Nisam ja kriv, drugi su

[JESSY]

Zašto je teško preuzeti odgovornost za svoje postupke i neuspehe. Žalopojke učvršćuju osobu u ulozi gubitnika, pa krivca za poraze traži u roditeljima, partneru, državi

 

Shutterstock

 

 

ZA propast braka kriv je partner jer se nije trudio. Za stagnaciju u karijeri krive su kolege jer su nas na svakom koraku saplitale i zabadale nož u leđa. Za to što sastavljamo kraj s krajem krivi su roditelji jer nam nisu obezbedili bolju početnu poziciju. A država? Ona je kriva otprilike za sve - i za to što nemamo posao, i za sabotažu naših genijalnih ideja, i za to što naši kvaliteti neotkriveni čame u tami.

 

Obrni-okreni, kriv je uvek neko drugi. I kao što Kalimero, crno pile u čuvenom crtanom filmu hoda okolo žaleći se na sve i svašta i uzvikujući čuvenu rečenicu "Pa, to je nepravda", tako mnogi od nas imaju naviku da krivca za sopstvene poraze i probleme traže u drugom. Da li se taj drugi zove roditelj, partner, kolega ili država, manje je važno. Bitno je da odgovornost nije naša. Zašto smo skloni da za sopstvene poraze i probleme krivimo druge, otkriva sagovornik "Života plus", psihoterapeut dr Zoran Milivojević podsećajući da ljudi imaju određenu pozitivnu sliku o sebi, svojim sposobnostima, znanjima i veštinama koju bi trebalo opravdati nekim postignućima ili uspesima.

- I zato, kad se desi neki neuspeh, poraz ili greška, oni imaju doživljaj da više nisu takvi kakvima sebe smatraju, pa projektuju odgovornost na nekoga ili nešto izvan sebe, na višu silu. Tako oni više nisu odgovorni, pa ni krivi za negativan rezultat - primećuje Milivojević.

[JESSY]

Najbolji primer su sportisti. Ne prođe dan da neki sportista ne zavapi kako u kritičnim trenucima nije imao sreće. Ali, nisu oni jedini. Žene će optužiti trudnoću za kilograme iako "mališan" ima već 10 godina, studenti će drvlje i kamenje osuti po profesoru koji ih je, na pravdi Boga, oborio, vozač će psovati saobraćajca što mu je napisao kaznu zbog prebrze vožnje. A snaji je, zna se, svekrva uvek kriva za sve.

- Ako je neko odgovoran za nešto, pa u tome uspe, onda zasluge pripisuje sebi i svojim sposobnostima. Ali, ako u tome ne uspe, oseća se krivim, što je veoma neprijatno, tako da uzroke neuspeha nalazi izvan sebe. Na taj način, uspeva da zadrži pozitivnu sliku o sebi iako u nečemu nije uspeo. Tipični su fudbaleri koji ako pobeđuju smatraju da odlično igraju, a ako gube, "sreća" ih je napustila ili im je sudija kriv - ističe psihoterapeut.

DVE VRSTE PRITUŽBIPSIHOLOG Robin Kovalski deli pritužbe u dve kategorije: instrumentalne i ekspresivne. Prvima izražavamo problem u nadi da ćemo ga rešiti. Pa tako, žalimo se partneru da je stan neuredan ne bi li ponudio pomoć u raspremanju. Ekspresivne, s druge strane, imaju cilj da se ispraznimo ne bi li nam bilo lakše, što se često ne dogodi.

Profesor psihologije na Klemson Univerzitetu Robin Kovalski ističe da su žalbe uobičajen deo svakodnevice i da ih koristimo u razgovorima za "razbijanje leda", poput opaski o vremenu. Komunikaciju neretko počinjemo negativnom opservacijom jer znamo da će ona izazvati veću reakciju nego pozitivna konstatacija. Neka istraživanja pokazuju da 78 posto radnika u Americi troši 4,5 sati nedeljno slušajući žalopojke kolega. Kakva je situacija kod nas, možemo samo pretpostaviti jer se stiče utisak da je "kukanje" disciplina u kojoj kao narod briljiramo.

- Kada od drugih tražimo da prihvate definiciju da je drugi kriv za naš neuspeh, mi im u stvari "objašnjavamo" da smo i dalje sposobni, pametni i vešti, a da je neuspeh rezultat neke spoljašnje sile. I zato očekujemo da oni prihvate takvo viđenje i sa nama se solidarišu, da nam daju podršku i potvrde pozitivnu sliku koju imamo o sebi, a osude spoljašnju silu - pojašnjava Milivojević.

