Смрт детета

[Макрина]

Много ми је жао због Вашег губитка.Нико не може да Вам одузме то право да кадите њихове гробове и да палите свеће за своју децу.

С обзиром да је губитак велики за Вас и Вашег супруга,ја бих вас посаветовала,да,ако се усудите поново да зачнете и родите,обавезно носите појас Мајке Божије,освећен,из манастира Ватопед који се налази на Светоој Гори.

Будући да је мој супруг свештеник,имамо велика искуства са трудницама,и сама сам мајка четворо деце и много проблематичних трудноћа је успешно изнесено јер су жене носиле овај појас.

Такође бих Вас замолила,следећи пут ако останете трудни,да ми се јавите приватном поруком,да ми оставите адресу,јер бих волела да Вам пошаљем уље и Икону наше Брзопомоћнице која се налази код нас у Храму.

Велика је помоћница и заступница.

Свако добро и држите се.Биће беба и то живих и здравих.

[Несташна]

Hvala Vam što ste se javili...nisam napomenula da sam posle jedanaest godina ostala trudna i to veštačkom oplodnjom...bile su tri bebe al sam u drugom mesecu izgubila jednu...

[Макрина]

Hvala Vam što ste se javili...nisam napomenula da sam posle jedanaest godina ostala trudna i to veštačkom oplodnjom...bile su tri bebe al sam u drugom mesecu izgubila jednu...

Имали смо ситуацију жене која је у педесетој понела дете,кренуло је лоше у ...чини ми се петом месецу.Одмах смо јој послали појас да носи и Хвала Богу,родила је једног дечака,зове се Илија.

Имали смо такође критичну ситуацију са мајком у 47 години је понела вештачком оплодњом,као и Ви,тројке,међутим,у осмој недељи не наступило крварење,мислили су да је све готово али уз помоћ Мајке Божје,остала је једна беба и родила се Анастасија.

Тако да,слободно ме контактирајте ако поново будете одлучили да зачнете.

[ГрешниСлуга]

Доста поучан и утешан текст.

Трагичност смрти нам не дозвољава да се суочимо са истином. Вера у Христа долази као утеха. Као што пише у тексту верујући људи ће боље поднети губитак ближњих. Данас је проблем тражење смисла живота. Постоји чак и у психологији та болест. И човек који не тражи смисао, кад дође смрт ближњих или кад се приближи његова, неспособан је да се помири са тим.

[Danijela]

Да ли је могуће преживети смрт свог детета

    

 

«Исплачи се»

Пред свештеником је лежала девојка. Врло симпатична девојка, боље рећи, девојчица од четрнаест година. Лежала је у ковчегу у цркви, свештеник се спремао за опело. Близу су стајали њени родитељи и причали да је то био несрећан случај. Оља је заједно са својом сестром близнакињом и мамом прелазила пругу и мало је заостала за њима. Носила је слушалице за музику, а машиновођа није успео да закочи на време… Свештеник је слушао речи њене мајке и осећао њен бол. Као да је имао кнедлу у грлу, а још је пред њим био утешни разговор са родитељима и присутнима, притом је и сам морао да је опева јер није било хора. Свештеник је мало застао, па кренуо да говори…

Нема дубље ране и већег бола од губитка детета. Још је јуче, пуно живота и енергије, стајало пред тобом. Било је у много чему одраз тебе самог, а његов живот је уплетен у твој, као траке уплетене у косу. Стога су његове радости и туге биле твоје. И сад оно лежи пред тобом, беживотно и хладно, као да са собом у гроб носи и твој живот. Пред човеком кога је стигла таква мука стоји тежак задатак – да све то преживи, а да притом не изгуби смисао живота, душевно и телесно здравље и да не постане очајник. А пред људима из њиховог окружења стоји важан хришћанси задатак – да утеше и подрже човека, скрханог од туге. Ох, како је то сложен задатак! На почетку је боље «блажено ћутати»: непромишљене, површне речи ризикују не само да буду пуштене низ ветар, већ могу и да повреде. Сећам се случаја, о коме је причао митрополит Антоније Сурошки, када је млади свештеник држао опело за једног младића. Пред опело, обратио се мајци дечака и омакло му се да прозбори: «Како вас само разумем!» Мајка дечака му је на то одбрусила: «Не лажите! Не можете разумети мајку која спушта своје дете у гроб! Никада вам се ништа слично није десило и желим да вам се никада тако нешто и не догоди.» Како је то истинита примедба! Заиста, човек који нема слично искуство, просто не може да се спусти у тај понор бола, који у том тренутку осећају родитељи и не може им из те дубине упутити дирљиве речи. Ми, налик на Христа, не можемо рећи мајци: «Не плачи», јер је Реч Божија истог трена исушила извор жалости, васкрснувши њеног сина. Речи «не плачи», којима се Христос обратио наинској удовици, су значиле: «Не плачи, јер ћу сада уклонити разлог твога јада.» Ми грешни, који не располажемо никаквим духовним даровима, можемо само да кажемо: «исплачи се», иако сузе немају велику моћ и не трају дуго, али свеједно смирују бол. Треба загрлити човека, поседети мало са њим и исплакати се. Ето шта је потребно на почетку. А кроз неко време, када рана више није жива и очи се осуше, тек тада можемо да почнемо да тражимо смисао те смрти, и то на хришћански начин.

