Тумачења Светог Писма

JESSY · Март 26, 2016

Бдите, стојте у вјери!

„Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16, 13) моли нас и бодри свети Апостол. Своју молбу апостол Павле упућује некако алармантно као да предстоји нека одлучна битка па је подршка и храброст и постојаност потребна.

Свети апостол Павле храбри хришћане свога доба. Њима је, заиста, предстојала велика борба и страдање. И многи од њих, на стотине и стотине хиљада, бијадоше грозном смрћу поморени. ”Бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама. Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.” (Јев. 11, 35-38)

Историја ране хришћанске цркве обилује страшним и грозоморним примјерима мучења хришћана и исто тако предивним свједочењима непоколебљивости и мушког њиховог држања.

Рани хришћани бијадоше изложени сваковрсном страдању и они су у овим Апостоловим ријечима налазили снагу и охрабрење.

Како, и у којој се мјери, ове ријечи подршке односе на нас, хришћане овог доба?

Свето писмо не би било свето, не би било Божија ријеч кад не би било актуелно за увијек, и за све. Тако сада, скоро послије двије хиљаде година, откако је Бог у уши апостолима открио што нам је за наше спасење потребно, ми налазимо себе у откривеној ријечи Божијој, како су се налазили и сви наши претходници, хришћани, на стотине година прије нас.

„Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1. Кор. 16, 13) разумијемо да су упућене нама и да нам добро дођу да нас оснаже и охрабре на постојаност. Јер и нама, хришћанима овог одба, потребна је потпора као и свим другим хришћанима претходних времена.

Нас не бацају у арене разјареним лавовима, не распињу нас и не муче на грозоморне начине. Ми смо стављени на друга, лукавија и суптилнија, искушења. Демон је усавршио своју методологију. Увидјело се да је мучење било најбољи расадник вјере. Из сваке капи мученичке крви никли су кринови нових хришћана, мученика. Кад су хришћани најпрогоњенији били, онда су били најјачи.

Сада, међутим, ми смо стављени на пробе, да свједочимо нашу постојаност у вјери на нове начине. Ако се само мало окренемо око себе, видимо да се ту, око нас, води једна непоштедна борба, рат, за сваку људску душу. Све се ујединило, сложило у злу, и и окомило на оно мало праве вјере и правих вјерника, што је преостало.

Нови свјетски поредак – богоборни покушаји грешног човјека да са кугле земаљске потпуно Божију руку истисне, не бира начин и средства – а ни савезништва.

То на ширем, глобалном, плану у глобалном њиховом селу.

А на ужем плану, сваког од нас, појединачно, шта се ту збива? Отријезнимо се и видимо: све исто и још окрутније и перфидније. Све се устријемило да нам вјеру ишчупа и погази. На све стране, свим настраностима широко раскриљена врата, порушене све бране и преграде. Свако чудо само не Божије. Све што је морбидно, патолошко, болесно, добија сав публицитет. Од свега тога абнормалног, нормалан се човјек више не види нити је он коме интересантан.

По школама не уче нам дјецу моралу него неморалу. Кроз њихову популарну штампу, кроз брда папира и примамљивих слика, сервирају нашој дјеци начин живота и неки нестварни свијет, којим она, на сву срећу, никада неће моћи живјети. Они се, тобоже, чуде када дјеца ставе маске на лице, и пиштоље у руке, па пођу да робе и убијају, да би приграбили за себе оно на што су бестидно намамљена.

Примијећујете ли да ћете секташе разне – а има их на хиљаде којекаквих – чути на свим православним језицима укључујући и наш, српски, како сладуњаво, фразама и извјежбаним осмјесима, на телевизији, маме и зову у своја јата. Однекуд, они имају пара и добију вријеме на свим каналима. Хајде да пробамо ми, православни, па да видимо докле ћемо стићи.

И послије свега, свих искушења и свих насртаја на нашу вјеру, шта би нам могло да буде упутније и цјелисходније од Апостолове молбе и охрабрења да бдијемо, у вјери постојано стојимо, мушки се држимо, да бисмо трајали и истрајали, на спасење наше.

JESSY · Март 28, 2016

Шта је теби до мене жено? - др Предраг Драгутиновић

Приликом описа свадбе у Кани Галилејској у Еванђељу по Јовану (Јн 2,1–11) на Маријину констатацију да је нестало вина, Исус одговара својој мајци: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Како разумети ове речи Господње?

