САБОР НА КРИТУ 2016.

[александар живаљев]

12 hours ago, Жељко рече

И шта кажу Руси?

http://www.sedmitza.ru/text/6411994.html

Руси кажу (Н. Балашов) да ће на редовној сједници Синода у јулу донијети став према документима "међуправославног форума" на Криту. Као што ћеш да видиш из те вијести, они су увијек у агенцијским извјештајима (Интерфакс) наводили да и Српска црква не учествује на Сабору.

На сајтовима "црквених конзервативаца" који дјелују у оквиру Цркве, (и нијесу опскурног типа апологет.ру итд какве преноси ВД на "борби за веру" за које је и Блажењејши кијевски митрополит Онуфрије "екумениста"), дакле на полузваничним сајтовима, траје канонада због "издаје СПЦ", која се приписује "бившим јустиновцима". 

[kopitar]

Kada bi Kiril došao na Sabor i poljubio ruku Bartolomeju , onda bi on po pokazanoj poniznosti postao novi papa.

[александар живаљев]

Преосвећеном епископу Максиму желим, што и он сам себи, да га Сабор посјети, толико је желио да посјети Сабор, да вјерујем да ће му се жеља испунити.

1.

Занимљива је његова биљешка:

 

1 hour ago, александар живаљев рече

Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону управо овог Светог и Великог Сабора.

Овај морачки хумор митрополита Амфилохија, теже пролази код нас у Катунској нахији. (Нама су ближе "дреновије" шале, као она нашег Светог Петра Цетињскога "Катуњани чините што знате, ама не знате што чините"). Наиме биће јако тешко, чак и Ђеду, да направи ту икону, јер се српска делегација није заједнички службено фотографисла, као све остале делегације (или та фотографија није још објављена), а колико смо видјели сви српски архијереји су носили мантије и камилавке по свом укусу. Све помјесне цркве Православе једнако се униформишу; оцима кардиналима, надбискупима, бискупима, не би пало напамет да на неком концилу не носе прописану униформу, дохаликадонци љубоморно чувају своју традиционалну ношњу, само се српски архијереји "ослобођени у Шмеману", облаче како се коме ћефне. Сада, барем знамо да је то због тога да би икона била живописнија.

2. Друго што рече преосвећени Максим: 

1 hour ago, александар живаљев рече

тако је и наша помесна Црква на Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.

Значи ли то нпр. да Архијерејски Сабор СПЦ није имао благодат Духа Светога када је изабрао Максима (др Васиљевића) за епископа хумског? Односно, како су се српски архијереји, ако је тачно ово порицање постојања саборне икономије у нашој Помјесној Цркви Пећкој, уопште "квалификовали" за Сабор на Криту? Онда је требало све архијереје, и активне и умировљене, да пошаљемо на Крит да коначно добију "икономију саборску".

3. Треће написа епископ Максим:

1 hour ago, александар живаљев рече

Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора).

"сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије", то је тачно са становишта православне еклесиологије, али није по "Правилнику о раду Светог и Великог Сабора" у коме свака помјесна црква има један глас. Открива ли овиме, епископ западноамерички, зашто ниједан суштински приједлог СПЦ "није прошао" на Криту? (Узгред, први пут прочитах да један теолог напише "саборно-католичанска", наравно да то значи једно исто, па се могла прочитати запета, или ријеч "односно", или како је волио отац Јустин ставити знак једнакости. Овако испаде чист плеоназам.)

4. Четвро написа епископ Максим:

2 hours ago, александар живаљев рече

Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију са редовним и чешћим сазивањима.

Тако, на моју жалост, не гласи одлука.

Дат је само приједлог у Посланици:

During the deliberations of the Holy and Great Council the importance of the Synaxes of the Primates which had taken place was emphasized and the proposal was made for the Holy and Great Council to become a regular Institution to be convened every seven or ten years.

У руском званичном преводу и без помињања рока у којим би се могао Сабор сазивати:

Во время своей работы Святой и Великий Собор подчеркнул важность собраний Предстоятелей, которые уже состоялись, и сформулировал предложение, учредить Святой и Великий Собор в качестве регулярно действующего Института.

https://www.holycouncil.org/-/message?inheritRedirect=true

Какао су се ствари одвијале на Криту и прије њега, тешко да ће од тог приједлога бити ишта. "За горске се госте не приправља".

[Баба]

2 hours ago, александар живаљев рече

http://www.sedmitza.ru/text/6411994.html

Руси кажу (Н. Балашов) да ће на редовној сједници Синода у јулу донијети став према документима "међуправославног форума" на Криту. Као што ћеш да видиш из те вијести, они су увијек у агенцијским извјештајима (Интерфакс) наводили да и Српска црква не учествује на Сабору.