Зашто?

Када, у склопу своје дужности, посећујем гробље, а то разуме се стално чиним, имам осећај да се у последњих неколико деценија променио однос смрти према младости. Смрти је постао драг млад живот и више уопште не обраћа пажњу на године. Или су јој занимљивији они који су тек започели живот, од оних који јој долазе природним путем. На савременом гробљу, скоро да има више младих и малених људи од одраслих, зар није тако? И за то постоје објективни и субјективни разлози. Болести су се подмладиле: наша животна средина нам је то подарила. Деградира наш однос према животу и здрављу. Нарочито код младих та безумна мода неодговорног понашања према свом и туђем животу рађа све те рискантне селфисте, паркуристе, параглајдисте и друге љубитеље екстремних спортова, којима живот као и да није потребан. Услед описаног неодговорног поступања знатно се увећава фактор изненадне смрти: гине се и под точковима и за воланом, гине се и од опасних друштвених мрежа. Томе доприноси и патолошка суровост савременог човека: могу да вас убију за опаску, или због одређене фризуре, или просто за телефон који вам штрчи из џепа. Поред ових спољних разлога ране смрти, постоји и дубински духовни уплив Промисла Божијег, који чува све нас. Када Бог бира моменат нечије смрти, пре свега се брине да тај човек достигне блажени вечни живот. Само придавање смисла у контексту вечног живота, може помоћи људима да преживе и да прихвате смрт свог детета. «Моје дете је живо, није умрло! ‒ то је прва радосна мисао, коју родитељима доноси хришћанска вера. ‒ «Испоставља се да га нисам изгубио, само смо се привремено растали. То је тугобна раздвојеност, али ће баш због тога наш поновни састанак бити још радоснији. А то ће се сигурно десити!» То је полазна тачка од које крећу сва даља размишљања о раној смрти. Зашто се ране смрти дешавају и то, како нам изгледа, превише често? Зашто Бог узима живот у пуном цвату, или пак тек процветали живот? Зар се чупају пупољци пре него што процветају и усреће све људе својим миомирисом?

 

  

 

Одговоре на разна питања «зашто», ми хришћани можемо наћи само онда, када признамо да нам све није дато да разумемо, и када се обратимо разуму Цркве. А Црква нам у таквим случајевима указује на Божије Свезнање, као на светлост на крају тунела. Она нам указује на Бога, који зна када треба да узме човека, с тачке гледишта вечног живота. Сви оци и учитељи Цркве се слажу да Бог узима сваког човека у тренутку који је најбољи за њега самог. На питање «зашто Бог допушта да умире тако много млади људи», Преподобни Пајсије Светогорац одговара: «Нико још није потписао уговор са Богом у коме пише када ће умрети. Бог узима човека у најзгоднијем тренутку његовог живота, узима га на посебни, за њега, најподеснији начин, како би спасао његову душу.» Овде ћемо нешто појаснити. Наравно да Преподобни Пајсије не говори да ће се спасити сви људи, већ да Бог користи саму смрт на добробит човека, чије је спасење још увек могуће. То се дешава на разне начине: «Ако Бог види да ће се човек исправити, оставља га у животу. Уколико види да ће се човек искварити, узима га како би га спасао. А друге, који воде грешан живот, али имају тежњу да чине добро, Он узима пре него што успеју да учине то добро дело. Бог тако поступа јер зна да би ти људи учинили добро, ако би имали ту могућност. То јест, Бог као да им каже: ''Не трудите се, довољне су и ваше добре тежње.'' А још оне који су јако добри, Бог узима Себи зато што су и у Рају потребни цветни пупољци.»

