Друштвена (не)брига о деци (О малим херојима)

[Срђан Шијакињић]

Ево једне вести која је нажалост врло актуелна : деветогодишња Анђела има тумор очног живца, који се проширио и на мозак, и потребна јој је хитна операција у Турској, која кошта 38 000 долара. Сутра ће, како видим на страници на фејсу, у Центру за културу у Раковици бити одржан хуманитарни концерт, у организацији Канцеларије за младе општине Раковица. Све информације су на фб страници : http://www.facebook.com/groups/407293879327932/. Да се помолимо бар...

[Anti Palma Crew]

Ја заиста нисам знао где ово да поставим, ако треба нека админи пребаце на неко друго место...

 

Мали дечак се брине сам о мајци и двема сестрама

 

Иван Косановић, делите даље, малом Зорану је потребна помоћ:

 

“Другари, данас око 16:00 часова у Чика Љубиној улици испред Маxија
ме је зауставио један дечак који има једанаест година и љубазно питао ме
да ли може нешто да ме замоли. Када сам му рекао да може рекао ми је да
је гладан и да не тражи новац али би му пуно значило када би му купио
литар млека и кило хлеба да… би он и сестре имале оброк.

Дечаку је име Зоран и има две млађе сестре. Отац их је напустио а
мајка им је незапослена, немају стан, живе у Овчи у некој соби коју
плаћају 5.000 динара колика им је и социјална помоћ. Када сам му купио
потребштине љубазно се захвалио и отишао.

Касирка у Максију ми је потом испричала колико је мали Зоки храбар и
како са једанаест година брине о трочланој породици и при томе иде у
школу. Молим вас пошто је често ту, када и ако вас заустави купите му
неку намирницу како би имао пристојан оброк. Не окрећите главу невољи и
беди јер вам је потребно да се одрекнете пет минута времена и једне кафе
у ресторану да би неко дете имало оброк.”

 

(Писмо једног нашег читатеља – Србин.инфо)

 

Извор: http://srbin.info/2013/02/mali-decak-se-brine-sam-o-majci-i-dvema-sestrama/

 

 

[Срђан Шијакињић]

Можда би могло нешто да се одради на форуму, као што је Оби покренуо тему и акцију за помоћ оној госпођи која се сама брине о четворо деце... 

[Ljubić Nenad Šone]

Kakva tuga... Da ti srce slome ovakve pojave...

[Дејан]

socijalno i 5 hiljada...

moramo neki humanitarni deo sajta da napravimo....

[Срђан Шијакињић]

http://www.blic.rs/srce-za-decu/prica/3/Volela-bih-da-jos-jednom-cujem-huk-Marakane

 

 

Nikada nije bila u bioskopu, gledala pozorišnu predstavu, niti popila piće s društvom u kafiću. Volela bi da bude više među ljudima, ali život joj je to uskratio.


Jelena Kićanović: Rođena je s teškom urođenom anomalijom kičmenog stuba i moždine



- Ni za kolicima koja nemam ne čeznem toliko koliko sanjam da budem u društvu vršnjaka. Ili da barem još jednom čujem huk „Marakane“ i radujem se Zvezdinom golu - priča Jelena Kićanović (16), čiji je ceo svet krevet, jer je nepokretna od rođenja.



Hrabra, nasmejana Jelena svesna je da neće stati na svoje noge. Rođena je s teškom urođenom anomalijom kičmenog stuba i moždine. U prvom danu života je operisana, ali bez uspeha. Od tada, punih 16 godina, svaka promena položaja njenog tela zahteva pomoć druge osobe. Jelenine noge, na koje neće stati ni za svoj 17. rođendan 27. februara, atrofirale su i nesrazmerno su male u odnosu na njeno telo. U nekoliko navrata na njenim nogama otvorile su se i rane, praćene infekcijom.
Brat pešači 12 kilometara

do škole
Uz skromnu novčanu pomoć, Kićanovići žive od poljoprivrede na tvrdoj, neizdašnoj bačevačkoj zemlji. Zbog bolesti pluća, Radoje je još pre pet godina ostao bez posla u valjevskom „Standardu“, dok je Vera posvećena Jeleni. Stariji sin Goran je drugi razred srednje Poljoprivredne škole i živi u domu učenika te škole, dok mlađi, sedmak Tihomir, 12 kilometara pešači do škole u Dračiću.




