Православље и борилачки спортови

[Бог је љубав!]

То јесте, стварно делује сурово. Али некако верујем да упркос свему човек може да остане веран и одан Богу. Увек се враћам на пример Фјодора, зато што је то човек који је сам врх ММА, али човек који просто зрачи Православљем, који и кад се бори не осећа бес и агресију према противнику. Добијао је и веће и јаче противнике од себе, просто га је Бог пратио и на том путу.

[Дидим]

Идеја спорта је увек опасна. Спорт је надметање, организација, тимови, клубови, новац, мафија. Много боља је идеја борилачке вештине као вештине него као спорта. Без обзира на то колико неко ко учествује у томе јесте или није хришћанин, то се своди на гладијаторску тучу у рингу и људе који за то навијају због туче ма како она била спортска, фер, по правилима и слично.

[Зосима]

Зашто сви своје страсти покушавају да ствае под окриље православља?! :.mislise.

Ја волим да пецам,али кад сам отворио тему,нисам ставио православље и риболов,мада се оно спомиње и у еванђељу,а вежбање шибања нема ни помена...

 

Друга ствар,да би уопште применио самоодбрану,мораш имати некакву праксу, тј мораш да испечеш занат,рецимо на дербију и тако то...

[Бог је љубав!]

Чим уђе новац у спорт, он изгуби своју суштину, јер он тада престаје да буде спорт, а постаје индустрија, јер тада се потеже и за недозвољеним средствима, у први план долази новац, а то се аутоматски јавља простор за намештаљке и слично. С те стране се апсолутно слажем с тобом.

[Бог је љубав!]

Зашто сви своје страсти покушавају да ствае под окриље православља?! :.mislise.

Ја волим да пецам,али кад сам отворио тему,нисам ставио православље и риболов,мада се оно спомиње и у еванђељу,а вежбање шибања нема ни помена...

 

Друга ствар,да би уопште применио самоодбрану,мораш имати некакву праксу, тј мораш да испечеш занат,рецимо на дербију и тако то...

Не мора на дербију, ту су спаринзи. У неким клубовима пре почетка тренинга сви читају Оче Наш. Борилачки спортови у данашње време свакако имају своје место. Замисли рецимо војника без знања борилачких вештина?

[Дидим]

Нисам ни ја мислио да је проблем, него да је нешто чему треба прићи опрезно. Може неко и да има навику да се повремено напије, па да буде добар верник, али није исто кад се напије верник и кад се напије нека будала. И то што је тај добар верник не значи да је добро пити. Борилачке вештине су као оружје, можеш ти да будеш верник и када имаш пиштољ у кући, само треба двоструко више да пазиш на себе него онда када га немаш јер је другачије кад ти голоруком падне мрак на очи и помрачи ти се свест него онда кад имаш пиштољ у руци..

 

Ја не волим само идеју спорта. Ту мислим да су много гора ствар фудбал и кошарка, не као рекреација и игра са пријатељима, него читаво спортско окружење, од напорних тренинга, свођења смисла живота на физичку спрему и резултат на утакмици, политике клубова, новац и навијачке активности. То је 50 пута горе од борилачких спортова попут бокса, рвања или ММА, а од њих су још бољи карате, аикидо или теквондо који у вештини имају имплементирану идеју ненасиља и личног уздигнућа, али прожету будистичком филозофијом... која није сама по себи лоша, али не може се пити вода са два извора. Ја сам увек за физичке активности, рекреацију и нпр. фудбал и баскет као друштвене игре међу пријатељима, али за идеју спорта мислим да је лоша. Не баш толико лоша да се назове "сатанском" или препреком за православље али у себи носи више лошег него доброг.

