Православље и борилачки спортови

[Срђан Шијакињић]

  On 29. 8. 2015. at 10:08, Бог је љубав! рече

Браћа Грејси су приликом формирања своје вештине, полазили од тога да се највећи број сукоба завршава на поду (партеру), те су до савршенства развили партерне технике дављења и полуга. БЈЈ се показао као екстра ефикасан стил порбе у разним ситуацијама, било улица, било кавез. О томе сведочи маса снимака борба бјј бораца и осталих.

 

све то стоји брате, али Грејси је врхунски спортиста, спада у оо,1 посто људи у свету, не може се узети као пример, јер то је као када би људе који играју фудбал у балону поредили са стивеном џерардом  

 

Да ме не схватиш погрешно, наравно да је боље знати него не знати било шта, па то и неку вештину, али у животу треба узети у обзир много више фактора него при спарингу, у рингу. Рецимо знаш добро џију џицу и неко те нападне, ти гаспустиш на земљу и у међувремену те неко шутне у главу, лик те набоде ножем и сл... Хоћу рећи да је та хладна глава коју помињеш много битнији фактор у свим нередовним ситуацијама.

[Дејан]

  On 29. 8. 2015. at 10:17, Срђан Шијакињић рече

Хоћу рећи да је та хладна глава коју помињеш много битнији фактор у свим нередовним ситуацијама.

Хладна глава се и развија кроз борилачке вештине, свакако да постоје злоупотребе, али суштина спорта је развој личности, како рече отац Воја Билбија, некада да би победио мораш да изгубиш.

То што је неко спортиста и добар у одређеној вештини, не значи да се туче са сваким и по сваку цену.

У крајњој линији, ако си спортиста и утрениран, биће ти лакше да побегнеш

[Бог је љубав!]

  On 29. 8. 2015. at 10:17, Срђан Шијакињић рече

све то стоји брате, али Грејси је врхунски спортиста, спада у оо,1 посто људи у свету, не може се узети као пример, јер то је као када би људе који играју фудбал у балону поредили са стивеном џерардом

 

Да ме не схватиш погрешно, наравно да је боље знати него не знати било шта, па то и неку вештину, али у животу треба узети у обзир много више фактора него при спарингу, у рингу. Рецимо знаш добро џију џицу и неко те нападне, ти гаспустиш на земљу и у међувремену те неко шутне у главу, лик те набоде ножем и сл... Хоћу рећи да је та хладна глава коју помињеш много битнији фактор у свим нередовним ситуацијама.

То јесте, у масовној тучи бјј борац може да фасује, а у 1 на 1 шансе су му огромне. Све зависи од околности. Међутим, не мора човек бити врхунски бјј мајстор да би могао то да провуче на улици, пошто је тај начин борбе велика непознаница просечном човеку. Али у свему је опет хладна глава најбитнија, исконтролисати адреналин. Све зависи од ситуације.

[Срђан Шијакињић]

  On 29. 8. 2015. at 10:34, Дејан Бићанић рече

Хладна глава се и развија кроз борилачке вештине, свакако да постоје злоупотребе, али суштина спорта је развој личности, како рече отац Воја Билбија, некада да би победио мораш да изгубиш.

То што је неко спортиста и добар у одређеној вештини, не значи да се туче са сваким и по сваку цену.

У крајњој линији, ако си спортиста и утрениран, биће ти лакше да побегнеш

Ма капирам и слажем се скроз, него пишем имајући у виду све време да откад су постали релативно популарни борилачки спортови многи ликови тренирају нешто пола године годину и почну да се осећају као Кличко...  

[Aquilius Cratus]

  On 29. 8. 2015. at 8:51, Бог је љубав! рече

За данашњег човека то апсолутно никаквог значаја нема, зато што смо фокусирани на практични део борилачке вештине. Говорим о данашњем начину практиковања. Аикидо је и дан данас сачувао медитацију, док тренирајући нисам приметио да је то пример с џудоом, рвањем и другим спортовима, бар код нас, јер је нама њихова духовност страна.

 

Opet gresis. Evo ovi cuvaju tradiciju bas iz Zarnakovog vremena.

 

[Н И Н Е]

  On 29. 8. 2015. at 1:09, Aquilius Cratus рече

Ovo je toliko neistinito  da je u ravni izjave 10+15=2314579545. Ne znam gde si ovo cuo ili procitao, mislim znam odakle dolaze ovakve naopake interpretacije ali ne znam iz koje forme si ti ovo preuzeo, ali ovo je potpuno pogresno i neistinito.