На сајтовима "црквених конзервативаца" који дјелују у оквиру Цркве, (и нијесу опскурног типа апологет.ру итд какве преноси ВД на "борби за веру" за које је и Блажењејши кијевски митрополит Онуфрије "екумениста"), дакле на полузваничним сајтовима, траје канонада због "издаје СПЦ", која се приписује "бившим јустиновцима". 

Па с обзиром да су се одлуке на Криту доносиле консензусом не може се рећи да СПЦ није учествовала

[verum est in beer]

И шта би на крају за пост? Јесу ли вегетаријанци на већем левлу од нас месождера или...?

[Guest]

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_5. део

 

 

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне),

 

Субота, 25. јун 2016.

 

Током седам дана рада Саборски Оци су показали ретку способност да било коју црквено-животну тему прикажу истовремено предањском, савременом и релевантном. То се, у већој или мањој мери, односи на све усвојене документе: Мисија Православне Цркве у савременом свету, Православна дијаспора, Аутономија у Православној Цркви и начин њеног проглашавања, Света Тајна брака и брачне сметње, Важност поста и његово држање данас, Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету.

 

 

У том смислу, и ми Срби испунисмо саборски завет. Тиме што је дошла на Сабор, Српска Црква је раширила крила и себи и укупном Православљу. Као што је једна икономија Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”, тако је и наша помесна Црква на Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.

Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону управо овог Светог и Великог Сабора.

У погледу документа ”Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету” наша Црква је увек имала став који је следовао православни консензус. Он гласи овако: Православна Црква признајеисторијски назив хришћанских Цркава (Римокатоличке, до-халкидонске и сл.) и из поштовања према њиховој историји, наставља да их назива Црквама. За нас је њихова еклисијалност (црквени карактер) условљена њиховим коначним јединством са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Мислим да се наведеном формулацијом може дати решење питању Односа Православне Цркве према осталом хришћанском свету. 

 

 

Током даљих дискусија, искристалисана су још нека питања. Овде смо жртве страха од теорије о гранама, али, констатовано је, она нема ништа са овим. Та теорија посматра све цркве као гране једне цркве. Међутим, овде говоримо о јединству свих хришћана и не може се рећи да се јединство Цркве не озлеђује када се неко отцепљује од ње. У отачким изразима имамо и такав попут ”цепање” Цркве. Одлука Сабора који је осудио Јована Века указује на свест да се јединство нарушава. Нису имали проблем да кажу да се Црква дели. Св. Патријарх Тарасије је рекао да су иконоборци поцепали Цркву. Ако немамо заједницу са њима, и κοινωνίαнаша са њима је поцепана. Немамо ни са протестантима заједницу (κοινωνία).

Ово је био једини начин да избегнемо утвару која се налази изнад нас: ”теорија грана”. Направљена је разлика између онтолошке природе Цркве и њеног историјског остварања. У историји су поделе, али оне не утичу на то да Црква не буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Протестанти нас питају: како је света када има толико грешника? Одговарамо: када свештеник каже ”Светиње Светима”, народ одговара: Један је Свет. Црква као Тело Христово не може да не буде света. Христос је свет, и јединство Цркве не може да се изгуби када се изгуби јединство хришћана. Реч ”онтолошки” је врло важна у том документу. Историјска стварност Цркве има грехе и поделе, али истовремено кажемо да је Црква једна, да нема мрље и боре, да је света и непорочна. То је врло важно и треба да се задржи и једини је начин да избегнемо теорију грана која нас прати.

Пошто је Јеладска Црква износила приговоре по том питању, покушавано је да се избегне безизлазна ситуација. Ту је предлог Кипарске Цркве покрио проблематику Цркве Јеладе. Тада се цела ствар налазила у рукама Јеладске Цркве која је одлучила да о томе расправи то вече и да Сабору следећег јутра саопшти одлуку.

Следећег јутра Јеладска Црква је устима Архиепископа Јеронима код спорног пасуса, у коме се говори о ”онтолошкој природи Цркве”, изнела предлог који гласи: ”...прихвата историјски назив осталих хришћанских Цркава и вероисповести”. Због постигнуте сагласности и једногласности Сабор је то прихватио уз громки аплауз саборских Отаца. Васељенски се у име све браће захвалио браћи Јеладској на њиховом снисхођењу које је целом Сабору помогло да изађе из тешкоће и отварило врата да наставимо даље.

