На данашњи дан пре 20 година започели Студентски и протести коалиције „Заједно“!

[Милан Ракић]

17. новембра 1996. године коалиција "Заједно" - СПО, ДС и ГСС победила на локалним изборима, који је Влада покушала да поништи одлуке суда. Тачно пре двадесет година у Србији почела је масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића.

Грађански протести трајали су 88 дана, док су студенти на улицама били 117 дана. Повод за демонстрације била је крађа на локалним изборима. Демонстрације су завршене интервенцијом ОЕБС-а и доношењем специјалног закона – лекс специалиса – чије је усвајање тражио Слободан Милошевић, а којим је призната победа опозиције на локалним изборима у Београду и другим градовима на основу налаза мисије ОЕБС-а.

Тог 17. новембра 1996. у другом кругу локалних избора у Србији, коалиција опозиционих партија „Заједно“ коју су предводили Зоран Ђинђић, Вук Драшковић и Весна Пешић, победила је у највећем броју великих градова, укључујући Београд, Ниш, Нови Сад и Крагујевац. То је била прва победа српске опозиције од увођења вишестраначког политичког система 1990. која је уздрмала Слободана Милошевића и тадашњу владајућу коалицију СПС-ЈУЛ.

Грађански протести отпочели су у Нишу, под вођством Зорана Живковића, будућег градоначелника Ниша, али су се брзо проширили на целу Србију, јер је власт осим што је одбијала да призна резултате избора, настојала да поништи и понови изборе у оним местима где је претрпела пораз, кроз низ судских одлука. Део правосуђа политички се компромитовао због тих одлука. Истовремено опозициони посланици су започели са штрајком глађу у Скупштини Србије, међу којима Борис Тадић, Слободан Гавриловић…

„Ако сада не одбранимо народну вољу, никада висе нећемо моћи да позовемо народ да изађе на изборе и гласа за нас. Ми морамо напред и ако на нашем путу будемо морали да их згазимо, згазићемо их“, упозорио је тада Зоран Ђинђић, лидер ДС. Вук Драшковић, први човек СПО, поручио је да је једина нада општи бунт грађана, излазак на улице. Он је тада оптужио и владе Европске уније и САД да су уплетене у велики злочин над демократском вољом грађана Србије.

„Срамота је што Србија нема Аписа и тероризам да одговори на духовни, физички и сваки други тероризам који спроводи режим“, приметила је тада Даница Драшковић, што је послужило тадашњој власти да демонстранте одмах упореди са профашистичким групацијама.

 

Милошевићев режим, затечен таквим одговором грађана, није се либио да одговори најжешћом силом. Драган Томић, функционер СПС-а, тих дана је, гостујући на РТС-у, изјавио да није могућа никаква злоупотреба која не би била откривена.

„Када су откривене, ти резултати су на тим изборним местима поништени, а потом поновљени. Видели сте шта је уследило по Београду. То нису мирне демонтрације, како су их организатори представљали. То су насилне демонстрације са одликама профашистичких групација и идеологија“, рекао је тада Томић.

Упркос досадној киши и хладном времену демонстрације су тог новембра постајале све масовније. Њима су се из дана у дан придруживали виђенији људи, академици, уметници, књижевници… Међу њима је био и тада судија Уставног суда Србије Слободан Вучетић, који је оценио да на „безобзирно безакоње и гажење основних уставних слобода и права од стране власти грађани имају права да одговоре непрекидним масовним отпором и грађанском непослушношћу“. Демонстрантима се, између осталих, обратио и Добрица Ћосић, који је позвао „вршиоце власти на поштовање народне воље и закона“, патријарх Павле, Светислав Басара, а телеграм подршке стигао је и од Емира Кустурице који је поручио: „Не дајте да се гази народна воља.“ Академик Мића Поповић је оценио да „они могу да оду само ако буду отерани, а зна се како се ова банда тера“.