[Arsenija]

Aikido...i taj naziv ima dublji smisao,i ako se ne varam,oznacava put.Ja sam se aikidom bavila 2 dana,tj.2 puta sam otisla na trening,nije mi se dopala ideja da me neko baca po parketu i da mi posle kao pruza ruku,to mi je tada delovalo strasno,a sada i da hocu,ne mogu nista da treniram,osim joge za novorodjencad...tu se zaista vezba volja,odlucnost,borbenost,ali i smirenje koje ti daje prednost ,jer ces znati kad da napadnes,a kad da se povuces.Meni to nije privlacno,ali mislim da je zdravo baviti se bilo kojim oblikom fizicke aktivnosti i ja to podrzavam. :-D

[Бог је љубав!]

Aikido...i taj naziv ima dublji smisao,i ako se ne varam,oznacava put.Ja sam se aikidom bavila 2 dana,tj.2 puta sam otisla na trening,nije mi se dopala ideja da me neko baca po parketu i da mi posle kao pruza ruku,to mi je tada delovalo strasno,a sada i da hocu,ne mogu nista da treniram,osim joge za novorodjencad...tu se zaista vezba volja,odlucnost,borbenost,ali i smirenje koje ti daje prednost ,jer ces znati kad da napadnes,a kad da se povuces.Meni to nije privlacno,ali mislim da je zdravo baviti se bilo kojim oblikom fizicke aktivnosti i ja to podrzavam. :-D

Аикидо је превише прожет источњачком религиозношћу, тако да нисам баш присталица тога, више сам за варијанте где се може раздвојити практични од спиритуалног дела. Што се јапанских вештина тиче присталица сам џудоа.

[Aquilius Cratus]

Европски борилачки спортови су чисто млаћење и туча без етике, а азијски имају етику али је она будистичка.

 

Ovo je toliko neistinito  da je u ravni izjave 10+15=2314579545. Ne znam gde si ovo cuo ili procitao, mislim znam odakle dolaze ovakve naopake interpretacije ali ne znam iz koje forme si ti ovo preuzeo, ali ovo je potpuno pogresno i neistinito. Evropske borilacke vestine kroz citavu svoju istoriju od stare Grcke i Rim pa sve do renesanse su ceo svoj eticki kodks ratnika i opste smisla borbe crpeli iskljucivo iz religije, aktuelnog kulta u anticko vreme. Sve one posvete i molitve u antici Marsu i Zevsu Nikiforosu a u srednjem veku Bogu i svetim ratnicima su imali za zadatak da u kljucnom trenutku ratnik ne gleda protivnik i ceo proces borbe svojim ocima nego ocima bogova/Boga.

 

Samo jedan od bezbroj primera junastva, pozrtvovanja, hrabrosti i samilsti iz duge tradcije evropskih borilackih vestina.

 

Жарнаков ударац

    

Непосредно по ступању Анрија II на престо Француске, одржан је један двобој између противника крајње неједнаких снага — прекаљеног и искусног војника, Франсое де Вивона, господара Ла Шататењереа, поноса Француске кога још нико у двобоју није победио, и дворанина, Гија Шабота, барона од Жарнака, младића нежне конституције који никад у животу није држао мач у руци. Упркос веома малим шансама, на крају је ипак Давид победио Голијата, а једини и одлучујући ударац којим га је победио, понео је касније његово име — Жарнаков ударац. Ово је уједно био и последњи легитимни двобој у Француској, јер је након њега Анри II забранио решавање несугласица и увреда на овај начин.

Грб породице Шабот, барона од Жарнака

Још за живота Франсoe I, Анријевог оца, Ги Шабот, барон од Жарнака и блиски пријатељ краљеве званичне љубавнице, грофице д'Етамп, био је изложен веома грубим шалама и понижењима дофена Анрија и његових пријатеља. Жарнак је на крају био присиљен да брани своју част, те је изазвао Анрија на двобој, међутим, положај дофена Француске (титула коју су добијали француски престолонаследници) спречавао је Анрија да дâ Жарнаку задовољење. Међутим, Анријев пријатељ, Франсоа де Вивон, господар Ла Шататењереа, прекаљени војник и одличан мачевалац, који је тврдио да своју непобедивост може да захвали чињеници да су му у детињству мешали храну са златним, гвозденим и челичним прахом, понудио се да замени дофена у двобоју. Међутим, Франсоа је целу ствар брзо привео крају забранивши двобој јер је било очигледно да Жарнак нема ни најмање шансе да га преживи.