 

 

Стигли смо до тачке 22. ”Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек био надлежан и коначан судија по питањима вере.” Овде ће се дискусија развијати у правцу разјашњења сабора као ”суда” и као ”ауторитета”. Многи сабори су служили томе да потврде или одбаце неки претходни сабор. Никада у историји није било осуде неке јереси која није потврђена од Сабора. Зато се каже да је Сабор коначни изражавалац вере. Другачија пракса просто није забележена. Нпр. Ефески ”Разбојнички” сабор из 449. године нико није могао анулирати све док није сазван нови Сабор, Халкидонски 451. године. На питање где је ту улога народа?, одговорено је да се народ изражава преко својих Епископа. Не одсуствује народ јер када епископ не изражава правилно свој народ тада мора нови сабор да се сазове. Управо тако је Флорентински сабор одбачен – не само од народа, него – још важније – од Сабора. Дакле, питање сваком појединцу може да гласи: ”Ко си ти, господине, који се уздижеш изнад Сабора? Како ћеш доказати да си у праву?” Св. Василије Велики разликује јерес од схизме, што је било супротно схватању Картагенских сабора (под Кипријаном) који су тражили ”крштење јеретика” (анаваптизмос). Св. Василије каже да се не крштавају, али предлаже да се сазове ”μείζον” (већи) синод (сабор са већим бројем епископа) и да они правилно одлуче. Дакле, излаз за било који проблем јесте Сабор. Ако то не кажемо, изоставићемо истину која је у самој ипостаси наше Цркве. Такав је увек био живот Цркве и тако велику истину не можемо избрисати.

 

 

Службе (τὰλειτουργήματα) у Цркви, које врше ауторитет, а Сабор је врхунска власт, треба да серазумеју као антитип и светотајинско зрачење Духом Светим сâме те власти Васкрслога Христа, јединог и par excellence Литурга. Овде говоримо о томе ко на крају изражава веру Цркве наспрам појединаца или група које претендују да оне изражавају истину Цркве. Можда сте у праву, можда нисте. Али Сабор  ће одлучити. А ако Сабор није у праву, опет је потребан Сабор да то учини. Сабор Јеријски (754) је ”замењен” (коригован и одбачен) Седмим Васељенским сабором (787). То је суштински моменат. Коначно, ко има право да одлучи: један каже ово, други оно. Годинама је Несторије оптуживао Кирила за јеретика и Кирило му је писао писма: Несторију – ”брату и саслужитељу”. И кад је био сабор Александријски, називао га је ”братом и саслужитељем”. Тек после Ефеса (431) престао је да га зове ”братом и саслужитељем”. Ако неки данашњи сабор оспори неки Васељенски сабор, неки нови Васељенски треба да се изјасни о томе.

Пошто су поједини архијереји сматрали да питање ”саборске установе” није догматско него само ”канонско”, истакнуто је да се вера Цркве изражава преко Сабора. Затим је указано на то да одлика саборског система јесте и суђење. Неки су сматрали да се реч ”судитељ” замени појмом ”ауторитет”. Тим пре што по некима појам ”суђења” звучи сувише јако. Међутим, с обзиром на то да се у данашњем Православљу проширило оспоравање институција, неопходно је указати на уставни карактер Цркве. Насупрот Светом Василију Великом који је у 4. веку саборима проверио своје веровање, разноразни харизматици данас претендују да већ сада знају шта је и где је истина.

 

 

Догмати, одлуке, канони имају конкретне последице на друштво. Ниједан од Сабора није схватио да јењегово дело оно што је посао неког систематског теолога, који „систематизује“ веру, него је функција саборскеустанове у Цркви била и остала заједништво (κοινωνία) у вери и Евхаристији. Због тога треба да постојипреношење и примена (убризгавање) догмата у савременој епохи – јер догмати имају живот. Свака епоха и генерација је позвана да живи догмате на нови начин, не уводећи нове догме.

Један од учесника дебате се позвао на Светога Максима Исповедника (580-662) који је у једном тренутку историје био малтене једини носилац Истине на православном Истоку. У одговору на то указано је да се ради о логичком проблему. Наиме, иако је тачно да је Св. Максим у датом тренутку изражавао Цркву, ми можемо рећи да је de facto тако само зато што је дошао Шести васељенски сабор да нам то каже. Сабор изражава веру, али и вера треба да се изрази кроз Сабор. Св. Атанасије Велики је говорио истину, али да није дошао Први васељенски сабор да га оправда, како бисмо знали да је говорио истину. Неко треба да потврди нешто да нешто јесте. Не можемо без Сабора да будемо сигурни ни о чему. Без тога ће се растурити Црква... И напочетку 4. Века констатујемо још већи значај који добијају сабори, а индикативан је пример Св. Јована Златоуста. Друго и коначно прогонство Златоуста (404) било је засновано на уверењу да његов повратак из првог прогонства (403) није био анулиран сабором. Његови противници су чак навели правило (канон 18 Сабора у Антиохији, 341). (Јованове присталице су брзо одговорили да овај канон потиче од аријанског сабора који је био директно усмерен против Св. Атанасија).

