О ТОМЕ МОЖЕ ЛИ СЕ (У БЕОГРАДУ) ВЕРОВАТИ У БОГА И ДИПЛОМИРАТИ ФИЛОЗОФИЈА?

[АлександраВ]

Одмах и да одговоримо на питање из наслова:
Може, али тешко и са казненим смањењем последње оцене у индексу оваквог студента.
Али, да кренемо испочетка...

Ових дана сам присуствовао одбрани дипломског рада из филозофије мог пријатеља, у једном од професорских кабинета у новој згради факултета.

Тема је била везана за Хаманову (контра-просветитељску) критику Канта (тачније: његовог "пуризма ума").

По први пут у нашој историји филозофије се неко озбиљно позабавио овим неправедно скрајнутим осамнаестовековним вршњаком и суграђанином (из Кенигсберга) Имануела Канта, све уз приложене Хаманове преводе на српски ("Рецензију Кантове 'Критике чистог ума' из 1781. и "Метакритику пуризма ума" из 1784) и његову детаљну биографију и библиографију.

У десет оригиналних поглавља, мој пријатељ је прецизно анализирао најоригиналнијег критичара Кантове "апологије палог Адамовог ума", од стране узорног представника хришћанске филозофије, Јохана Георга Хамана, Хердеровог и Јакобијевог учитеља, мислиоца који је на важан и вишеструк начин утицао на Гетеа, Шелинга, Кјеркегора, а онда и на Дилтаја, Гадамера, као и на нову пост-секуларну западну мисао - Конора Канингема ("Генеалогија нихилизма"), Џона Милбанка ("Теологија и друштвена теорија"), Кетрин Пиксток ("После писања"), Дејвида Бентлија Харта ("Смех филозофа"), Џона Ренера Беца ("После просветитељства: пост-секуларна Хаманова визија")...

У сваком случају, реч је о пионирском истраживачком раду, далеко изнад нивоа (и обима) траженог за један "обични" (уобичајени) дипломски рад.

Поредећи ово дипломско истраживање са, рецимо, најпознатијом икад објављеном књигом о Хаману ("The Magus of the North"/"Мудрац са севера", 1956), одмах упада у очи далеко смелији и управо "хамановски" приступ београдског апсолвента философије у односу на чувену студију патријарха либералне мисли на Западу (уваженог и прослављеног сер Исаије Берлина).

Све поен до поена за овако амбициозног и озбиљног кандидата за диплому Филозофског факултета у Београду!

Али, није све тако једноставно и лако у нашем образовном систему као што се то, можда, чини на први поглед, уз логично (али неиспуњено) очекивање адекватне оцене и заслужене награде за овакав труд и прави мали интелектуални подвиг.

Председник испитне комисије је, наиме, одмах и претећим гласом обзнанио "нерешиви проблем" који је одједном искрсао пред нама: то што ту присутни кандидат нескривено и без икаквих реторичких обланди, замислите само, верује у Бога (и могућност "хришћанске филозофије"), те користи (по дотичном професору) "суштински нефилозофске појмове" попут "саборности", па "тиме НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ПРЕЛАЗНУ ОЦЕНУ ЗА СВОЈ ДИПЛОМСКИ РАД"?!!!

И то није све.
Разгневљени и очигледно изиритирани професор наставља даље са начелним претњама и овако паушалном оценом онога што треба да објективно оцени, кроз циничну опаску да тако написан и осмишљен рад "не би могао да прође ни на Теолошком факултету" (јер "и тамо оцењују знање и филозофски приступ теми, а не веру кандидата"). Па се брже-боље осврнуо на томе сличне (наводне) опаске његовог колеге, професора филозофије на овдашњем Богословском факултету (др В. П.), да би, затим, разговор осветнички усмерио на своју (емоционално обојену) "одбрану Канта" од Хаманове критике и, посебно, недовољно идолопоклоничког приступа "просветитељству" овог по свему неуобичајеног и у сваком смислу натпросечног студента пред њим.
Посебно се "острвио" на ововременог присталицу Хаманових "јеретичких", анти-модерних мисли и ставова, наводећи, хистерично, да му он (кроз свој рад) "стално прети огњеним мачем". И показао на делу колика и каква може да буде мржња интелектуалне (анахроне, потпуно мисаоне неосвешћене) према духовној култури. Те колико је неразумевање другачијих ставова (већ на нивоу језика, појмова и категорије) мешајући "интегрално" и "тоталитарно", а васељенско и универзално "саборно" сводећи на наводни "шовинизам" и "затвореност, "ексклузивност" и "затвореност". Не прихватајући и не разумевајући "свејединство", које је централни, кључни појам руске филозофске мисли боготражитељског смера (по чувеном Маслину: "златног века руске филозофије")...

