Понеки коментар...

[JESSY]

"BLIC" KOMENTAR A, gde vam je kultura?

Jelena Medić | 09. 05. 2016 - 19:00h

| Komentara: 12

 

Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi. Nema boljih stihova od ovih grupe Riblje čorbe koji opisuju odnos između Novaka Đokovića i navijača u Madridu.

 

Foto: Reuters

Rastali su se najbolji teniser sveta i Madriđani u svađi te 2013. kada ga je publika ispratila zvižducima. Moramo da stavimo ruku na srce, budemo pošteni i kažemo da im ni Novak nije ostao dužan. Ali baš kada smo pomislili da je pomirenje na pomolu, Španci su pokazali da su, pored Đokovića u svađi i sa osnovnom kulturom.

 

Nikada nećete Novaka čuti da bilo koju lošu reč uputi ka navijačima. On je pre svega profesionalac koji poštuje svakoga. Međutim, Madriđani ka njemu ispaljuju rafale.

Navijati protiv Srbina je potpuno legitimna stvar. Ne moraju svi da ga vole. Ali nije fer ometati ga u igri, aplaudirati njegovim greškama, zviždati. Zašto se jednostavno ne opuste jer su privilegovani da gledaju magiju najboljeg na planeti u Kaha mahiki?

Inat je sjajna stvar kod Srba. Zar nisu već naučili da Đokoviću samo daju “vetar u leđa” time što navijaju protiv njega? Setite se Novakovog povika na Flašing Medouzu, kada je nekoliko hiljada Amerikanaca navijalo protiv njega, a on im uzvratio pozdravom: “Ovo je Sparta!”

Flašing se ponovio u Madridu. Novače, ti si šampion! Mogu samo da ti zvižde! A takvo ponašanje više govori o njima.

http://sport.blic.rs/tenis/blic-komentar-a-gde-vam-je-kultura/r2jrpfp

[Драшко]

Spaniards

[JESSY]

ova tema je namenjena postavljanju raznih komentara...sta god vam se ucini zanimljivim, postavite...mozete dati i svoj komentar....

[Драшко]

Hvala

[Mилена КШ]

Psi laju karavani prolaze

[JESSY]

Da li je baš sve slučajno

Vest da se požar u srpskoj crkvi u Njujorku ne može povezati s terorističkim aktom, mada je požar sumnjiv, kako su nam javile vlasti Njujorka, možda bi mogla da prođe da nisu na najveći pravoslavni praznik gorele još tri pravoslavne crkve na tri različita kraja sveta.

 

Zapaljene su nekanonska makedonska crkva u Sidneju, grčka crkva u Melburnu i manastir Valom u Rusiji. Moraju se postaviti neka pitanja. Da li iko može da poveruje da su svi videli razlog sastanka ruskog patrijarha Kirila i pape Franje u Havani, osim Islamske države(IS)? A kao povod za sastanak je saopšteno da je u pitanju zabrinutost za hrišćane na Bliskom istoku i planiranje da im se pomogne. A ko je najefikasnije pomogao sirijskim hrišćanima, a samim tim odmogao IS do sada, nego Rusi?

Zatim, da li iko može da zanemari efekat fotografije navodno ruskog vojnika u Siriji kako u ruci drži poveći krst. Zato je usledio poziv saudijskih klerika na džihad protiv pravoslavnih krstaša. Mislite li da je objašnjenje da je to snimljeno u Rusiji i zloupotrebljeno nešto što je moglo da promeni svest džihadista, koji susret pape i patrijarha vide kao dovoljan dokaz da je reč o krstašima.

Nemojmo zaboraviti da je oko 600 ljudi sa Kosova, iz Makedonije i Albanije otišlo u Siriju, pretežno Albanaca. I oko 200 iz BiH. Ima li razloga da se zbog toga i svih pretnji koje mesecima kruže internetom i u kojima su ovi ljudi ukazivali da će se osvetiti ozbiljno ne razmisli o mogućoj odmazdi? Pogotovu stoga što su sledbenici IS u Rusiji, Australiji i Njujorku belodana činjenica.