 

 

У таквој еклисиологији, која свакој локалној епископској Цркви признаје потпуну црквеност и католичност, јединство Цркве није неко „јединство у колективности“ (у којој би локалне Цркве представљале „делове“ једне „целине“), него је „јединство у истоветности“, у којој све локалне Цркве се међусобнопоистовећују и поклапају са Телом Христовим. Једино то јединство у истоветности претпоставља дословнусаборску непогрешивост. На тај начин еклисиологија се, у оквирима тријадологије и христологије, ослобађасхематичке дилеме избора између локалности/помесности и универзалности. Сви Сабори Цркве: епископски, локални и васељенски били су увек не изнад нити против, него свагда у Цркви, зависни увек од еклисијалне, саборне рецепције својих одлука од целокупног Tела.

 

 

Код одељка 23. Сабор је додао: ”искључујући сваки чин прозелитизма, унијатизма и других провокативних активности вероисповедног антагонизма”.

Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку свештеника. Он је истакао да наш благочестиви народ неће прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.

 

 

Изабравши прилично широке теме и опсежне временске скале за своје платно, Сабор је успео да наслика верну предањску икону живота Цркве, не избегавајући да у њу унесе савремене изразе и дамаре… Истовремено, Сабор није остао глув или слеп за бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.

Свакако треба бити против идиличне слике Сабора. Они су увек имали непредвидиве, често и мучне моменте, како трезвено о њима говори славни руски историчар Болотов. ”Други Васељенски сабор 381. године у Константинопољу у потпуности је задовољио [овај] идеал: на њему није био присутан ни император ни његови изасланици. Ово је у правом смислу речи био „сабор архијереја“. Ипак, ствари ни овде нису биле сасвим тихе и мирне: неке од његових седница Григорију Богослову изгледале су као сабор ждралова. Одбацујући касније један позив на сабор, написао је следеће речи: „Поставио сам себи за правило да не долазим на саборе. У свом животу био сам на много сабора, али не сећам се ниједног после којег би ствари биле боље него раније“ (Беседа 42, 21).

 

 

Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора). Притом, идеја да овај Сабор треба да буде почетак целог саборског процеса није оригинално ”српска”. Њу је још прошле године изнео Румунски патријарх, и могла се чути и из уста осталих аутокефалних Цркава. Уз све поштовање према другачијем мишљењу, изнећу своје скромно размишљање које узима у обзир историјске, канонске, културно-еклисиолошке и економске разлоге: 1) Двехиљадугодишња историја Цркве не зна за случај ”отворених сабора”. Чак и низ тзв. исихастичких сабора 14. века, а било их је три, иако су се бавили једном и истом темом, представљају три засебна сабора код којих је сваки имао своје завршетке; 2. Канонски је немогуће оставити ”недовршен” један Сабор (осим ако ”отворен” не значи нешто друго), јер се онда поставља питањевалидности свих усвојених и потписаних одлука тог сабора; 3. Колико је умесно осталим Црквама (а њих је, поред нас, још девет: три патријаршије и шест аутокефалних цркава) наметнути идеју да то што радимо није прави Сабор, него неки ”крњи” скуп, чији завршетак остављамо неодређеној будућности? Онај ко нешто предлаже треба да узме у обзир и расположење и мишљење осталих. У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија) није подржао идеју ”отвореног” сабора. 4. Ко је спреман да, рецимо, опет током ове годинеорганизује и финансира овако велики и скуп догађај? Познато је да су у време Васељенских сабора постојале жалбе због трошкова које је држава издвајала за одржавање сабора и путовања епископа.

 

 

 

 

Према томе, и да је постојао такав предлог, зар би нужно требало да буде усвојен ако није добар? Дакле, може се тражити само нешто што има упоришта у саборском предању. Погледајмо како је гласио тај став СПЦ: ”У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим и Великим Сабором”. Пошто су сва предвиђена питања размотрена и документи потписани, и то и од представника Српске Православне Цркве, уз консензус свих присутних, то није паметно инсистирати на нечем што сваком другом изгледа неоубичајено. Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију саредовним и чешћим сазивањима. У том смислу, свест свих је да се ”текући рад посматра као почетак целог саборског процеса”, подудара се са жељом наше помесне Цркве да и овај Сабор буде почетак саборске епохе која ће укључити и остале четири аутокефалне Цркве које су, свака из свог разлога, одсуствовале са овог Сабора.

