Вера и воља за моћ: неколико теза и антитеза о савременом стању Цркве

[Лазар Нешић]

Вера и воља за моћ: неколико теза и антитеза о савременом стању Цркве

 

 

ВАЖНО имати у виду пре читања: Све изречено се односи, пре свега, на нашу помесну Цркву (СПЦ). Ништа није написано у апсолутном и непорецивом смислу, већ се ради чисто о једном сасвим субјективном виђењу ствари. Ипак, не споља (нисам атеиста, секташ или завађен са Црквом, нити трули рационалиста без осећаја за тајну), већ изнутра (обичан, дугогодишњи – од детињства – верник, лаик са дипломом теологије, који се пита и са другима у Цркви дели своје мисли). Дакле, гледано из перспективе свакодневног парохијског и верничког живота у једном граду у Србији. Онако како сам ја то видео ових 20 и нешто година, међу људима које сам сретао и који су мене сретали. Јесте једнострано, упрошћено до крајности, па и крајње лично виђење и дијагноза, али боље виђење или решење за сада немам.

 

Прошло је скоро 30 година (ја тако рачунам одока) од како је кренуо видни препород православља у Србији (издавање књига, изградња храмова, литургијска обнова, веронаука, отвореност медија за Цркву, омасовљене народне побожности, итд). Овај препород највише (али не и само) повезујем са делатношћу четири епископа СПЦ: еп. Атанасијем, еп. Амфилохијем, еп. Иринејем и рашчињеним еп. Артемијем. Мислим да су они били главни носиоци овог подвига, а настављачи данас њихови ученици, духовна деца и слично. Ја ћу се пак још више ограничити, а то је период од 1995. до данас. Ово није уско виђење само четворице поменутих епископа, нити њихових настављача, већ свих нас као верника у Цркви. Ево како се мени чини да стоје ствари након 20 година, тј. који се проблеми стално врте међу верницима и непрестано праве међусобна неразумевања.

 

Теза прва: Идеално (теоријско) поимање Цркве одступа од њеног актуелног (реалног) стања. Много је великих прича, а мало дела.

Антитеза: Актуелно стање Цркве (реалност) једино може да диктира идеал (теорију) према коме Црква тежи.

 

Теза друга: У Цркви циркулишу окоштале фразе и памфлетске флоскуле, а живот се не поклапа са цитатима прошлости.

Антитеза: Дух је одувек обитавао на маргинама, дубоке ствари никада не могу служити за општи црквени дискурс.

 

Теза трећа: У Цркви се не мисли, већ се препричава давна прошлост и цитирају књиге.

Антитеза:  Појединци су у 20. веку покушавали да мисле саму ствар хришћанства у савременим појмовима, и то веома плодно.

 

Теза четврта: Језик Цркве је неразумљив савременом свету, осим групи која се око њега гради и брани од стварности.

Антитеза: Сваки језик тражи да се на њему ради, да се дорађује, а историјат језика и појмова је неизбежна етапа у сваком у покушају оживљавања.

 

Теза пета: Црквом управља мањина људи (епископи), несвесна и неупозната са изазовима која носи са собом један обичан живот верника у свету.

Антитеза: Индиферентност верника према стварима које их се суштински тичу јесте битна ствар над којом се треба замислити.

 

Теза шеста: Однос верника према клиру се своди на две крајности: потчињеност њиховој вољи за моћ (најчешће у виду улагивања епископима и окретања главе од одговорности свештенства) или агресивне конфронтације (бесконачно незадовољство верника свиме што Црква ради и неаргументована критика).

Антитеза: Будите лукави као змије и безазлени као голубови, пре свега у црквеном окружењу.

 

Теза седма: верник је остављен и препуштен самом себи на путу између сигурности фолклорног православља (обичаји, ритуали, историја) и неизвесности трагања у мору предања (различита тумачења вере и конкретне праксе, много путева ка Богу).

Антитеза: Можда ће живот верника у будућности која долази бити у знаку квалитетнијег препуштања Богу у вери и ослањању на доживљену црквеност.

 

Теза осма: јавни дискурс Цркве (оглашавање Цркве по савременим проблемима) и вере (теологија) је аутистички и нарцисоидно затворен у себе.

Антитеза: Постоје три пута: пут инжињера, песника и демагога. Будућност је у знаку прве двојице.