Тих новембарских дана коалиција „Заједно“ упутила је писмо председавајућем Европске уније, захтевајући да се у Београд хитно пошаљу страни посматрачи, као и да ЕУ затражи од Милошевића да поништи све акте изборне пљачке и безусловно призна изборне резултате од 17. новембра.

Грађанима, који су предвођени опозицијом, и наоружани пиштаљкама, протестовали на београдским улицама 25. новембра придружили су се и студенти београдског универзитета – филологије, архитектуре, медицине, грађевине, права, машинства, ЕТФ-а, ПМФ-а, па и Полицијске академије… Подршку студентима дало је и руководство универзитета на челу са ректором Маријом Богдановић. Саопштени су захтеви да се ректор Драгутин Величковић и Наставно-научно веће Универзитета одреде према протесту, као и председник Милошевић у обраћању нацији. У Прогласу студентима БУ изражена је „подршка грађанима који већ данима захтевају заштиту Уставом гарантованих права“. Апеловано је да се сви уздрже од насиља, а уреднику Информативног програма РТС-а упућено је отворено писмо. Осим РТС грађани су били незадовољни извештавањем прорежимске штампе – Политиком и Вечерњим новостима – па су новинска издања спаљивана, а зграде ових медијских кућа су биле у неколико наврата засуте јајима, али и каменицама.

Један од најкритичнијих дана демонстрација био је 24. децембар 1996, када је Милошевићев режим организовао такозвани контрамитинг у центру Београда. Током сукоба смртно је претучен присталица опозиције Предраг Старчевић, а тешко рањен демонстрант Ивица Лазовић.

СПС и ЈУЛ организовале су контрамитинг под именом „За Србију“ на истом месту где су се присталице коалиције „Заједно“ недељама сакупљале. На бини код Теразијске чесме је говорио и Слободан Милошевић поручујући „Србијом неће управљати туђа рука“. На скандирање Слобо ми те волимо, Милошевић је изговорио касније честу понављању реченицу „волим и ја вас“.

Након контрамитинга полиција је 26. децембра забранила протестне шетње централним београдским улицама. Кордони полиције од тада су свакодневно на улицама Београда.

Полиција је скоро свакодневно тукла демонстранте, а грађане су нападале и групе цивила за које су организатори протеста тврдили да су блиски властима. Један од најжешћих обрачуна полиције с демонстрантима био је у ноћи између 2. и 3. фебруара, на прилазу Бранковом мосту. Полиција је тада употребила и водене топове иако је температура била испод нуле.

– Зар је требало да их поливају топлом водом? – запитао се тада Александар Вулин, у својству портпарола ЈУЛ-а. Према рачуници „Заједно“ контрамитинг СПС-а је, према тадашњим ценама, коштао 1.386.000 немачких марака или 4.575.000 тадашњих динара.

На позив шефа југословенске дипломатије Милана Милутиновића, у Београд је дошла мисија ОЕБС-а на челу с Фелипеом Гонсалесом како би утврдила праве резултате локалних избора, а на основу оригиналних записника које поседује опозиција. Фебруара 1997. донет је лекс специалис којим је призната победа опозиције у више од 40 општина и градова у Србији.

Истог дана лидери „Заједно“ потписали су два споразума, којима су договорени учвршћивање коалиције, заједнички наступ на председничким и републичким изборима 1997. и спровођење одлука претходног споразума о подели мандата на локалним изборима. За председника Скупштине града Београда 21. фебруара 1997. изабран је Зоран Ђинђић. Он је смењен 30. септембра исте године, по распаду коалиције „Заједно“, после чега је ДС прешао у опозицију у Београду. ДС и трећа чланица „Заједно“ ГСС, као и ДСС који је претходно на савезним изборима наступио у оквиру „Заједно“, бојкотовали су председничке и парламентарне изборе у јесен 1997. У политички живот ушли су реквизити и перформанси, попут дувања у пиштаљке и лупање у шерпе, ношења лутки, протестних шетњи, али и питање регуларности избора.