Ту крећу питања за одбрану докторског а не дипломског рада, али се нападнути испитаник толико добро сналази у томе да је, чак, добио накнадну похвалу како је у овом разговору "показао више филозофског мишљења него у приложеном раду", јер је, одговорима, отишао ван спорног "теолошког" и "хришћанског" и вешто ушао у брзопотезни полемички и дијалошки дискурс.
Није ни имао избора.

Током овог усиљеног и по свему непријатног разговора (по моделу: стеретипни и медиокритетски напади професора и луцидни и разоружавајући одговори студента), нимало збуњени кандидат се позвао на чувену, светски познату професорку Агнеш Хелер, и њену критику антиномија Кантовог "категоричког императива" (и показује његову неодрживост), на шта му већ раздражени професор, на ивици нервног слома, одговара да је "Агнеш Хелер само неких три сата (а он - 20 година) читала Канта" и да је, пред крај живота, "радила за америчку војску" (исту ону која, по свему, њега, оваквог, држи на тој и таквој катедри).

Био је то идеолошки острашћени ексцес званичног представника универзитетског еснафа, без одговарајућих питања из струке (за коју се, декларативно, залагао). Уз мноштво олаких етикета типа: "Ту нема филозофских аргумената!" и (већ нешто помирљивије): "Зашто у раду нисте све објаснили као у усменој одбрани?"...
Са питањима која су евидентно показала да није пажљиво прочитао (чак ни прегледао) рад који је овако ниско и казнено оценио - са призвуком личне увређености и емотивне потресености & растројености (као да је ту неко лично и недопустиво насрнуо на култ "Светог Канта"). Поменивши, између осталог, да су Кантове (три) критике "Библија сваког правог филозофа"). Надовезавши се тиме на већ познате идеалистичке оцене Хегела и Хелдерлина како је "Кант - Мојсије немачке нације"...

Било како било, на крају је у индекс мог пријатеља уписана једна незаслужено ниска "осмица", уз отворено признање председника испитне комисије и ментора како је овај необични дипломац у много чему "образованији од њега"!
Невероватно, али истинито.

А онај спорни професор (иначе стручњак за Канта) је, ничим изазван, ипак признао да је "те ноћи спавао само два сата, од три до пет", а онда, пред сам испит, ишчитао (вероватно само прегледао) овај рад на више од стотину страна (који је, пред свима нама, онако гневно распео на крст своје увређености због слободног и критичког писања "једног обичног студента" о његовом Канту и због, изгледа, недопустивог односа према хришћанском Откривењу на овој катедри).

На мој зачуђени коментар да је необично што аутор није макар похваљен због своје спремности да се први у нас подухвати писања о до сада на српски непревођеном аутору, ментор дипломског рада ми је, помало збуњено, промрмљао да сам "потпуно у праву" и да су то "грешком превидели да кажу"...

И тако је то прошло, на крају чак и помало пријатељски, уз необавезно и духовито ћаскање са још једним младим и једним старијим професором (иначе, оцем репера Расте) филозофије, без оних тако непријатних тонова са почетка одбране рада.

Али, то не мења чињеницу да веровати у Бога може, и те како озбиљно, да засмета полагању дипломског испита (и то кандидата који је до тада заређао скоро све саме "десетке") на нашем Универзитету.