 

Теза девета: расцеп у теорији великих обећања и прича које се нуде („дођи у Цркву, читај свете оце, моли се и причешћуј и сваки ће проблем бити решен“, „бићеш обожен“, „спашћеш се“, „превазићићеш своју болесну природу“, „литургија лечи од свега“, „ово је предукус Раја и Царства Божијег“, „у Цркви је Истина“, итд.) и стварности која поражава (1.13% људи на службама, велики број психијатријских и агресивних болесника, разорене породице, велики број развода црквених бракова, одсуство човекољубља према сиромашнима, затвореност у себе, некомуникација, мржња, параноја, оговарања код црквених власти, међусобно денунцирање, крађе међу клиром, педофилија међу епископатом, а све то међу онима који редовно долазе у Цркву).

Антитеза: Разборити аксетизам (бављење собом, конкретним стварима живота, потребама и оскудицама људи око себе, као и смањењем великих прича и још већих очекивања које велике приче изазивају, преусмерење критицизма са других на себе, прављење места за другачије од нас, те постављање питања о сопственом месту и месту Цркве, као и несакривање оних који су међу нама починили грађанске законске прекршаје и слично, одговорност у свему без затварања очију од истине, те подражавање јеванђељу у вери и делима) и вера (која претходи сваком потоњем писаном, говореном и наученом извору, вера која ја извор свег потоњег делања, па и вера из које другостепено избија теологија, писање, мишљење, говорење и слично, а не обрнуто) јесу шанса за будућност Цркве и хришћанства.

 

Што се мене тиче, у мени самом су сасвим помешане и тезе и антитезе. На крају, суштинско двоструко питање јесте: где је Црква и где смо ми-као-Црква данас?

 

Лепи, верник са случајном дипломом теолога

 

 

[Paradoksologija]

Još da zakačiš na vrata Saborne crkve i eto nama novog Lutera

 

Još jedna

 

Teza: Preporod vere je teško razdvojiti od ponovnog buđenja nacionalizma posle perioda socijalizma. Nekad je stoga i teško razdvojiti veru od nacije i politizacija svega mogućeg i nemogućeg povezanog sa verom se čini neizbežnom.

 

Antiteza: Crkva ima kapacitet da se izdigne iznad nacionalizma. 

[Лазар Нешић]

Još da zakačiš na vrata Saborne crkve i eto nama novog Lutera

 

Haha, ne, nisam taj duh Kako vreme prolazi sve sam manje u ovim tezama, a više u antitezama. Posebno poslednoj.

[Paradoksologija]

Haha, ne, nisam taj duh Kako vreme prolazi sve sam manje u ovim tezama, a više u antitezama. Posebno poslednoj.

 

I ja se dosta nalazim u tvojoj poslednjoj antitezi - i mislim da se tu treba biti javan i glasan.

[Јелена011]

Hajde da...

 

Hajde da svako od nas da po neki predlog kako da dodjemo do sinteze, hajde da svako od nas da neki konkretni predlog toga sta bi on licno mogao da uradi osim molitve, posta i pricesca tako pausalno izrecenog...

Hajde da razradimo poslednju antitezu

[Лазар Нешић]

I ja se dosta nalazim u tvojoj poslednjoj antitezi

 

 

Hajde da svako od nas da po neki predlog kako da dodjemo do sinteze, hajde da svako od nas da neki konkretni predlog toga sta bi on licno mogao da uradi osim molitve, posta i pricesca tako pausalno izrecenog... Hajde da razradimo poslednju antitezu

 

To bi bilo sjajno!

[Дијана.]

Zanimljivo da su teze po smislu i sadržaju negativne a antiteze pozitivne, druga perspektiva, dimenzija i optimistični iskorak ka rješenju. Dopadaju mi se (antiteze). Kao da teze daju hladan i racionalistički, objektivistički pristup tražeći ono što je  negativno, a antiteze sa objektivnog usmjeravaju pažnju na subjektivno, na ljude, na svakog, pa i nas. One više i ukazuju na našu ličnu odgovornost, jer nije Crkva bez nas nego nama i s nama to što jeste.  Moć i potčinjenost (servilnost, indiferentnost) uzajamno pothranjuju jedno drugo. Kako ih izmiriti, jer podjela moći u Crkvi ne može biti nalik na društvenu, demokratija tu nije zamisliva. Nekako moć treba izjednačiti s odgovornošću više nego sa moći u užem smislu. Kako, ne znam. Dobar put je približavanje (recimo, propovijed, jezik), jačanje zajednice, ne frazama, već stvarno, što počinje sa odgovornošću sveštenika ali ima i entuzijazma i inicijative laika, i solidarnosti između samih ljudi (djela vjere i milosrđa). Zmijska mudrost (ne lukavost) je svakako dobar put, uz naravno bezazlenost...