Jelena, njeni roditelji Vera i Radoje i dva brata žive od 15.000 dinara koje dobijaju na ime tuđe nege i pomoći i dečjeg dodatka. Dom im je u Bačevcima, 25 kilometara od Valjeva.

Nedostaju kolica


- Imala je kolica u kojima smo mogli da je izvedemo kada je lepo vreme, ali su ona propala kada je poslednji put zbog dekubitisa bila smeštena u bolnici. Vozila su ih druga deca i, eto, pokvarila su se. Lekari Doma zdravlja, ako se prehladi ili je zaboli zub, za sada dolaze na poziv, ali je zimi to nemoguće jer nemamo put. Jednom smo je pet kilometara nosili kroz smetove da bi stigla u bolnicu. Teško je, kad bismo barem imali svoja kola kad već nismo bliže gradu - priča Jelenina majka Vera.



"Mnogo volim da crtam, ali mi ponestaje blokova i svezaka. Pa onda čitam, nešto i po više puta"


Pošto joj nedostaje medicinska nega, na telu joj se razvijaju otvorene rane, koje su često praćene infekcijom, zbog čega je nekoliko puta ležala na dečjoj hirurgiji. Poslednji dušek na kojem Jelena provodi 24 sata dnevno Kićanovići su dobili prošle jeseni, a svakog dana tri puta menjaju posteljinu, troše gomilu „pampers“ pelena... Jelena dane provodi gledajući televiziju ili crtajući, ali vreme, bez svega onoga što čini život jednog tinejdžera, sporo prolazi.


- Gledam televiziju, praktično sve, ali najviše serije i muzičke emisije. Mnogo volim da crtam, ali mi ponestaje blokova i svezaka. Pa onda čitam, nešto i po više puta, jer sam sve knjige koje imam pročitala - uz osmeh koji razoružava, kao da se njen život ne svodi na krevet, opisuje Jelena svoj dan.

Zahvalna delijama

Jelena sa mamom Verom i bratom Radojem

Jelena kaže da joj je najuzbudljiviji doživljaj u životu bio prošle godine, kada su joj „delije“, koje su organizovale dopremanje humanitarne pomoći i poklonile joj dres s njenim imenom, obezbedile odlazak na večiti derbi. Njena Zvezda je tada izgubila, ali se Jelena ipak radovala jer je imala društvo.


- Sada smo pobedili, gledala sam na televiziji i navijala. Dobri su i košarkaši - kaže s osmehom punim života.


Završila je četiri razreda osnovne, dok su njeni mogli da je nose na polaganje ispita u školu u Bačevcima. Već do 12 kilometara udaljenog Dračića, gde postoji škola od 5. do 8. razreda, nije se moglo zbog siromaštva i nemanja prevoza i puta. A ona bi tako želela da uči i da bude među vršnjacima.



(P. Vujanac, Foto: P. Vujanac)

 

 

На једном другом форуму сам наишао на податак да је СМС број за помоћ 2552 али тога нема у тексту у Блицу јер не дају никакве податке, већ помоћ иде преко њих, тако да молим све да ово узму у обзир.

 

[Срђан Шијакињић]

[Срђан Шијакињић]

Јелени су до сад помагали , колико видим из текста, Делије и чланови Светосавске омладинске заједнице епархије Ваљевске.

 

http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti/2011/2011-11-23-001v

[Срђан Шијакињић]

Ипак слањем на овај СМС број 2552 не шаљете директно Јелени него Блиц фондацији.

[Срђан Шијакињић]

Хвала Богу, како добрих људи има! 

 

 

Srce za decu: Jeleni stiglo mnoštvo poklona
Predrag Vujanac | 12. 02. 2013. - 17:05h | Komentara: 51


- Koliko sam svezaka i blokova za crtanje dobila, neću moći da ih potrošim dugo, dugo... Sad imam i lap-top, tako da ću moći da gledam filmove i serije ili da slušam muziku, ako roditelji ili brat žele da gledaju nešto drugo na televiziji. Oduševljena sam i modernim mobilnim telefonom koji sam dobila, mogu da se čujem sa drugaricama koje više ne žive u selu, već u Valjevu uče školu – sa sjajem u očima i osmehom koji razoružava, priča naša Jelena Kićanović (16).