[JESSY]

Da nam je ova osobina u korenima, tvrdi psiholog dr Majkl Kaningem sa Univerziteta u Luisvilu. Prema njegovim rečima, navika da se žalimo razvila se iz manira naših predaka da na sav glas objave potencijalnu pretnju plemenu. Kaningem upozorava da, mada smo vrsta kojoj je u genima da jadikuje, oni koji to neprestano rade ulaze u ulogu žrtve što iritira okolinu. Da žalopojke učvršćuju osobu u ulozi gubitnika veruje i Milivojević ističući da one donose i neke dobiti koje, ipak, nisu lekovite.

- Prva dobit je da se potvrđuje slika o sebi, a druga da je potvrđuju i drugi uprkos neuspehu. Problem je što takva osoba ništa ne nauči iz sopstvenih grešaka i zato i u drugim situacijama kada pogreši, traži odgovornost izvan sebe i ponavlja isti obrazac - upozorava Milivojević.

Obrazac se može prekinuti, ali neophodno je da prihvatimo odgovornost za svoje postupke. Da bi to bilo moguće, kako naglašava naš sagovornik, osoba treba da razume da ona i njeni postupci nisu isto i da pametni ljudi mogu da donesu glupu odluku ili pogrešno postupe. 

- I baš zato što su pametni, oni prestaju da se tako ponašaju. Ako su pri tom nekom naneli štetu, treba da se izvine i ponude da poprave učinjeno. Ali, najvažnije je učenje i pitanje šta mogu drugačije da uradim drugi put u sličnoj situaciji da ne bih ponovio grešku. Takvi ljudi uče iz sopstvenih grešaka i ponašaju se sve bolje i bolje tokom svog životnog puta. Za njih, osećanje krivice je samo motiv da promene ponašanje i da se ubuduće ne ponašaju na pogrešan način - savetuje Milivojević.

 

http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.html:628526-Nisam-ja-kriv-drugi-su

[utopija]

+!
Iskrenost i maska

To nazivam 'Adamovim sindromom'.
'Žena je kriva.'
'Zmija je kriva.'
'Susjed je kriv.'
'Političar je kriv.'
...
'Svemirac je kriv.'
Čak:
'Bog je kriv.'

- Zar je tako teško priznati: 'ja' sam kriv?
 

[Биљана]

7 hours ago, JESSY рече

Obrazac se može prekinuti, ali neophodno je da prihvatimo odgovornost za svoje postupke.

Константно се на послу суочавам са проблемом "прихватања одговорности" и то је оно што ме страшно иритира. Скоро некад директор моје фирме је ангажовао менаџера за људске ресурсе који је разговарао са свим руководећим кадром, тј. кадром који има неку врсту одговорности на послу и само смо колегица и ја искрено рекле стварно стање. Ја сам чак потенцирала управо на то прихватање одговорности. Не може бити шеф неко ко сву своју одговорност пребацује на друге. Па ако је тај неко други одговоран, дај онда нека он буде шеф па онда нека сноси и последице.

Сасвим је логично да човјек који је на некој високој позицији (у друштву, послу...)  има више и одговорности. Управо доласком на ту функцију "зарадио" је ту одговорност. На њему је да је у потпуности прихвати и да се носи са тиме како зна и умије. Аааа не, код нас је свугдје  (па чак и у политичком врху) то да они који су на најодговорнијим позицијама, сносе најмање одговорности, што је апсурдно и прави показатељ колико смо "склизнули" у свим сферама. 

[Драшко]

50 minutes ago, Биљана рече

Константно се на послу суочавам са проблемом "прихватања одговорности" и то је оно што ме страшно иритира. Скоро некад директор моје фирме је ангажовао менаџера за људске ресурсе који је разговарао са свим руководећим кадром, тј. кадром који има неку врсту одговорности на послу и само смо колегица и ја искрено рекле стварно стање. Ја сам чак потенцирала управо на то прихватање одговорности. Не може бити шеф неко ко сву своју одговорност пребацује на друге. Па ако је тај неко други одговоран, дај онда нека он буде шеф па онда нека сноси и последице.

