Да се сретнемо у животу

[JESSY]

Драга Огњена,

Недостаје ми твоја душа, волела бих да те видим; али опет осећам да ми ниси далеко. Ево, да ти одговорим на твоје писмо.

Најискреније верујем да све што нам се дешава у овом привременом животу, било пријатно или непријатно, свакако више оно непријатно, јесте низ могућности које можемо искористити у своју корист; на самоизграђивање и преображавање наше личности, а у крајњем случају и као особите залоге за наше спасење.

За мном је период веома тежак и без трунке сентименталности или женске болећивости, период пун бола и веома дубоког разочарења. А како је само тешко разочараној души да крчи свој путић самопознања. Опет, разочарење постаје још већи терет кад знаш да је свако разочарење помањкање праве љубави.

Ипак, крепи ме нека неописива свештена безбрижност и лакоћа, која дубоко у мени, тако елегантно убија сваку пројаву огорчености којој сам иначе склона. Посматрајући ту тешку битку која заокупља читаво моје биће, покушавам делатно да се научим вештини ратовања, иако знам да је то Сизифов посао.

И при самој помисли да не знам каква ћу из ове битке изаћи, а да ми по законима наше пале природе следи још много таквих борби и ратовања, читаво тело ми се кочи, а душа грчи знајући кроз какав ужас ваља достојанствено проћи. И да стицајем околности не знам да се све тајне, сви неразрешиви проблеми и недоумице, све муке и болови преобликују и осмишљавају вештином трпљења и уметношћу праштања, вероватно бих се давно препустила безвољном и стихијском сивилу свакодневног бесловесног преживљавања.

Интересантно је како велику утеху и задовољство налазим у потпуном повлачењу у свој микрокосмос. Тамо ми је толико лепо, да се то људским језиком никада не може сасвим изразити. Богатство мисли и изобиље идеја запљускују ме таквим интензитетом да понекад не могу да издржим под валовима радости коју због тога осећам. Али то није све, искуство и знање које стичем у тим најдрагоценијим тренуцима, чине ме оним што ја јесам, а та словесност, стеченом богатству не дозвољава да буде статично, да мирује; већ напротив оно га кроз непрестани делатни подвиг (покрет) још више увећава и богати, а болови и разочарења га трајно оплемењују.

Није машта ово о чему ти пишем. То је надахнуће. И мислим да ко ово није доживео не зна шта значи живот.

Са жељом да се сретнемо у животу,

                                                                                                           најсрдачније Ана

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/05/04/pismo-2/

 

[ines]

On 4.5.2016. at 22:32, JESSY рече

Драга Огњена,

Недостаје ми твоја душа, волела бих да те видим; али опет осећам да ми ниси далеко. Ево, да ти одговорим на твоје писмо.

Најискреније верујем да све што нам се дешава у овом привременом животу, било пријатно или непријатно, свакако више оно непријатно, јесте низ могућности које можемо искористити у своју корист; на самоизграђивање и преображавање наше личности, а у крајњем случају и као особите залоге за наше спасење.

За мном је период веома тежак и без трунке сентименталности или женске болећивости, период пун бола и веома дубоког разочарења. А како је само тешко разочараној души да крчи свој путић самопознања. Опет, разочарење постаје још већи терет кад знаш да је свако разочарење помањкање праве љубави.

Ипак, крепи ме нека неописива свештена безбрижност и лакоћа, која дубоко у мени, тако елегантно убија сваку пројаву огорчености којој сам иначе склона. Посматрајући ту тешку битку која заокупља читаво моје биће, покушавам делатно да се научим вештини ратовања, иако знам да је то Сизифов посао.

И при самој помисли да не знам каква ћу из ове битке изаћи, а да ми по законима наше пале природе следи још много таквих борби и ратовања, читаво тело ми се кочи, а душа грчи знајући кроз какав ужас ваља достојанствено проћи. И да стицајем околности не знам да се све тајне, сви неразрешиви проблеми и недоумице, све муке и болови преобликују и осмишљавају вештином трпљења и уметношћу праштања, вероватно бих се давно препустила безвољном и стихијском сивилу свакодневног бесловесног преживљавања.

Интересантно је како велику утеху и задовољство налазим у потпуном повлачењу у свој микрокосмос. Тамо ми је толико лепо, да се то људским језиком никада не може сасвим изразити. Богатство мисли и изобиље идеја запљускују ме таквим интензитетом да понекад не могу да издржим под валовима радости коју због тога осећам. Али то није све, искуство и знање које стичем у тим најдрагоценијим тренуцима, чине ме оним што ја јесам, а та словесност, стеченом богатству не дозвољава да буде статично, да мирује; већ напротив оно га кроз непрестани делатни подвиг (покрет) још више увећава и богати, а болови и разочарења га трајно оплемењују.

Није машта ово о чему ти пишем. То је надахнуће. И мислим да ко ово није доживео не зна шта значи живот.

Са жељом да се сретнемо у животу,

                                                                                                           најсрдачније Ана

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/05/04/pismo-2/