Промена Устава - Православље као званична државна религија?

[Sherlock H.]

Jedino do čega bi proglašenje SPC za državnu crkvu dovelo jeste još veća umešanost Crkve u politiku. Možda bi pomoglo očuvanju tradicije (iako nije jasno zbog čega je to toliko bitno), ali bi svakako naškodilo duhovnosti. Nema preporoda SPC dok ne prestane da bude politička institucija. Zato ja često govorim da je najbolje što može da se dogodi pravoslavlju u Srbiji (a i šire) to da se 5% građana izjasni kao pravoslavno. Tada bi Crkva, htela-ne htela, morala da prestane da se bavi politikom, jer više ne bi imala uticaja.

 

Drugo, s obzirom na to da već imamo velikih problema sa time što se određeni delovi stanovništva ne osećaju građanima ove zemlje, zar ne misliš da bi državna vera dodatno pogoršala tu situaciju? Zaista ne vidim kako neko misli da to izvede na ovim prostorima i u trenutnoj situaciji. Pored toga, sigurno si i sam svestan da bi proglašenje pravoslavlja za državnu veru dodatno potpalilo etnofiletističke ideje, koje su nama toliko svojstvene.

 

Treće, tačno je da postoji model kooperativne odvojenosti. Međutim, u zemljama gde se on primenjuje u praksi je (najčešće) prisutan i drugačiji ustavni okvir koji reguliše državno-crkvene odnose. Tako, Osnovni zakon SR Nemačke, čl. 140, propisuje da se na religiju i dalje primenjuju odredbe Vajmarskog ustava. Te odredbe, kao i odredbe samog Osnovnog zakona, zabranjuju ustanovljenje državne crkve, ali sa druge strane:

 

- jemče postojanje verske nastave u javnim školama koja će biti u skladu sa verovanjima odgovarajućih verskih zajednica;

- prave podelu na verske zajednice koje su korporacije javnog prava i na one koje pravni subjektivitet stiču po građanskom pravu;

- verskim zajednicama koje su korporacije javnog prava daju pravo ubiranja poreza;

-  daju pravo državi da materijalno pomaže verske zajednice;

- proglašavaju nedelju i druge praznike koje država prizna kao dane "odmora od posla i duhovnog usavršavanja".

 

Dodatno, preambula samog Osnovnog zakona sadrži pozivanje na Boga.

 

Sa druge strane, naš Ustav od 2006. izričito govori o odvojenosti države i crkve, zabrani uspostavljanja državne religije i ravnopravnosti verskih kolektiva, ne jemči versku nastavu u javnim školama niti sadrži i jednu drugu odredbu koja govori o bilo kakvoj saradnji države i crkve ili pomoći države crkvama i verskim zajednicama (štaviše, takva odredba je postojala u prethodnim ustavima, ali je izbačena 2006), posredno zabranjuje delegaciju javnih ovlašćenja na verske kolektive radi pomaganja verske delatnosti i ne sadrži ni makar simboličko pominjanje Boga u preambuli. Jedini slabašan izuzetak od prethodnog jeste himna. Kad sve ovo staviš na papir, postaje jasno zašto je besmisleno pozivati se na SR Nemačku kad ona ima potpuno drugačiji ustav.

 

Četvrto, uvođenjem državne vere ne bi prestali napadi na Crkvu i njene veze sa državom (ili obrnuto). Naprotiv, samo bi se umesto o svetovnosti države govorilo o potrebi za revizijom Ustava. Naravno, možda misliš da je sigurnije za Crkvu da se sve lepo napiše u Ustavu, ali je činjenica da sadašnju vlast mnogo zabole šta tamo piše, a verski kolektivi uprkos svemu tome imaju manje-više položaj kakav bi ti želeo.

 

I peto, zaista nema više smisla neprestano povezivati strogu odvojenost države i crkve sa komunizmom. Em stroga odvojenost nije ono što su primenjivali komunisti (to je bio državni ateizam, u manjoj ili većoj meri represivan), em ovakvo shvatanje svetovnosti postoji i na drugim mestima, a ne samo na prostoru bivše SFRJ ili u nekoj od današnjih komunističkih zemalja. Postoje kudikamo ozbiljniji argumenti u prilog ovakvom shvatanju svetovnosti od mržnje ili borbe protiv religije. Tu pre svega mislim na one argumente koji pokušavaju da odgovore na pitanje: "Kakva država treba da postoji?".