Када будеш на неком сабору твој доживљај почиње када се сабор заврши. Јер тада, сабор посећује тебе.

[александар живаљев]

1 hour ago, verum est in beer рече

И шта би на крају за пост? Јесу ли вегетаријанци на већем левлу од нас месождера или...?

По саборској икономији, да Мада је наша секта дестилованих фрукталијанаца имала извјесних примједби на ту одлуку.

Ако нам се придружите ви јечмењаци, на слиједећем Сабору гарант побјеђујемо!

[александар живаљев]

@R2D2 Већ је постављено, али нема везе, што пропусти Старина Новаче, то дочека Мали Радојица.

Епископ Максим појашњава:

2 hours ago, R2D2 рече

У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија) није подржао идеју ”отвореног” сабора.

Зар то да дочекамо од ћерке Цркве Чешких и Словачких земаља, или од нашег васпитаника, постриженог у част нашег првог архиепископа, Блажењејшег митрополита пољског г. Саве? Шта је требало да подносимо тако неподношљив приједлог и нашим најближим пријатељима? И зар су Чеси и Словаци морали да се изјашњавају о српском приједлогу, кад је по правилима о раду Светог и Великог Сабора, тај приједлог могао да одбије само предсједавајући, који као Први има неопдјељену подршку своје помјесне цркве?

Друга је ствар, што наши архијереји који су самостално наступали у име "саборно-католичанских епископија", у својој теологији немају мјеста за Првог даље од нивоа епархије. Канон да о свему значајном морају да имају сагласност Првог међу епископима свога народа, (а и да он исто не може ништа значајно да чини без Помјесног Сабора), некако су затурили. А изгледа да је и цио Сабор прихватио ту еклесиологију, јер је Саборска традиција да оросе потписују само предстојатељи (в. епископ Максим Белешка 4) прекршена.

[александар живаљев]

Епископ Максим сажима наступ Свјатејшег Патријарха Иринеја:

 

2 hours ago, R2D2 рече

Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку свештеника. Он је истакао да наш благочестиви народ неће прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.

 

Како се пред Сабор, нарочито у грчким и зилотским медијима много писало о увођењу "другобрачног свештенства", "жењеног епископата" итд., нужно је једно појашњење, нема којима је снижена "канонска свијест", осим у Црну Гору ђе је канонско право једина активна наука!).

Наиме, све сеоске баке су некад знале ДА ЈЕ СВЕШТЕНИКУ ЗАБРАЊЕНА ЖЕНИДБА. Није канонима, дакле забрањен, "други брак", него било какав брак "мирским" свештеницима. Зато се они жене прије рукополагања.

(Католици су ово промјенили у целибат, али то је дуга прича, папа Франциско је обећао да ће ријешити то питање, али за сада није ни послије Бискупских синода, велики дио земаљске моћи организације Римске цркве потиче од целибата. Друга је ствар, што целибат никада није поштован, увијек су биле "кућепазитељке жупних домова" итд, а за калуђере по католичким школама дјечаци, "бијеле раде", Наполеон који је ишао у једну такву школу то описује, њега су као кржљавог, срећом, поштедјели. Но овим нећу да кажем да се полни нагон увијек извитоперено враћа код дјевствености, што је популарно мишљење. Напротив, НАУЧНО ЈЕ ДОКАЗАНО ДА РЕЛИГИОЗНА ОСЈЕЋАЊА МОГУ ВРЛО УСПЈЕШНО ДА СУБЛИМИРАЈУ ПОЛНИ НАГОН.)

Е, овђе имамо питање да ли су ти канони, који су препрека некада, људски гледано, оправданом другом браку свештеника, оправдани или не, прихватамо ли њихову разумност по сопственом расуђивању? Лично ме то канонско брачно право много не занима (жена ми пријети шјекирчетом у случају да је оставим), али је, као и у случају Грузијске Цркве и њеног инсистирања на поштовању 72. канона 5-6. Васељенског сабора који забрањује брак са неправославнима, питање ауторитета ових "сабора за 21. вијек" да мијењају каноне. Делегатски систем, не представљање свих "саборно-католичанских" епархија (само Руска црква има много више епархијских архијереја него што је присуствовало Критском сабору), консензуално одлучивање по унапред од неког неканонског тијела припремљеном документу, све то умањује ауторитет оваквих сабора да мијењају каноне.

[александар живаљев]

11 hours ago, kopitar рече

Kada bi Kiril došao na Sabor i poljubio ruku Bartolomeju , onda bi on po pokazanoj poniznosti postao novi papa.