Кад је Франсоа I умро, Ла Шататењере је тражио од новог краља да дозволи одржавање двобоја. С друге стране, Жарнак је такође писао краљу и тражио да подржи ову молбу. Анри II, који је врло ценио код части средњовековних витезова (и сам ће настрадати у једном витешком турниру, одржаном у част склапања споразума у Като-Камбрезију), радо је дао своју дозволу. Овај двобој је, међутим, ускоро у јавности добио сасвим нове димензије — сви су га видели као симболичну борбу између покојног краља Франсое и мадам д'Етамп, отелотворених у барону од Жарнака, и новог краља, Анрија и његове званичне љубавнице, Дијане де Поатје, представљених ликом Ла Шататењереа.

Свима је било више него јасно да је Жарнак у великој невољи. Међутим, на двору су почеле да круже гласине да је Пијеро Строци, рођак краљице Катарине де Медичи, одлучио да помогне Жарнаку. Ове гласине су највероватније биле истините, с обзиром да је Катарина имала велику жељу да види Дијану де Поатје понижену. Жарнак је одмах почео вредно да се спрема за двобој — свакодневно је вежбао са искусним мајстором двобоја, Кезеом, ишао је редовно у цркву и препуштао се дугим молитвама и размишљањима, док је Ла Шататењере време проводио шеткајући се около са изразом досаде на лицу који је говорио да се свог противника боји колико се лав боји обичног пса.

Након неколико недеља, двобој је коначно одржан 10. јула 1547. На пољани испред дворца Сен Жермен били су постављени шатори два противника, изнад којих су се виорили њихови стегови. Цео догађај био је замишљен и спремљен у духу средњовековне традиције. Ла Шататењере, чврсто уверен у своју победу, непромишљено је наредио да се спреми банкет на који је позвао цео двор након двобоја. С друге стране, Жарнакова посвећеност и озбиљна припрема учинили су да увређени барон добије огромну подршку на двору и у јавности. Осим тога, већина дворана, као и краљица, имали су велику жељу да виде краљеву љубавницу понижену, јер су били већ сити њеног превеликог утицаја на двору.

У седам сати по подне, након бескрајних церемонија карактеристичних за средњи век, отпочео је двобој. Први је напао Ла Шататењере — задао је страховит ударац који је Жарнак одбио употребивши свој велики штит, да би у следећем тренутку, вештим и муњевитим потезом, малим ножем исекао тетиве са задње стране колена свог противника. Ла Шататењере је истог тренутка пао, неспособан да настави борбу. Публика је поздравила Жарнака овацијама. Велики француски ратник био је побеђен у року од неколико секунди!

Жарнак, и сам изненађен својим успехом, затражио је од Ла Шататењереа да му врати част, што је овај одлучно одбио, безуспешно покушавајући да устане и настави борбу. Победник се онда окренуо запањеном краљу и понудио му Ла Шататењереов живот у замену за своју част. Међутим, Анри од запрепашћења није могао да реагује, те је остао непомичан и у тишини пред Жарнаковом молбом. Жарнак је, уплашивши се да ће Ла Шататењере да искрвави на смрт пре него што он успе да поврати своју част, очајнички узвикнуо:

Господару, погледајте! Он умире! За Бога милога, прихватите његов живот који вам нудим!

Запањеном краљу је његов верни пратилац, Монморанси, помогао да дође к себи и да формално врати част Жарнаку. Стотинама година касније, потез који је младом дворанину донео победу признат је као легитиман ударац у мачевању и добио је његово име — Жарнаков ударац.