Сасвим је логично да човјек који је на некој високој позицији (у друштву, послу...)  има више и одговорности. Управо доласком на ту функцију "зарадио" је ту одговорност. На њему је да је у потпуности прихвати и да се носи са тиме како зна и умије. Аааа не, код нас је свугдје  (па чак и у политичком врху) то да они који су на најодговорнијим позицијама, сносе најмање одговорности, што је апсурдно и прави показатељ колико смо "склизнули" у свим сферама. 

Biljo izvini sto pitam, jel uzet u obzir tvoj i koleginicin iskaz? Odnosno jel bilo nekih promena ili samo onako...

[Биљана]

24 minutes ago, Драшко рече

Biljo izvini sto pitam, jel uzet u obzir tvoj i koleginicin iskaz? Odnosno jel bilo nekih promena ili samo onako...

Дијелом јесту прихваћене неке сугестије, али мањим дијелом. Проблем је комплекснији и потребни су радикални потези да би се евентуално нешто поправило, а на то мој директор (још увијек) није спреман. 

[Човек Жоја]

11 hours ago, JESSY рече

Zašto je teško preuzeti odgovornost za svoje postupke i neuspehe. Žalopojke učvršćuju osobu u ulozi gubitnika, pa krivca za poraze traži u roditeljima, partneru, državi

 

Shutterstock

 

 

ZA propast braka kriv je partner jer se nije trudio. Za stagnaciju u karijeri krive su kolege jer su nas na svakom koraku saplitale i zabadale nož u leđa. Za to što sastavljamo kraj s krajem krivi su roditelji jer nam nisu obezbedili bolju početnu poziciju. A država? Ona je kriva otprilike za sve - i za to što nemamo posao, i za sabotažu naših genijalnih ideja, i za to što naši kvaliteti neotkriveni čame u tami.

 

Obrni-okreni, kriv je uvek neko drugi. I kao što Kalimero, crno pile u čuvenom crtanom filmu hoda okolo žaleći se na sve i svašta i uzvikujući čuvenu rečenicu "Pa, to je nepravda", tako mnogi od nas imaju naviku da krivca za sopstvene poraze i probleme traže u drugom. Da li se taj drugi zove roditelj, partner, kolega ili država, manje je važno. Bitno je da odgovornost nije naša. Zašto smo skloni da za sopstvene poraze i probleme krivimo druge, otkriva sagovornik "Života plus", psihoterapeut dr Zoran Milivojević podsećajući da ljudi imaju određenu pozitivnu sliku o sebi, svojim sposobnostima, znanjima i veštinama koju bi trebalo opravdati nekim postignućima ili uspesima.

- I zato, kad se desi neki neuspeh, poraz ili greška, oni imaju doživljaj da više nisu takvi kakvima sebe smatraju, pa projektuju odgovornost na nekoga ili nešto izvan sebe, na višu silu. Tako oni više nisu odgovorni, pa ni krivi za negativan rezultat - primećuje Milivojević.

Пре свега, одмах да кажем да Миливојевића ни мало не ценим и да га сматрам прилично површним "стручњаком" . Објашњења су му, како ја то видим, прилично плитка, инстант, и теже ка томе да редукују човека. Свако ко је рецимо гледао емисију Агапе у којој је био гост заједно са проф. Јеротићем може се уверити о одсуству "дубине". Један православни хришћанин који брине о свом духовном здрављу нема шта корисно да научи од њега нити да чује нешто што већ немамо у нашој богатој аскетској и духовној литератури. Он, као "психотерапеут" (што ако се добро сећам није његово звање, он је то постао штанцујући неке сертификате по разним курсевима), припада оној врсти која човеку помаже да пресложи већ постојеће коцкице истумбаног мозаика. Духовни развој хришћана подразумева мењање сета коцкица, прављење сасвим другог, новог мозаика. 

Сад неколико речи о цитираном. У свачијем животу постоје субјективни и објективни разлози и узроци, као и ограничења, који утичу на ове или оне исходе. Човек не живи сам, део је ширег друштва, и просто је немогуће да то друштво не утиче на живот појединца. Свака наша иницијатива и активност може бити или прихваћена или одбачена од окружења, са једне стране, са друге стране то окружење ствара амбијент у којем појединац делује. Та двосмерност, интеракција, је неминовност. Повезани смо. А услов опстанка је прилагођавање. Тако са једне стране имамо наше мане и страсти, а са друге стране друштво/средину која је датост, коју нисмо својевољно бирали, од које смо учили и која је у извесној мери те наше мане и креирала, односно у одређеној мери нас је формирала усмеравајући наше потенције.

