Uloga ikona u Hriscanstvu

[Биљана]

[Биљана]

[Биљана]

[Биљана]

[N.Petrovic]

Ne znam da li je neko do sada postavljao na forumu ovu ikonu, ali ona vazi za jednu od najredjih u Pravoslavlju. Nema informacija ko je i kada uradio ovu ikonu koja prokazuje trudnocu Presvete Bogorodice

 

 

 

 

 

 

 

http://www.agioritikovima.gr/diafora/panagia/19863-deite-tin-pio

[Драган orthodox]

[Batman]

Mislim da su tetovaže bolje rešenje

[DYNABLASTER]

Moje misljenje je da nije ispravno jer je plot

[N.Petrovic]

 

Stanovnici malog sela Kambi tu farmaka na Kipru, su prekjuce 6. maja poneseni divnim mirisom, primetili da je ikona Svetog Georgija, tocila miro.

 

Ikona je iz 15-tog veka i nalazi se u maloj Crkvi koja je njemu namenjena. Tamaski Mitropolit Isaija je juce, zajedno sa strucnjacima pregledao ikonu i u zajednickoj izjavi je potvrdjeno mirotocenje i da ne postoji nikakav prirodni uzrok ovom fenomenu.

 

Miro je uoceno posle litije. Ikona je bila toliko teska da su je sestorica jedva nosili, nesto sto se nikada do tada nije desilo. Ikona se inace svake godine iznosi na litiju.   

 

http://hellas-orthodoxy.blogspot.gr/2013/05/blog-post_3928.html#more

[-Владимир-]

Зна ли неко нешто више о овој икони ? Све што сам ја могао да нађем је да је наводно припадала старцу Сампсону Сиверсу и да се не зна ко ју је насликао .

 

[JESSY]

Кроз вековну историју Српске православне цркве народ је молећи се пред иконама или светим моштима добијао небројано пута исцељење и утеху. Често су се догађала чуда на молитве верних пред иконама светитеља. Како су се чуда понављала кроз векове народ је издвајао неке иконе које су у његовој вери имале посебну улогу и те иконе је називао чудотворним. А онда кроз време неке од тих икона је Црква канонизовала. Тако данас имамо 6 (шест) чудотворних икона Пресвете Богородице које су канонизоване од стране Српске православне цркве. То су Млекопитатељница, Тројеручица, Пећка, Чајничка, Бођанска и Савинска. Наш народ, као и многи иноверни много поштују и одлазе на поклоњење и молитву чудотворним иконама Пресвете Богородице Лепавинске и Беочинске. Овога пута ћемо нешто рећи о иконама Пресвете Богородице које су канонизоване.
 

Млекопитатељница

 

Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице, налази се на Светој Гори, у месту Кареји у Испосници Светог Саве Србског. Својевремено је на том месту утемељивач српске цркве Свети Сава провео читавих седам година у молитви, посту и писању. У испосници, тада једном малом удубљењу у стени, Свети Сава се свакодневно молио тако што се до паса закопавао у земљу, не би ли смирио своје телесне страсти и нашао смиреноумље, а потом се целодневно предано молио Господу Богу и писао црквена упутства и књиге. Једна од његових молитви је била да Српска православна црква добије аутокефалност од Цариградске патријаршије, што му је успело, чиме су Срби добили своју цркву. У Испосници се држи посебан типик који је поставио Свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље.
Чудотворну икону Богородицу Млекопитатељницу (грч:  Γαλακτοτροφούσα) је по предању, насликао Свети апостол и јеванђелист Лука по благослову саме Царице Небеске, по њеном стварном лику и представља једну од најстаријих икона на Светој Гори, а и у свету. Јединствена у православном свету, икона Пресвете Богородице Млекопитатељница представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Сликана је на основу Јеванђеља: „Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао“ (Лука 11,27)! О тој истини су такође говорили и писали Свети оци Источне цркве.
Свети Јефрем Сиријски каже у песмама на Рођење Христово: „Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио њезиним млеком. Када се Господ хранио млеком Маријиним, тада је точио живот свему свету.“
О Богородичином дојењу Господа млеком певао је и Свети Роман Мелод. Његове и других црквених песника химне о томе ушле су у  Богослужење наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих Црквених песама исписана је на хиландарској икони Млекопитатењници у карејској испосници Светог Саве: „Златоплетени Стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватњиво је чуди: како млеком храниш Господа!?“ (Егзапостилар на Успеније Богородице).
Сходно овом Светом предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још из старина у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији. Затим и код православних Словена, најпре код Срба, а затим и код Руса. У Српској цркви, позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији (из времена Архиепископа Светог Данила, почетак XIV века) и у Науму код Охридског језера (такође из XIV века). Оне су настале највероватније по угледу на икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.
Наиме, по усменом предању сачуваном у Манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Светог Саве Освећеног, која се налази двадесетак километара јужно од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, Свети Сава Освећени, по коме је Свети Сава Србски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окруживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са запада, по имену Сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божије Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал, тј. штап. Свети Сава Освећени упокојио се (†532) у миру и радости четрвте године владавине великог цара Јустинијана.
Шта се догодило када је Свети Сава Србски дошао у тај манастир, описано је у тексту о икони Тројеручици.
Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап Светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости.
Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице Свети архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Преподобном Сави Освећеном.
По предању, Икона је првобитно постављена десно од Царских двери, како правила православне цркве налажу. Међутим, током ноћи она се тајанствено премештала на леву страну на опште чуђење мајистора и монаха. Након треће ноћи и њеног премештања, Свети Сава је из велике љубави према Богородици одобрио да икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице остане на Христовом месту, што је преседан. Због великог поштовања према Светом Сави и Пресветој Мајци Васељенска саборно-католичанска православна црква је ту промену одобрила и благосиљала.
Овој Светој икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се са вером и молитвом, а преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници кад дођу у Испосницу Светог Саве у Кареји.
Чудотворна икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице, која је иконописана и намењена као дар светогорских монаха Руском народу, боравила је у Србију. Била је изложена верницима за целивање у Цркви Светог Саве на Врачару од 18. децембра 2007. до 8. јануара 2008. године. Икона је дочекана свечаном литијом, а у све дане боравка служен је Акатист Пресветој Богородици Млекопотатељници.
Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија помаже код порођаја, при недостатку мајчинског млека, за здравље, одржавање и васпитање деце. Црква је прославља 25/12. јануара.

[JESSY]

Тројеручица

 

           Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа - муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
           Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.
Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.
После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.
После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.
После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.
Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.
Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.
До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.
Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.
Много касније - не знамо тачно када - вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.
Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.
Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.
Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.
Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.
Чуда од иконе Пресвете Богородице Тројеручице:
Свакако, прво чудо Пресвете Богородице Тројеручице је исцељење руке Светог Јована Дамаскина. Од тога чуда долази и њено име Тројеручица.
Од времена Светог Јована (VIII век) до данашњих дана икона Тројеручица чудодејствује на разне начине, колико у самом Манастиру Хиландару, толико и изван њега, по свим православним крајевима. Исцељења многих болести и телесних недуга, одагнање нечистих духова и многа чудесна дејства дугујемо икони Тројеручици. Драгоцено камење и други украсни предмети који се налазе на икони сведоче о племенитој захвалности верника због спасоносних дејстава Пресвете Богородице у њиховом животу. Ради осведочења реченог, изнећемо нека од многих чуда Тројеручице, она која су нам временски ближа.
1905. године, када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражи од Манастира Хиландара да им се пошаље Тројеручица на бојно поље као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца манастира је донео одлуку да се не пошаље Тројеручица, већ једна верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на икони били су насликани свети ктитори Манастира Хиландара, Свети Симеон и Свети Сава. Копија иконе Тројеручице је послана и заиста, силом Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају склопљен је мир између два царства. Копија иконе је поново дошла у манастир, где се и до данас налази, на десној страни саборног храма, насупрот иконе Тројеручице.
Блаженопочивши монах Филип из Манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. јак пожар великих размера захватио шуму Манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, блаженопочиваши старац Данило, проигуман манастира, налаже да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са Иконом. Само што су стигли до моста на путу за Манастир Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Све до данас је на јужној страни манастира остало корење дрвећа нагорелог од тог пожара.
Исти монах је опет казивао да је у време грађанског рата група побуњеника напала на манастир, хотећи да опљачка храну и друге материјалне потрепштине, колико год су могли да натоваре на манастирске мазге. Почели су да товаре све што су нашли у складишту. Одједном су угледали једну величанствену жену како обилази манастир и улази у Саборну цркву манастира. Знатижељни вођа побуњеника, заједно са другим својим људима, уђе у цркву. Они потражише ону жену и не нађоше је, иако су пажљиво претражили готово целу цркву. Тада су се погледи њихови управили према Тројеручици и свим драгоценостима на икони. Вођа је хтео све да их насилно покида са иконе. Само што је покушао да их узме, ухватио га је велики страх и он се сав стресао. Његови другови су покушали да га поврате, али узалуд. Успео је само да изговори: „Бежимо брзо, бежимо брзо”. И будући да су отишли у страху, нису ништа покрали из манастира. Тако се поново показало чудотворно дејство Заштитнице манастира, Богородице Тројеручице.
Једно од последњих чуда десило се 1992. у Србији, у Крагујевцу. У једној фотографској радњи избио је јак пожар због кратког споја на електро инсталацијама. Власник радње (Небојша Николић) имао је календар из Манастира Хиландара са иконом Тројеручице, као и две мале иконе Светог апостола Луке и Светог Николе. Календар је добио као благослов од свог пријатеља, поклоника Манастира Хиландара. Календар је стајао на зиду радње, а иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. Чудесно и необично је да је по избијању пожара све у радњи изгорело, док су календар са иконом Тројеручице и оне две машине (које су иначе од пластике), на којима су се налазиле две иконице Светог Николе и Светог апостола Луке, (крсна слава фотографа), остали потпуно неоштећени. У знак благодарности и захвалности према Богородици, власник радње је послао сачувани календар у Хиландар, да сведочи о чуду које је учинила Тројеручица.
Ипак, највеће чудо Тројеручица чини у душама верних поклоника. Њен величанствени, девствени лик, пун умиљења и озбиљности, потреса срца побожних поклоника, утискује се тајанствено у целомудрену душу и води је духовном обновљењу. Кроз присуство своје свете иконе, Пресвета Богородица, као многосажаљива Мајка, остварује највеће чудо - спасење у Христу своје деце.
Њу као штедрољубиву Мајку Божију треба синовски да молимо да ублажи бол, невољу и патњу свих, а посебно православних Срба, духовних потомака преподобног Симеона и Светог Саве, свих оних који сузама и крвљу много пута до сада плаћају своје истрајавање у православној вери.
На крају, сетимо се и речи једне химне Богородици: „Сви јој се поклањамо, молећи се: Не заборави сродничку припадност, Госпођо, свих верних који поштују Свети образ Твоје иконе”.
Икона Богородице Тројеручице је прва светогорска светиња која је, и поред канонске забране, изнесена са Свете Горе. Године 1993. је око петнаест дана боравила у Цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело више од милион верних. Том приликом се десило још једно у низу њених чуда - слепи од рођења је у тридесет трећој години прогледао.
Деведесетих година ХХ века, тачније 1997. величанствена копија Богородице Тројеручице стигла је у Србију. Ова копија столује у Цркви Светог Саве на Врачару. Постављена је у посебан проскинитар који стоји у наосу храма, уз сам игумански престо. Испред ње гори непрестано велико кандило, а уље из њега је већ многе излечило од разних болести. Тада је Његова светост патријарх српски Павле (од 15.новембра 2009. блаженопочивши) на бдењу, уочи доласка иконе Богородице Тројеручице, рекао:
 „Пресвета Мајко Богородице, векови су чекали долазак Твој на ову земљу, Тебе која си изабрана између свега рода људскога да будеш Мајка Сина Божијега, да будеш лествица којом ће Бог сићи на земљу да нас земаљске људе и земаљске кћери учини синовима и кћерима Божијим и да нас поведе и изведе у Царство Божије непролазно. Пред Богом су кроз векове молили се и клањали се свети преци наши, Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава и толики други свети и из рода нашега и из рода свију православних народа. Ево и данас захваљујући љубави Свете Горе и свештеног Сабора светогорског, свију манастира, особито Манастира Ватопеда и свију манастира у Светој Гори и монаха, данас дођосмо и ми овде да се поклонимо лику, икони Твојој светој. У име Српске цркве и народа српског верног, изражавам дубоку благодарност и љубав према свештеном сабору Свете Горе који су заиста из љубави према Богу, према Сину Божијем Господу Исусу и према Теби Пресвета Богородице пружили и нама могућност да се икони Твојој светој и клањамо и молимо, и да се молимо Теби Пресвета Богородице: Радуј се заштитнице и спаситељице рода српскога вернога!”