Jelena i dopisnik "Blica" Predrag Vujanac nameštaju lap-top

Njen 17-rođendan 27. februara, kako sama kaže, biće mnogo veseliji. Jer od kako je počela akcija Blic fondacije „Srce za decu“, nema dana da na adresu porodice Kićanović iz valjevskog sela Bačevci, ne stigne pomoć i najrazličitiji paketi poklona za Jelenu.


Mnogi čitaoci „Blica“ sami su otišli u Bačevce i prijatno iznenadili Jelenu poklonima. Naš čitalac koji je insistirao da je „samo Goran iz Novog Sada“, Jeleni je donirao nova invalidska kolica, mobilni telefon tač-skrin i dušek za krevet u kojem ova hrabra i vesela devojka provodi 24 sata od svog rođenja, s obzirom da je rođena sa urođenom anomalijiom kičme zbog koje je nepokretna.





Jelena i njen mlađi brat Tihomir sa knjigama koje je dobila

Kolica je Jelena dobila i od Miloša Obradovića iz Obrenovca. Od zaposlenih iz Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Srbije (SIEPA) Jeleni je stiglo na desetine knjiga za čitanje, svezaka i blokova za crtanje, najrazličitijeg školskog pribora i lap-top koji ju je toliko obradovao.
Pročitajte još:
Osmoro Ignjatovića odrasta u nemaštini: "Volela bih da imam patike, ali da su ženske"
"Srce za decu": Šestoro dece u truloj brvnari na Goliji budi se smrznutih trepavica
Lepa Brena donela pomoć Miloševićima: Kao da sanjamo!
Jelena Kićanović: Volela bih da još jednom čujem huk "Marakane"
Detinjstvo bez lutke i lopte
Miloševići iz Krušca kod Niša: Gladni idemo na spavanje




Kompanija „Eliksir grup“ iz Šapca je našoj junakinji donirala mini muzičku liniju, takođe mnogo knjiga i pribora za crtanje, te higijenskih sredstava, ali i obećala uplaćivanje mesečne novčane pomoći za porodicu Radoja i Vere, koji uz Jelenu imaju još sinove Gorana (18) i Tihomira (13) i koji se izdržavaju od skromne novčane pomoći na ime tuđe nege i pomoći. Iz daleke Švedske, Džanko Čivović je na adresu Kićanovića poslao 100 evra, a Rada Tošović iz Ripnja je poslala 11 kilograma težak paket sa pampers pelenama, s obzirom da su devojčici preko potrebne.
Ukoliko želite da pošaljete novčanu pomoć ili pomoć u robi, kliknite OVDE.

Pomoć možete uplatiti na dinarski račun:

2750010221949709 90 - rsd
Societe Generale Srbija, Beograd

Možete poslati i SMS na broj 2552
Za više informacija pozovite 011/333-4-528




- Čitajući tekst u „Blicu“ odmah sam na fotografiji uočila tvoj topli osmeh i divne oči, da bih potom shvatila da imaš isto prezime kao što je devojačko prezime moje majke - stoji, između ostalog, u pismu koje je naša čitateljka Tatjana iz Subotice poslala Jeleni, uz paket knjiga.


- Radosna sam svih ovih dana i ne mogu da opišem koliko mi je drago što toliko ljudi misli na mene. Svima se mnogo zahvaljujem, divno je znati da nikada nisi sam. Radosna sam i zbog moje Crvene zvezde, dan mi je ulepšala i njena pobeda u finalu košarkaškog kupa nad Partizanom – priča Jelena.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/367369/Srce-za-decu-Jeleni-stiglo-mnostvo-poklona

[Ромејац]

 

Шесторо деце одраста у стаји

Sa komadom hleba kao jedinim sigurnim obrokom u toku dana, bez odeće i ogreva, u potpunoj nemaštini, svoja četiri sina i dve kćeri, uzrasta od sedam meseci do šest godina, podiže Cvetka Pavlović (36), uz povremenu pomoć nevenčanog supruga Dejana Markovića. Žive u nekadašnjoj staji, prinudnom domu u koji su se uselili kad im je izgorela stara kuća.

