Она спава - Милица Костић

[Дејан]

Она спава

 

Ових дана, медијима у Србији, због политике или ко зна чега увукла се прича о
страдању и трагедији девојке Милице Костић, девојке трагично настрадале пре више од
четрдесет година у Крушевцу.
На страну политичка препуцавања и да ли је песма " Она спава" посвећена заиста њој
или није, оно што је покренуло дискусију међу мојим пријатељима и познаницима је питање
канонизације девојке Милице. Оно што је мене посебно погодило, био је један ред у
новинама, који говори о томе да је ова девојка смрћу спасила и сачувала своју част.
Оно што се између редова говори је како је то контраст у односу на данашњу
ситуацију у којој млади тих година и не знају ето шта је чедност и морал, како се ето тада
знао ред и поредак. Тада су млади слушали старије, били тихи, повучени, побожни, чували
своју чедност и невиност за брак и све у свему били оштри контраст данашњим девојкама
лаког морала, старлетама, учесницама ријалитија и осталима.
Можемо да полемишемо на ту тему, да се сложимо око тога да данас није баш у моди
ако имаш осамнаест и ако си невина девојка, ако си тиха и скромна. Можда ћеш наићи на
неразумевање, али могуће и да ћеш бити исмејана, да ћеш бити жртва вршњачког насиља
због тога, и углавном свашта је могуће у зависности од околине, вршњака, родитеља и још
доста фактора. Неспорно је да живимо у времену другачије моде, вредности, културе и свега
другог него што је било пре четрдесет година када је живела трагично пострадала Милица.
Тада су се девојке удавале јако младе, некад не би ни познавале свог супруга,
невиност се доказивала и крвавим чаршафима, а изостанак исте значио је враћање девојке
кући, још једна уста која би морала да се хране у изузетној оскудици, бруку за породицу и
црну сенку која би пала на све женске сроднике те куће. Невиност је сматрана не само
пожељном него и потребном код девојака и друштво није благонаклоно гледало на изузетке.
Макар ти изузеци били плод силовања. Високи морални критеријуми су осуђивали и развод
супружника, али за разлику од жена, момцима није било забрањено да се "иживе" пре
брака, нити су након развода називани половњацима попут жена. Сурово, дискриминаторски
али неко би рекао високо морално и патријархално друштво.
Са црквеног, верског становишта, то је било време комунизма, у којем је православље
посматрано као реликт прошлости, противно напретку и идеологији братсва и јединства.
Прогон црквених великодостојника, свештеника, верника је био у пуном јеку и многи су
настрадали у њему. Па се стиче утисак да је ето трагедија ове младе девојке некако
заташкана зато што је она била мученица, зато што је говорила да то братство и јединство
није баш идеално устројство у којем су девојке безбедне од напасника. Биће да је све то
било заједно политички помешано, а са протоком времена, питање је да ли ће се икад
открити зашто је некако њено страдање заборављено.
Ја бих рекла да можда и није заборављено, видевши како се данас медији
сензационалистички односе према трагедији и како свака вест за три дана престаје да буде
важна и не само то, него је просто само вест, као да се не ради о живим људима. Чињеница
да је у том тренутку било и протеста, да су се људи организовали, да је то покренуло људе и
надахнуло их, па и не престаје да их дотиче говори да је сећање на Милицу и даље живо.
Трагедија ове младе тихе девојке је неизмерна, њено страдање је велико. После
мирног и тихог живота у том добу на селу, доћи у град, и задржати се по страни, не повести
се за неким уобичајеним током опуштеног живота тада сведочи пуно о њеном карактеру, о
њеној благој и доброј, чедној нарави.
Оно о чему ја полемишем нема везе са њом, као личношћу, као добрим невиним
живим бићем чије су наде и снови тако брутално прекинути. Ко год би и покушао да ту нешто
дода или одузме, био би подједнако ако не и више бруталан од њених нападача.
Оно што је мени запарало уши и ранило душу, има везе са одузимањем чедности, са
како кажу чувањем части. Са подједнако бруталним култом невиности ради ње саме и
посматрањем части жене искључиво кроз призму њене физичке невиности, физиолошки
условљене једном опном од слузокоже.
Знате, разумљив је бол многих, огорчење и немоћ који осећају када прочитају или
доживе овакву трагедију у својој близини. Некако пред злом, пред толиким безумљем се
осећамо малено, немоћно. Ако смо верујући, можемо да помислимо да ето Бог је тај који ће
то средити који ће казнити насилнике. Ако нисмо, можда нас понесе афекат па пожелимо да
се осветимо, да некако "нешто урадимо да повратимо част" тако бар кажу.
А оно што ја дубоко осећам је један огроман јаз, неразумевање потпуно управо за
жртву.
И са стране оних који је величају и свете се у њено име, и са стране оних који је у
немоћи својој препуштају Богу ил већ којем вишем бићу верују.
Тада је време било тешко, жена се сматрала обележеном иако је силована, и она је