[JESSY]

Пећка Богородица

 

Повест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је по предању сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, ту је боравила у храму Мајке Божје све до 898. када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез Свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју. Њу је од цариградског патријарха добио на благослов Св. Сава Српски, када се хиротонисао и донео је у Србију. По преносу патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних, чије су молитве пред њом услишене.
Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Чудотворила је у пожарима, када је сачувала манастирско људство и српску културну и духовну баштину. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање.
С времена на време Икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошлости, на празник иконе Богородице Пећке, чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.
Одлуком Светог архијерејског сабора на мајском заседању 2011. године празник иконе Богородице Пећке, који је до тада обележаван локално, добија општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења.
У Цркви Покров Пресвете Богородице у Београду налази се чудотворна икона Пресвете Богородице која је верна копија иконе Мајке Божије из Пећке Патријаршије, као подсећање на први боравак Свете иконе Пећке у Београду, тридесетих година прошлог века. Тада је боравила и у Земуну. О томе је писала сва тадашња штампа.
Милошћу Божијом, од 14. до 17. фебруара 2013.  чудотворна икона Пресвете Богородице Пећке је боравила у Цркви Св. Саве на Врачару. У све дане је служен Акатист у њену част и читане молитве. Многобројан верни народ је долазио на поклоњење, целивање и усрдну молитву.

[JESSY]

Чајничка Красница – Дародарилица

 