У оквиру описа чуда у Кани Галилејској, које нам је предато једино од Еванђелисте Јована, долази до чудног дијалога између Марије и Исуса Христа. Наиме, Исус је са својим ученицима и мајком био присутан на свадби. У једном моменту нестаје вина и Марија се обраћа Исусу: „Немају вина.“ Исус јој на то одговара: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Ово је једно од новозаветних места које код читалаца често изазива недоумице и то с разлогом. Маријина констатација да је нестало вина узрокује Исусове загонетне речи које чак звуче грубо и дистанцирајуће.

Најпре треба покушати да се појасни Исусово питање упућено Марији: „Шта је теби до мене, жено?“ Ова реченица је превод једне чудне грчке конструкције која би буквално преведена значила: „Шта имамо ти и ја?“ или „Шта је мени и теби (заједничко)?“ Разлог ове необичне граматичке конструкције лежи у томе што се ради о изворно семитској формулацији, односно о семитизму, што је назив за речи и конструкције које су у грчком језику преузете из семитских језика. Ова конструкција се релативно често користи у Старом Завету да би се изразила непремостива дистанца између два саговорника која отежава њихову даљу комуникацију (види, на пример, Суд 11,12; 1Цар 17,18; 2Цар 3,13; 2Днев 35,21). Марија се Исусу није обратила са недвосмисленим питањем или пак молбом да учини нешто и помогне домаћинима свадбе – да се извуку из тешке ситуације у којој су се нашли оставши без вина.

ЉУДСКЕ ЖЕЉЕ И БОЖИЈА САМОВЛАСНОСТ

Исус је, међутим, очигледно разумео њене речи као молбу или подстицај да нешто предузме. Његова реакција показује да не жели да му се сугерише када треба нешто да учини. У једном дубљем теолошком смислу, ово место значи да Богом и његовим чудесним делима нико, па ни мати Божија, не располаже и да се не може на сваки захтев или молбу очекивати аутоматска реакција. Непремостива дистанца између Марије и Исуса која се овде наглашава је дистанца између људске жеље и Божије самовласности и слободе да на њу одговори или не. Ова дистанца још се више продубљује Исусовим ословљавањем Марије са „жено“. Мада нама, данас, ово обраћање звучи грубо, оно је било уобичајено за тадашњу епоху – када је неко желео да се љубазно обрати жени, као данас на пример са: „госпођо.“ Међутим, и даље остаје необично то што се Исус мајци обраћа на овај начин. Ово обраћање треба разумети у контексту претходно наведеног, наиме да се читава реченица односи на дистанцирање од Маријине жеље као символа свих људских жеља, захтева, молби и сл. Богу и Божије самовласности да делује када и како хоће. Простор вере је простор неизвесности и недетерминисаног односа са Богом. Божанска слобода Бога Логоса (Јн 1,1) измиче свакој инструментализацији, ма од куда она долазила.

ЗАГОНЕТНЕ РЕЧИ ХРИСТОВЕ

Следеће загонетне речи су: „Још није дошао мој час.“ У Еванђељу по Јовану често се помиње „час“ Исусов који се на крају испоставља као „час“ његове смрти на крсту и пројаве божанског идентитета (Јн 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). У том светлу наведене речи изговорене на свадби у Кани Галилејкој значе да Исус ставља мајци до знања да моменат пројаве његовог божанског идентитета у свету још није дошао. Још једном се наглашава дистанца између Марије и Исуса. Међутим, дубље промишљање над текстом показује да овај однос није обичан и да постоји нека врста тајновите комуникације између Марије и Исуса.

Наиме, Марија се у тешком тренутну на свадби обраћа Исусу свесна да је он једини који може да реши овај проблем. Како је мислила да Исус може да реши проблем? Зар није и сама чињеница да му се обраћа показатељ вере у његове чудесне моћи које чак и у овако безизлазној ситуацији могу наћи излаз? Зар није веровала да за њеног Сина не постоји нерешив проблем? С друге стране, Исус разуме шта мајка жели да му каже, а да она није јасно изразила своју жељу. Коначно, без наставка даљег дијалога Марија се обраћа на свадби присутним слугама речима: „Шта год вам каже, учините“ (Јн 2,5).

Мати Исусова се, и поред његове дистанцирајуће реакције, ослања на човекољубивост свога Сина. Она га познаје, она зна да он неће ускратити утеху потребитима. Њене речи надаље показују да она не зна шта ће се десити, нити се усуђује да даље пита о томе, већ саветује слугама да се у потпуности препусте ономе што им Исус буде наложио. И чудо се догодило, вода је претворена у вино, и то вино најбољег квалитета (Јн 2,10).