Слажем се потпуно.

Има само ту та "геополитичка квака" и утицај разних центара моћи, којима патријарси, све и када би хтјели, тешко могу да се одупру. То нас је нажалост довело у распрострањено вјеровање у "геополитичког Антихриста", што је можда највећа јерес или, ако хоћеш, хијализам наших дана.

Но, нијесу ни папе ни узорити кардинали рашчистили са амбицијама да буду "картографи".

Сјећамо се изјаве Бенедикта 16. у авиону на путу за Загреб када је требало да "благослови" улазак Хрватске у ЕУ (2011) да му је још кардинал Шепер говорио да Хрватска није на Балкану, него у Средњој Еуропи.

Ни садашњи папа Франциско, који већином даје збиља, по мени, Богомнадахнуте, а у сваком случају бар мудре ријечи, није одолио "балканистичком дискурсу" (израз Тодорове, проф. Шијаковића) у изјави да бивша Југославија није могла да се одржи због културолошки разлика, али да таквих разлика нема између Каталонаца и Шпанаца, Шкота и Енглеза, те би Шпанија и Велика Британија требало да опстану.

[kopitar]

U redu je pogriješiti i oni su ljudi što se tiče svjetske politike , ali evanđelje je jasno , tko se ponizi biće uzvišen , radi toga papu Franju dosta cjenim a primijetio sam i kod patrijarha Bartolomeja taku crtu i kod neki vaših episkopa napr. Grigorija..

[о.Небојша]

http://spc.rs/sr/vaseljenski_patrijarh_vartolomej_odlikovao_protojereja_gaju_gajitsha

[александар живаљев]

Како преноси писање ромфеа.гр, сајт седмица.ру, новинари су често погријешно извјештавали да је на критском Сабору учествовало 290 епископа. Наиме неке делегације, попут чешке и словачке нијесу биле попуњене архијерејима. Тако је на Сабору укупно било 156 архијереја.

http://www.sedmitza.ru/text/6413442.html

Иначе, послије интервјуа патријарха Иринеја у коме је подржао учешћа васељенског патријарха у ријешавању "свеправославног проблема Цркве у Украјини", http://www.religion.in.ua/news/vazhlivo/33308-serbskij-patriarx-ukrayinska-problema-ne-lishe-ukrayinska-abo-rosijska.html

изјаве је дао митрополит Амфилохије у којима наглашава да је то унутрашње питање Руске цркве, да Врховна рада (парламент Украјине) није смијела да се мијеша у црквене послове, да Филарет (Михаило Дионисенко, кодно КГБ име тобаришћ Антонов) јесте одлучен од Цркве:

Иначе, у Енциклици Светог и Великог Сабора тачка 5. констатује се да се Православна Црква састоји од 14 Помјесних цркава, општеправославно прихваћених. Те цркве међутим, нијесу појединачно набројане, како је обећавано (обећавао?) Ђедо, као компензација за неусвајање акта о проглашењу аутокефалије. Тако да је фанарским канонистима остало на вољу да тврде да једино Васељенска патријаршија може да даје али и одузима(!) аутокефалију.

https://www.holycouncil.org/-/encyclical-holy-council?inheritRedirect=true

Пошто је Енциклика објављена касније од других докумената, да би у једној теми имали све документе усвојене на Сабору, дајем линк:

https://www.holycouncil.org/official-documents

Наравно, да ова непријатна ситуација велике медијске резонанце, послије патријарховог интервјуа, има везе са темом:

Да подсјетим, СПЦ и РПЦ, имају заједничку комисију за информисање о теми раскола, а на основу Меморандума између двије сестринске цркве, руска страна је издјејствовала ослобађање архиепископа Јована.

[александар живаљев]

САДА КОМПЛЕТАН ТЕКСТ ИНТЕРВЈУА НЕДЕЉНОЈ ПОЛИТИЦИ

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ

Црква се не намеће силом ни политиком

Учешће СПЦ на Сабору на Криту неће пореметити односе с Руском црквом

Аутор: Јелена Чалијасубота, 25.06.2016. у 22:00

Патријарх Иринеј (Фото Р. Крстинић)

Од нашег специјалног извештача
Крит, Хања – Долазак високе делегације Српске православне цркве на Свети и велики сабор на Криту изазвао је велику пажњу међу представницима медија који су извештавали са заседања које је окупило поглаваре и делегације 10 од 14 аутокефалних цркава. За колеге из Србије и грчки и руски новинари имали су исто питање: Хоће ли СПЦ напустити заседање? Али, судећи по њиховим реакцијама, нису прижељкивали исти одговор: први би више волели да чују да нема одласка, а други да ће напустити заседање. Испунила су се очекивања оних првих: српска црква остала је до краја Сабора. Четири помесне православне цркве, Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска, у последњем тренутку су донеле одлуку да не дођу на Крит. СПЦ је „у минут до дванаест” одлучила да ипак присуствује заседању. Из Београда, делегацију од 24 архијереја и шест саветника, предвођену патријархом српским Иринејем, испратили су медијски написи о подељености међу епископатом по питању учешћа на Сабору, размирицама, пучу...