свој живот малтене завршавала тим чином. На даље, није постојала она него само њена
сенка. Ако је била освећена, то јест ако се њена породица осветила убиством ил нечим
другим за злочин над њом, некако је њен положај био лакши. Али бивало је пуно чешће да
ако већ нико за то није сазнао и није било јавно да се то сакрије, да брука не пукне, да могу
некако да је удају за неког по цену великог мираза и уз договор да се о томе ћути. Сада је
време још теже јер се и даље о томе ћути и и даље се жена сматра обележеном.
Ја стварно не разумем шта је у било којем од тих случајева част и поштење и шта су
они успели да сачувају, поврате или освете. Невиност која је одузета на силу, жена која је
узета на силу, сигурно није била ту пуно питана нити како је нити шта је то шта она жели, шта
је њој потребно. Не, они су морали да "поврате изгубљену част" или да заташкавају или да
шаљу у други град код родбине ако су били имућнији. Дакле кривица, она друштвена,
породична, омеђена нормалама и обичајима је у потпуности падала на жену. Она је бивала
обележена, прогнана, или сажаљевана, у сваком случају крива што је уопште жива.
Знате, кад кажете да је Милица сачувала част самоубиством, ви тако постављате
идеал како би требало да се девојка и жена понаша. Да је часније да се убије да се не би
осрамотила, да не би доживела понижење. При том силовање није довољно понижење нити
се на то мисли, мисли се на понижење и ње и породице након тога. Када при томе желите да
је уврстите у ред мученица за веру, ви шаљете једну јасну поруку - силована жена није
прихватљива. Признајете да у ствари ви не знате како да се понашате у датој вама
незавидној ситуацији која је тешка мучна и превазилази ваше моћи али да ето ако се девојка
убије да сачува част то вам пуно олакшава посао и она постаје мученица зарад идеала
очувања чистоће. Чије?
Током векова, било је пуно мученика за Христа, православље је дало и за Христа се
пролило пуно невине крви. Па и крви жена, девојака, девојчица. Неке од њих су такође
пострадале зато што нису желеле да пристану на брак или односе са мушкарцима и због тога
су мучене и убијане. Било је монахиња и жена посвећених Христу којима је чедност и чување
чедности било питање живота или смрти. И то су мученице које су свом Женику пружиле и
своју чедност и своје животе. Можда се некоме ко није верујући то не свиђа, не разуме,
сматра претераним, али то није моја полазна тачка. Мени таква уверења нису ни страна ни
далека. Али... Једно велико АЛИ.
Милица није страдала као монахиња или дјева која се заветовала Христу. Она је била
само девојка само девојчурак. И када кажем само, то само је некима много и огромно као
кућа, не ниподаштавам њену чедност али наглашавам да није била посвећена да је сачува,
није се заветовала као монахиња. Хтедох рећи да је била обична девојка, није била
посвећена Христу на тај начин иако је како кажу сведочења била верница. Она је била само
девојчурак, невини девојчурак који није разумео злобу овог света, није разумео безумље
људско и до које границе зло може да се испољи међу људима.
Разумем потребу појединих верника из Цркве да то пренебрегну и да њено страдање
поистовете са њеним монашким постригом у крви, постригом датим животом. Али ми то
сазнање немамо, немамо ни њено сведочанство ни сведочанство њених блиских да је она
желела да остави "овај свет који у злу лежи" и да прими анђеоски образ.
Она је хтела да се сачува, по сваку цену, од понижења, од бола, од неизмерне патње и
свега што тај гнусни чин носи. Хтела је да поштеди своју породицу патње, да остане
неукаљана.
Оно кад ми кажемо да је она мученица Христа ради је наша лична потреба да дамо
смисао њеном страдању, да га учинимо мало подношљивијим, мало лакшим за носити.
Нашу немоћ да ублажимо, наш бес према безумљу да утишамо. Јер шта ако она није
мученица Христа ради? Да ли је она страдала онда без смисла? При том не мислим да она
није страдала нити умањујем њену патњу и ужас кроз који је пролазила у задњим сатима
свог живота. Само питам нас, како се онда ми осећамо ако помислимо да је њено страдање
само то - страдање због безумља безумника којима је било потпуно нормално да на превару
одведу девојку и ето опет речи погрешне - обешчасте је. Да ли је она спашена, сигурна сам
да јесте. Сигурна сам да је она сада уз Господа на месту где нема суза, где нема уздаха ни
страха. Али да ли је то страдање и мученички венац који треба да прослављамо и да
величамо.
Саме те речи - обешчастити је, укаљати одузети част, то су наши конструкти, наше речи
којима тешимо себе.
Тако је лакше, тако је много лакше заборавити на све чињенице који овај гнусан
злочин са собом носи, чињенице са којима ми не умемо да се изборимо.
Кажемо -то је огромна траума, то обележава девојку за цео живот, то је нешто
страшно...
Али шта је ту страшно? Тај чин тврдим вам да јесте, али страшније је то како се ми
према њему опходимо. Страшнија је много реакција породице, друштва, околине.