Svaki dan po jedno dete ostane neobučeno, jer nema za svu decu garderobe: Uroš, Suzana i Aranđel

 

Svaki put kada hladan severac otvori ulazna vrata i ohladi ionako prohladnu sobicu, na svetlost dana izbije sav jad ove osmočlane porodice.

U negotinskom selu Štubik, u četiri zida koja osvetljava slabašna sijalica, bez vode, bele tehnike i telefona, čije jedino pokućstvo čine šporet, dva improvizovana ležaja, sto i orman, mališani provode dane obučeni u iznošene trenerke, samo sa čarapicama, premeštajući se sa nogice na nogicu na betonskom podu zastrtom plastificiranom prostirkom.

 

 

Pri jutrošnjoj raspodeli garderobe bez majice je ostala trogodišnja Suzana, pa na sebi ima samo dugačke gaćice i kratke čarape. Osim najstarijeg Aleksandra (6), petoro mlađih: Uroš (2), Suzana (3), Miroslav (4), Aranđel (5) i sedmomesečna Anđelka i ne znaju za ostatak sveta.

 

Žive u memljivoj, hladnoj sobici, a otkad je zima počela, ne izlaze ni pred kuću, jer nemaju ni zimsku odeću ni obuću. Ujutru kada ustanu iz jednog kreveta, gde njih petoro sa majkom spava, pripijeni jedno uz drugo, onaj ko prvi dohvati na nogama će tog dana imati plastične papuče, sandalice, a ko zakasni, samo čarapice.

 

Grabe se za zalogaj

 

 

 

Parče hleba je najčešće jedini obrok u toku dana za šestoro dece Cvetke Pavlović i Dejana Markovića

- Odeću i obuću za zimu ima samo Aleksandar, jer ide u školu... I to su nam doneli neki ljudi. Ostali nemaju - kaže majka Cvetka.

Vrhunac jada i tuge, međutim, nastupa u vreme ručka. Previše mali da bi znali da požele nešto drugo osim čokolade, grabe se za zalogaj jela koji im iz jedne posude jednom kašikom deli majka Cvetka. Porcija kiselog kupusa proprženog sa malo suve paprike, bez trunke mesa, koju deli deci kao najukusniji obrok ne bi bila dovoljna ni za jednu odraslu osobu. Svesna je toga Cvetka, pa ne uzima ni zalogaj, prepuštajući svoj deo deci. Mali Uroš još ne shvata, pa svoj komadić hleba pokušava da umoči u već praznu posudu... Tuga do neba.

 

Ukoliko želite da pošaljete novčanu pomoć ili pomoć u robi, kliknite OVDE.

Pomoć možete uplatiti na dinarski račun:

2750010221949709 90 - rsd
Societe Generale Srbija, Beograd

Možete poslati i SMS na broj 2552
Za više informacija pozovite 011/333-4-528

- Desi nam se da ostanemo bez hrane. Ja tad zbog dece odem do sela i zatražim, a ljudi su dobri, znaju da imam mnogo dece, pa mi daju - jedva izgovori majka Cvetka.

 

A u njihovom sobičku, dok je Aleksandar u školi, red „zavodi“ Aranđel. Na pitanje šta bi najviše voleo da dobije, ima spreman odgovor:

- Voleo bih da imamo čokoladu - kaže Aranđel u ime svih, a glasno ga podržava samo Miroslav. Uroš i Anđelka još ne pričaju, a Suzana radije ćuti... - Jedino je krupne, tužne oči odaju da se ovoga puta ipak slaže sa braćom.

- Trenutno imamo hranu i drva, dobro je... Ali nemamo mnogo. Drva sakupljamo u šumi, sreća pa nije jaka zima. Redovno nam stiže i socijalna pomoć, 17.000 mesečno, ali dok sve platimo, ne ostane mnogo - kaže majka Cvetka.

Nemaju ni vodu

 

Cvetka Pavlović sa svoje šestoro dece živi u nekadašnjoj staji, bez ikakvih uslova za normalan život

 

- Voleo bih da imam jednog medu i neki auto... i ako može kompjuter - kaže jedini đak ove porodice Aleksandar.