Оно што из цитираног текста један православни хришћанин никада и ни под којим условима НЕ СМЕ да прихвати, то је осећај кривице. То је фундаментална ствар у духовном развоју хришћанина али и сваког човека. Христос ослобађа кривице. За било шта што учинимо, било шта, ма какву грешку и глупост направили у животу, Христос каже НИСИ КРИВ. Да, погрешио си, али ниси крив. А оно што би, поред поменутог, хришћани требало да знају је да исто онако како Христос њих ослобађа кривице, исто тако ослобађа и друге.

[JESSY]

3 hours ago, Човек Жоја рече

кажем да Миливојевића ни мало не ценим

ok, to je tvoje pravo, ali covek je veoma strucan i cenjen u svom poslu...

 

4 hours ago, Човек Жоја рече

осећај кривице

da, ne treba da imamo osecaj krivice, ali treba da preuzmemo odgovornost i kazemo da smo krivi za nesto sto nismo dobro uradili...

nesto slicno kao i sto posle dobre ispovesti treba da nestane osecaj krivice...

[Ненад Р.]

Мени никада није било јасно зашто су људи тако самоуверени у себе?

Баш та самоувереност је окидач за грешку, јер су такви људи брзи на одлукама и мање опрезни, а када погреше сви су други криви, само су они исправни.

[Рапсоди]

Ne, ne  nisam ja kriva , @Ненад Р. је крив  ево испред мене је .....

[Човек Жоја]

7 hours ago, JESSY рече

ok, to je tvoje pravo, ali covek je veoma strucan i cenjen u svom poslu...

То је прилично упитно, но небитно, као што и рекох на самом почетку ја га лично не ценим, а рекао сам то да бих предупредио било какве реакције. Но изгледа да је незгодно кад се направе идоли од живих људи.

7 hours ago, JESSY рече

da, ne treba da imamo osecaj krivice, ali treba da preuzmemo odgovornost i kazemo da smo krivi za nesto sto nismo dobro uradili...

nesto slicno kao i sto posle dobre ispovesti treba da nestane osecaj krivice...

Како сад то не треба да имамо осећај кривице али истовремено треба да кажемо да смо криви? Затим, поставља се питање критеријума за вредновање да ли је нешто добро или није добро урађено. Ко поставља те критеријумне, ко вреднује, и зашто?

Затим, одговорност је једно, кривица је друго. Тамо где има одговорности ту има и слободе, тамо где има кривице ту слободе нема. Слободан човек ће, увидевши своје погрешке, баш због своје одговорности и самосвести, којом је дошао до слободе, ценећи слободу коју има, добити подстицај за поправљање, за исправљање себе. Са друге стране, кривица паралише и намиче букагије. Е у таквим случајевима, а то је патологија, потребна је исповест, да одагна паралисаност да би човек могао да крене даље. Отуд се траже кривци у другима. Но, хоћемо ли све људе или пак све хришћане стрпати у патологију, на начин да сваког трена сви мисле о кривици, да држи руке у џеповима бојећи се да не скриве, да не буду некоме криви, и да сваког часа трче на исповедање зато што су само они криви а нико други није? О да, ту је цака, кривица је увек усмерена на некога, или на себе или на друге, па ако није на другога онда је усмерена на себе. То је једна те иста ствар. Кривити друге или кривити себе, у оба случаја у питању је патологија. А ми имамо лекара за ту болест.

"Иди и више не греши", каже Христос, "не осуђујем те". Јесмо, сви смо грешни. Јер смо слободни људи. Јер покушавамо нешто, активирамо своју слободу. Е па ту се негде поткраде и грешка, јер нисмо савршени.

Криви-нисмо!

[Месечева]

Човек Жоја, релативизујеш (за мој укус) превише.

 

Немој ми рећи да спрам ситуације ниси способан да процениш да л' је нешто добро урађено или није, да ли је направљена грешка или није?

[Кратос]

Osećaj krivice je prva faza u prihvatanju odgovornosti.Osećaj krivice nije okrivljavanje sebe po nekom mazohističkom ključu već osećaj da su naša dela proizvela neku negativnu posledicu koja povređuje druge pa i nas same.

[JESSY]

13 minutes ago, Kratos рече

 

Osećaj krivice je prva faza u prihvatanju odgovornosti.

 

ne bih se bas slozila....osecaj krivice je isto sto i griza savesti...koja ne mora uvek biti opravdana...i ne mora uopste imati veze sa odgovornoscu....

osećanje krivice predstavlja štetnu i nezdravu emociju