Dr Miroljub Jevtić
profesor Fakulteta političkih nauka

http://www.kurir.rs/da-li-je-bas-sve-slucajno-clanak-2258389

[JESSY]

Домети грађанског неспокоја

Мислим да премијер није својом појавом и ставом успео да умири грађане и обећа им да ће маскирана јединица одређена за терор ускоро бити пред очима јавности, без чарапа на носевима

Аутор: Љубодраг Стојадиновићпонедељак, 16.05.2016. у 22:05

Постизборна кванташка пијаца је отворена. Избор робе је у складу са потребама раубованог друштва и нервозног (техничког) премијера: просечно и бајато.

Одатле ће Вучић ипак морати да изабере, да из потрошених кадрова добије владу која ће ваљати, пре свега њему, а другима како буде. Нескривена тоталитарна ћуд најмоћнијег човека у Србији релативизује било какву министарску селекцију. Човек напросто воли да најважније ствари ради сам, и због тога је одлазећа влада била врт за узгајање растиња без својстава. Њихова је улога углавном декоративна, уз обавезу да премијеру ставе на располагање сав свој преостали интегритет.

Због тога су многи чиновници у улози министара били екстремно неуспешни, или су чак успели да потпуно девастирају поље своје тобожње делатности. Досадашњи и будући премијер због тога мора да мења тим, ма колико волео соло партитуре, и већ је обећао шест нових министарских физиономија.

За грађане ове државе, уз слабу наду да ће мало живнути и изаћи из вишегодишњег сиротињског статуса, неизбежан је и страх за личну безбедност и чување елементарних људских права. Сведоци смо бруталне демонстрације моћи ескадрона насиља над људима и њиховом имовином. Такви се одреди неизбежно доводе у везу са органима државе или парадржаве, уз застрашујуће осећање да нема начина да нас заштити власт која омогућује амбијент у коме смо сви ми лака мета мрачних, диригованих сила.

Мислим да премијер није добро одговарао на деликатна питања, нити је својом појавом и ставом успео да умири грађане и обећа им оно што може, а и мора: да ће маскирана јединица одређена за терор над грађанима, њиховом имовином и правима, ускоро бити пред очима јавности, без чарапа на носевима. Као и они који су их послали у Савамалу, ако је могуће да то каже без штете за своју позицију.

Вероватно није могуће, иначе се Вучић не би обраћао јавности езоповским формулацијама, уз непотребно висок, чак претећи тон и безброј нејасних стилских фигура. Али, кад то прође, или се заташка, као што вероватно хоће, следи мучно састављање тима од слабих појединаца. Шта ће бити са министарствима силе? Изгледа да постоји јасан раскорак између професионализма часних полицијских оперативаца, и врха МУП-а, који се пречесто понашао као чувар интереса владајуће групе, остављајући грађане саме себи.

Министар Стефановић је наступао у две привидно сукобљене улоге: био је и министар унутрашњих послова и функционер СНС. У том двоглавом својству појавио се и у ноћи поновног пребројавања гласова – као потпредседник забринут за крађу гласова којим је наводно оштећена његова странка, а као министар полиције центар претње опозицији.

Његова претерана страначка ревност у државном послу, и оперетска улога у фантазмагоричном државном удару, буквално га дисквалификују као кандидата за исту дужност. Поготово насиље у Савамали и аматерска инертност полиције. Но, наведене околности могле би да буду и темељни чиниоци опстанка Н. С. на истом месту.

Друго (или прво) министарство силе, већ је дуго буњиште борбе око места министра војног. То се иначе већ годинама сматра лагодном синекуром за бројне политичке авантуристе, који о систему одбране не знају ништа, а бирају сараднике који знају још мање.

Вучићев блиски пријатељ Братислав Гашић неславно је отишао из угодног кабинета у Бирчаниновој, због простачког испада, а пре тога је изјављивао „да мирно спава поводом хеликоптерске катастрофе“. И сад је некакав кандидат за директора контроле летења, мада се изјаснио да ипак није. Свеједно, сама идеја изазива панику. Па ви сад седните у авион.

Извесно је да Вучић за министра одбране тражи релативно подобног, „меког“ човека, који у изузетној војничкој оскудици неће вршити притисак на владу. И који ће бити присталица сваке рестрикције за Војску Србије и систем одбране, бар онолико колико је у томе био ревностан Гашић (смањење плата, технолошка запуштеност, нестручно уплитање у оперативне ствари).