 

Cvetkin dan, kako priča, počinje u pet izjutra. Kad založi vatru, umesi hleb, donese drva, u pola osam polazi da Aleksandra isprati u školu. Tad obično ponese i kofu od 18 litara, kojom u povratku, uzbrdo, donosi vodu za piće sa česme udaljene skoro ceo kilometar. Najviše bi, veli, volela da može da sredi još koju sobicu u staji koju koriste kao prinudni dom.

- Bitno je da su oni dobro, a ostalo će valjda nekad doći. Sreća je da nisu bolesni. Nekad malo zakašlju, ja im skuvam čaj i prođe. Dobro bi nam došla još jedna soba i kupatilo, zbog dece. Sada su još mali pa ne traže ništa, a bilo bi lepo - kaže majka Cvetka glasom koji odzvanja nekim čudnim ponosom. 

 

Извор

[Ромејац]

Ima samo 13 godina, a glava je porodice: "Strahujemo od gladi, zime i pacova"

 

Sad mi je 13 godina, a nadničim od svoje osme, kad nas je otac napustio. Sve što želim je da u školi imam užinu, kao sva druga deca... i bar jedne patike, a da nisu pocepane. To je, ukratko, spisak želja Slavoljuba, najstarijeg od četvoro dece samohrane majke Olivere Grujin koji žive u desetak kvadrata oronule, stare i polusrušene kuće u Zagajici, nadomak Vršca.

 

 

 

Otkad ih je pre pet godina otac napustio Slavoljub, njegove sestre Natalija (9) i Nikolina (3), brat Đuro (6) i majka Olivera žive u teškim uslovima i, malo je reći, siromaštvu. Nemaju struju ni kupatilo, a život provode u sobičku u koji jedva stanu tri kreveta i šporet. Tu jedu, uče, ali se i kupaju, jer kupatilo nemaju, samo jednu česmu pokraj starog „smederevca“.

Slavoljub je silom prilika glava porodice. U selu kažu da je vredno i pošteno dete. Već godinama nadniči i to mu ne pada teško koliko ga boli podsmeh druge dece i sumorna svakodnevica njegove porodice.

 

Ukoliko želite da pošaljete novčanu pomoć ili pomoć u robi, kliknite OVDE.

Pomoć možete uplatiti na dinarski račun:

2750010221949709 90 - rsd
Societe Generale Srbija, Beograd

Možete poslati i SMS na broj 2552
Za više informacija pozovite 011/333-4-528

 

 

Krov pred rušenjem

 

Grujini se najviše plaše zime, da im sneg kuću ne poruši

 

 

- Najteže mi je kad moram da se okupam. Tad zamolim mamu da izvede brata i sestre iz kuće da bih se ja okupao u plastičnom koritu nasred sobe. Sramota me da se pred njima kupam - priča Slavoljub i tužno, stideći se i što priča o tome, obori pogled.

Stari krov na kući samo što se ne sruši, a i zidovi su se odavno nakrivili. Grujini se najviše plaše zime, da im sneg kuću ne poruši. A deca strahuju i od pacova. 
- Bojimo se kad sneg napada po krovu, a mama stalno govori: “Joj, joj, valjda će izdržati.” Jednom je kroz rupu između plafona i zida sa tavana propao pacov, isprepadali smo se i poskakali, a mami je ispao tiganj sa krompirima - kaže Natalija i prstom nam pokazuje pukotinu, popunjenu starim džakovima.

Natalija ide u treći razred i ponosno pokazuje knjižicu punu petica. Kada se završi nastava, žuri kući da uradi domaći, dok se još vidi. Zavuče se pored prozora svoje mračne sobe i završava školske obaveze. 
- Volim da sve završim pre mraka, ne volim da učim pod svećama. Ponekad zamišljam neku svoju sobu u kojoj bi imala svoj radni sto. I lampu. I da imam novu torbu, školsku, pernicu i bojice, da kupimo blok za crtanje... U stvari, volela bih da budem kao ostala deca u školi - priča drhturavim glasom Natalija.