Прослава Нове године и Српске нове године

Током протеста одржане су прославе Нове године и Српске Нове године. На дочек Нове године, у организацији коалиције Заједно, окупило се око 200.000 људи у Београду а на позив Студентског парламента на Тргу слободе, Кнез Михаиловој, Теразијама и околним улицама скупило се око 500.000 грађана што је био највећи скуп у Београду.

Живковић: Кључна улога Зорана Ђинђића

Захваљујући мојим Нишлијама, грађански протести 1996. почели су и убрзо се раширили широм Србије. Наравно, захваљујући и мојој супрузи, која је прва открила изборну крађу у једном од изборних штабова. Са тим протестима и ја сам се дефинисао као примећен и широј јавности познати политичар – истиче за Данас Зоран Живковић, председник Нове странке, иначе, испред ДС предводник грађанских протеста у Нишу, пре тачно 20 година.

Према његовим речима, „насиље над медијима и политичким неистомишљеницима, партократија, злоупотреба политичке моћи и закона… све су то ствари које су постојале и пре двадесет година када су почели грађански протести против крађе гласова на изборима, као што су и данас присутне у огромној мери“.

– Атмосфера данас у друштву је врло слична тадашњој, сматра Живковић, додајући да грађани данас немају разлога да буду задовољни ситуацијом у друштву, као што ни тада нису имали.

– Та 1996. била је значајна зато што су грађани одлучили да се побуне против таквог живота, да не пристају на репресију, да не желе да живе у таквој Србији. Било је слично као и данас, нисте знали шта ће се десити ако вам дође полиција на врата, шта ће се десити ако одете на суд – каже саговорник Данаса. Зоран Живковић напомиње да је Србији данас потребан ентузијазам који је владао пре двадесет година, као што је Србији, како каже, данас потребна нова Сабља.

– Зло се вратило на власт, разара и то мало демократичности која постоји. Мора да се спречи даље разарање друштва – сматра председник Нове странке. Наш саговорник оцењује да је улога Зорана Ђинђића, убијеног премијера Србије, била кључна за грађански бунт који је почео пре тачно 20 година.

– Без његове образованости, храбрости и спремности да учи и развија се непрестано, ништа не би било могуће. Иако је ушао у политику као доктор филозофије, Ђинђић никада није престајао да учи и усавршава се. Без његове харизме, која се на тим протестима потврдила још једном, тешко да би историјски токови кренули правцем бунта грађана против Милошевићевог режима. Јако сам поносан на то што сам био његов најближи сарадник и што сам био у прилици да се саветујем са њим и да ме охрабрује. У протеклих 20 година био сам и у опозицији и на власти и сматрам да нисам ни педаљ одступио од темељних вредности – закључује Зоран Живковић за Данас.

Вук Драшковић: Свет је упознао другачију Србију

Цео свет је три месеца посматрао и упознавао Србију друкчију од Милошевићеве. То је највећа тековина тромесечних демонстрација коалиције „Заједно“, каже у разговору за Данас Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове, одговарајући на наше питање да ли се исплатила тромесечна шетња грађана и протести и које су демократске тековине тада трајно остварене.

Да ли би се ти протести завршили Милошевићевим лекс специјалисом да се ОЕБС није умешао?

– ОЕБС је мало помогао, али је упорни бунт покраденог народа најзаслужнији за Милошевићев пораз и срамоту. Присиљен је да својим законом призна да је покрао изборе.

Тада, али и касније доста се спекулисало да су се и вође протеста посвађале, јер се наводно Зоран Ђинђић тајно сусрео са Милошевићем. Да ли вам је Ђинђић икада признао да се сусрео са Милошевићем и о чему су причали?

– Зашто „наводно“? То је неспорно. Ђинђић ми је то признао у авиону, док смо, као победници и наде нове Србије, Весна Пешић, он и ја летели у Мадрид, на позив шпанског премијера и краља. Неспорно је, такође, да је на тим тајним сусретима са Милошевићем, док су још трајале демонстрације коалиције „Заједно“, договорено рушење те коалиције, чим Милошевић призна да је лопов, а Ђинђић постане градоначелник Београда. Тада је, тим тајним договором, највећа победа демократске опозиције Србије преокренута у највећу издају и пораз.