Што се тиче смрти беба, деце и уопште морално чистих младића и девојака, свети оци деле мишљење да их Бог узима, знајући да ће у будућем они водити грешан живот, изгубити чистоту и лишити се вечног живота. Светитељ Теофан Затворник је овако тешио ожалошћену мајку која је изгубила своју кћер пуну врлина: «Кћер вам је умрла добра, испуњена врлинама. Треба да кажете: Хвала ти Господе што си је узео што пре, што јој ниси дао да се пода саблазнима и примамљивим страстима света. А ви жалите што ју је Бог избавио од тих искушења и узео је у свето Царство Своје, чисту и непорочну. Испада да би боље било да је она одрасла и упустила се у све саблазни, што данас није никаква реткост за младе симпатичне девојке, каква је, како тврдите, била ваша преминула кћер. Мудра је мајка, која жели да њена кћер буде спасена, а не изгубљена.»

Дешава се да Бог прима дете Себи, јер жели да избави њега и његове ближње од неког тежег крста. Многима је познат школски пример из живота руског револуционара из раног 19. века Риљејева, који нам је давно предочио Преподобни Варсонуфије Оптински. То је диван пример откровења Божијег о могућем разлогу смрти у младости. Мајка овог декабристе је испричала Преподобном Варсонуфију како се њен син тешко разболео када је имао три године. Све је указивало на његову скору смрт, а она је пала на колена пред иконама Спаситеља и Божије Матери, не желећи с тим да се помири, и почела да се моли ревносно, силовито, са сузама у очима. Однекуд јој се указао одоговор: «Добро размисли, не моли Господа да ти дете оздрави… Он, Свезнајући, жели да ти и твој син избегнете будућа страдања. Шта ако је његова смрт нужна овога часа? Због благости и милосрђа Свога, показаћу ти његову будућност – зар ћеш се и тада молити да оздрави?» И видела је цео његов животни пут. Проведена је кроз разне собе, које су представљале животне етапе њеног сина и када је дошла до последње одаје чула је страшан крик: «Предомисли се, безумнице! Биће прекасно ако видиш то што се скрива иза овог последњег вела! Боље се покори вољи Божијој, не моли се за живот детета, које је још увек попут анђела и не познаје зла.» Али она је узвикнула: «Не, не! Желим да живи!» Задихана је потрчала да октрије шта се крије на крају. Полагано јој се откривао призор и она је видела вешала намењена свом сину. После овог виђења дете је брзо почело да се опоравља, а његова мајка је убрзо заборавила све што је видела…

Све што Бог предузима у вези нас је на нашу корист. Чак и нашу смрт, Владика живота и смрти користи на нашу добробит. Усмерење воље човека, његово душевно стање – то су области које су прилично скривене, не само за наше ближње, већ су недовољно јасне и нама самима. Једино Бог може у целости прозрети и оценити наше стање и извући истинит закључак. Штедећи човека, Бог га може узети у цвету његове снаге, како га претешки терет будућих греха не би лишио и последње наде на живот вечни. О томе говори Преподобни Пајсије Светогорац: «Када ми кажу да је неки младић умро, ја тугујем, али тугујем као човек. Јер, ако боље сагледамо ствари, увидећемо да што је човек одраслији, то му је теже да се бори против грехова и све их више сакупља. Посебно световни људи – што дуже они живе, то више погоршавају своје стање бригама, неправдама и томе слично, уместо да га поправе. Зато, човек кога Бог узима из тог живота у дечјем узрасту или у младости, више добија, но што губи.»

Не можемо да разумемо разлог ране смрти сваког појединачног човека, то је немогуће. То је тајна сакривена у дубинама Божанског Свезнања и није доступна нашем расуђивању, барем за овога живота. Није нам ни потребно да покушамо да разоткријемо ту тајну. Слични покушаји су остали бесплодни, а могу довести човека, који је изгубио блиску особу, до велике туге, па чак до очајања. Боље је да се кроз веру у Бога потрудимо да пронађемо смисао у том губитку, јер само срце верника може у једном тихом тренутку жалости чути утешни шапат: «Не плачи, твоји вољени су са Мном.»

Свештеник Димитрије Видумкин

С руског Александар Ђокић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/107539.htm

[JESSY]

@Danijela  hvala puno na tekstu....

[djordje.pesic]

Treba imati vere i prihvatiti gubitak deteta i nastaviti dalje. Tesko je, pogotovu za majku

[Дијана.]