[Justin Waters]

Што се мене тиче, у мени самом су сасвим помешане и тезе и антитезе. На крају, суштинско двоструко питање јесте: где је Црква и где смо ми-као-Црква данас?

 

Лепи, верник са случајном дипломом теолога

 

 

Crkva i narod kao Crkva su tamo otprilike gdje su i poceli u post-konstantinovom dobu. Malo toga se razlikuje danas u odnosu na onda i sve vijekove izmedju, u pristupu svima pitanjima unutar Crkve itd...

[Paradoksologija]

Hajde da...

 

Hajde da svako od nas da po neki predlog kako da dodjemo do sinteze, hajde da svako od nas da neki konkretni predlog toga sta bi on licno mogao da uradi osim molitve, posta i pricesca tako pausalno izrecenog...

Hajde da razradimo poslednju antitezu

 

Koliko ko ima mogućnosti da bude iskren i otvoren.

 

Da pričamo i pišemo o onome sa čime se ne možemo pomiriti čiste savesti.

 

Da pričamo o onome što nas zaista svakog dana i trena odvaja od Boga - nedostatak ljubavi prema Drugom i drugom, gordost, gnev - i kako se sa time borimo i time malo odvojimo od mnogo lagodnijeg osuđivanja, recimo, nečije seksualnosti, ili osuđivanja onih koji osuđuju nečiju seksualnost (ja radim ovo drugo, valjda je jasno koja sam).

 

Da se stvarno molimo za Crkvu i pokušamo, koliko ko može, da i praktično budemo ono što u njoj želimo da vidimo. Ja imam neke ideje, kad mi najmlađe dete poraste, da zamolim da pri parohiji započnemo neko volontersko pružanje pomoći (lično bi me zanimalo da pomognem pre svega ženama i maloj deci - odećom, opremom, hranom, zajedničkim čuvanjem dece). 

[Јелена011]

 Da bi se covek saglasio i\ili uhvatio u kostac sa nekim problemom spolja, da bi krenulo nesto u Crkvi da se pokrece, svako od nas ja mislim bi trebalo da se dotakne svojih sopstvenih darova i svog sopstvenog iskustva. Da to dozivi "licno". Ako nije licno, ako je na osnovu knjiga, na osnovu tudjeg iskustva, ako je na osnovu navodnih objektivnih cinjenica, jalovo je. Jalovo jer nece dati rezultate, jalovo jer samo iza odluka punim srcem mozemo stati pa i preuzeti odgovornost za sprovodjenje. 

 

Dakle pocetak je da svako od nas otkrije ko je i sta je, sta je specificno u njemu, njegovo iskustvo, njegovi talanti, sve ono sto ga boli unutar njega samog i sto mu je najveci problem, to je obicno i najveca prednost. Jer Bogom sve nase slabosti mozemo iznedriti da budu najjace strane. Sva nasa teska licna iskustva, poslovna, porodicna, prijateljska, licna...mozemo preradivsi ih i integrisuci ih u sebi sa Bogom da iskoristimo na dobro drugog. Tada smo jaki iako smo slabi i tada mozemo jacati drugog.

 

- Do sada je bilo pokusaja odozgo i ocekivanja da ce neko odozgo da uradi nesto. U komunizmu je bila drzava i partija, posle Crkva il drustvo il institucije. Moje misljenje iz mog iskustva poniklo je da promena mora doci iznutra, od jednog konkretnog coveka, preko drugog, desetog pa kriticne mase ljudi. Kada se okupe ljudi oko istog cilja, oko zajednicke akcije, zajednickog dela, nece izostati ni rezultati. Ali ne dela protiv nekog ili dela velikog i vaznog, nego dela koji ce nekom pomoci i biti na korist, malog, sitnog i trivijalnog. Jer takva dela su nama obicno najmrskija. Kolektivno - kao da svi tezimo velikim delima i nauceni smo jelte na nebeska dela ali to je postala nasa slabost, jer gubimo iz vida realnost. Lek za to su mala dela, sitna i nebitna kako se mnogima cini - jer to jeste nasa stvar...