Чајниче је данас најпознатије по чудотворној икони Пресвете Богородице Чајничке, познате и под именом Чајничка Красница. Ова икона се чува у новом Храму Успенија Пресвете Богородице на посебном престолу, на североисточној страни. Испред ње непрестано светле кандила. Та кандила се по речима очевидаца нису угасила чак ни у време експлозије у Другом светском рату, када је црква претрпела велико разарање.
Према народном и предању Цркве ову икону је начинио Св. апостол и јеванђелиста Лука. На једној страни налази се лик Пресвете Богородице са Христом, а на другој Св. Јована Крститеља. Она је давно донесена у Србију и била је у дому Немањића још од времена краља Милутина, а цар Урош ју је даривао Манастиру Бања код Прибоја на Лиму у знак захвалности Богу за своје срећно излечење у том манастиру после дуже болести. Након што су 1594. године мошти Св. Саве однете из Манастира Милешева, Турци су запалили и опљачкали Манастир Бању и тада је један сељак спасао ову икону из ватре и пренео преко Лима у чајничку цркву (данашњи стари храм) где се налазила 370 година. Због старости и страдања у пожарима ликови на икони су били потамнели, нарочито лик Св. Јована Крститеља, док су лица на икони Пресвете Богородице са Христом сачувана. Године 1868.  кујунџија Ристo Aндрић је урадио оков од злата и сребра за обе стране иконе тако да су остала видљива само лица Светих. Лице Св. Јована Крститеља заштићено је кожом. Круна Пресвете Богородице била је украшена једним већим и са неколико мањих дијаманата. Због великих чуда која су се дешавала пред овом иконом по милости Божијој, а молитвама Пресвете Богородице, када се почело причати да ће се 1868. године обновити Манастир Бања и тамо вратити Икона, побунили су се сви мештани, не само православни него и муслимани, римокатолици и Јевреји, и хтели су то спречити чак и оружјем, па је тако Икона остала у Чајничу. За време Другог светског рата 1943.гoдине, после експлозије, yстaшки oдрeди су опљачкали цркву. Извадили су дијаманте из круне Пресвете Богородице. Oбили сy црквeнy кaсy и из њe oднeли свe драгоцености. Сви Срби, жeнe и дeцa, су yстaли и из црквe изнeли свe yтвaри и књигe, a Икoнy oднeли y кyћy српкињe, Mилкe Спрeмo. Пoслe oдлaскa yстaшких oдрeдa, oсaм љyди je прeнeлo икoнy y црквy сeлa Стрeчaњa (измeђy Чajничa, Србињa и Пљeвaљa). Било је предлога да се пренесе у Београд и сачува до краја рата, али се томе народ успротивио. Одатле је пренета у једну пећину, где је чувана под стражом, затим у цркву у селу Слатина код Фоче, а потом у село Трпиње где остаје до краја рата у малој пећини. Враћена је у Чајниче по обнови старе цркве, а у нову је пренета по њеној обнови. Данас овој светињи притичу многи верници из разних крајева. Чуда се и даље пројављују. Тако је и лик Св. Јована Крститеља почео да се сам обнавља.
Надалеко je чyвeнa и пoзнaтa oвa српскa, прaвoслaвнa и чyдoтвoрнa свeтињa, и тo нe сaмo прaвoслaвнимa, вeћ и мyслимaнимa, римокaтoлицимa и Јeврejимa. Гoдинaмa Њoj притичy нeвoљни, oжaлoшћeни, бoлeсни, исцрпљeни дyшoм и тeлoм, грeшници и пoкajници, oсaмљeни y тeшким дaнимa oпштeнaрoдних, прирoдних или рaтних нeвoљa. Oнa je свимa пoмaгaлa и пoмaжe. Oжaлoшћeнимa je yтeхa, бoлeснимa исцeљeњe, прoгoњeнимa зaштитa, сирoмaшнимa пoкрoв и хрaнитeљкa, oчajницимa нaдa, грeшнимa пoкajaњe, зaлyтaлимa пyт и истинa, yбoгимa пoкрoвитeљкa и врaгy прoтивник. Mнoгoбрojнa сy Њeнa чyдa и дoбрoчинствa, кoja нaрoд из дaвнинa пaмти y Чajничy, и сa oбe стрaнe Дринe, пo Хeрцeгoвини и Црнoj Гoри, Републици Српској, ФБиХ и Србиjи. Вeрници сy из зaхвaлнoсти oкитили Њeнe Бoгoмaтeринскe грyди скyпoцeним дaрoвимa, кojи сиjajy кao свeдoчaнствo и зaлoгa jeднe вeликe свeтињe и jeднe вeликe вeрe oдaнoгa и бoгoнoснoгa нaрoдa.

[JESSY]

Бођанска Богородица

 