Nema teže sudbine na svijetu od ženskog Jova... Žena ne može da bude Jov, to joj nije dato, morala bi da poništi svoju žensku prirodu, i jedino molitva Bogomajci i koliko-toliko upodobljavanje njoj pomažu... Zavidim onima koji mogu govoriti... u utrobi imam užareni kamen koji riječi ne tope a u srcu nož koji riječi samo vrte i okreću, a s ranom se mora živjeti... Mora breme i drugih neutvrđenih u vjeri a do srži ranjenih nositi.. Nadajući se da sve ima nekog smisla i da će Bog pogledati na stradanje...

Imamo grupu podrške za nesretne majke na fb. 

https://www.facebook.com/groups/456596301374280/?ref=bookmarks

[JESSY]

"To su dva dela života koja ne liče i nemaju nikakve veze jedan s drugim. Roditelji posle gubitka kreću ponovo da uče sve ono što su nekada radili: da dišu, jedu, hodaju uspravno, rade uobičajene poslove, voze auto, komuniciraju... Iz prakse znam da ljudi koji tuguju obično čekaju. Često i okruženje neadekvatnom podrškom sprečava stručnu pomoć, pogrešno pretpostavljajući da će vreme učiniti svoje. U situaciji gubitka, nažalost, vreme nikada ne čini ništa samo od sebe. Najbitnije je šta mi u tom vremenu činimo, jer u nekom trenutku shvatimo da se svakog jutra budimo i da kroz zamračene prozore ulazi neka svetlost mimo naše volje i da nam ne preostaje ništa drugo no da čvrsto zgrčimo svoje srce i dlanove i tako stegnemo svoj bol i sa njim uradimo nešto što će nam pomoći da svojim životom produžimo život svog deteta i učinimo nešto za njega. Jedino što možemo to je da živimo približno onako kako bi ono od nas očekivalo i kako bi se ponosilo nama, kako bi nas prepoznalo među hiljadama drugih roditelja, jer nas je baš takve volelo. Lično smatram, kroz prasu sa unesrećenim roditeljima, da do ovoga ne može doći bez stručne pomoći. Zašto? Zato što se nakon gubitka sve raspada: porodica, relacije, emocije, odgovornost prema preostaloj deci ako ih imate, uspostavljen moralni i vrednosni sistem. Raspada se na delove koje niko iz okruženja, subjektivno pogođen, ne može da sastavi, zato što je i sam u problemu i ne zna šta treba da kaže. Ćutanje je najplodotvornije kada ne znamo šta da kažemo ili nismo sigurni da li je to opšte pomoć"

 

https://zena.blic.rs/zdravlje/lidija-je-izgubila-sina-i-ovo-je-njeno-iskustvo-roditelji-moraju-da-uce-sve-ispocetka/b06cz9g

[JESSY]

Prva godina

Neki roditelji kažu da ih je nakon navršene godišnjice od gubitka realnost pogodila još jače. Tada je zaista nastupilo prihvatanje novog života i praznine u njemu. Život se nastavio, neke nove navike su se stvorile i drugačija svakodnevica je nastupila. Sve je isto, a opet drugačije. Jutra i dalje sviću, ali uz zvuk alarma umesto uz zvuk sitnog glasića, u kuhinji miriše kafa, ali pored šoljice ne stoje više flašice. Stan je odjednom postao prostraniji, a vreme se rasteglo. Na svakom koraku se oseća praznina, kako u sebi tako i u svakom kutku stana.

Ljudi će imati potrebu da vas stave u svoje vremenske okvire. „Pa prošlo je već 2, 5, 8 meseci…godinu dana, to je već davna prošlost.“ Nažalost jeste prošlost, ali nikada neće biti davna. Iako mi se ponekada čini kao da sam bila majka u nekom drugom životu i da je drugačija dnevna rutina sada već daleko, osećaj gubitka je isti kao i pre godinu dana. Na koji način ćemo se suprug i ja izboriti sa ovom godinom ostaje da se vidi, Pored nerealnih i nadasve pogrešnih saveta kao što su: „vreme leči sve“ i „ma, imaćete još dece“, naišla sam i na neke zaista korisne koje bih želela da podelim.

1.Prihvatite sva osećanja, ma kakva ona bila.  Da li su to ljutnja, krivica, poricanje, tuga i strah, na sva imate prava. Ništa nije pogrešno.