 

Ako ljudi rade onu jednu najstrasniju stvar koja ih muci, njihovu rak ranu, ono na sta su oni najosetljiviji, oni ce to i dobro i licno obrazloziti jer su sigurno "strucniji" od onih koji o tome tako nisu mislili. Ako nekog pogadja nesto on je proveo mnogo vremena proucavajuci i sebe i druge, i knjige i stosta nesto i upucen je u materiju i sigurno ce bolje razumeti to i licnije i zivotnije od nekoga koga to ne dotice - koji samo moze konstatovati da eto ni to nije dobro. Mi obicno otpisujemo takve ljude, po principu da su “osetljivi” pa reaguju malo ostrije, ali to moze biti i treba se iskoristiti kao prednost, a ne mana. Ljudi su osetljiviji kad je nesto njima blisko, kad se s tim identifikuju i to treba iskoristiti ne da postane njihovna pogubna strast nego da tu energiju upotrebe da obrazloze, da daju predloge, da sagledaju iz milion i jednog ugla.

 

- "Daj da bi dobio"... dakle ako nam smeta nesto kod nekoga, hajde da mu prvo nesto damo. uslovno receno naravno. Da vidimo sta je to sto njega muci, sta je to sto mu je potrebno da bi se osecao bolje. Ne sta mi mislimo da je univerzalno resenje tipa raduj se, nego da vidimo sta bi tom coveku bilo drago da dobije. Ako mislimo da ima puno posla da se ponudimo da pomognemo i skinemo mu deo posla s grbace, ako je usamljen da budemo uz njega, ako je tuzan da ga saslusamo, gladan nahranimo...i tek kada njega "namirimo", kada mu pruzimo ono sto mu nedostaje, ponavljam ono sto on misli da mu nedostaje, ne sto je nasa subjektivna procena pogotovo ne kao vernika...onda da mu izlozimo sta bismo voleli da uradi za nas. Dakle kako bismo voleli da provede vise vremena sa nama, da vise pricamo o necemu, recimo ako je svestenik, da recimo organizuje neku agapu posle liturgije i slicno. Dakle taj predlog sta bismo mi voleli ne bi trebao da resi sve nase zivotne probleme, nego jedan konkretan, i trebalo bi da sadrzi ono sta cemo mi uraditi da se to ostvari. Dakle ocemo agape, eto oce, mi bismo voleli to i to, mi bismo doneli stolice, posluzenje, mi bismo posle sredili parohijski dom i slicno...

I kad tako pridjemo coveku, em mu pomognemo oko necega pre toga ili pokazemo razumevanje barem za muku koju ima, em mu predlozimo resenje onoga sto nam mozda smeta ili nas tisti, on se nece osecati napadnutim, nece se osecati ugrozenim od strane vernika koji nesto izvoljevaju ili teologa koji pretenduju na mesto i pametuju i slicno.

...

Mogu ja do sutra...

Nastavite...

 

[Лазар Нешић]

Do sada je bilo pokusaja odozgo i ocekivanja da ce neko odozgo da uradi nesto. U komunizmu je bila drzava i partija, posle Crkva il drustvo il institucije. Moje misljenje iz mog iskustva poniklo je da promena mora doci iznutra, od jednog konkretnog coveka, preko drugog, desetog pa kriticne mase ljudi. Kada se okupe ljudi oko istog cilja, oko zajednicke akcije, zajednickog dela, nece izostati ni rezultati. Ali ne dela protiv nekog ili dela velikog i vaznog, nego dela koji ce nekom pomoci i biti na korist, malog, sitnog i trivijalnog. Jer takva dela su nama obicno najmrskija. Kolektivno - kao da svi tezimo velikim delima i nauceni smo jelte na nebeska dela ali to je postala nasa slabost, jer gubimo iz vida realnost. Lek za to su mala dela, sitna i nebitna kako se mnogima cini - jer to jeste nasa stvar...

 

Ovo je ključna stvar! Mnogo je jalovog kriticizma bilo svih ovih godina, najčešće od nedozrelih i nedovršenih ljudi (me too). U redu je biti nezreo sa 25 godina, ali kada vidim kako mnogi ljudi voze istu priču već deceniju, neki i duže, a mnogi od njih prebacili 30 godina - to je onda mučno. Da se je uložilo 1% napora da se od tog kriticizma i velikih očekivanja naparavi neka lična akcija, nešto ... danas bi bila druga priča. Velike priče su uništile mnoge darovite ljude. Velika očekivanja od drugih takođe. Presudan je lični preobražaj.