Напасници су управо то напасници, безумници, али ови други. Где су они који би требало да
нас заштите, да нас утеше, да нас подрже?
Сведочанство сваке силоване жене може стати у једној изреци - не пада снег да
покрије брег него да свака зверка покаже свој траг.
Упркос свему и напретку технологије, и друштва и бројним материјалним
погодностима, однос према силовању сада се није много променио. И даље је то узимање
части, понижавање жена и деце, и даље је пожељније да се о томе ћути и да се ако може то
некако сакрије. Ми као друштво, наравно не мимо читавог света ето ту се не разликујемо, не
умемо да се изборимо са оваквим гнусним злочином. Умемо ми - да се светимо, да убијамо
или претимо убијањем злочинаца, умемо чак и толико да уништимо сопствени правосудни
систем да се за овакве злочине малтене ни не робија или да је казна толико ситна да
револтирани људи траже и смртну казну. Умемо и да кажемо да је можда девојка то ипак
сама тражила, да је била сумњивог морала, па онда на суду током процеса суђења
напаснику жена је та која мора да докаже да ето она је била чедна и добра али он је зао.
Полови добра и зла морају да буду толико јасни и раздвојени да парају уши иначе уместо
разумевања ето осуде.
Свет у којем живимо је црно бео и тако суди другима. Имамо са једне стране Милицу
коју бисмо желели да прогласимо мученицом јер је била невина и чедна и имамо неке друге
које су ето под сумњивим околностима силоване, ал можда то нису, можда ето ко зна шта се
збило. Нашем сујеверном народу никад макар маште није мањкало да помисли шта све то
"можда" и "има ту нечег" подразумева.
Имамо и све оне друге девојчице, па чак и децу од свега пар година, и девојке и жене
које трпе и које су претрпеле силовање. И знате шта, оне ћуте. Или су убијене.
У овом црно белом свету и даље су оне криве, криве јер је то нешто толико ужасно
пред чим се ми осећамо тако малени, да морамо да окренемо главу. Да просто не знамо ни
шта бисмо рекли, ни урадили нити било шта, то нас опрхве и сломи да ето ми морамо да
окренемо главу. Или ето знамо ми то али живот иде даље, или па добро има и горих
ствари у животу, или Бог све то види, ко зна зашто је то добро. Или чак па добро знаш
ето у поверењу одувек је тако било мушкарци су то, ми жене морамо да истрпимо много,
ћути ти и живи даље, лакше ће ти бити тако. Гледај само да га не нервираш и не
секираш, склањај му се мало с пута док га прође, знаш он је само мало прек, али добар је
он човек, вредан је, доноси паре у кућу. И сада, и сада кад жене раде и другима изледају као
савремене јаке жене које знају шта хоће само оне понекад знају шта трпе од својих мужева,
очева, стричева, кумова и кога све не. Ми за то не желимо баш пуно да знамо, поготово не на
свакодневној бази. Шта сада, једном смо се питали за јуначко здравље и живот иде даље. А
гладни у Африци и даље умиру и ето криза је свуда.
Не пада снег да покрије брег него да ми покажемо да смо људи. Свакога дана, свакога
часа, ма колико тешка сила безумља стајала пред нама.
И ја ћу можда бити субјективна, али за мене, велике страдалнице су оне преживеле,
оне које су преживеле силовање и нису се убиле или су биле силоване и убијене од стране
безумника. Нису имале куд, или нису имале прилику. Не као поређење са Милицом,
нипошто не као умањивање њене страшне судбине.
Само као питање - да је Милица била из другачије средине, да је васпитана да част не
може НИКО да јој одузме већ да човек само сопственим поступцима може себе да унизи, да
је знала да постоје безумни људи који силују жене али да оне нису за то криве нити су мање
вредне због тога, нити су мање важне нити мање жене ни мање чедне. Да ли би њена одлука
била другачија? Да ли је њена одлука уопште могла да буде само њена или је производ
патње и муке свих жена пре ње, да ли и како осликава однос према жени и пре ње и у
њеном добу? Да ли би њено страдање можда било другачије у било ком случају? Да ли је
могуће да осудимо сам тај чин као гнусан а да не морамо да нагласимо - она је била чедна,
или да доказујемо њену или било чију невиност. По чему се разликује у нашем понашању
осуда силовања "чедне" од рецимо силовања удате жене или жене "лаког морала". Да ли то
онда амнестира безумнике? Због чега морамо да оправдамо жену увек и свагда, да је
буквално правдамо и доказујемо којом се силином борила да би они били окривљени? Да
ли би наше виђење њеног страдања било другачије да су уместо смешне казне безумници
добили доживотну робију и да су заиста окривљени за убиство, јер фактички они су ти који су
је ставили у позицију у којој је прозор био излаз па би требало да одговарају за навођење на
самоубиство? Да је њихова казна била много строжија, да ли би наш осећај да је правда
задовољена био испуњен, да ли бисмо лакше дисали? А да не питам, шта би се са њом
десило да је преживела... Шта би се десило да кажемо - аха па чекајте и у наше скорије
