Старачки дом - да ли је хришћански сместити мајку у дом за старе?

[Natasa.]

On 5.5.2016. at 20:38, Danijela рече

Da li je hriscanski da propadne citav covek ili citava porodica zbog starog, senilnog, prebolesnog roditelja?

Nije. Najveći dar koji roditelj može dati detetu je samostalnost-odgaji ptića koji će da ode svojim putem. Ovde su najveći problem finansije, jer je nega skupa, a ne možeš ga ni ostaviti u sopstvenim fekalijama. Moj otac nije bio slučaj za dom, ali da je poživeo morali bismo da nadjemo ženu za pomoć. 

[Драшко]

43 minutes ago, Natasa. рече

ti gradi budućnost sa mužem"

 

А шта ћеш ако ти се муж напије? Па мораш да га носиш на леђима из кафане?

Па се то понови икс пута?

а?

[Natasa.]

1 hour ago, Иван ♪♫ рече

Sve je to u redu. Nego ste me sad naterali na razmišljanje, pa evo „dileme": u čemu je razlika između bespomoćnog deteta i bespomoćne stare osobe? Čiji je život vredniji? I dostojniji staranja? Možda je razlika u tome što je ovaj drugi nešto proživeo, i sad (se) samo čeka da umre? Šta kad neko ne može da se stara o detetu? I kako se to poredi sa time kad neko ne može da se stara o odrasloj osobi?

Svako prema savesti i situaciji.

 

Upravo! Uvek je veća tuga videti bolesno dete nego bolesnu staru osobu. Takodje je i veća tragedija kad umre dete nego star čovek. Staranja su svi dostojni, niko ne treba da dočeka kraj sam, odbačen u sopstvenim fekalijama. Ne mogu se te stvari stavljati na kantar, život generalno nije fer i besmisleno je lupati glavu ko je "vredniji". Inače, uvek bih se pre pobrinula za dete nego staru osobu, nemam racionalno objašnjenje zašto, prosto je instinktivno.

Kad neko ne može da se stara o detetu, da ga u Dom za nezbrinutu decu ili na usvajanje. Koliko je samo parova koji ne mogu da imaju dete i voleli bi makar usvojeno. Niko ne želi da usvoji staru, bolesnu osobu. Zamisli tu tragikomediju-Agencija za usvajanje starih i bolesnih...ne znam da li je smešno, tužno, bizarno...

[Иван ♪♫]

1 hour ago, Natasa. рече

Upravo! Uvek je veća tuga videti bolesno dete nego bolesnu staru osobu. Takodje je i veća tragedija kad umre dete nego star čovek. Staranja su svi dostojni, niko ne treba da dočeka kraj sam, odbačen u sopstvenim fekalijama. Ne mogu se te stvari stavljati na kantar, život generalno nije fer i besmisleno je lupati glavu ko je "vredniji". Inače, uvek bih se pre pobrinula za dete nego staru osobu, nemam racionalno objašnjenje zašto, prosto je instinktivno.

Kad neko ne može da se stara o detetu, da ga u Dom za nezbrinutu decu ili na usvajanje. Koliko je samo parova koji ne mogu da imaju dete i voleli bi makar usvojeno. Niko ne želi da usvoji staru, bolesnu osobu. Zamisli tu tragikomediju-Agencija za usvajanje starih i bolesnih...ne znam da li je smešno, tužno, bizarno...

Ne radi se ovde o tuđoj deci i tuđim roditeljima, već o svojim.

Kad se neko o deci ne stara kako treba, onda nastaje paljba i osuda sa svih strana. A kad su stari roditelji u pitanju, onda se lakše gleda kroz prste. Jer, priznajmo, svi mi više volimo decu, nego bolesnog starca/staricu. Još ako je čangrizav/a... Ali, pazi, pred Bogom su jednako vredni oboje. Pitam se da li smo nepravedni zbog toga...

 

 

[Natasa.]

4 minutes ago, Иван ♪♫ рече

Ne radi se ovde o tuđoj deci i tuđim roditeljima, već o svojim.

Kad se neko o deci ne stara kako treba, onda nastaje paljba i osuda sa svih strana. A kad su stari roditelji u pitanju, onda se lakše gleda kroz prste. Jer, priznajmo, svi mi više volimo decu, nego bolesnog starca/staricu. Još ako je čangrizav/a... Ali, pazi, pred Bogom su jednako vredni oboje. Pitam se da li smo nepravedni zbog toga...

 

 

Mi nismo Bog, mnogo stavljaš na kantar stvari. Ljudi jednostavno ne vole druge ljude podjednako, čak i kad su njihovi bližnji, a svi smo deca Boga, tako da nas On i voli jednako.

[Иван ♪♫]

9 minutes ago, Natasa. рече

Mi nismo Bog, mnogo stavljaš na kantar stvari. Ljudi jednostavno ne vole druge ljude podjednako, čak i kad su njihovi bližnji, a svi smo deca Boga, tako da nas On i voli jednako.

To što nismo savršeni ne znači da sa time treba da se pomirimo i da sve nasleđeno uzmemo zdravo za gotovo.

 

[Natasa.]

Управо сада, Иван ♪♫ рече

To što nismo savršeni ne znači da sa time treba da se pomirimo i da sve nasleđeno uzmemo zdravo za gotovo.