2.Zaboravite na vremenske okvire. Iako su neka osećanja zajednička za sve, ipak je svako osoba za sebe. Svi smo različite individue i svako od nas se bori na drugačiji način u zavisnosti od tipa ličnosti, kao i od životnih okolnosti.

• Do skoro je vladalo mišnjenje da svi prolaze kroz pet faza tugovanja, koje počinju sa poricanjem, a završavaju se sa prihvatanjem. Međutim, roditelji doživljavaju ceo skup osećanja koja se smenjuju, dolaze i prolaze i konačno se oslobode istih. Mnogi od početka prihvate gubitak deteta i vremenom se prepuste osećanju tuge i čežnje, pre nego osećanju ljutnje i depresije.
• Može se desiti da supružnik ima drugačije mehanizme borbe što dovodi do nerazumevanja. Bitno je da razumete da smo svi različiti i da pustite supruga/suprugu da tuguje na svoj način.

3. Otupljenost. Na ovaj način telo se bori i štiti. Ovo osećanje može proći brzo ili se može zadržati neko vreme. U ovom stanju svet oko vas može izgledati kao san ili kao da prolazi pored vas. Stvari i ljudi koji su u vama nekada izazivali radost, sada ne izazivaju ništa. Vremenom će se to promeniti i ponovo ćete se osećati živim.

4.Posao. Nekim roditeljima će pomisao na posao biti nepodnošljiva, dok će drugi žuriti da se vrate. Zavisi kakva je politika firme u kojoj radite možete uzeti neplaćeno, naravno ukoliko ste u mogućnosti.

Moj suprug je morao da se vrati na posao, dok sam ja mogla da uzmem neplaćeno. Ne mogu ni da zamislim kako bih uspevala da radim kada nisam mogla da se nateram ujutru ni da se obučem, a kamoli da izađem iz kuće i da pokušam da razmišljam o bilo čemu drugom osim o svojoj ćerkici. Mislim da je mom suprugu posao u nekim trenucima bio spas, kada je uspevao da zavara mozak nekim drugim stvarima, dok je nekada bio samo ogromno opterećenje.

5.Donošenje odluka. Sačekajte da prođe bar godinu dana pre nego što donesete bilo kakve veće odluke kao što su promena stana/kuće ili selidba, razvod, promena posla…Mnogi počnu da se vode filozofijom da je život kratak pa počnu da menjaju stvari iz korena, koje ponekada mogu biti štetne.

Normalno je da počnete da preispitujete život i ono što je bitno u njemu, ali vodite računa da ipak nećete biti u stanju da donesete ispravne odluke. Bar ne neko vreme.

6.Veme leči sve. Ha! Moja najomraženija fraza i pogrešno interpretirana. Istina je da će vam vremenom neke bolne uspomene postati podnošljivije, pa možda ponekada i doneti osmeh. Baš pre neki dan sam sa suprugom pričala o jednoj anegdoti sa našom Talicom i pitala sam se zašto sam je zaboravila. Sada su počela da naviru neka zaboravljena sećanja i DA…izvukla su smešak.

7.Vodite računa o sebi. Iako ćete biti u iskušenju da sebe krivite, nemojte to raditi. To mogu biti neke sitnice, a može se čak javiti i osećaj da ste na neki način vi odgovorni i da ste mogli da sprečite sve, jer iznad svega ostalog roditelj želi da zaštiti svoje dete i imaćete osećaj da niste ispunili svoju ulogu. Sa tim osećanjem je najteže izboriti se, ali stalno pitanje šta je trebalo ili nije da se uradi, vodi vas u ponor iz kojeg je teško iščupati se.

8.Spavajte. Neki roditelji će imati potrebu da dosta spavaju, dok će neki imati problem sa nesanicom. Kada doživite gubitak deteta telo se ponaša isto kao da ste doživeli veliku fizičku traumu, tako da je telu neophodan odmor. Ukoliko ne možete da spavate, pokušajte sa čajevima. Lično nisam pobornik uzimanja lekova za smirenje jer pored zavisnosti koju izazivaju, mislim da nije rešenje da dodatno doprinosite upadanju u ambis obamrlosti.

9.Setite se da jedete. Iako ovo izgleda kao nešto što ni ne treba pominjati, ipak je bitna stavka. Pomisao na kuvanje i jelo će biti negde u zapećku. Čak i kada vas glad upozori da ništa niste jeli ceo dan biće vam teško naterati se da spremite obrok ili vam jednostavno neće biti bitno. Tu nastupaju porodica i prijatelji koji će vam donositi hranu i kuvati. Ne odbijajte njihovu pomoć. U krajnjem slučaju, naručite jelo.