У Бачкој равници у месту Бођани сместила се велика и древна светиња наше Цркве – Манастир Бођани, који је чувен по Чудотворној икони Пресвете Богородице Бођанске. Икона је јако стара. Њу је сликао извесни јеромонах Василије 1578. године. Она је одувек била чудотворна. О томе нам сведочи мноштво заветних дарова, највећа колекција заветних дарова на овим просторима. Они су углавном од сребра и прилагали су их имућни људи. Претпоставља се да је било и пуно заветних дарова од воска, које су прилагали сиромашнији људи, паори, те да су се приликом паљења ти дарови истопили. Дарови су изображавали онај део тела који је боловао и који је Пресвета Богородица исцелила. Има дарова који приказују аустријске официре, даме са дворова, што значи да су икони приступали и римокатолици и да их је исцељивала. Икона је највише чудотворила у XVIII веку. Тако рећи, ко год је пришао добијао је утеху. И сада, у последње време, када је дошло неколико монаха из Манастира Ковиљ и духовно оживело Манастир Бођане, икона је поново почела да чудотвори.
Две су врсте чуда које се дешавају пред иконом Мајке Божије Бођанске (како каже о. Панарет, игуман манастира). Једна је где људи добијају утеху. Налазе се у великим проблемима која не успевају да реше и онда падају у очајање. Мајка Божија их подигне из унинија, чамотиње, растројености и они постају нормални људи, најчешће пуни вере. Друга врста чуда је где људи имају телесни проблем, неку бољку пред којом је медицина најчешће немоћна. Молитвама пред иконом добијају исцељење или олакшање.
Навешћемо неколико примера чуда:
Човек који је живео у Аустрији после Литургије је пришао свештенику и замолио га да му пред Чудотворном иконом очита молитву. Када га је свештеник упитао какав проблем има, рекао је да је ћелав и да би желео да му порасте коса. Свештеник му је рекао да нема молитве за раст косе, а он је одговорио да чита било коју. Тако је и било, свештеник му је прочитао молитву за здравље. Следеће године, након службе прилази један човек са косом до рамена свештенику и пита га да ли га се сећа. Овај каже да му је познат, али не може баш да се сети ко је. „Ја сам онај који је прошле године био ћелав!“
У једној породици која је римокатоличке вере муж је оперисао срце. Међутим, на операцији нису све урадили како треба и њему се после извесног времена инфицира рана, а даље и цео организам и падне у кому. 24 дана је био у коми. Његова жена је молила католичког свештеника да чита молитве, али ништа није помогло. Он је упути код монаха у манастир и каже да ће њихове молитве уродити плодом. Тако она дође, замоли јеромонаха да прочита молитве и да јој да мало свете воде. Тако и буде, молитву за здравље отац је прочитао испред Чудотворне иконе и дао јој свете воде. Она је однела ту богојављенску водицу у болницу и чим је ставила неколико капи воде мужу на чело он је дошао свести. Након неколико дана је изашао из болнице и сада је потпуно здрав човек.
У Манастир Бођане је често долазио старац Тадеј. Једном после Литургије замоле Старца да прочита молитву човеку којег су довели на штакама, без њих није могао да хода. После молитве, човек је оставио штаке и сам без ичије помоћи изашао из цркве.
Једна жена је избегла из Сарајева и живела је у Бачкој Паланци. Доживела је пуно траума и као последица тога потпуно се изгубила. Није се могла препознати, лице јој се сасвим изобличило. Тада је у посети манастиру био о. Серафим, ученик старца Софронија из Есекса. Пред иконом је очитао тој жени молитву и помазао је уљем из кандила. Након тога се жена потпуно исцелила и наставила да повремено долази у манастир на службу.
Иначе Мајка Божија највише помаже око деце, супружницима који немају порода. У последње време десило се десетак таквих случајева. И то не само када свештенослужитељи читају молитве, већ и када се сами супружници моле испред иконе. Примери:
Један пар из Бачке Паланке 6 година није имао деце. О. Панарет их је позвао и предложио да им чита молитву: „Мајка Божија свима помаже, па ће и вама“. Тако је и било. Након читаних молитви прошло је три недеље када су супружници јавили у манастир да је жена у другом стању.
Брачни пар из Сомбора 12 година није имао децу. Дошли су у манастир. Испред иконе им је читана молитва. Након годину дана је дошла жена у поодмаклој трудноћи и рекла да је дошла да заблагодари Мајци Божијој на трудноћи и да замоли да јој очитају молитву за здрав пород.
Оно што нас уче како у Манастиру Бођани, тако и у другим, ако смо доживели неко исцељење најмање што треба да учинимо да дођемо поново у ту светињу и заблагодаримо светитељу пред којим смо се молили, и Господу Богу на Његовој милости. И да нам исцељење буде духовно буђење и поука да не силазимо са тог пута, већ да духовно јачамо и устројимо нови живот у којем ћемо чешће одлазити у цркву да се молимо. И да благодаримо Богу за све што чини за нас.