Majka Olivera prima nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći, ali priznaje da bez narodne kuhinje ne bi uspela da obezbedi deci hranu. 
- Slavoljub obično ide po hranu koju donose u centar sela, a mi ostali ga uvek radosno dočekamo. Pomoć od socijalnog je mala, ali nam i to mnogo znači. Pokušavala sam da nađem neki posao, da bar budem negde čistačica, ali nisam uspela. Svake večeri se molim Bogu da moja deca sutra imaju hrane jer znam da su bezbroj puta gladni otišli na spavanje - priča majka Olivera.

Da je više hrane

 

Natalija je odličan đak, iako često uči pod svećom

 

Kada Slavoljub donese obroke, sva deca se sjate da vide šta je tog dana u tanjiru. Kažu, sve jedu, šta god da je. Glad ne bira.

- Uvek sve pojedem. Samo... voleo bih da nekad ima malo više. Obično za večeru baš i ne ostane, pa gladan idem na spavanje - kaže šestogodišnji Đura, koji po ceo dan jurca za loptom, a na pitanja odgovara dečje iskreno.

 

Reklo bi se - nema puno primedbi na svoj život. Sve dok na red ne dođe “kao i ostala deca”. Ni Đura nema bogzna koliko želja: da mu mama kupi jedne kopačke... i fudbal, jer želi da trenira. Ipak, ima i jednu veću želju. 
- Voleo bih da imamo struju, jer bi onda mogli da igramo igrice na plejstejšnu. Sad mi ne treba, ne može da radi bez struje. Jesam, probao sam ga kod drugara... i mnogo mi se svidelo - objašnjava Đura i obećava da će biti odličan đak kad dogodine krene u školu.

Međutim, bolno je čuti da su ova deca zbog siromaštva često i odbačena u društvu. 
- Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna - žali se Natalija (9), a ništa bolje nije ni starijem Slavoljubu - kaže da ga neka deca teže prihvataju jer se već po odeći vidi oskudica u kući.

 

Извор

[Marjanovic]

Ima samo 13 godina, a glava je porodice: "Strahujemo od gladi, zime i pacova"

Sad mi je 13 godina, a nadničim od svoje osme, kad nas je

otac napustio. Sve što želim je da u školi imam užinu, kao sva druga deca... i

bar jedne patike, a da nisu pocepane. To je, ukratko, spisak želja Slavoljuba,

najstarijeg od četvoro dece samohrane majke Olivere Grujin koji žive u desetak

kvadrata oronule, stare i polusrušene kuće u Zagajici, nadomak Vršca.

 

Nemaju ni struju, ni kupatilo, ni

hrane..

 

Otkad ih je pre pet godina otac napustio Slavoljub, njegove sestre Natalija

(9) i Nikolina (3), brat Đuro (6) i majka Olivera žive u teškim uslovima i, malo

je reći, siromaštvu. Nemaju struju ni kupatilo, a život provode u sobičku u koji

jedva stanu tri kreveta i šporet. Tu jedu, uče, ali se i kupaju, jer kupatilo

nemaju, samo jednu česmu pokraj starog „smederevca“.

 

Slavoljub je silom prilika glava porodice. U selu kažu da je vredno i

pošteno dete. Već godinama nadniči i to mu ne pada teško koliko ga boli podsmeh

druge dece i sumorna svakodnevica njegove porodice.

 

Ukoliko želite da pošaljete novčanu pomoć ili pomoć u robi, kliknite OVDE.

Pomoć možete uplatiti na dinarski račun:

2750010221949709 90 - rsd

Societe Generale Srbija,

Beograd

Možete poslati i SMS na broj 2552

Za više informacija

pozovite 011/333-4-528

Krov pred rušenjem

 

Grujini se najviše plaše zime, da im sneg

kuću ne poruši

 

- Najteže mi je kad moram da se okupam. Tad zamolim mamu da izvede brata

i sestre iz kuće da bih se ja okupao u plastičnom koritu nasred sobe. Sramota me

da se pred njima kupam - priča Slavoljub i tužno, stideći se i što priča o tome,

obori pogled.

 

Stari krov na kući samo što se ne sruši, a i zidovi su se odavno

nakrivili. Grujini se najviše plaše zime, da im sneg kuću ne poruši. A deca

strahuju i od pacova.

- Bojimo se kad sneg napada po krovu, a mama stalno

govori: “Joj, joj, valjda će izdržati.” Jednom je kroz rupu između plafona i

zida sa tavana propao pacov, isprepadali smo se i poskakali, a mami je ispao

tiganj sa krompirima - kaže Natalija i prstom nam pokazuje pukotinu, popunjenu

starim džakovima.