10.Hidracija. Pijte što više vode i čajeva izbegavajte alkohol. Pored dehidratacije koju izaziva alkohol takođe može pojačati depresiju.

11.Prijatelji. Neizbežno će se desiti da će se neki prijatelji udaljiti od vas. Neće znati šta da kažu, a nekima koji imaju decu će biti neprijatno, da li zbog saznanja da su ranjivi ili će misliti da vam pogoršavaju depresiju podsećanjem na decu. Ukoliko osetite potrebu da se vi distancirate od nekih prijatelja zbog osećaja da vam oni nameću tempo kojim bi trebalo da se oporavite, uradite to, ali pre toga porazgovarajte sa njima i objasnite im. Kada budete spremni da ponovo izađete u svet bitno je da imate prijatelje koji su vas strpljivo čekali.

12.Obeležite sećanje na dete. Izaberite način koji je vama najdraži. Da li ćete napraviti poseban foto album sa kratkim beleškama o nekim lepim uspomenama, da li će to možda biti u vidu donacije ili podizanja svesti ljudi o nekim problemima koji su eventualno doveli do gubitka deteta, izbore je na vama. Možda da se samo svakog 15. oktobra upali sveća kada se obeležava Dan gubitka dece, bilo u trudnoći ili nakon rođenja.

13.Razgovor sa psihologom. Nemojte se obeshrabriti ukoliko naletite na nekompetente ili nezainteresovane „stručnjake“. Pokušajte da nađete nekog ko je zaista dobar i videćete koliko će vam biti od pomoći. Dobro je saslušati savete objektivne osobe koja vas može usmeriti na pravu stranu.

14.Razgovarajte sa drugim roditeljima koji su izgubilli decu. Naići ćete na razumevanje i podršku. Neko je na istom mestu gde ste vi sada, drugi će vam pomoći kako da se pomerite sa te tačke.

U meni se stvorio jedan ponor koji mi ne dozvoljava da ikada više budem cela. Da li je moguće živeti bez jednog velikog dela sebe? Da, moguće je, ali to nikada neće biti isti život. Mogu samo da prihvatim novu sebe i da nikada ne zaboravim jednu drugu osobu, toliko nalik meni i da pokušam od nje da uzmem neke delove sebe pre nego što se zauvek izgube

 

https://medjuzvezdama.wordpress.com

[JESSY]

Kada je u januaru moja ćerkica preminula imala sam želju da razgovaram sa osobama koje su doživele istu tragediju i koje bi mogle da me razumeju. Iako su prijatelji pokušali da pomognu koliko su mogli, ipak su se našli na nepoznatom terenu i u njima se stvorio osećaj nelagode jer nisu znali šta da kažu, kako da se ponašaju, na koji način da pomognu. Zaista, to je izuzetno teško da pojme onima koji to nisu doživeli. Neki su zbog toga ćutali i izbegavali kontakt, čekajući „pogodno vreme“ kada ću ja biti „ona stara“. Upravo zbog toga sam želela da podelim bol sa nekim ko će ga zaista i razumeti. Međutim, izgleda da mi u Srbiji nemamo tu kulturu da potražimo pomoć, ako ne od psihologa a onda bar na internetu, ili pak živimo u takvoj sredini gde se radije ćuti o tome i čeka kada će roditelj „oživeti“ bez ičije pomoći….ne znam. Ne postoji ništa strašnije što neko može doživeti i to stvara u ljudima osećaj nelagode, osećaj sopstvene ranjivosti, jer se strašne stvari ne dešavaju nekome drugom, već pogađaju bilo koga, očigledno se dešavaju i sasvim običnim ljudima koji su tu, pred vama. Iz tog razloga mislim da je prioritet pomoći roditeljima, a ne pretvarati gubitak deteta u tabu temu. Ne osuđujem nikoga, štaviše razumem, ali se premalo govori o toj temi pa se samim tim javlja i nerazumevanje od strane onih od kojih to ne očekujemo. Poenta je da se ljudi informišu, da saosećaju, a ne da okreću glavu zato što je to previše bolna i osetljiva tema.

Ono što sam uspela da pronađem su sakupljeni komentari roditelja koji su sažeti u 10 načina kako prijatelji i porodica mogu da pomognu i 10 stvari koje nikako ne treba izgovoriti ili uraditi, koje sam prevela na srpski jezik.