време, живела је једна девојчица коју је била и млађа па ју је безумник убио и чија је смрт
била покретач промене макар малене у казненој политици. Све су то огромне и страшне
трагедије несагледиве обичном човеку у потпуности. Страшне и ужасне као и наше
поступање према њима и наше ћутање.
Да ли је уопште могуће појмити дан када би жена упркос огромној патњи кроз коју је
прошла када би могла да каже са поносом - да ја сам силована, али то није умањило моју
вредност. Ја се нисам препустила тој мржњи, нисам се препустила очају, дуго и мукотрпно
сам се борила и са собом и са друштвом али ја сам преживела. Ја волим и мене воле, у
потпуности као жену, као ћерку, као сестру, као мајку, баку. Не морам да кријем то и тим
својим искуством нисам обележена ја, него онај који ми је зло учинио. Ја сам можда морала
да прођем кроз другачије животне околности, можда теже, али ја сам успела и ја сам имала
подршку на том путу. Ја могу, и ма колико сада тешко верујем да је тај дан могуће дочекати,
ако се ми по снегу и бури нељудских понашања будемо понашали као људи.
То неће умањити трауму ни трагедију таквог чина. Нити би овај текст ма како дуг био
могао објаснити живот након њега и све изазове и патње које са собом носи. Зло се не може
укинути рече неко мудар, али хајде да не силазимо са крста који нам је дат.
Хајде да не проглашавамо смрт услед бежања од силовања као идеал понашања жене
и као чување чистоте. Хајде да кажемо да чистоту једне девојке насилник не може укаљати.
Хајде да кажемо да она тиме неће бити мање вредна, ни мање чедна, ни мање жена. Да има
пуно право а ми обавезу да јој помогнемо да живи без осећаја кривице и да је њена борба
велика и тешка али могућа.
Јер ако прогласимо Милицу за мученицу Христа ради, све оне девојке и деца и жене
које су преживеле осуђујемо. Оне постају мање вредне, укаљаних части, обележене и
прокажене. Остављене додуше као и до сада да ћуте и да никога својим животом не
узнемиравају. Јер људи с тим не могу да се носе, њима је то велика траума чак и да слушају.
Миличина жртва је велика. Њено страдање не може појмити нико. Нико. Онај ко
може то је неко ко је на исти начин страдао али онда није међу живима. Силоване девојке
донекле могу разумети и могу схватити како се она осећала, али онда остају са осећајем
кривице јер су преживеле, јер себи нису одузеле живот. Остају са горким и преболним
осећајем да ето Милица је чиста - а оне нису.
А чисте су и оне и она, нема те дихотомије, нема разлике.
Само та, наизглед ситница, не величати самоубиство из части када због страха да ће
јој част бити одузета девојка себи одузима живот. А част ни један једини насилник не може
одузети. Ако дозволимо да макар привидно тако изгледа, показали смо траг, али далеко
другачији од оног за који се залажемо.
Нема одузимања части у силовању, нема губљења невиности осим пуке физичке,
нема рушења оног што је претежније а то је целомудреност. Можда физички не више
невина, девојка остаје невине душе. Рањене, али невине. А рањену душу може умирити
друга душа, која не окреће главу, ту ми ступамо на сцену и ту ми можемо делати. Хајде да
причамо девојчицама о томе, о томе како сачувати целомудреност, како ићи уздигнуте главе
упркос свему јер кривица није на њима него на нама.
Црква ако не види колику штету може нанети многим душама тиме, остаје нам само
да тугујемо. Људски. Да ћутимо то и онако радимо, јер ето како ми рече једна силована сада
већ жена – а тада дете – ја нисам имала храбрости да се убијем али сам изабрала да ћутим
да не осрамотим своје родитеље. Хајде да о томе причамо, да престанемо ћутати, јер много
је таквих душа које ћуте цео свој живот и подразумевају своју кривицу. Оне нису мученице
кажу, ето живе су. Немојмо правити вештачку разлику између њих и Милице и постављати
Миличино страдање на пиједестал и на један виши – пожељнији ниво. Хајде да животом
живимо и покажемо да нема ништа нечасно у томе да си силована девојка и жена. Милици
ионако више нико на овом свету не може наудити, она је сада на једном много бољем месту.
Миличина трагедија не сме да се заборави, њено страдање не треба бити умањено,
њена бол избрисана. Ни Миличино страдање ни Тијанино нити било чије, нема амнестирања
криваца. Ако овај текст и поставља нека питања и показује неке недоумице око њеног
проглашења за мученицу, њено спасење Богу хвала нико не помишља да доведе у питање
нити може. Бог је тај који све нас спашава својом милошћу и који напаћене и страдалнике
попут Милице сигурно неће оставити. Само бих волела да њена жртва не буде пример
"чувања части" и одбране исте од туђег насиља него подсећање да се више ни једна особа на
овом свету не осети тако да би јој тим чином неко одузео част, одузео невиност и живот
достојан човека. То је на нама. Силоватеље и безумнике нећемо зауставити, зло у овом свету
нећемо никад укинути, али можемо утицати на то да кривица због туђег безумља не падне
на жртве. Нека то буде наш траг у олуји живота.