Како сте кренули у протесте и да ли сте тада мислили да ће они трајати пуна три месеца?

– Ниш је 17. новембра изашао на трг, а ја сам предложио, што су Весна и Зоран прихватили, да сва опозициона Србија следи Ниш и да објавимо да ћемо демонстрирати, најмање, 37 дана, и оборити рекорд Чеха. Послужили смо се малом подвалом. Чеси су демонстрирали само четири дана, али ми смо заиграли на необавештеност и српски менталитет ината у обарању тог рекорда.

Тада су пиштаљке и лупање у шерпе ушле у моду. Зна ли се како је почела њихова масовна употреба?

– Одмах се појавио произвођач пиштаљки, а шерпе, лонце и остало смишљали су демонстранти. Јаја, којима смо омалтерисали ТВ-Бастиљу, Политику и зграду Председништва Србије, моја су кривица. Са симса Демократске странке, на самом почетку демонстрација, рекао сам: „На јајаре јајима“! Штампане су и чланске карте шетача. Девојке су, у бикинима, по мразу, играле одбојку преко полицијских кордона. Један црни пас, луталица, првог дана демонстрација осматрао је две „војске“ и сутрадан се определио. Пришао је нама и, све до краја тромесечних протеста, ишао испред нас и лајао на кордоне. Вицкасти Ужичани дотерали су у Београд неколико оваца и прасића, црвеном фарбом на њима исписали СПС и „Волим и ја вас“, па смо преплашене животиње пустили према полицији која их је јурила и хватала.

Шта вам је са тих протеста најупечатљивије остало у сећању?

– Убиство Пеђе Старчевића и пуцање у главу Ивице Лазовића пред седиштем СПО у Кнез Михаиловој. Обојица су били чланови СПО, а члан СПО био је и претучени Дејан Булатовић, коме је писао и амерички државни секретар Ворен Кристофер.

Да ли су наредне власти из тог протеста извукле неку позитивну поуку?

– Нису, јер није ни требало. Наредне власти после „историјског“ 5. октобра у заборав и ругање бацале су све што је, од 9. марта ´91. па до 5. октобра 2000., предводио СПО. За њих је Легија био „јунак 5. октобра“, а СПО непријатељ већи и од Милошевића.

Весна Пешић: Припреме за 5. октобар 2000.

Социолошкиња Весна Пешић за Данас каже да су демонстрације, које су започеле пре 20 година ради одбране изборне воље грађана на локалним изборима која је била покрадена, биле могуће јер је већ постојала прилично висока мобилизација грађана. Она истиче да је изборни систем тада био бољи, а да је садашњи, са чисто пропорционалним начином бирања и на локалу, катастрофално ојачао партијске врхове и корупцију.

– У марту месецу 1996. у намери да се обележи пет година од великих демонстрација 9. марта, одржан је велики митинг у Крагујевцу, а затим у Београду, оба митинга у организацији и сарадњи опозиције – СПО, ДС и ГСС. Пошто смо видели да постоји жеља грађана да се мобилишу, целу ту 1996. три наведене странке су организовале митинге широм Србије. Кад су регуларни локални избори у условима двокружног већинског система били покрадени од стране власти, грађани су се одазвали позиву опозиције да се прикључе свакодневним митинзима за одбрану изборне воље грађана, дакле, до враћања изборне победе у 60 општина и свим највећим градовима. И опозиција и грађани издржали су у тој борби три месеца, свакодневно демонстрирајући, и коначно извојевали победу – изборни резултати су били враћени доношењем лекс специјалиса у Скупштини Србије – објашњава она.

Како наводи, значај тромесечних демонстрација и формирање коалиције Заједно (СПО, ДС и ГСС) је био огроман.