То је, иначе, само наставак идеологизоване културне политике Факултета и катедре на којој је, својевремено, отац Жарка Кораћа носио пиштољ у футроли и доносио радио-апарат на часове из "филозофије" (па су, сви заједно, слушали "Радио Москву"; наравно, пре Резолуције Информ-Бироа).
И некадашњи професор етике (отац Борке Павићевић) је, такође, био познат по сличним екстраваганцијама (као "омиљени филозоф" Ј. Б. Тита), да не набрајамо и друге, томе сличне случајеве...
Оставља трагове оваква вишедеценијска доминација (још од времена злогласног Душана Недељковића) агресивно безбожничког и отворено агностичког мишљења - једино прихваћеног као "филозофско".

Срећом, није увек и све тако црно, те многи међу асистентима, доцентима и професорима (међу којима чак и ту присутни ментор) имају неупоредиво више разумевања од овде описаног ноћобдије и у живац повређеног "кантијанца".
Али је, нажалост, довољно присуство једног оваквог агресивног и безобзирног пресудитеља да нас опет, на тренутак, врати у оно језиво и мрачно време "дијалектичког материјализма" и "марксизма-лењинизма" када се због управо оваквих боготражитељских радова и вером испуњених ставова ишло на суд и у затвор, без могућности каснијег запослења и интелектуалне (и ма какве) каријере.

Због тога и бележим ове упозоравајуће речи, као непријатно и још живо сећање на једну (на крају, срећом, ипак успешну) одбрану дипломског рада из филозофије у земљи Србији.

P. S.
Није згорег приметити како је Хаманов отац, Јохан Кристоф, у Кенигзберг (садашњи Калињинград) дошао ИЗ ЛУЖИЦА (из центра Лужичке Србије), па читава прича о великом немачком филозофу "Штурм унд Дранг епохе" добија и један по нас сасвим ексклузивни значај.
А Кант је, да се подсетимо, пореклом био Шкот (кад смо већ код предачке лозе и крвног наслеђа)...

 

[александар живаљев]

Одлична прича. Баш ових дана чух једну сличну. Само мислим да она нема толико везе са наслијеђем Душана Недељковића, Вука Павићевића и Вељка Кораћа, колико са страхом данаше код нас доминантне школе "аналитичке филозофије", да не испадне "ненаучна". Дакле није то само страх, па услијед њега и дискриминација вјере, већ и мишљења као таквог.

[сведок]

1 hour ago, александар живаљев рече

Одлична прича. Баш ових дана чух једну сличну. Само мислим да она нема толико везе са наслијеђем Душана Недељковића, Вука Павићевића и Вељка Кораћа, колико са страхом данаше код нас доминантне школе "аналитичке филозофије", да не испадне "ненаучна". Дакле није то само страх, па услијед њега и дискриминација вјере, већ и мишљења као таквог.

Опростите, али ја сам имао сасвим другачије искуство, управо су професори и асистенти који су се на београдској катедри бавили аналитичком филозофијом били најотворенији за дијалог, у ствари професионално најпоштенији, нису се заплитали у оно што им није струка и чиме се не баве. Проблем са предрасудама и искључивошћу према верујућим студентима, долазио је углавном од старијих професора марксиста и "метафизичара", али мислим да су данас такви у мањини и да случајеви слични овоме који је Александра описала нису баш чести.

[Ivan Marković]

9 hours ago, АлександраВ рече

Одмах и да одговоримо на питање из наслова:
Може, али тешко и са казненим смањењем последње оцене у индексу оваквог студента.
Али, да кренемо испочетка...

 

Izvini, ako nije tajna, koje bio taj profesor "kantovac", a ko predsednik ispitne komisije, odnosno mentor?

[АлександраВ]

44 minutes ago, Ivan Marković рече

Izvini, ako nije tajna, koje bio taj profesor "kantovac", a ko predsednik ispitne komisije, odnosno mentor?