 

Јована Павла Прва

[Zoran Đurović]

Текст је више него сјајан, на линији св. Августина.

[Zoran Đurović]

Св. Августин, О држави Божијој, тј. De civitate dei, 1, 16-29. Јако слична размишљања, наравно у нашем контексту постављена.

Иначе, у Саудијској Арабији или Емиратима, жена иде у затвор ако је силују јер то значи да је имала предбрачне односе!

 

[Grizzly Adams]

Сјајно, амин!

[Zoran Đurović]

Сјајно, амин!

Гризли, знамо те да си зналац за праве теме! 

[Драгана Милошевић]

Пун погодак , свака част.

[Paradoksologija]

Konačno zaista konstruktivno izneseno sve ono što ja ne bih umela bez gneva da kažem. Zna li se ko je autorka i odakle je ovaj tekst?

[Zoran Đurović]

Konačno zaista konstruktivno izneseno sve ono što ja ne bih umela bez gneva da kažem. Zna li se ko je autorka i odakle je ovaj tekst?

Ава зна, али не може да каже. Само ава није аутор. Једна његова пријатељица за коју није знао да овако лепо и дубоко пише, али је стидљива. Битна је порука, сам текст. Можда се после више објављивања Јована Павла Прва охрабри да открије идентитет, али то ава неће урадити без дозволе. 

Послала ми је текст пре десетак дана и тек јутрос сам успео да га прочитам. Одушевила ме. Ко год може на доступним преводима да прочита оно што сам навео као референцу из св. Августина видеће колико је ова ауторица на том путу. Иако га није читала. Дакле, велике, лепе и паметне ствари су заједничка баштина. 