Можда од члана @@Севастократор, 

[Дидим]

  On 29. 8. 2015. at 1:09, Aquilius Cratus рече

Ovo je toliko neistinito  da je u ravni izjave 10+15=2314579545. Ne znam gde si ovo cuo ili procitao, mislim znam odakle dolaze ovakve naopake interpretacije ali ne znam iz koje forme si ti ovo preuzeo, ali ovo je potpuno pogresno i neistinito. Evropske borilacke vestine kroz citavu svoju istoriju od stare Grcke i Rim pa sve do renesanse su ceo svoj eticki kodks ratnika i opste smisla borbe crpeli iskljucivo iz religije, aktuelnog kulta u anticko vreme. Sve one posvete i molitve u antici Marsu i Zevsu Nikiforosu a u srednjem veku Bogu i svetim ratnicima su imali za zadatak da u kljucnom trenutku ratnik ne gleda protivnik i ceo proces borbe svojim ocima nego ocima bogova/Boga.

 

Samo jedan od bezbroj primera junastva, pozrtvovanja, hrabrosti i samilsti iz duge tradcije evropskih borilackih vestina.

 

Та моја "наопака интерпретација" је због језика. Нисам говорио о историји витешких игара, него о савременим европским борилачким спортовима и вештинама. Тачније не само "европским", мислио сам на западњачке. Бокс, кик-бокс, ММА, америчко рвање (да ли је то уопште борба или шоу?), рвање. И мислио сам на мало дубљу етику од ратничког кодекса, ону која вреднује природу, ненасиље и више вреднује умеће да се избегне борба, чак и по цену сопствене спољне "срамоте" од победе у борби.

 

Све то о борилачким вештинама као спорту. Дакле, тренинзи ради такмичења пред масом, где се око свега врти лова. У овом случају, за разлику од нпр. одбојке или ватерпола, та такмичења су у суштини гладијаторска туча.

 

Извињавам се ако сам био непрецизан у ранијој поруци. Такође овим не износим општи вредносни став о борилачким спортовима, него конкретно о теми "Православље и борилачки спортови". Може се остати православан и потписати уговор за плаћеничку војску, на крају крајева, али да ли је то православна активност као таква?

[Дидим]

  On 29. 8. 2015. at 17:02, Ниџока 1.1 рече

Можда од члана @@Севастократор, 

 

Ех, кад би свако говорио само оно што од некога чује...

[Arsenija]

@Bog je ljubav...ne znam,meni je delovalo ok,napad i odbrana,samo sto ja nisam sposobna ni za jedno ni za drugo...ne svidjaju mi se ti borilacki sportovi...ja ne mogu da se uzivim u to...ali je zdravo,a to nije sporno.

[Arsenija]

  On 29. 8. 2015. at 0:12, Бог је љубав! рече

Аикидо је превише прожет источњачком религиозношћу, тако да нисам баш присталица тога, више сам за варијанте где се може раздвојити практични од спиритуалног дела. Што се јапанских вештина тиче присталица сам џудоа.

Kod nas je to samo fizicka aktivnost,rekreacija.Ja iz nekog razloga volim tu filozofiju,bliska mi je...ali sam pravoslavna...

[Dragi]

Gle, i monasi se tuku..^^

 

[Guest]

  On 29. 8. 2015. at 22:41, Дидим рече

мислио сам на мало дубљу етику од ратничког кодекса, ону која вреднује природу, ненасиље и више вреднује умеће да се избегне борба, чак и по цену сопствене спољне "срамоте" од победе у борби.

Expand  

Pravoslavlje pravi vrlinu od slabosti i zato je za mene neprihvatljivo. Problem je što neki hoće da opravoslave japanske veštine i tako ih razvodne.

Ja sam ponosan što treniram veštinu koju su oblikovali ljudi koji su svoju veličinu projavljivali u trocifrenom broju pobeda u dvoboju, povratkom iz bitke sa glavama neprijatelja okačenim perčinima za pojas, kojima je mač bio pri ruci čak i kad su išli na čučavac.

Zato mi se prikaki kada vidim patetiku koju prosipaju oni što pošteno nisu dobili batine na treningu, koji nikada nisu imali povredu od oružja, pa makar i drvenog. Još mi se više kaki od ovog "civilizovanog" sveta u kom se pravi vrlina od beskičmenjaštva, hipsteraja.