Краљ и његова љубавница били су ван себе од муке и беса због јавног понижења које су тог дана доживели, те су се брже-боље покупили и отишли, док је руља из Париза навалила на банкет који је припремио Ла Шататењере и бацила се на прождирање и опијање које се на крају завршило општим хаосом и ломом. Ла Шататењере је, посрамљен због губитка части почео да цепа завоје којима су му превили ногу и на крају је искрвавио на смрт. Док је Катарина Медичи тајно ликовала у тишини гладајући јавно понижење своје супарнице, Анри је одлучио да забрани двобој као начин 

 

Izvor

[Дејан]

Спорт је као и свака друга ствар на овој планети, може бити употребљен на добро или злоупотребљен.

Познајем доста спортиста, неку су дивни људи, бића заједнице, своје врлине су развили кроз спорт, а познајем и оне који су кроз спорт развили социопатију, тешки индивидуалци, звезеде свог филма итд.

Медицина је по својој намени племенита али увек ће бити оних који зарад користи су корумпирани, тргују органима и сл, то не значи да је медицина лоша, људи су лоши, исти је случај и са Црквом па и са спортом.

Спорт је племенит, у пракси је племенит колико је племенит човек који се бави одређеним спортом.

[Бог је љубав!]

Ovo je toliko neistinito  da je u ravni izjave 10+15=2314579545. Ne znam gde si ovo cuo ili procitao, mislim znam odakle dolaze ovakve naopake interpretacije ali ne znam iz koje forme si ti ovo preuzeo, ali ovo je potpuno pogresno i neistinito. Evropske borilacke vestine kroz citavu svoju istoriju od stare Grcke i Rim pa sve do renesanse su ceo svoj eticki kodks ratnika i opste smisla borbe crpeli iskljucivo iz religije, aktuelnog kulta u anticko vreme. Sve one posvete i molitve u antici Marsu i Zevsu Nikiforosu a u srednjem veku Bogu i svetim ratnicima su imali za zadatak da u kljucnom trenutku ratnik ne gleda protivnik i ceo proces borbe svojim ocima nego ocima bogova/Boga.

 

Samo jedan od bezbroj primera junastva, pozrtvovanja, hrabrosti i samilsti iz duge tradcije evropskih borilackih vestina.

 

 

 

Izvor

За данашњег човека то апсолутно никаквог значаја нема, зато што смо фокусирани на практични део борилачке вештине. Говорим о данашњем начину практиковања. Аикидо је и дан данас сачувао медитацију, док тренирајући нисам приметио да је то пример с џудоом, рвањем и другим спортовима, бар код нас, јер је нама њихова духовност страна.

[Бог је љубав!]

За данашњег човека то апсолутно никаквог значаја нема, зато што смо фокусирани на практични део борилачке вештине. Говорим о данашњем начину практиковања. Аикидо је и дан данас сачувао медитацију, док тренирајући нисам приметио да је то пример с џудоом, рвањем и другим спортовима, бар код нас, јер је нама њихова духовност страна.

Сигурно да и европске, као и источњачке вештине имају корен у религиозности, мада верујем да иста има далеко већи утицај данас на практиканте на истоку него у европи. Код њих је борилачка вештина начин живљења, мишљења, филозофија, док Европљани све то занемарују и црпе само оно што има употребну вредност. С тога је грандмастер Љуба Врачаревић модификовао аикидо технике, одстранивши спиритуалне елементе, сачувавши само оно што има практичну вредност. То је само један пример, човек је прилагодио источњачку вештину европском човеку, његовом начину размишљања. Нас као Хришћане свакако не занима њихова духовност. Просто не могу да замислим данас једног рвача који се везује за древну религиозност. Код европских практиканата исти је случај и са џудоом, који сам и сам практиковао, где је спиритуални елемент потпуно небитан. Међутим, то не значи да код нас нема етике. Има, и те како. Противник се увек мора ценити и поштовати. Извини за претходни пост, занемари га, грешка. Нов сам овде па се још увек теже сналазим...не замери

[Срђан Шијакињић]

Аматерски бокс, кик-бокс и остале не-ударачке вештине су као и сваки други спорт, не видим у њима ништа лоше.

