Песма за лаку ноћ

[Снежана]

[Снежана]

Među javom i med snom

 

Srce moje samohrano, 

ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Laza Kostić

[Војвода7]

Dolazis lagano lagano kao dama
Dolazis u najljepsoj haljini crnoj
Prosaranoj sjajnim zvijezdama
A sa tobom  mjesec pratilac tvoj
Koji svojim zlatnim sjajem
Budi usnule krosnjee drveca
Noci, ti ovaj svijet cinis prelijepim
A tek kad  te snijeg ukrasi kao cvjece
Zaista noci, ti si ovozemaljski raj
I kao sto si dosla tajanstvena
Isto ces tako i otici znam
Mozda ces nam samo mjesec ostaviti za kraj.

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

Sva obličja iz sna, kristalna,

koja si sticala

u jezičkoj senci,

 

njima

privodim svoju krv,

 

redove slika, koje

treba da skrijem

u raspuklim venama

svoga saznanja - ,

 

moja tuga, vidim,

prelazi na tvoju stranu

 

Paul Celan, ''Sva obličja iz sna''

[Ayla]

[Снежана]

[Јелена011]

[Снежана]

[Снежана]

besanima za laku noć...

 

 

 

Besanima, želim laku noć

ove večeri što liči

na neplaćen kafanski račun...

besanima, jer su zapravo oni ti

koji boluju od nemira u noći

 

njihove noći će biti teške,

njima će za promenu trebati jedna

laka noć...

 

svim usnulim

mogu poželeti

da stežu struk onih

zbog kojih tako

mirno i lako

noćas spavaju

 

to je čak lepše

od želje za lakom noći

 

jer to neće trajati

 

a i svi usnuli

uglavnom

završe kao besani

 

a železničarima

teških misli,

koji guraju napred i nazad,

na slepom koloseku svih mogućih varijatni

ljubavnih dijaloga

koji se nikada neće voditi

 

šaljem pozdrav i rum

 

laku noć vam želim,

i ne zaboravite

da moramo biti tu

da upalimo svitanje

za bezbrižne i usnule

 

(inače se nikada neće probuditi)

 

R.P.

[Снежана]

 

 

Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају,

али не веруј мору које нас вреба и мами.

Просторе невидљива снага сања којој се

сунцокрети клањају

видиш ли окренута заборављеним данима у

тами?

 

Тебе три света воле три те ватре прже. А ми

идемо испред наде коју лутајуће пустиње

прогањају.

Они смо што су све измислили и остали сами,

жено од светог мермера бела утехо којој се

приклањају.

 

На звучним обалама где древно завршава море

каменим срцем слутиш: ваздух је велико чудо.

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе

према врховима који загубише нам траг. Ал лудо

не веруј томе мору које нас вреба и и мами.

Кристална језера сањај у тами.

 

 

Бранко Миљковић, „Усних је од камена”

[мирођија]

[JESSY]