[Јелена011]

Da, ali upravo svi mi koji smo kritikovali unazad deset godina, mozda i jalovo, pozvani smo sada da konkretizujemo...bas je to onaj priziv. Samo sto smo ga mi cesto upotrebljavali za analizu svakog zareza koji ne valja, a sad je red jelte da to pretocimo u konkretne akcije. Jer oni koji nisu prosli deset godina iskustva nemaju nase iskustvo i nasu pa ajde nek bude pretenciozno dubinu i sirinu...zato cemo mi biti vise bijeni, a ne pohvaljeni sto jelte kontamo stvari. Opet prica o talantima, onaj sa jednim je uzeo i zakopo ga, i analizirao gde je rizik najmanji i sta je problem i gde je frka i tako dalje...

I to je sasvim ok kao faza razvoja, znaci imamo talant, ajd sad da vidimo. Sta nas zulja, sta bismo voleli da promenimo, sta nam je potrebno da to ucinimo...

 

Ima jedna lepa vezbica za to. Posadi se covek na sred srede i pita se: "dobro, sta bi ti voleo da budes za pet godina, koji cilj da postignes...", e sad ajde zamisli da si postigao taj cilj i pricaj samom sebi iz pozicije nekog ko je taj cilj ostvario i pokusaj samom sebi dakle iz 2021e da das savet sebi iz 2016, sta si ti radio da bi ostvario cilj i sve po redu...i ono jos vaznije - zamisli da si ostvario cilj, sta SAD RADIS, dakle ne ono digo si noge u vis ostvario si, nego ostvario si cilj a sta ce ti to u zivotu care i sta radis tako ostvaren. Dakle da zamislis da si dosao u krajnju tacku svih svojih ciljeva, i sta onda radis, kakve akcije postizes, cime se bavis ne u smislu profesije...

 

Uvek mi je to u glavi kod ljudi koji se zale na recimo manjak samopouzdanja, na neke brige...ok, zamisli da imas svo samopouzdanje ovog sveta i da nemas ni trunku anksioznosti - sta bi radio?sta ti je potrebno da tu stignes?ajde...

Jer sve sto mi "steknemo", svaki cilj koji dostignemo, ako ne sluzi nicemu i ne vodi dalje nekoj akciji jalov je, a pride i nije neka motivacija...

Dakle hocu samopouzdanje da bih uradio to i to, da imam samopouzdanja sada bih ucinio to, e da nisam toliko smoren sada bi radio to...a onda zamislis da se to ostvario i kazes sebi neostvarenom sta da radis, sta ti je potrebno, posavetujes...

Korak a ovo sada, korak b krajnja tacka sa skicom sta se tad radi, i korac c kako stici od a do b gledano iz ugla b.

smorih a...

[Лазар Нешић]

Da, ali upravo svi mi koji smo kritikovali unazad deset godina

 

Pa to ti pričam, mi, ko bi drugi! Da je ova tema ostala samo na iznesenim "tezama", verujem da bi bile salve odobravanja. Kao kad se Srbi okupe oko kritike Vučića. Ali, kad treba okrenuti i neku drugu ploču, bežanija Ma, meni je to odavno jasno zbog čega i kako tako biva.

[Јелена011]

Ja ne gubim nadu

 

Menjaju se ljudi, menjam se i ja...

Secam se nekih ljudi s vaseg faksa od pre sto godina, sve to bilo intelektualno joj majko ko da citas nekog programera a ne teologa...prstalo je sve od znanja, zelje za znanjem, strucnom literaturom, vracanju Ocima...

I sve je to bilo meni cudnooooo jer nisam iz te price, ali vecina tih ljudi sada dobro nema taj mozda entuzijazam pocetnika, ali ima mudrost i zivotnu skolu i na sve to gleda kao na redefinisanje sto bi Paradoksica rekla...

Seme je bilo baceno, ok, neka je to i intelektualno preganjanje, kad tad ce doneti rezultate. Bogu fala zivot nam je tezak i prilika za "dotako sam dno zivota" ima kolko volis da zivimo lagodnije mozda to nikad ne bi iz intelekta preslo u opit, al balkanski zivot je plodan hahaah   

[Лазар Нешић]

al balkanski zivot je plodan hahaah

 

Da, što reče - ne jednom - čika Zoske: ovo je najbolja zemlja da u njoj postaneš svetitelj