Говори се о Дачићу, који је изненада искрснуо као кандидат, бацајући у сенку колегу Лазанског. Извесно је да би се Лазански као министар нашао у процепу између својих врелих „источних“ емоција и званичне владине милитарне политике (обећавајући флерт са Алијансом). Тако је Дачић из више разлога ипак погоднији материјал за обликовање, а иначе би могао да буде министар било чега.

Пре но што започне нови мандат, било би добро да Александар Вучић коначно престане да се љути на оне који другачије мисле, и да буде председник владе свих грађана, поготово оних који нису гласали за њега. Али и да докаже да нико његов не стоји иза бруталног насиља. То пре свега. Иначе ће страх завладати Србијом, ако већ није.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/355119/Pogledi/Dometi-gradanskog-nespokoja

[JESSY]

Коме смета други страни језик

 

 

 

Уочи краја школске 2015/2016. године, као што је иначе пракса, у (не)стручним круговима се већ озбиљно шушка о делимичном, односно потпуном укидању другог страног језика у основним школама, а на предлог (каквог ли апсурда!) Завода за унапређивање образовања.

После дешавања 2000. године Министарство просвете коначно је отпочело праксу да се пре доношења неке важне одлуке консултује с другим земљама, да размени искуства и детаљно проучи туђе програме. Таква пракса је овога пута, очигледно, изостала. Да није, знали би да у држави попут Холандије ученици у школама, које се и не могу баш назвати елитним, уче, на пример, холандски, енглески, немачки и француски. Слично је чак и у Америци.

Управо такав став према учењу страног језика у многим земљама довео је до тога да полиглотизам није више феномен, чудо или божји дар, већ нешто што се подразумева.

Ученици брзо препознају наставника полиглоту; најпре зато што препознају богатство и ширину духа које су му донела путовања, друге културе, размене мишљења, књиге на страним језицима, оригиналне верзије филмова итд.

Енглески језик се на многим стручним скуповима већ одавно не назива страним. Страни језици су, пре свих, немачки, француски и руски. У нашој земљи, по упису у средњу школу, други страни језик настављају да уче само гимназијалци и ученици ретких средњих стручних школа. То практично значи да се за већину младих људи ланац учења прекида после почетног курса. Штета за ђаке је огромна, а понашање државе недомаћинско. Учење другог страног језика у Србији тако остаје ars gratia artis – учење ради учења.

Године 2009. упућенима се учинило да дувају неки нови ветрови. Била је то година када је у Пословну школу у Београду враћен други страни језик. Као обавезан, наравно. Природно је да се један запослени у банци, осигуравајућој компанији или било којој државној установи служи с бар два страна језика. О будућим царинским службеницима да и не говоримо.

Многи квалификовани и позвани с правом су помислили да министарство почиње да надокнађује вишедеценијски пропуст у средњем стручном образовању у Србији, а то је увођење обавезног другог страног језика у све средње стручне школе: правно-биротехничку, економску, медицинску, зуботехничку, грађевинску, архитектонску и др.

Они нескромни су чак с усхићењем помислили да ће се поставити и питање трећег страног језика.

Оставити тинејџеру одлуку о учењу страних језика јесте, у најмању руку, приземно ако се има у виду да су деца нижег узраста склона инфлексији (спонтаном прилагођавању говорног апарата), подражавању и „претапању, преливању и преображавању”, како вели министар Обрадовић – Доситеј.

„Чрез дуго време тај меки восак (читај ђак) буде тврд као гвожђе, онда се хоће много труда за претопити га и прелити.”

Укидање страних језика свакако може отежати, али не и осујетити армију младих, образованих и радних људи да оду из ове наше лепе земље. Напротив, једна овако непристојна понуда Завода разумљива је и оправдана једино у случају да је реч о стратешком плану државе да се трајно уруше државне школе и широм се отворе врата приватним. Наиме, новац не смрди (Pecunia non olet).