– Добили смо подршку такорећи целог света, на пример, у Француској је на сваких 10 минута извештавано о догађајима у Србији, троје лидера су били гости у престоницама ЕУ и САД, а грађани су осетили сопствену моћ да могу да се изборе за демократска права и слободу окупљања и изражавања. Тада су још увек сва врата система била затворена, односно није било шанси да се сруши тада власт, али је то заиста био почетак њеног краја. Научили смо да добра организација, заједничко деловање и мобилизација грађана имају шансе да промене режим Слободана Милошевића – каже Пешић.

Према њеним речима, припрема за изборе 2000. и 5. октобар, и сам пад Милошевића, заправо су израсли из тромесечних демонстрација за одбрану изборне воље грађана које су се успешно одиграле четири године раније.

– И зато вреди подсетити да можемо да се самоослобађамо сопственим снагама – указује Пешић.

Чедомир Антић: Најдуготрајнији студентски бунт на Балкану

Чедомир Антић, председник Напредног клуба, био је председавајући Главног одбора протеста. Он за наш лист наводи да је студентски протест 96/97. био највећи и најдуготрајнији студентски бунт у историји српског народа и Балкана.

– Током четири месеца, вољом апсолутне већине уписаних студената Београдског универзитета, већина факултета није радила. Тако је у мањој мери било и на свим осталим државним универзитетима у Србији, осим приштинског. Протести су започели због покушаја режима да фалсификује општинске изборе, али они су били и последица тешког наслеђа грађанских ратова и посебно неморалног односа Милошевићевог режима према српском народу у Српској Крајини и Српској – каже Антић.

Према његовим речима, студентски и народни протест из 1996. и 1997. био је велики тријумф демократске Србије која је баштинила традиције наше народне слободе из времена пре 1918. године.

– Протести су успели. Режим је мирним средствима натеран на призна истинске изборне резултате. Захваљујући тој победи створени су политички, административни и медијски темељи победе демократије 2000. године. Остао је и углед Србије која је сама, без мешања великих сила, успела да се побуни и мирно доведе до победе правде – истиче наш саговорник.

На питање може ли у оваквим околностима да се понове овакви протести, он одговара да је такво јединство и велико учешће нестраначких и политички неопредељених грађана тешко замисливо у демократијама, колико год попут данашње Србије оне имале проблема.

– Међутим, уколико у Србији демократија буде угрожена, ако неко попут Милошевићевог режима некада, почне да ограничава слободе и права грађана, или пак неко поново покуша да жртвује права нашег народа изван граница Србије, сигуран сам да ћемо поново бити сведоци одлучног и општег демократског бунта – сматра Антић.

ДАНАС

[JESSY]

Čeda nas nije oženio. I gde smo sad mi, slučajne prolaznice iz '96?

Danas je 20 godina od studentskih demonstracija '96/97. Čeda nas nije oženio, misice protesta su po kanadama i australijama, a većini studentkinja šerpe su se vratile kao bumerang. Danas su u kuhiji i, umesto prkosno podignutih indeksa, u rukama drže - varjaču.

 

 

 

 

Frizure nam jesu retro, ali osmeh nije

 

Koja su još znamenja ostala klinkama koje su tog novembra krenule da menjaju Srbiju? I znače li ona išta danas?

Ma, znače.

 

Jer kome je posle nas ostala priča za unuke kako smo, dete moje, 117 dana tabanale da bismo dokazale da je Beograd svet?
Hajde, deco, recite slobodno. Hteli ste i vi da imate svoj protest. Svaka generacija to želi. Ali nama se baš posrećilo sa Slobom.
Džaba, klinci, sve što je došlo posle sankcija, lex specialisa i bombardovanja bilo je mala maca. Čak i famozni 5. oktobar. Mi smo utrli put da se desi.

 

A devojke su, one što se danas bliže četrdesetoj i uveliko gaze petu deceniju, bile neka posebna divlja sorta. Sorry, milenijalci, ali ples u Kolarčevoj, cveće za pandure i "Čedo, oženi me"? To su bile realne fore. Nismo ih maznule sa Snepčeta.

