Преминуо протојереј др Жарко Гавриловић

[Дејан-Марковић]

Првог дана 2016. године у Београду је у 83. години преминуо протојереј др Жарко Гавриловић, свештеник Српске православне цркве у пензији.

 

Рођен је 10. априла 1933. у селу Дрежнику код Ужица. Основну школу је завршио у свом родном месту, нижу реалну гимназију у Ужицу, петоразредну Богословију и Богословски факултет СПЦ у Београду са најбољом оценом те године. Провео је три године од 1967. на последипломским студијама у Оксфорду и на Кибл Колеџу. Докторирао је на Богословском факултету СПЦ 1973. философско-педагошку групу („Религија у философији Божидара Кнежевића“) и 1984. на Философском факултету у Београду чисту философију.

Написао је двадесетак књига („Поглед у вечност“, „Велика мистерија света“, „Српски псалми“, „Логика крста“, „Брачна поема света“, „Зашто верујем у Бога“, „Господ Исус Христос историјска личност“),  и небројено чланака. Његово животно дело, „Српска енциклопедија православља“, остало је недовршено.

За свештеника СПЦ рукоположен 1956, службовао у разним местима Србије да би у пензију отишао из парохије у Београду.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[коЖељ њацИ]

Вјечнаја памјат

[Јефимија Крунић]

Вјечнаја памјат

[Guest]

Вјечнаја памјат, Бог да му душу прости.

 

Нисам се са многим стварима слагао са оним што је говорио и износио, али верујем да је то радио из ревности... у сваком случају, Бог да му опрости грехе и да му свети Патријарх Павле буде на помоћи у Царству Небеском. 

[Милан Ракић]

Бог нека му души опрости.

[МилошБГ]

Bog da mu dusu prosti...

[Orthophill]

Бог да го прости, милост Божја и Царство Небесно!

[александар живаљев]

• Почетна
• Ти
• Gloria Mundi
• Преминуо Жарко Видовић - један од највећих српских православних мислилаца

 

Преминуо Жарко Видовић - један од највећих српских православних мислилаца

НАВРШИО 95 ГОДИНА, УСКОРО ЋЕ ИЗАЋИ ЊЕГОВА ПОСЛЕДЊА КЊИГА  „СМИСАО – ЛИЧНОСТ –ИСТОРИЈА“

Синоћ је преминуо Жарко Видовић (1921-2016), један од највећих српских православних мислилаца, носилац Ордена Светог Саве, философ и историчар уметности, професор универзитета.

         Оставио нам је много. Дужни смо да разаберемо све што је за нас разумео о Господу, литургији, нацији као морално-историјској заједници и заветној, Његошу, српском распећу XX века и својој и нашој логорашкој судбини, братству са Русијом, са којом заједно светом проносимо православну веру и источно-медитеранску цивилизацију, осећању, уметности, смислу, личности и историји. Можда нам то поимање буде спасоносно.

         Ускоро ће се појавити његова последња књига „Смисао – личност – историја“. Помоћи ће нам у том поимању много.

[Orthophill]

Бог да га прости! Царство Небеско!

[Милан Ракић]

Бог да му души опрости.

[александар живаљев]

Христос воскресе!

У почетку бјеше Логос.

Бог зна да ли је у Цркви Христовој било мирјанина који се тако савјесно спремао за сваку Свету Литургију као професор Жарко Видовић. Прије литургије припремао би биљешке о свим читањима, како би се послије литургије на агапама разговарало о њима. Због тога се мало љутио што се у васкршњим посланицама не наглашава тај предивни од Очева остављен ред да се на Васкрс чита почетак Јеванђеља по Светом Јовану (Јован, 1-14: У почетку бјеше Логос...).

Послиједњи пут видио сам професора Видовића на једној предивној слави, на Ђурђиц прошле године. Говорио је како му је Бог вјероватно дао толике године, јер тек у садашњим нараштајима налази сабјеседнике који га разумију. Тај међугенерацијски јаз, мислио је, смета нам да живимо у завјетној заједници. "У нашој младости нисмо веровали ни у морал професора ни попова. Једини оријентир нам је био ко је за Русију." А циљ нашег живота, по Жарку Видовићу, јесте да остваримо моралну љубавну заједницу. "Да ли нам помажу у томе молитве предака?", упита га наш друг фрескописац. Да, они управо и егзистирају као морална љубавна заједница, нису повезани ни по једном другом основу, нити се ми можемо повезати са њима по неком другом, нпр. само крвном, основу, одговори чика Жарко.