– Чули смо такве вести, али ми смо били врло јединствени у одлуци да дођемо на Сабор. Највише се разматрало да ли да идемо на заседање због тога што на њему не присуствују све православне помесне цркве, јер ако је васељенски сабор, то претпоставља присуство свих. А тај моменат да не долазе сви био је разлог за размишљање да ли и ми треба да идемо. Неколико недеља пре почетка заседања на Криту, ми смо сазвали Свети архијерејски сабор СПЦ у Патријаршији у Београду. Тада смо били јединствени да треба ићи на заседање на Криту, а ако има неких проблема или нечег што треба да се каже, да се то реши и каже на самим седницама – каже патријарх српски Иринеј у интервјуу за „Политику” који смо обавили непосредно пред почетак јучерашње последње радне седнице Светог и великог сабора.

Да ли ће учешће српске цркве на заседању на Криту пореметити односе с Московском патријаршијом?

Не верујем и не би требало. Сабор је био припреман доста дуго и његове теме су већ биле разрађене на предсаборским седницама у Цариграду и Женеви где су присуствовали поглавари или представници православних помесних цркава. Теме су, дакле, биле мање-више обрађене и припремљене за Сабор. Наравно, с могућношћу да се у њима нешто дода или промени на самом заседању. Све су цркве потписале, прихватиле одлуку и позив Васељенске патријаршије да се Сабор одржи у одређено време и на одређеном месту. С обзиром на то да Цариград није био најповољније место за одржавање Сабора, јер је питање где би се заседало, али и из разлога безбедности, Српска црква је предложила да то буде Солун. Васељенски патријарх је одлучио и добро је одлучио да место одржавања буде Крит, острво на којем су проповедали свети апостоли Павле и Тит, који је и рођен овде. Крит заслужује да један од сабора буде ту одржан, на овом апостолском острву. Било је очекивања да ће сви доћи. Али, у последњем тренутку, неке цркве изнеле су своје разлоге, који, ипак, нису толико велики и битни да се због њих није могло доћи на Сабор. Уосталом, ако су постојали неки проблеми, онда је требало овде да се изнесу, да се расправе, да се извуку неке поуке из тих разлика. Четири помесне цркве су одлучиле да не дођу, али су недостајале на Сабору. Ипак, радило се сасвим нормално, онако како то приличи једном телу као што је Свети и велики сабор.

Уочи почетка заседања, у јавности се највише говорило управо о одлукама четири цркве да не учествују на заседању. Поједини медији називали су то подељеношћу међу православним светом, а сам сабор добио је политичку димензију кроз анализирање „сукоба” између две утицајне патријаршије: Московске и Васељенске. Каква је била атмосфера на самом заседању?

Атмосфера је била нормална, каква обично бива на оваквим заседањима. Одсуство важних цркава осећа се само у толико што би они употпунили Сабор и његов рад, он би био садржајнији. Ту нема дубоких подела о којима је писала наша и страна штампа. Чак су скоро сви одсутни патријарси послали своја писма Сабору. Они су са заседања поново позвани да учествују, одговорили су својим разлозима зашто то не желе. Али, не значи да ће ти разлози остати за свагда. Више је у медијима било приче о поделама, а оне свакако нису тако велике да би могло да дође до неког раскола. Више је то неслагање у неким не много важним питањима.

Није мали број оних који су Сабор видели као окупљање поглавара православних цркава око васељенског патријарха Вартоломеја, као да је васељенски патријарх само први, без оног другог дела „међу једнакима”. Да ли је његова улога председавајућег на било који начин стављала остале патријархе у подређени положај?

Он је де факто први, али не по власти, већ први по части. То се показало и на заседању. И у самом распореду седења где је он био у средини са себи равнима. Сваки поглавар иступао је као представник своје цркве, потпуно раван васељенском патријарху. Ту је владала потпуна једнакост, али, на крају крајева, мора неко да буде на неки начин први међу себи једнакима. Али, то је далеко од неке власти васељенског патријарха над осталим црквама. Он председава, али одлучује Сабор, а не једна личност. То је далеко од онога положаја који има римски епископ, папа, чија је реч прва и последња.