 

Natalija ide u treći razred i ponosno pokazuje knjižicu punu petica. Kada

se završi nastava, žuri kući da uradi domaći, dok se još vidi. Zavuče se pored

prozora svoje mračne sobe i završava školske obaveze.

- Volim da sve završim

pre mraka, ne volim da učim pod svećama. Ponekad zamišljam neku svoju sobu u

kojoj bi imala svoj radni sto. I lampu. I da imam novu torbu, školsku, pernicu i

bojice, da kupimo blok za crtanje... U stvari, volela bih da budem kao ostala

deca u školi - priča drhturavim glasom Natalija.

 

Majka Olivera prima nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći, ali

priznaje da bez narodne kuhinje ne bi uspela da obezbedi deci hranu.

-

Slavoljub obično ide po hranu koju donose u centar sela, a mi ostali ga uvek

radosno dočekamo. Pomoć od socijalnog je mala, ali nam i to mnogo znači.

Pokušavala sam da nađem neki posao, da bar budem negde čistačica, ali nisam

uspela. Svake večeri se molim Bogu da moja deca sutra imaju hrane jer znam da su

bezbroj puta gladni otišli na spavanje - priča majka Olivera.

Da je više hrane

 

Natalija je odličan đak, iako često uči

pod svećom

 

Kada Slavoljub donese obroke, sva deca se sjate da vide šta je tog dana u

tanjiru. Kažu, sve jedu, šta god da je. Glad ne bira.

 

- Uvek sve pojedem. Samo... voleo bih da nekad ima malo više. Obično za

večeru baš i ne ostane, pa gladan idem na spavanje - kaže šestogodišnji Đura,

koji po ceo dan jurca za loptom, a na pitanja odgovara dečje iskreno.

 

Reklo bi se - nema puno primedbi na svoj život. Sve dok na red ne dođe “kao i

ostala deca”. Ni Đura nema bogzna koliko želja: da mu mama kupi jedne kopačke...

i fudbal, jer želi da trenira. Ipak, ima i jednu veću želju.

- Voleo bih da

imamo struju, jer bi onda mogli da igramo igrice na plejstejšnu. Sad mi ne

treba, ne može da radi bez struje. Jesam, probao sam ga kod drugara... i mnogo

mi se svidelo - objašnjava Đura i obećava da će biti odličan đak kad dogodine

krene u školu.

Međutim, bolno je čuti da su ova deca zbog siromaštva često i odbačena u

društvu.

- Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna -

žali se Natalija (9), a ništa bolje nije ni starijem Slavoljubu - kaže da ga

neka deca teže prihvataju jer se već po odeći vidi oskudica u kući.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/368344/Ima-samo-13-godina-a-glava-je-porodice-Strahujemo-od-gladi-zime-i-pacova

[Душка]

STRAŠNO: Beba ostavljena pored kontejnera?

24. May 2013.

Na fotografiji koju je poslao čitalac Telegrafa vidi se novorođenče ostavljeno na jakni, pored kesa sa smećem. U policiji i Hitnoj pomoći, međutim, kažu da nisu dobili prijave za ovaj slučaj.

 

 

Neidentifikovana beba pronađena je pored kontejnera na Novom Beogradu. Međutim, ovaj slučaj niko nije prijavio ni Hitnoj pomoći ni policiji.

Naime, kako za Telegraf tvrdi jedan od čitalaca, on je ovaj strašni prizor zatekao u mirnom djelu ove beogradske opštine.

Portparolka Hitne pomoći Nada Macura kaže za Telegraf da ova služba nije dobila nijednu prijavu da je negdje u gradu pronađena napuštena beba.

Takođe, kako su nam rekli u beogradskoj policiji, ovakav događaj nije evidentiran.

Molimo sve one koji imaju bilo kakvu informaciju o ovoj bebi da je dostave najbližoj stanici policije ili na mejl adresu redakcije Telegrafa.

Izvor: Telegraf

[-Владимир-]

Намештено, лутка је у питању. Онај ко планира да остави бебу поред контејнера сигурно неће да јој купи нову одећу.