Заиста не знам, аутор текста је Драгослав Бокан, а текст је преузет са његове фејсбук странице https://www.facebook.com/dragoslav.bokan/posts/10154544864099144

[Ivan Marković]

Aha, ja sam upisao master na filozofiji, e da bi pokazao jednom profesoru, čija me je knjiga iznervirala, da imamo dovoljno razloga (mimo otkrovenja i evharistije) iz oblasti filozofije i matematike da možemo tvrditi da postoji Tvorac univerzuma, koji je ličan. Iako on tu mogućnost u principu nije negirao, pokušavao je da je oslabi raznim (pre svega Hjumovim) otrcanim argumentima...na kraju je jednostavno diplomatski odbio temu koju sam mu predložio (o argumentima za postojanje Boga, izgovarajući se time da to nije tema za master). Na kraju sam završio bez većih problema, prosek 9,5. Ja mislim da problem koji je izneo Bokan nije toliko do izbegavanja analitičke filozofije da se bavi problemom Boga, koliko do udara koji je kolega napravio na njihovu veličinu, Kanta. Inače, mogu reći da je analitička filozofija od svojih krajnje sterilnih i ružnih početaka (Rasel, Vitgenštajn, logički pozitivisti) evoluirala preko konstruktivnih i poluzanimljivih daveža (Kvajn, Ostin) do zaista sjajnih Sola Kripkea, Sidni Šumejkera, Dejvida Luisa, M.Džubiena...savremena analitička filozofija ne beži od klasičnih metafizičkih pitanja (problem univerzalija, filozofska kosmologija, Bog) i otvara neka nova (multiverzum, fikcije...)

[Дејан]

U pisujte fakultet koji stavljaju hranu na sto

[Ivan Marković]

45 minutes ago, Дејан рече

U pisujte fakultet koji stavljaju hranu na sto

Pa ako tako postaviš stvari, ne stavlja ni jedan. U Srbiji trenutno radi samo knjigovodstvo, trgovina i ugostiteljstvo, a ni za jedno od ta tri ti ne treba faks... Dok je stanje takvo, idemo gde nas Bog pošalje...inače, ja sam studirao na budžetu, a za to vreme me je izdržavala žena.  Sve Bog postavi na svoje mesto...a proćiće jednog dana i ova okupacija (dal zbog našeg junaštva, što je malo verovatno, ili će se okupator smoriti od ceđenja suve drenovine, što je verovatnije ili će na vlast dolaziti sve debilniji kvislinzi, pa će se cela zgrada srušiti zbog toga, što je najverovatnije, videćemo...)

[Arsenija]

1 hour ago, Дејан рече

U pisujte fakultet koji stavljaju hranu na sto

... jer covek gledan ne moze da filozofira . 

[Дејан]

2 hours ago, Ivan Marković рече

.a proćiće jednog dana i ova okupacija

Ne znam šta podrazumevaš pod okupacijom, ali neće proći. Dokle god je Srba, ovakivih kakvi su, neće proći. Proći će ako se promene ili nestanu.

[Кратос]

4 hours ago, Дејан рече

U pisujte fakultet koji stavljaju hranu na sto

Fakultet nije nikakva garancija obezbeđenog hleba na stolu.

[Дејан]

11 minutes ago, Kratos рече

Fakultet nije nikakva garancija obezbeđenog hleba na stolu.

Filozofija, privatna ili akademska ti može samo uzeti, ko ovde voli pametnjakoviće

[Џуманџи]

9 hours ago, АлександраВ рече

Био је то идеолошки острашћени ексцес

Ни овај текст не звучи претерано другачије (не кажем да изнесене тврдње нису тачне, већ да је критика могла да буде много аргументованија).

[Ivan Marković]

Под окупацијом подразумевам кад ти НАТО и ЕУ укину сву привреду, затворе све фабрике, кроје буџет и одређују величину војске...такође и кад одређују ко ће бити на власти.

[Срђан Шијакињић]

22 hours ago, Ivan Marković рече

Pa ako tako postaviš stvari, ne stavlja ni jedan.

Ниједан не гарантује, али само да поменем пример, из мог искуства, нико од људи који су завршили програмирање (а знам их солидно пошто играм фудбал са програмерима ) није имао проблема да нађе посао, практично одмах после завршетка факса, и то добро плаћен посао. Кажу да би било места чак и када би се више људи школовало за информатику... Не бих да спамујем тему, нисам сигуран да ли то тако треба да буде, али чини ми се да би људи требало да схвате да имају јако ограничену слободу при избору професије, ако не желе да дођу у ситуацију или да не могу да се издражавају или да раде нешто што нема никакве везе са оним за шта су се спремали. У овој друог варијанти, студирање онда дође као некакав луксуз у времену и новцу.