари само уз вођење или стајање под пасторском бригом Цркве. Црква и њена хијерархија тј. пастири, кроз Тајне, поуке и руковођење, не чине ништа друго већ се старају и брину о верницима.

б) Пастирско старање тежи духовном усавршавању и освећењу верника. Пастирско дело има посебну сврху и тежи одређеном циљу. Преобраћање онога "по лику" у оно "по подобију" представља духовно кретање, у складу са предусловима и моћима сваког појединца, ка могућем степену савршенства. Верник је дужан да се уздиже ка савршености и по могућству освоји њен што виши врх. На том свом путу он ипак снажно осећа потребу за руководитељем који ће га са сигурношћу довести до његовог крајњег циља. Управо тај руководитељ јесте пастир, који ће пастирском бригом учинити човека светијим и савршенијим, тј. приближиће га Богу.

в) Последњи темељни циљ пастирског старања јесте спасење и избављење верника. Не само духовно или морално њихово усавршавање, већ и наслеђивање припремљеног Царства Небеског. То говори о натприродном карактеру његовога дела. Оно није уобичајено дело, већ једна натприродна служба, која управо има метафизички циљ а то је спасење и ослобађање човека. У том смислу пастирско старање чини напор за поновним уздизањем човека у његово стање пре пада. Настоји да оствари вољу Бога који жели "да се сви људи спасу и дођу у познање истине". У том смислу, пастирско старање представља покушај враћања човека у његово препадно стање. Оно има за циљ остварење воље Бога Који "хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине". За ово је карактеристично место код Језекиља 35, 15–16, где Бог себе објављује за Пастира: "Ја ћу напасати своје стадо и ја ћу их умирити, и знаће да сам ја Господ. И говори Господ: "Тражићу изгубљену и одлуталу вратићу и рањену ћу завити и болесну окрепити, а товну ћу и јаку потрти, пашћу их право".

[JESSY]

Пастирско старање као спасоносни чин

У претходном одељку смо видели да је крајњи циљ пастирског старања спасење и избављење верника. Али како се то остварује? Углавном преко његових органа, који су за то црквено овлашћени, као што је свештеник у парохији и епископ у епископији. Они су одговорни и надлежни за обављање пастирског рада.  Свештеници и епископи су канонски и природни пастири "стада" Цркве. Они су, као наследници апостола и стога заступници Бога, Његови "помагачи" у делу спасења људи кроз бригу о верницима. Идеја да су верници стадо, а свештеници њихови пастири, већ се среће у Старом Завету. Код Јеремије нпр. читамо у 10, 21: "Пастири посташе безумни и Господа не тражише; зато не бише срећни и све се стадо њихово распрши", и на другом месту: "Распрши се моје стадо јер нема пастира и поста храна дивљим зверима пољским" (34, 6) итд.

Средства која користе црквени пастири у њиховој служби су: а) Бављење и комуникација са верницима. На овај начин они се првенствено обавештавају о проблемима који притискају вернике. Пастир није у моћи да ваљано води вернике из даљине. Дакле, боравећи и разговарајући са њима, он успева да уђе у њихов друштвени, породични и лични живот и да упозна најбитније проблеме са којима се појединачно суочавају. Тако је у испуњавању пастирских дужности он увек у позицији да пружи најсврсисходније савете и укаже на најбоље правце. Осим тога, поменутом комуникацијом пастир успева да развије са онима којима пастирствује душевне везе, које у многоме олакшавају његово пастирско дело, дајући му чврсте основе и погодније предуслове. Несумњиво је, као што подсећамо на другом месту овог рада, да речи Апостола Павла "ко болује, а да ја не болујем; ко се саблажњава, а да ја не горим?" (2. Кор. 11, 29), издвајају и подвлаче веома важну пастирску врлину од које умногоме зависи успех пастирског рада, као онога који има спаситељску функцију. б) Тајна исповедања. На овај начин пастир зарања у забран људске душе. Онај који се искрено исповеда открива пастиру сваку тешкоћу која га притиска, а која се доводи у везу или са недржањем закона Божјег или једноставно искрсава у току његовог живота као неко животно или суштинско питање које није у вези са личним кршењем заповести Божјих; стога пастир не само да тражи опраштање греха томе ко се исповеда, већ успева да ваљано усмери онога о коме се стара. Тајна исповедања је са пастирског становишта најважнија прилика и најважније средство које пастиру даје могућност да позитивно спроведе пастирско дело и да делује спасоносно, јер тајним изливањем Божанске Благодатти и отпуштањем грехова верник се ослобађа душевног терета грехова, бива му лакше, и свежим снагама, радосније и стабилније, наставља свој пут ка небу. в) Давање осталих Тајни. Поред реченог, пружањем и савршавањем осталих Тајни Пастир има прилику за веома важно деловање, које му помаже у његовом пастирском раду, будући да су "Тајне многострука откривења избавитељске силе Спаситеља, средства кроз која је присутан и делује Христос" и зато што је главни карактер тога дела избавитељски (спаситељни). Верници кроз дејство Тајни осећају велику блискост са Црквом, док их она благосиља и освећује саучествујући и молећи се током најзначајнијих стадија њиховога живота. Нарочито је тајна Божанске Евхаристије она кроз коју верник осећа непосредно спаситељно (избавитељско)  деловање Божје Благодати, сједињујући се са Самим Христом Спаситељем. Предавање ове Тајне пастира чини економом Божијих Тајни на спасење и избављење верника, а тиме и делатником и сатрудником у делу њиховог спасења. Стога пастир кроз тајну Божанске Евхаристије која дарује верујућем не земаљску истиниту радост и срећу, већ и вечну и бесконачну, постајући непроцењивим извором спасења, делује истински избавитељски  (спаситељно) у вишем и метафизичком смислу.