10 Načina da pomognete tugujućem roditelju

1. Budite tu celim „putem“. Tuga traje čitav život i roditelju će od vas trebati različite stvari kako vreme bude prolazilo.

2. Tuga je kao rollercoaster (rolerkoster). Nije linearna. Roditelj će imati dobre i loše dane. Vozite se sa njima kroz sve uspone i padove.

3. Idite na sahranu ili pomen. Pokažite rano svoju podršku.

4. Budite praktični. Kuvajte obroke, obavaljajte razne poslove, zabavljajte drugu decu (ako ih imaju). Učinite šta možete da pomognete vođeni onime sa čime se roditelj najbolje oseća.

5. Pokušajte da osetite šta roditelj želi ili mu je potrebno. Ukoliko niste sigurni raspitajte se kod najbližih.

6. Ne nudite savet. Ukoliko „niste bili na njihovom mestu“ ne možete znati kako se osećaju. Umesto toga, budite dostupni i slušajte.

7. Ne plašite se da razgovarate o detetu. Zapamtite rođendane, godišnjice, tražite da vidite slike. (naravno, za sve postoji vreme, ukoliko roditelju nije prijatno da priča nemojte insistirati)

8. Dajte im prostora kada je potrebno. Neki roditelji će želeti da budu sami i tuguju u privatnosti. Nemojte to shvatiti lično. Poštujte način na koji se bore sa tugom.

9. Nemojte nestati. Kada su roditelji spremni da se ponovo suoče sa svetom, budite tu. Svet može biti veoma usamljeno mesto kada vam dete premine.

10. Budite obazrivi kada pričate o sopstvenoj deci/trudnoći ili o bilo kojim dobrim vestima. Neko vreme će roditelju biti jako teško da prihvati lepe vesti.

11 Stvari koje ne treba reći tugujućem roditelju

1. „Tvoje dete je sada na boljem mestu, ili sa Bogom“. Religiozne fraze su retko kada od pomoći i često nisu u skladu sa ubeđenjima roditelja. Ne postoji bolje mesto za dete nego u roditeljskom zagrljaju.

2. „Mladi ste, imaćete drugo“. Jedno dete ne zamenjuje drugo(!!!). Roditelj želi dete koje je izgubio, a ne drugo dete.

3. „Znam kako ti je“. Ukoliko niste držali svoje mrtvo dete ili bili na sahrani sopstvenog deteta, ne znate.

4. „Vreme leči sve rane“. Vreme će ublažiti oštricu tuge, ali bol neće nestati.

5. „Moraš da nastaviš dalje“. Smrt deteta se ne može preboleti. Roditelji jednostavno nauče da žive sa tim i to postaje deo njihove „nove normale“.

6. „Ovo mora da teško pada tvojoj ženi“. Ne zaboravite, i očevi tuguju. Ne pitajte samo majku kako je, pitajte i oca.

7. „Nikada ne bih preživeo ono što si ti“. Ni roditelji koji su izgubili dete nisu mislili da će preživeti, pa ipak, nisu imali izbora.

8. „Bar imate drugu decu“. Ljubav prema svakom detetu ponaosob je drugačija i jedinstvena. Bol je ista, bez obzira na redosled rođenja.

9. „Ništa“. Reći bilo šta je bolje nego ne reći ništa. Ako ne možete da smislite šta da kažete, jednostavno recite da vam je žao.

10. „Očigledno nije bilo suđeno“. Bez obzira da li su naša deca bila bolesna ili su umrla iznenada, uvek su bila suđena.

11. „Sve stvari se dešavaju sa razlogom“. Ovo implicira da su roditelji učinili nešto veoma loše s obzirom da im se ovako nešto desilo.

 

https://medjuzvezdama.wordpress.com

[JESSY]

