Миша Ђурковић: Нема више мушко и женско

[Кратос]

пре 13 часа, Natasa. рече

Ja se osećam kao muško...šta ima džabe za to? 

Kupanje 

[Natasa.]

пре 4 минута, Kratos рече

Kupanje 

Moze, daj .

[Кратос]

пре 13 часа, R2D2 рече

који је одобрио да се дете од пет година подвргне операцији промене гениталија

Boleštija.

[Иван ♪♫]

Koliko vidim niko na temi nije osporavao primere koje je čovek naveo, čak ni oni koji se najžustrije protive. Dakle, šta pokazuju ti primeri:

Osim što su gnusni, pokazuju upravo da se ovakve ,,rodne" stvari ne mogu rešavati preko zakona (čitaj silom), već da su to stvari koje se prirodno razvijaju u jednom društvu, društvenoj svesti i sistemu vrednosti koje evoluira nekim svojim tokom. Na to se može i treba uticati, naravno. Ali ovo ovako kako je opisano nije uticaj, nego revolucija, rušiteljski i siledžijski način promene jednog društva.

Ovo je ništa drugo do mešanje u porodicu, i iživljavanje nad decom, a sve kao posledica toga što neko hoće da kroji svet po svojim merilima, tj. posledica egoizma.

 

[Bokisd]

пре 44 минута, Kratos рече

Boleštija.

Strasno. 

 

[Кратос]

пре 12 минута, Иван ♪♫ рече

preko zakona (čitaj silom)

Preko mene mož da obezbede samo grobno mesto.Znači pre bi se ubio nego da dozvolim da mi detetu ili bilo kom bližnjem menjaju pol.Usput bi gledao što više njih povedem sa sobom....

[Иван ♪♫]

пре 14 часа, Natasa. рече

Ja se osećam kao muško...šta ima džabe za to? 

pa recimo: vojna, radna i materijalna obaveza   

 

[Agnostik]

U skoli gde sam radio za ucitelje je bilo samo uniseks toilete.

[Милан Ракић]

Ти си ћерко татин син

Тешко је у патријархалној средини причати да су поделе на мушке и женске играчке, мушка и женска понашања, мушки и женски посао… превазиђене

 

Поводом текста „Нема више мушко и женско“

Имам потребу да реагујем на перфидне лажи, извртање чињеница и теорије завере које износи Миша Ђурковић у свом тексту „Нема више мушко и женско“ („Политика“ 15. децембра), како би пре свега застрашивао читаоце од пошасти „идеологије хомосексуализма“, која долази са злог Запада.

На почетку текста аутор спомиње неколико пошасти, између осталог еутаназију у Белгији и Холандији.

Наравно, неко ко живи у држави где се још увек сматра да се код лекара не иде без 50 евра мита, може да замишља како лекари убијају људе по свом нахођењу и то називају еутаназијом. Холандија и Белгија су правне државе, у којима се поштују закони, и еутаназија се може извршити само у случајевима када је пацијентова патња неиздржива и нема шансе за побољшање, где еутаназију тражи сам пацијент, и то више пута (а пацијенти који су под утицајем других, или под утицајем дрога или психички болесни не могу да траже еутаназију). Еутаназију морају да одобре минимум два независна лекара, малолетни пацијенти старији од 12 година могу да траже еутаназију, али уз одобрење родитеља, само под наведеним условима. Тако да депресивна особа нема права на еутаназију, као што тврди Миша Ђурковић у свом тексту.

Поред ове, Ђурковић истиче још једну пошаст: транссексуалност и „промену гениталија“. Хируршко усклађивање пола врше лекари и читава процедура није нимало једноставна, тако да иза те одлуке не стоји лични хир, нити особа којој је досадно да буде, на пример, мушког пола, па закуца на врата хирурга и каже, мени је досадно, волео бих сада да будем мало женско… сеци.

Процедура траје око годину дана, некада чак и три, и подразумева пре свега психијатријску анализу и одлуку, затим укључивање ендокринолога и хормонску терапију. Хируршка интервенција долази на крају. Читав тим лекара стоји иза овог процеса којим се лечи родна дисфорија – поремећај родног идентитета, када је особа заробљена у погрешном телу. Тако да се не може говорити о жељи „да што више особа постане трансродно“, чиме аутор гази у поље теорија завере јер се трансродним не постаје, већ или јеси или ниси. Оно што свакако постоји и на чему се активно ради јесте редефинисање родних улога.