 

Vi ste danas možda "prekul" da biste osim na Tviteru šerovali svoj bes negde gde to ima malo više smisla (na izborima možda?), ali mi toliko nismo bili kul, naprotiv, bili smo naloženi da konačno nešto uradimo. 

 

 

I to je najmoćnije znamenje koje imamo. Svest da smo nekada imali snage da kažemo da je dosta.

Mogle bismo, makar mi, one drske studentkinje iz Kolarčeve,  da se setimo toga i danas.
Da skinemo malo prašinu sa studentskog znamenja i kažemo - hoću da pokušam se borim. Hoću da bacim varjaču i probam da unovčim indeks.
Neću više, posle 20 godina, da budem slučajni prolaznik u svom životu.

 

Vreme je za neke nove priče za unuke.

 

http://zena.blic.rs/Porodica/46928/Ceda-nas-nije-ozenio-I-gde-smo-sad-mi-slucajne-prolaznice-iz-96

 

 

[Grizzly Adams]

Ех, то су били дани...

[Милан Ракић]

бака Олга и "не гледајте Палму!" И опе` дошли дркоши...

[RYLAH]

Колка греота за толко протражене позитивне енергије. Та енергија, уместо да ради и да гради, потрошена је да би се протестовало против једног болесног режима. А испало је да су они који су је трошили још гори, проћердали су све то у ветар, ко да нико ништа није инвестирао у ту њихову победу. Сви они протести, шетње, батине, забране... Ништа им то није значило једном кад су засели, јер они нису засели због тога, него зато што су били Богом дани, октроисани.

И сад, пошто смо проћердали најбоље што смо имали на нешто за шта се испоставило да је била илузија и превара, немамо ништа.

Туга.

[Зосима]

У то време ,виђао сам Чеду у градском бусу,а сад га прати обезбеђење у аудију,билиндираном вероватно... туга,што рече Риле...

[александар живаљев]

Једна поука из побједе коалиције Заједно 1996. и Студентских протеста 1996/97:

1) Побједа коалиције "Заједно" била је могућа само захваљујући двокружном већинском систему, он је натјерао опозицију (осим ДССа) да се удружи и тако је народни гњев преточен у локалну власт опозиције.

Већински систем је био прописан на првим изборима у Србији децембра (1990), а онда су за катастрофални пораз опозиције вајни експерти (сећам се професора Леона Којена) оптужили управо већински систем за тај пораз. Тек је 1997. се професор Милан Божић, математичком логиком, поново вратио на предности већинског система.

Историјски већински систем је настао са британским парламентаризмом, који су енглески конзервативни мислиоци какав је био генијални Едмунд Берк сачували упркос појави "трулих грофовија" (исељених подручја због пашњака са којих су лордови практично самостално делегирали посланике). Енглески парламентаризам је спријечио расточавање принципа да грађани знају ко је њихов посланик и захваљујући тој традицији сачувана је политичка стабилност (углавном двопартијски систем), олакшана смјена партијских лидера и спријечена партијска бирократија да за посланике бира људе непопуларне у народу. Све оно што имамо ми данас.

Суочен са протестима "партијских аналитичара", Слоба је на "Округлом столу" 1992 (прво јавно појављивање Ивице Дачића и Горана Перчевића) дао пропорционални систем на државном нивоу (уз корекцију по "изборним јединцама" + корупцију гласова са Косова). Ни то му није објезбеђивало парламентарну већину: него дил са радикалима или "престројавање" "опозиционих" посланика: "Нова демократија" Душка Михајловића. Али већински систем је остао на локалном нивоу, док га парадоксално није укинуо управо ДОС 2001. године Законом који су правили "стручњаци" "Палго центра" (професори Милан Дамјановић са политичких наука и Слободан Вучетић) који су иначе и у време нарастања Слобе били "државни стручњаци" за локалну самоуправу, а ваљда су то још увијек. Тако да више не знате, не само ко вам је посланик, него ни ко вам је одборник у општини. Партијски клијентелизам, корумпирана бирократија и увлакачко лидерство, постали су основне црте политичког живота Србије (+ уцјене "цензус странака".)

[drvce]