Патријарх Кирил сматра говорити родитељима да је губитак деце последица њихових грехова, недопустиво за свештеника.
«Ако неко говори , да је то «због грехова», онда таквом баћушки (свештенику, духовнику) МОРА ОДМАХ БИТИ ЗАБРАЊЕНО СВЕШТЕНОСЛУЖЕЊЕ, —изјавио је свјатјајши Патријарх Кирил на општецрквеном конгресу о социјалном служењу у Москви. —Како је ово могуће? Не знам, са каквим срцем и са каквом главом може бити свештеник, да би тако рекао несрећној мајци или оцу!»
Током говора је питао како правилно одговорити на питање родитеља који су изгубили дете, јер неки свештеници говоре да људи губе децу због својих грехова.
Патријарх Кирил је напоменуо да сваки свештенослужитељ, суочивши се са туђом тугом, мора је пропустити кроз себе.
«За разлику од било које друге светске професије, лично стање душе свештеника је пресудно. Ако је душа тамна онда ће и одговори бити апсолутно беживотни, бездушни, неубедљиви, Али ако свештеник кроз самог себе пропусти проблем са којим се њему обраћају, тада ће се у њему развити способност формулисања правилног одговора на задато питање – приметио је Патријарх Кирил – јер без таквог унутрашњег саосећања наше речи никада неће бити убедљиве».
«Ако проповедник не проживљава сам то што проповеда, људи то одмах осете и схватају да су у датом случају његове речи - звоно које јечи, или кимвал који звечи(1 Кор. 13:1), и не могу се дотаћи душе» - закључио је Патријарх
Патриарх Кирилл: Нужно запрещать священников, говорящих, что дети болеют «за грехи»
27 октября, 2017

[JESSY]

Šta želim da znaju ljudi o bolu nakon gubitka deteta

Bol nakon gubitka deteta je posebna bol. To je gubitak koji se još u velikoj meri smatra tabu temom i kada neko doživi tragičan gubitak deteta postoji veoma mali broj društvenih normi koje mogu voditi porodicu i prijatelje kada se njihovi voljeni nađu na putu nedokučivog gubitka.

Izgubila sam ćerku pre godinu ipo, a i dalje smatram da je moj bol još nov i svež. Ali svaki put kada se sretnem sa prijateljima ili porodicom, iznenadi me njihova reakcija na moj bol. Zato sam sastavila spisak šest stvari koje želim da ljudi znaju o bolu nakon gubitka deteta:

Jedan: Tuga i ljubav su jedno te isto

Molim te, nemoj da misliš da nešto nije u redu sa mnom i da trebam da prebolim gubitak deteta ako posle toliko vremena još tugujem za njim. Ja duboko patim zbog gubitka deteta zato što ga volim neizmerno. Ljubav nikada ne umire, pa samim tim neće ni tuga.

Dva: Nikada neću preboleti.

Možda izgleda kao da sam se napokon vratila svom životu, možda čak  planiram još dece ili sam započela novu karijeru, ali moje dete i trauma gubitka je uvek korak iza mene. Suze su se možda osušile i možda mogu da izgovorim ime svog deteta, a da pri tom ne zaplačem, ali znaj da se nikada, ali nikada neću pomiriti sa činjenicom da ga nema.

Tri: Tišina je zaglušujuća.

Znam da je sigurno veoma teško i zbunjujuće znati šta reći nekome ko je izgubio dete. Znam koliko ti je neprijatno i nepojmivo, ali molim te znaj da je lakše oprostiti pogrešno iskazana osećanja nego ćutanje. Moj svet je zauvek srušen i jedno prosto “Žao mi je” bi pomoglo.

Četiri: Moje dete je nezamenljivo.

Nije bitno kada se gubitak desio, da li je to bio rani pobačaj ili sam imala šansu da provedem nekoliko momenata sa njim prije nego što je umrlo. Bebe nisu zamjenljive i bilo koje ddete rođeno nakon gubitka nije zamena.

Pet: Uvek ću živeti u paralelnom univerzumu.

Bez obzira na to koliko je vremena prošlo, prilikom važnih praznika ili važnih događaja, moj um će se povući u drugi univerzum gde će moje dete biti živo. Ja ću izračunavati koliko bi godina trebao da ima i kako bi izgledao. Ceo ovaj univerzum je nešto što čuvam samo za sebe, pa ako me nađeš da sam se povukla tokom nekog bitnog dana, znaj da sam u sopstvenom univerzumu koji delim sa mojim detetom i svojom maštom. To je onako kako će nadalje stvari izgledati.

Šest: Ja sam se zauvek promenila.

Dan kada sam izgubila dete je dan kada sam izgubila veliki deo sebe. Neću se vratiti i biti ponovo nevina i bezbrižna kao što sam nekada bila. Trebaće vremena da se ponovo pronađem i vratim kući. Ali kada nađem način da se sastavim ponovo iz polomljenih delića, neću izgledati isto. Molim te da shvatiš to.

https://www.mojpedijatar.co.rs/sta-zelim-da-znaju-ljudi-o-bolu-nakon-gubitka-deteta/