Дипл. филолог

http://www.politika.rs/scc/clanak/354642/Pogledi/Kome-smeta-drugi-strani-jezik

 

[JESSY]

Нестајање Србије

У селима нема ко да ради, у градовима нема шта да се ради

 

У Србији нису запостављена само села, него цело њено рурално подручје. У селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Сељак не служи само да би производио храну, он је особа која би требало да има живот достојан човека. Да друштво зна шта ће са селом, имало би ваљану, реалну стратегију, односно акциони план. Mеђутим, све досадашње владе као да нису разумеле потребу за опстанак села. У стратегијама су били нетачни, нереални и неоствариви програми и жеље. Tо је показала и њихова реализација. Уместо планираног физичког раста аграрне производње у прошлој години од девет одсто, имали смо пад од осам одсто! Tо су била само неостварива обећања за 631.000 сељачких газдинстава. Сточарством се бави њих око 330.000, који имају у стајама око 436.000 крава. Креатори аграрне политике као да су заборавили да се рурални развој не односи само на пољопривреду, већ и на социокултурни развој села и заштиту животне средине.

На село се гледало из кабинета, без реалних теренских истраживања. Сељака једном убеђују да „баци што више ђубрива”, други пут да изврши комасацију, затим да сади ову или ону сорту. Држава сељаку треба да помаже континуирано. Проблеми морају системски да се реше, а уредбама само да се „гаси пожар”. Аграром и селима у Србији бави се више од 25 институција, али и поред низа обећања о бољитку, селу је све теже, а свако четврто нестаје!

За пола века на просторима некадашње СФРЈ из села у градове је прешло осам милиона људи! У Европи је за такав процес требало око 120 година. Tако су се стари из села готово неприметно преселили у градове: некад млади досељеници са села сада су остарели пензионери по градовима. Другим речима, потпуно је нормално да се број, размештај и структура сеоских насеља прилагоде савременим условима организације привреде и друштва, што подразумева и гашење и дислоцирање насеобина насталих у отоманско време по принципу „утећи у што већи крш и забит” ради опстанка.

Нажалост, произлази да је последњи озбиљан просторни планер у Србији био кнез Mилош, јер се још од тог времена до данас гашење или премештање села доживљава као највећи ударац на „традицију”. Tако се и долази до саме суштине демографског проблема одсечености села од градова. За спасавање села и Србије потребна је реиндустријализација и комбиновање традиционалног и модерног. Но, битка за села већ је изгубљена и сад је потребно водити борбу за опстанак варошица које нестају! Јер, у Србији годишње умре чак 40.000 житеља више него што се роди.

Шта нас очекује у будућности? У свету данас око 50 одсто укупног броја становника живи на селу. У Србији, у руралним подручјима се налази више од 40 одсто житеља. У условима данашње цивилизације, код нас и у свету, био би огроман ризик ако би се становништво концентрисало само у градовима. А то је случај данас у Србији, где нам трећина становништва живи у Београду и околини, па је потребно зауставити такав процес.

Резултати пописа у Србији:

* 7.163.034 становника, 2.487,886 домаћинстава.

* Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто).

* Од 4.709 насеља – села, 1.200 је у фази нестајања, у 1.034 је мање од по 100 житеља.

Стање у селима:

* У 550 је мање од по 50 становника.

* У 86 одсто насеља смањује се број житеља.

* Око 50 насеља је празно, док још 85 има мање од по десет становника.

* У сеоским насељима има 50.000 празних кућа, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи.

* У 500 села не постоји асфалтни пут ни веза са светом, у 400 села нема продавнице, пошту нема око 2.000 села, у 2.140 нема амбуланте!

* Више од 200 села су без иједног становника млађег од 20 година.

* Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредних површина. Од тога су 4.224.000 хектара обрадиве површине. Према попису, обрађује се 3.355.859 хектара. Знатан део њива, око 860.000 хектара, у парлогу је. Просечна величина поседа по домаћинству износи 4,5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи износи око 35 одсто (у свету је то више од 60 одсто).

* У Србији се узгаја око 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Газдинства поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Mеханизација је стара око две и по деценије.

* Водни режим је повољан, али неискоришћен. Наводњава се до три одсто или до 100.000 хектара. У свету се наводњава 17 одсто површина.

* Осигурава се само осам одсто површина и имања.

* У пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника. Просечна пензија је 10.800 динара.

Члан Одбора за село САНУ

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/356794/Pogledi/Nestajanje-Srbije

[JESSY]

По бризи за таленте, од 144 земље, Србија на 141. месту

Овогодишњи извештај Светског економског форума (2014–2015) даје преглед степена конкурентности 144 економије широм света, и на тај начин представља највећу свеобухватну процену ове врсте на глобалном светском нивоу. Садржи детаљан профил за сваку од економија земаља укључених у студију, као и обиман део података са глобалном ранг-листом која обухвата више од 100 индикатора сврстаних у 12 стубова.