Дакле, пастирско дело или пастирско старање у суштини представља избавитељску (спасењску) делатност у стварном и метафизичком значењу речи.

 

[JESSY]

Проблем односа између пастирског старања и психотерапије

Из претходног изложеног о сврси и раду двеју избавитељских делатности, пастирске бриге и психотерапије, јасно је да свака од њих чини педагошки напор и делатност од непроцењиве важности. Психотерапеутски третман у главној мери носи карактер и обновитељски и терапијски (то је Heilpädagogik), будући да има за циљ лечење и обнављање душевног здравља човека, а пастирска активност или брига углавном има карактер назидатељски и руководитељски, премда је уочљив и њен обновитељски карактер у ужем и ширем смислу. Констатовање ове очите педагошке црте двеју активности теоретски води до препознавања једног проблема, проблема односа између пастирског старања и психотерапије. Ако се ове две активности баве очувањем и васпостављањем душевног здравља човека, ако обе имају за предмет проучавање и пажњу душевног чиниоца, какви су тада њихови односи? Имају ли заједничке особине и сличности? Ако имају, да ли би било могуће одредити их? Да можда немају ничег заједничког? Таква питања произилазе из уверења о заједничком педагошком карактеру ових двеју ослабађајућих активности. Рекли смо да ова констатација води "теоретски" до овог питања, зато што постоји и практичан угао проблема. 

Тако се овај проблем са његова два становишта, теоријског и практичног, састоји из два појединачна проблема.

а) Да ли постоје заједничке особине и сличности између пастирског старања и психотерапије? Ако постоје, које су њихове сличности и разлике?

б) Ако има сличности и заједничког међу њима, шта онда психотерапија може да пружи пастиру и пастирска брига психијатру? Другим речима, како може да се постигне узајамна помоћ и узајамно допуњавање ове две педагошке и спасоносне активности? 

Прво питање садржи онтолошки аспект читавог проблема односа пастирског старања и психотерапије, а друго његов етички угао. 

[JESSY]

 Већ начињемо проблем узрока обављања пастирских дужности од стране психијатра или психотерапеута. Решење је могуће ако одговоримо на следећа два питања: а) Зашто болесник прибегава психијатру или психотерапеуту уместо да затражи помоћ свештеника? и б) Зашто лекар психијатар и психотерапеут преузима пастирску дужност?

а) Болесник одлази код психијатра зато што неурозу обично прате не само душевне, него и телесне аномалије које се у почетку могу сматрати органским болестима.  У једном примеру девојка од 25 година доведена је ради лечења "парализе" јер није могла да хода. Међутим, неуролошко испитивање није пронашло ниједан органски узрок. На крају је након мукотрпних напора психијатра, пошто је откривен етички проблем, који ју је очито одвео до болести, потврђено да се ради о "бежању у болест", у којој је болесница затражила склониште од последица "кривице".

То је била чиста неуроза. У другом случају девојка од 23 год. патила је од вртоглавица, главобоља, повраћања итд. И ту се потврдило да је била у питању неуроза која је изазвана противљењем њених родитеља да се замонаши. Када се ради о психозама , много је чешћи случај да се болесник или његови ближњи за његову терапију обраћају лекару. Све док неуроза представља метафизички проблем и док год су они који пате од неурозе у то стање доведени због погрешног суочавања са кривицом, сви они би требало да се обраћају свештенику. То би ипак могли да учине пре него што се неуроза "догоди" и пре него се душевна болест пројави и соматски (телесно). Ако то не учине, јасно је да чим се појави телесни бол траже помоћ лекара. Овде се посредно открива бесцена одговорност пастира, стога што се ширење психопатолошког феномена неурозе, као и обраћање болесника лекару, неизбежно везује за пастирску активност Цркве. Недостатак духовног живота и делања унутар црквене службе олакшава и допушта пораст неуроза. Ако пастир има свест и осећај о свом задатку који је "тражење и спасење изгубљене овце" у ширем смислу, и ако делује енергично и ревносно у обављању те своје мисије, он неизмерно доприноси ограничавању броја неуротичара, те чува и спасава многе људе од опасности неурозе. Због тога на питање зашто неуротичар прибегава лекару уместо свештенику, у одређеним случајевима може добро да послужи као одговор – да пастир није извршио или не извршава своје дужности правилно.  Код истинског хришћанина не постоји у суштини ниједан проблем. Проблеми "погрешног суочавања са кривицом" се дешавају и код истинског верника, али се они разрешавају са пастиром кроз заједничко суочавање. Као што Caruso добро примећује и прави верник, светитељ, као несавршен човек може да падне у неурозу, али је он у ситуацији да је победи. То непобитно доказује да духовни живот, светост, јесте решење и превазилажење животног проблема.