[Guest]

  On 29. 8. 2015. at 22:41, Дидим рече

мислио сам на мало дубљу етику од ратничког кодекса, ону која вреднује природу, ненасиље и више вреднује умеће да се избегне борба, чак и по цену сопствене спољне "срамоте" од победе у борби.

Expand  

Pravoslavlje pravi vrlinu od slabosti i zato je za mene neprihvatljivo. Problem je što neki hoće da opravoslave japanske veštine i tako ih razvodne.

Ja sam ponosan što treniram veštinu koju su oblikovali ljudi koji su svoju veličinu projavljivali u trocifrenom broju pobeda u dvoboju, povratkom iz bitke sa glavama neprijatelja okačenim perčinima za pojas, kojima je mač bio pri ruci čak i kad su išli na čučavac.

Zato mi se prikaki kada vidim patetiku koju prosipaju oni što pošteno nisu dobili batine na treningu, koji nikada nisu imali povredu od oružja, pa makar i drvenog. Još mi se više kaki od ovog "civilizovanog" sveta u kom se pravi vrlina od beskičmenjaštva, hipsteraja.

[Dragi]

Šta se tiče borilačkih veština i duhovnosti, filozofije i tako dalje, mora se reći da dalekoistočnjaci imaju daleko pragmatičniji pristup k borilačkim veštinama nego što nam se nama "Hrišćanima" čini ili bi nama bilo drago. Povezanost jednog i drugog je možda više plod naše želje za Bogom i našeg etičkog "viteškog" kodeksa nego li njihove religije i filozofije. Samo što kod nas Crkva zbog strogog dogmatskog pacifizma ne sme da se otvori ničemu što je ratničko ili na neki način zagovara i vežba upotrebu fizičke sile. Da su pojedini naši monasi i sveštenici ipak ratovali i ostalo bio je izuzetak smatran iz najveće nužde, nikad program koji bi se blagoslovio ili uzimao za ideal. Ali mi smo uglavnom oni koji težimo k višemu, k nebeskom, Božijem, i da se oslobodimo okova ovoga sveta i steknemo jednu višu prirodu.

Kada su, recimo, Japanci kreirali svoje moderne borilačke sportove (karate, džudo), oni su ustvari kopirali nas "zapadnjake" koji smo barem u višim obrazovanim institucijama, gimnazije, fakulteti itd., imali obavezno mačevanje i rvanje (grčko-rimski itd.) a ponekad i boks. Ali dok je kod nas ovo sport i fizička rekreacija sama za sebe odvojena od ostalih predmeta, sa ciljem da steknemo i fizičke uslove ako krenemo vojnom karijerom i slično, Japanci stvaraju tu neki svoj miks, dodaju filozofiju, ponašanje, ovo ono, što nije bio jedino izraz njihove filozofije nego i, ili pre svega, njihove stroge jerarhije da i u tim predmetima imaju potpunu duhovnu kontrolu nad svojim brucošima.

Nas je fascinirala, a još uvek fascinira, ta njihova (dalekoistočna) usavršena arhaičnost. Naime, sve do druge polovine 19. veka oni su ostali u srednjem veku, ali su taj svoj srednji vek usavršili, dalje ga razvili od nas, dok smo mi svoj srednji vek odmah sa modernom doba ostavili za sobom. A modernom vremenu otvorili su se isto zato što smo ih mi naterali, onomad za vreme kolonijalizma kada smo navalili na njih, inače bi oni možda i danas živeli taj svoj srednji vek.

Hoću kazati da je povezanost vere i filozofije sa jedne strane i borilačkih veština sa druge strane možda više naša želja nego njihova.

[Dragi]

Inače, i princip mačevanja sa dužim i kratkim mačem kao u Japance (katana ili tači, i kratki vakizaši) može da se nađe i kod nas u našim krajevima sa sabljom i jataganom (zadnji se javlja u 16. veku, ali verovatno potiče od grčkog/vizantijskog kopisa, što Turci i Muslimani naravno neće da priznaju). Zašto kratki mač? Naime, za borbu izbliza, npr. u malim prostorima (krmčije itd.), dobija se često bolja sloboda kretanja i borenja. Legendarne "nindže" (ukoliko su postojali) navodno su samo korstili kratke mačeve, tako jedan mit....

http://drugastranaistorije.weebly.com/uploads/1/9/7/7/19771213/8525419_orig.jpg