 

Ako ti uspeš da sve ljude zavoliš podjednako ili se barem istinski potrudiš - ja ti čestitam :-D, sensei :-D.

[Иван ♪♫]

Управо сада, Natasa. рече

Ako ti uspeš da sve ljude zavoliš podjednako ili se barem istinski potrudiš - ja ti čestitam :-D, sensei :-D.

opušteno, samo pričamo, razmišljamo na temu

[Иван ♪♫]

1 minute ago, Natasa. рече

Ako ti uspeš da sve ljude zavoliš podjednako ili se barem istinski potrudiš - ja ti čestitam :-D, sensei :-D.

i, da, opet mi promaklo, ne pričamo o svim ljudima, već o roditeljima

 

[Natasa.]

16 minutes ago, Иван ♪♫ рече

i, da, opet mi promaklo, ne pričamo o svim ljudima, već o roditeljima

 

Jednostavno je valjda tako priroda uredila-brineš se za biće koje se sprema za život i nastavlja tvoje gene, ne za ono što umire. Kad već stavljamo na kantar i merimo - neisplativo je trošiti energiju i resurse na osobu kojoj se bliži kraj, bez obzira što ti je roditelj, naspram deteta koje ima čitav život pred sobom. Možda zvuči ružno, ali priroda se postarala za sve. Svaki roditelj, ako je iole normalan daruje detetu samostalnost. Ptić stasa, ojača i napušta gnezdo...ili bi barem tako trebalo da bude.

[Paradoksologija]

3 hours ago, Иван ♪♫ рече

Sve je to u redu. Nego ste me sad naterali na razmišljanje, pa evo „dileme": u čemu je razlika između bespomoćnog deteta i bespomoćne stare osobe? Čiji je život vredniji? I dostojniji staranja? Možda je razlika u tome što je ovaj drugi nešto proživeo, i sad (se) samo čeka da umre? Šta kad neko ne može da se stara o detetu? I kako se to poredi sa time kad neko ne može da se stara o odrasloj osobi?

Svako prema savesti i situaciji.

 

Bespomoćno dete je bespomoćno na način na koji je to stara osoba u teškom stanju (o tome ovde pričamo) - znači, potrebna nega 24h dnevno, menjanje pelena, hranjenje, nespavanje - oko godinu dana života. Za to vreme roditelj ima pravo na plaćeno odsustvovanje sa posla jer nije moguće raditi oba istovremeno. Posle toga, dete se može staviti u jaslice, pa vrtić, pa školu, dok roditelji rade.

Kada neko zaista ne može da se stara o detetu, može ga dati na usvajanje ili u dom.

To što ove mogućnosti ne postoje zaista za nemoćne stare ljude pokazuju da su ove institucije u društvu nastale iz sebičnih razloga - ipak se ulaže više u buduću trenutno zavisnu generaciju nego prethodnu. Ali teško da se može staviti na teret onima od kojih se ova briga očekuje što je jedno ipak sistemski lakše od drugog.

[Иван ♪♫]

1 minute ago, Paradoksologija рече

Bespomoćno dete je bespomoćno na način na koji je to stara osoba u teškom stanju (o tome ovde pričamo) - znači, potrebna nega 24h dnevno, menjanje pelena, hranjenje, nespavanje - oko godinu dana života. Za to vreme roditelj ima pravo na plaćeno odsustvovanje sa posla jer nije moguće raditi oba istovremeno. Posle toga, dete se može staviti u jaslice, pa vrtić, pa školu, dok roditelji rade.

Kada neko zaista ne može da se stara o detetu, može ga dati na usvajanje ili u dom.

To što ove mogućnosti ne postoje zaista za nemoćne stare ljude pokazuju da su ove institucije u društvu nastale iz sebičnih razloga - ipak se ulaže više u buduću trenutno zavisnu generaciju nego prethodnu. Ali teško da se može staviti na teret onima od kojih se ova briga očekuje što je jedno ipak sistemski lakše od drugog.

Baš to. Iz perspektive jedne porodice (ne sistema) potrebno je: ili pare (da se plati nega), ili više dece, veća porodica (da se trud raspodeli). A kako stvari kod nas stoje, možemo samo da plačemo...

 

[АлександраВ]

4 hours ago, Иван ♪♫ рече

možemo samo da plačemo...

...и мало више да се волимо....

 

[Ina Ina]

Mislim da ako roditelj ne zeli ici u Dom, to treba ispostovati. I o tome se treba misliti na vreme. Ako se ima novca za Dom, bolje onda platiti nekog ko ce privatno da cuva roditelja... 

[Natasenka]

Ako je majka mogla bdjeti nad nama danonocno, mijenjati nam pelene, nositi nas na svojim rukama, trpiti nase kmecanje, brinuti kad smo bolesni... zar mi ne bi trebali uzvratiti na tu ljubav kad to zatreba. Dobro djelo se cini kad god se ukaze prilika, a nema vece prilike od takve duhovne milosti. To je neuporedivo vece od svakog naseg materijalnog prinosa. Jednom cemo ostariti, pa ce nam ako nikad tada majka pasti na um. Ali, poslije ce biti vremena samo za pokajanje. Zato na vrijeme postujmo svoje roditelje.