Србија је рангирана на 94. позицији, што представља пораст за седам места у односу на претходну годину, када је била на 101. месту међу 148 земаља. Према нивоу бруто домаћег производа (обрачунат према паритету куповних снага) Србија се нашла на 74. позицији и то представља најреалнију апроксимацију ранга на коме би Србија требало да се налази и по нивоу глобалне конкурентности.

Посебан значај за повећање нивоа конкурентности и економског раста има људски капитал – знање и вештине људи, као и образовање, истраживање и иновације. Међутим, Србија се по индикатору ефикасности тржишта рада налази на 119. позицији. Оно што је још озбиљније, у оквиру овог седмог стуба, јесте индикатор који означава сарадњу између послодаваца и запослених по коме је Србија на 140. месту, као и два индикатора који детерминишу „одлив мозгова” и то: „капацитет земље за задржавање талената”, по коме се Србија нашла на 141. позицији (иза ње су само Бугарска, Венецуела и Мјанмар – раније позната као Бурма, и „капацитет земље за привлачење талената” по коме је Србија заузела 143. место (иза ње је само Венецуела), од укупно 144 земље.

Креатори и доносиоци одлука у Србији морали би да посвете посебну пажњу сопственим капацитетима за задржавање и привлачење талената из српског расејања. Концепт „дијаспора као део матичне земље” подразумева да припадници дијаспоре буду укључени у свакодневне активности матичне земље без нужног пресељења у њу или чак без припадности одређеној организацији из дијаспоре. Идеја о дијаспори „као покрајини једне земље” означава појам добро организованих односа између матичне државе и њених држављана у иностранству, у смислу „релативно хомогене целине”.

Глобалне мреже знања могу да играју кључну улогу у економском и индустријском развоју матичне државе. Док је у прошлости страх од „одлива мозгова” изазвао код креатора политика негативан став према емиграцији високообразованих и високостручних људи, свет је еволуирао до прихватања норме која заговара двосмерни проток људског капитала који доноси огромне предности. Другим речима, миграција се третира и као извор „прилива знања” и „циркулације мозгова” који побољшавају интелектуални капитал матичне државе. Али, поред свих позитивних промена које доноси размена научних кадрова и миграција стручњака, посао међународног образовања, односно извоза образовања, представља велику шансу и за мање земље као што је Србија.

„Капацитет за иновације”, по којем је Србија на 130. позицији, може бити подстакнут подршком истраживачких институција. „Квалитет истраживачких институција” (69. позиција) и „доступност истраживача и инжењера” (82. позиција) у директној је вези са производњом људског капитала; „примена патената” (55. место), заједно са истраживачком сарадњом на релацији „универзитет–индустрија” (95. место), представљају „троугао знања” (образовање, иновације и истраживања). Нажалост, Србија се по индикатору „квалитет образовног система” нашла на 106. месту, а по квалитету менаџмента у школама на 114. месту.

Привлачење младих из иностранства да студирају у Србији један је од циљева који ће јачати капацитете за задржавање талената и за њихово привлачење у Србију.

Како сугерише искуство других земаља, посебно Ирске, међународни студенти такође доприносе економији земље и њеном угледу у другим важним аспектима: (а) стварању запослености директно и индиректно; (б) промовисању угледа земље у којој су се школовали у иностранству; (ц) успостављању контаката у земљама из којих долазе; (д) попуњавању слободних радних места ако је земља суочена с дефицитом у одређеним вештинама у будућности.

Професор универзитета

http://www.politika.rs/scc/clanak/304650/Specijalni-dodaci/Po-brizi-za-talente-od-144-zemlje-Srbija-na-141-mestu

[Лапис Лазули]

" Cudna je noc... sve poveca; i strah, i siromastvo, i bolest, i ljubav..."

Laku noc

 

[Лапис Лазули]

[Лапис Лазули]

There is voice that doesn't use words-Listen!

Rumi

 

[Лапис Лазули]

.

 

 

[Anika]

On 13.6.2016. at 22:15, JESSY рече

По бризи за таленте, од 144 земље, Србија на 141. месту

...

Strašno!