[Paradoksologija]

Ава зна, али не може да каже. Само ава није аутор. Једна његова пријатељица за коју није знао да овако лепо и дубоко пише, али је стидљива. Битна је порука, сам текст. Можда се после више објављивања Јована Павла Прва охрабри да открије идентитет, али то ава неће урадити без дозволе. 

Послала ми је текст пре десетак дана и тек јутрос сам успео да га прочитам. Одушевила ме. Ко год може на доступним преводима да прочита оно што сам навео као референцу из св. Августина видеће колико је ова ауторица на том путу. Иако га није читала. Дакле, велике, лепе и паметне ствари су заједничка баштина. 

 

Ako još nešto pošalje, otvori blog, napiše knjigu, molim da ava podeli.

[Juanito]

Konačno zaista konstruktivno izneseno sve ono što ja ne bih umela bez gneva da kažem. Zna li se ko je autorka i odakle je ovaj tekst?

Ја сам након читања мислио да си ти.

[Зосима]

Мада је све ово лепо срочено,нарочиту осврт на силоване жене и њихово достојанство, мени некако криво због  те тенденције омаловажавања сваког "добровољног" страдања  Христа ради...

 

Хоћемо ли почети стављати под лупу страдања многих мученица девица, св Архиђакона Стефана,Теклу, Георгија, или нешто касније, а свима познатог св ђакона Авакума,и његових "јеретичких" речи "Срб је Христов,радује се смрти"...

 

Шта знам,данас савремени хришћанин,тешко да ће раскрвавити заноктицу,Христа ради,а камоли живот положити...

[Paradoksologija]

Мада је све ово лепо срочено,нарочиту осврт на силоване жене и њихово достојанство, мени некако криво због  те тенденције омаловажавања сваког "добровољног" страдања  Христа ради...

 

Хоћемо ли почети стављати под лупу страдања многих мученица девица, св Архиђакона Стефана,Теклу, Георгија, или нешто касније, а свима познатог св ђакона Авакума,и његових "јеретичких" речи "Срб је Христов,радује се смрти"...

 

Шта знам,данас савремени хришћанин,тешко да ће раскрвавити заноктицу,Христа ради,а камоли живот положити...

 

Ne znam koliko si pažljivo čitao, autorka i na to odgovara i naglašava da to što govori nije omalovažavanje dobrovoljnog stradanja Hrista radi.

[Иван Ивковић]

Девојка којој је Здравко Чолић посветио песму "Она спава"

[Зосима]

Ne znam koliko si pažljivo čitao, autorka i na to odgovara i naglašava da to što govori nije omalovažavanje dobrovoljnog stradanja Hrista radi.

Па како се узме,ипак је рекла да Милицино страдње не треба бити пример будућим нараштајима а ево дословце:

 

"Јер ако прогласимо Милицу за мученицу Христа ради, све оне девојке и деца и жене

које су преживеле осуђујемо."

 

Стварно не капирам,одакле је извела овај закључак , плус што нисам приметио да је ико у коментарима свих медија на ову тему,осуђивао преживеле жртве силовања???!

[Paradoksologija]

Па како се узме,ипак је рекла да Милицино страдње не треба бити пример будућим нараштајима а ево дословце:

 

"Јер ако прогласимо Милицу за мученицу Христа ради, све оне девојке и деца и жене

које су преживеле осуђујемо."

 

Стварно не капирам,одакле је извела овај закључак , плус што нисам приметио да је ико у коментарима свих медија на ову тему,осуђивао преживеле жртве силовања???!

 

Milica je žrtva i mučenica.

 

Ali hrišćanstvo je pre svega pozitivno nastrojeno prema životu; hrišćanin obično ne bira svoju smrt osim u ekstremnim okolnostima - ako čitaš hagiografije mučenika, biti mučenik Hrista radi obično znači izabrati smrt jer ne postoji druga mogućnost da se ne izda Hristos.

 

Nijedna žrtva nasilnog zločina ne izdaje Hrista time što je žrtva nasilnog zločina. Da li izabrati smrt umesto napada, prebijanja, povrede, razbojništva ima smisla u okviru hrišćanske etike? Reći da je Milica mučenica Hrista radi suštinski znači reći da su one žrtve koje su preživele i nastavile život imale bolju opciju, opciju kojom bi sačuvale nešto bitno što su preživljavanjem izgubile.