Сабор СПЦ је најавио да ће покренути питање неканонског присуства Румунске православне цркве у источној Србији. Како је та иницијатива прихваћена и да ли су изнета и нека друга питања која се тичу живота СПЦ?

Јесу, било је говора и о томе. Говорили смо о стању на Косову, али и другим нашим приликама. Међутим, Сабор се није толико бавио појединачним потешкоћама помесних цркава, већ се расправљало начелно о проблемима који тиште све, и не само цркву. Разговарали смо и о нашем проблему у односу с Румунском црквом. Предлог васељенског патријарха, што смо и прихватили, био је да то ипак покушамо сами да решимо, без изношења на Сабор. Имали смо и састанак с патријархом и делегацијом Румунске цркве. Они имају неке своје разлоге за такво понашање, који по нашем мишљењу нису оправдани. Ми имамо историјске разлоге који су оправдани, засновани на конкретним договорима. Остало је да то покушамо сами да решимо.

Предсаборски текст о односу Православне цркве с осталим хришћанским светом изазвао је највише емоција и код представника цркве и код верника. Већину тих осећања покренуо је страх да се Православна црква не стави у потчињени положај у односу на друге хришћанске цркве, пре свега Римокатоличку, да не изгуби свој идентитет.

Православна црква никада не може да изгуби свој идентитет јер она, иако је на земљи, није од земље. Она се води ванвременим истинама изнетим у јеванђељу, у делима светих отаца и у предању цркве. Она је стабилна црква, сачувала је апостолско предање, предање древне цркве и светих васељенских сабора. За нас је било важно како назвати поједине хришћанске заједнице. Превладало је мишљење да Католичка црква заслужује назив цркве, а разговарано је и о другима. Нама је врло важно да успоставимо нормалан контакт и однос с тим заједницама или црквама, нормалан дијалог. Јер тамо где је дијалог, где је сусрет, ту се ипак траже и налазе решења. Предстоји нам, можда у даљој будућности, један прави васељенски сабор где би биле присутне све такозване цркве, посебно католичка, које су биле у заједници са православном. Поремећени односи између Цариграда и Рима пренели су се, нажалост, на читав свет. То стање није нормално и свакако да ће на неком следећем васељенском сабору бити сусрет тих заједница и цркава да видимо који су разлози за такво стање, каква оправдања имају за своје ставове, своје нове праксе.

Сабор је новинарима који прате његово заседање описан као обраћање људима 21. века. Шта су по вама најважнија питања која муче модерног човека и друштво, а на која још немамо православни одговор?

Дотакли смо се многих животних питања, на пример, случајева непоштовања људске слободе, људског достојанства, ратова. Суочени смо с великим страдањем хришћана на Блиском истоку. Бавили смо се и питањима брака и породице која је веома уздрмана, а знамо да су брак и породица темељ и основ живота. Одлуке Сабора усмерене су и на свештенство и на вернике јер кад кажемо црква, то није само свештеник и епископ, него и народ.

А на који начин конкретно ће се одлуке Сабора одразити на живот православне пастве?

То зависи од тога колико је народ везан за своју цркву. Ако слуша глас своје цркве, чуће и поруке Сабора. Црква не измишља, она има своју истину, своје учење које потиче од Спаситеља Христа, које је објашњено, проповедано светим апостолима, потврђено на светим личностима, светим оцима. Дакле, црквено учење је нешто што је откривено, дато нама, предложено да прихватимо. Црква се ником не намеће силом, нити неком политиком. Она предлаже, а од народа, од личности човека зависи да ли ће то да усвоји или не.

Неколико поглавара православних цркава више пута је јавно говорило о секуларизацији Европе, о томе да она губи свој хришћански лик, да се православна црква потискује из јавног живота и маргинализује. Колико су ти процеси опасни за православље?

Црква никада није живела у неком благостању. Било је времена када је народ више живео животом цркве, али наше време, нажалост, није такво. Секуларизација је и те како присутна у нашем животу. Покушавамо да покажемо да је оно што представља живот једне цркве нешто што је најцелисходније за један народ, да даје значаја људском животу, односима и слободи људи. Без истина и морала које црква проповеда незамислив је живот. То је оно што му даје вредност. Вера никада не може да изгуби свој значај и своје присуство у свету. Уосталом, одсуство вере је и последица свега лошег што се збива у нашем времену.

[Баба]

1 hour ago, александар живаљев рече

Све су цркве потписале, прихватиле одлуку и позив Васељенске патријаршије да се Сабор одржи у одређено време и на одређеном месту.

Antiohija nije potpisala