 

Професионални бокс (без кацига, 10 унци рукавице), професионални ММА и слично су по мом мишљењу, невезано за хришћанство, апсурдне појаве (иако сам волим да пратим профи бокс) јер у њима, нарочито у тежим категоријама, не видим како људи могу да остану без последица када је смисао спорта дшто јаче удараш противника у главу и тело.

 

Ако узмемо у обзир да је велико питање да ли је модерни спорт на врхунском такмичарском нивоу (било који или бар већина) здрав, или је здравије бити нпр. џогер и аматерски бициклиста него играч у НБА, онда ми делује очигледно да профи ударачки спортови нису нешто нормално. Да јесу, не би била релативно честа и прихватљива појава да људи падају у несвест од ударца, добијају потрес мозга и сл.

 

Што се самоодбране тиче, утиска да је што каже Зоске пракса и психологија битнија ствар од тога да ли смо аматерски тренрали неку вештину. Иако може да помогне, увек бих се у "стварном животу" "кладио" на типа који се цео живот безобзирно млати него на мирног човека који се први пут налази у уличној тучи, а тренира неку вештину.

 

Не треба се заваравати, ако можемо избећи сукоб, скоро увек га треба избећи, што због здравља, што због евенуталног судског исхода (то је код нас посебна прича), а ако смо баш сатерани у ћошак без наше кривице, и у озбиљној опасности, онда треба бити што бруталнији у одбрани, дакле користити све што можемо, а не уздати се само у неку вештину.

[Бог је љубав!]

Аматерски бокс, кик-бокс и остале не-ударачке вештине су као и сваки други спорт, не видим у њима ништа лоше.

 

Професионални бокс (без кацига, 10 унци рукавице), професионални ММА и слично су по мом мишљењу, невезано за хришћанство, апсурдне појаве (иако сам волим да пратим профи бокс) јер у њима, нарочито у тежим категоријама, не видим како људи могу да остану без последица када је смисао спорта дшто јаче удараш противника у главу и тело.

 

Ако узмемо у обзир да је велико питање да ли је модерни спорт на врхунском такмичарском нивоу (било који или бар већина) здрав, или је здравије бити нпр. џогер и аматерски бициклиста него играч у НБА, онда ми делује очигледно да профи ударачки спортови нису нешто нормално. Да јесу, не би била релативно честа и прихватљива појава да људи падају у несвест од ударца, добијају потрес мозга и сл.

 

Што се самоодбране тиче, утиска да је што каже Зоске пракса и психологија битнија ствар од тога да ли смо аматерски тренрали неку вештину. Иако може да помогне, увек бих се у "стварном животу" "кладио" на типа који се цео живот безобзирно млати него на мирног човека који се први пут налази у уличној тучи, а тренира неку вештину.

 

Не треба се заваравати, ако можемо избећи сукоб, скоро увек га треба избећи, што због здравља, што због евенуталног судског исхода (то је код нас посебна прича), а ако смо баш сатерани у ћошак без наше кривице, и у озбиљној опасности, онда треба бити што бруталнији у одбрани, дакле користити све што можемо, а не уздати се само у неку вештину.

Профи спорт је данас на жалост постао индустрија. Што се улице тиче, не мора да значи да је уличар у предности. Нпр бјј мајстори из Грејси академије су уличаре који су били страх и трепет давили само звони. Најбитније је увек сачувати хладну главу, а томе свакако учи вештина.

[Бог је љубав!]

Профи спорт је данас на жалост постао индустрија. Што се улице тиче, не мора да значи да је уличар у предности. Нпр бјј мајстори из Грејси академије су уличаре који су били страх и трепет давили само звони. Најбитније је увек сачувати хладну главу, а томе свакако учи вештина.

Браћа Грејси су приликом формирања своје вештине, полазили од тога да се највећи број сукоба завршава на поду (партеру), те су до савршенства развили партерне технике дављења и полуга. БЈЈ се показао као екстра ефикасан стил порбе у разним ситуацијама, било улица, било кавез. О томе сведочи маса снимака борба бјј бораца и осталих.