Како се у тексту примећује, Ђурковић је уплашен да нови трендови који долазе са Запада покушавају да униште мушкарце и жене, те би се требало плашити и књиге „Пружите детету сто могућности уместо две“ у издању „Креативног центра“. Тешко је у патријархалној средини причати да су поделе на мушке и женске играчке, мушка и женска понашања, мушки и женски посао… превазиђене и наравно да ће доћи до реакција као што је Ђурковићев текст. Мора да се зна, мушкарци би требало да буду снажни, моћни, насилни и да у свом власништву имају жену која је слаба, немоћна, повучена домаћица која кува, пере, пегла и рађа… Као што би рекле клерофашистичке организације, „он да брани, она да рађа“.

Али хајде да се упитамо да ли таква подела и дефиниција родних улога ствара срећне и задовољне појединце. Да ли мушкарци заиста уживају да буду снажни, јаки, доминантни ратници, главе породице који издржавају жену и децу, а жене домаћице које зависе од добровоље свог мужа? Искуство нам показује да не.

Оно што је свакако приметно у тексту „Нема више мушко и женско“ јесте непознавање теме о којој се пише.

Да је аутор само мало истраживао пре него што је почео да удара по тастатури, сазнао би да је мушка геј популација највећи љубитељ мачо културе, набилдованих и снажних доминантних мушкараца и да их свакако кроз „политику хомосексуализма“ не би терали да носе хаљинице, шминкају се и играју барбикама, иако у томе нема апсолутно ништа лоше.

Наметнуте родне улоге, где је мушкарац јак и глава породице, а жена слаба и слушкиња своме мужу, ствара генерације незадовољних који се у тим улогама не сналазе, али наилазе на репресију када од тих улога желе да побегну.

Све се на крају своди на поштовање личног избора појединаца, мада примећујем да наше друштво с тим личним избором има највећи проблем јер се делимо на оне који то право имају и на оне који га немају. Да ли ће неки мушкарац да се шминка и носи хаљине, а нека жена панталоне и да јаше коња, нас не би требало да се тиче! Кад су деца у питању, ако оно покаже афинитете према нечему, могу родитељи да се труде колико год желе да тај афинитет убију, али ће он свакако да избије кад-тад. И онда можемо да поставимо питање да ли је циљ да стварамо срећну децу која живе у складу са својим афинитетима или срећне родитеље који су креирали децу каква њима одговарају!

Предраг АЗДЕЈКОВИЋ, Уредник геј магазина „Оптимист”

ПОЛИТИКА

[Paradoksologija]

 

[Golub]

Ово што написа Ајздековић је типично лапрдање НВО активисте:

"Као што би рекле клерофашистичке организације, 'он да брани, она да рађа'."

Ако Аздејковић може да роди, онда алал му вера! и све је управу што (на)лапрда...

[Paradoksologija]

пре 14 минута, Golub рече

Ако Аздејковић може да роди, онда алал му вера! и све је управу што (на)лапрда...

Ne može muškarac da rodi, naravno i fala Bogu.

A da li sve žene na celom svetu provode čitav svoj život isključivo porađajući se? Ili porođaj - do dva, tri, pet, nekoliko - traje po nekoliko sati u životu žene, ukupno manje od jedne jače prehlade? Šta znači definisanje svih pripadnica ženskog pola kroz 'rađanje'?

A može i ona da brani. A on ne mora da brani. A daće Bog da se nema od kojih drugih 'njih' koji isto misle da brane braniti. A može i on da voli svoju decu od trenutka začeća i brine se o njima od trenutka rođenja. I prisustvuje porođaju.

Ne može da rađa. 

[Џуманџи]

On 12/17/2016 at 1:17, Ronald рече

Ma Misa Djurkovic je klasicni nacionalistata i truli konzervativac koji se boji svega novog. Mislim da bi on najradije zatvorio granice i zabranio internet, televiziju i sve ostalo kako bi se sačuvali nekakvi običaji i tradicija koji su po njemu ugroženi zbog globalizacije i institucionalizacije određenih prava. Ja njemu predlažem da se odseli u neku sumu gdje rijetko ljudi prolaze ili ne prolaze uopste i da sačuva te meme u svojoj glavi od drugih ljudi koji ih mogu ugroziti svojim

  Да их конзервира... 

@RYLAH role model <3