Није изгубила логорска Србија једног великог молитвеника.

ОПИЈЕЛО ЈЕ СЈУТРА у 12 ЧАСОВА НА НОВОМ ГРОБЉУ.

[александар живаљев]

Упокојио се др Жарко Видовић

19. Мај 2016 - 17:29

Прошле вечери 18. маја 2016. г. престало је да куца племенито срце нашег највећег историчара цивилизације и философа богословља,  професора  Жарка Видовића.

Жарко Видовић је рођен 1921. године у Босни у Тешњу код Добоја. У обе Југославије (оне пре 1941. и оне после 1945. године) живео је и школовао се у четири града : Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до 1941. године студирао је у Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до априлског рата 1941. г. студирао је у Загребу: прва три семестра - медицину, а у четвртом семестру прешао је на философију.

По распаду Краљевине Југославије и формирање НДХ био је ухапшен у Сарајеву 6. октобра 1941. године. Из Сарајевског затвора у једном од транспорта налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрака, кога је Жарко познавао и изузетно волео. Пруга уског колосека из Сарајева одвезла их је до Славонског Брода, па онда у усташки конц-логор Јасеновац (од 8. до 17. маја 1942. године), одакле су га специјалне СС дивизије нацистичке Немачке пребациле најпре у логор у Немачкој, а потом и у радни логор у Осену, Норвешка. У тој стравичној цивилизацији логора, гледајући честа самоубиства логораша који су скакали на електричну ограду не видевши смисао живота,  Жарко је нашао смисао живота у осећају Бога у свом срцу, а о том преображају је ретко говорио.

Из логора у Норвешкој побегао је 1943. године у Шведску, где су бегунци из Норвешке, Финске и Немачке били примани с великом бригом шведске државе. Ту је добио статус стипендисте Краљевине и краља Шведске, што му је омогућило да до 1945. године студира на Универзитету у Упсали.

По повратку у Отаџбину, 1945. године, осумњичен као ратни стипендиста шведског краља, био је ухапшен од стране комунистичких власти. У неколиким затворима био је заточен до децембра 1947. године, када је пуштен на слободу пошто му није утврђена никаква кривица.

Више пута прекидане студије - због рата, заточеништва у нацистичким логорима и комунистичким затворима - наставио је на Београдском универзитету 1948,  а завршио их је 1952. године. Студирао најпре философију (група за историју философије), а онда и историју уметности.

По завршетку студија дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности под руководстом професора Светозара Радојчића (Светозар Радојчић је успео, по речима Жарка Видовића, да организује велику изложбу средњовековног српског сликарства коју је отворио лично Шарл Де Гол и која је задивила Албера Камија и Мерлоа Понтија; та изложба је учинила више од целокупне дипломатске активности свих политичара до дана данашњег). Као историчар цивилизације увидео је да су политичари најштетнији елемент модерне историје.

По завршетку студија (дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности) запослио се у Сарајеву, где је од фебруара 1953. године радио као универзитетски асистент - предавач при Катедри за историју уметности и цивилизације.

Докторску тезу Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом предао је у Београду маја 1955. године, а одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. До 1961. године предавао је на Сарајевском универзитету као доцент и ванредни професор.

Због политичких притисака, 1961. године био је принуђен да напусти Сарајевски универзитет и да се пресели у Загреб, где је на Свеучилишту као редовни професор предавао историју цивилизације.

Због јавно израженог отпора агресивном наступању хрватског  национализама и ширењу србофобије,  године 1967. отпуштен је са Свеучилишта и прогнан из Загреба. Још у Загребу написао је текст за Књижевне новине да је Централни комитет седиште разбијања Југославије, и то је објавио тадашњи уредник Момо Капор. Јосип Броз је за то сазнао и рекао да се не реагује на ту изјаву, па је Жарко тврдио да је тек тад схватио колико је та идеја о разбијању Југославије, коју је делио са својим пријатељем Бранком Ћопићем, уствари, опасна. Преселио се у Београд 1969. године и писао различите књижевне критике и импресије о сликарству, посебно о сликарству Јована Бјелића. Запослио се касније у Институту за књижевност и уметност, где је радио до 1986. године.

Од значајнијих дела поменућемо само нека: Мештровић и савремени сукоб са архитектом, Сарајево 1960; Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989; Његош и Косовски завјет у новом вјеку, Филип Вишњић, Београд 1989; Србију у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд 1944; Трагедија и Литургија, Есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш 1948; Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд 2002; И вера је  уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008; Историја и Вера, приредио и диван есеј написао православни публициста Матеј Арсенијевић (Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд 2008).

Многе радове је штампао у научним зборницима, тематским издањима групâ аутора, антологијским изборима, националним хрестоматијама.

Жарко Видовић је грчку трагедију сматрао највећим остварењем људског духа, и као и Блез Паскал откривење је презпостављао прометејским напорима људског духа да открију смисао људске егзистенције. Та веза је исто толико чврста и очигледна, колико и неиспитана. У Његошевој ,,Лучи микрокозма ” поетске визије се могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег хришћанства. Без таквог приступа сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве ,,Луче микрокозма” представљају не само промашај, већ и нека груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање: Откуд Његошу платонизам; откуд ако ни највише, унирезитетско образовање не отвара човеку ни дан-данас приступ и видике према платонизму?

Професор Жарко Видовић је у самом почетку био предсвач на Богословском факултету Светог Василија Остропшког у Фочи, Такође, проф. Жарко је предавао истоприју уметности на Академији СПЦВ умиетности и консревацију.

Угасио се са последњим погледом над нашом стварношћу живот нашег највећег историчара цивилизације, професора Жарка Видовића. Овог носиоца ордена Светог Саве за животно дело о нашем највећем српском барду, Његошу, краси, пре свега, једноставност, отвореност, хришћанска спонтаност и искреност по коме су га сви пријатељи познавали. Увек је имао носталгију за Богом који га је својим чудесним промислом и водио кроз овај свет, и за својима, супругом Олгом и сином кога је трагично изгубио. Нека га помене Господ у Царству Своме и нека му подари венац славе који Он дарује богоподобнима!

Са Жарком Видовићем изгубили смо једног великог човека дијалога истине са нашом флуидном стварношћу у којој је он успешно налазио језик симбола који нас је преко Литургије водио ка Царству небеском преображавајући твар у Ново Небо и Нову Земљу.

Опело ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 20. маја 2016. године у цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду са почетком у 12 часова.

Горан Раденковић,

проф. Богословије Светога Саве

http://www.spc.rs/sr/upokojio_se_dr_zharko_vidovitsh

[александар живаљев]

Протојереј Жарко Гавриловић: Рат са Богом доноси човеку савез са ђаволом

01 петак Jul 2016

Posted by Стање ствари

Поводом шест месеци од упокојења протојереја др Жарка Гавриловића (10. 4. 1933 – 1. 1. 2016) доносимо одломак из његових необјављених „Лирских записа“

 

 Протојереј др Жарко Гавриловић: О миру (нератовању) и рату

1. Рат са Богом, доноси човеку рат са људима и савез са ђаволом. Стога се не би требало плашити рата с ђаволом, колико рата с Богом, који је пораз сваке вере, наде и љубави.
2. Кад би победници у рату плаћали ратну одштету, нико не би рат отпочињао.
3. У сваком од нас „постоји рат против нас самих“ (Платон, Закони, 626 Е).
4. Да бисмо се успешно борили с демоном, морамо се обући у свеоружије Божије, стећи што више божанских својстава, иако смо у телу, јер наш рат није примарно у борби против тела, колико у рату против демонских страсти у телу.
5. Нема доброг ратишта, а лошег мира.
6. Ко води борбу с демонима, тај је у миру са људима и Богом. Ко је у рату с Богом, тај је истовремено у рату и са људима, само је у миру с демоном.
7. Наш рат на земљи није толико против крви и меса (страсти) колико против „поглаварства и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Ефес. 6, 12). Пријатељство с Богом, повлачи непријатељство према сатани. Ко ратује с демоном, тај склапа примирје с Богом.
8. И у љубави постоји рат и мир, само их ми не признајемо.
9. Ми бисмо морали да живимо духовним животом, иако смо у телу, не занемарујући елементарне потребе тела. Ми нисмо само телесни већ и духовни, „нисмо дужни телу да по телу живимо, јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божији, они су синови Божији“ (Рим. 98, 12 – 13).

---