Остварење чуда на подстицај мајке показује да се Исусове речи: „Шта је теби до мене жено?“ не могу читати као груб одговор; мада, с једне стране, Исус овим речима наглашава дистанцирање од мајчине жеље коју она очекује да јој испуни, ипак на крају он ту њену жељу испуњава, помогавши на тај начин и домаћинима и слугама који би свакако били кажњени да су сватови остали без вина.

ЧАС ХРИСТОВ

Исус Христос се обраћа својој мајци у тренутку почетка његовог јавног деловања у свету речима: „Још није дошао мој час.“ Он јој на тај начин указује на две ствари: прво, чудо које ће управо учинити не треба схватити као његов „час“, као моменат откривења његовог истинског идентитета. И у другим Еванђељима се наглашава то да Исус не жели да од стране своје непосредне околине буде схваћен само као чудотворац. Он је знао да такво схватање његове личности може да раслаби његове следбенике за суочавање са његовом крсном смрћу која следи. С друге стране, мада тај час још увек није дошао, он је отпочео, пошто се претварањем воде у вино пројављује на најопипљивији начин нетрулежност и пуноћа његовога дара људима. У том смислу треба разумети и Исусове речи у Јн 4,23: „... долази час и већ је настао.“

Затим, Исус, на парадоксалан начин, дистанцирајући се од њене жеље, истовремено јој открива тајну која ће уследити у даљој приповести, а то је да спасење долази кроз страдање, али да је оно већ присутно кроз чуда која Исус чини преображавајући творевину и уводећи је својим присуством у једну нову стварност.

На крају, можемо закључити да Јн 2,4 не осликава недостатак поштовања према Богородици, већ само дистанцирање између човекове жеље и богочовечанске ничим условљене воље, која се пак на крају, у чињењу чуда, ипак показује као човеку окренута и посвећена. Међутим, како смо показали, постоји неки тајанствени однос мајке и Сина који струји из дијалога који воде, а који се показује присан и савршен баш у догађају самог чињења чуда за које је Марија ненаметљиво замолила Исуса.

БОГОРОДИЦА И ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

Интересантно је приметити да је у Еванђељу по Јовану, Марија присутна и код првог и код последњег откривењског акта свога Сина. Њено присуство сигнализује почетак, у Кани Галилејској (Јн 2,11) и крај, под крстом (Јн 19,25–26), откривењске делатности Бога Логоса међу људима. „Час“ који још не беше дошао на свадби у Кани, из перспективе крсног страдања задобија коначно тумачење. Мати Господња која вероватно тада није била свесна значења „часа“ који још није дошао, доживела га је под крстом, када је он коначно „дошао“ и отворио врата спасења човеку и свету.

JESSY · Април 4, 2016

Само је један корак између мене и смрти

(1. Цар. 20, 3)

О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у пијесак појединих својих парохијана, када је смрт у питању, свештеник не смије и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам – забивши главу у пијесак – не опомиње их на ту неизбјежну чињеницу живота.

У мом случају, и свештеничкој пракси, накупило се већ повише примјера мојих – условно речено – парохијана за које видим да неприпремљени одоше Богу на суд и истину.

Памтим случај једног старијег Србина којег сам, у старачком дому, обилазио. До тада није имао неке везе са српском околином и Србима, међу којима је живио, па ме је к њему у походе позвала медицинска сетра, рекавши ми да је потпуно изгубио енглески и да се са њиме једино на српском комуницирати може. Пошао сам му, и након првог сусрета видио да је интересантан саговорник. Сремац, стари печалбар, давно дошао и отпочео свој животни ход пространствима Канаде, преко рудника на сјеверу Онтарија па све до Торонта, гдје се, у својим зрелијим годинама, коначно, скрасио. Није имао фамилију а говорио ми је да је пролазио кроз неке везе које нису остављале дубока трага. Кад смо се упознали, био је већ стар, оронуо и болестан. Предстојала му је нека тешка операција. На његово тражење а и на свој осјећај дужности, пред то преломно збивање, био сам учестао са својим посјетама. О свему и свачему смо причали; смрти се нисмо дотицали. Ту тему никако није волио. Говорио ми је да је имао неку стотину жиљада на банци и планирао је да пође у Срем да своје задње дане тамо пробави. Умро је у току саме операције или непосредно послије ње. Сестра, која ме је први пут позвала, обавијестила ме је о томе. Господ зна да ме ништа друго није интересовало него само то како да се човјек хришћански, са опјелом, са ове грјешне земље испрати. Сестра ми рече да је цијелу ствар преузео његов адвокат и да ми ништа више казати не може. На моје накнадно инсистирање, који дан касније, саопштила ми је да, колико је њој било познато, још није био сахрањен и да не зна шта ће са њим бити. Не знам ни ја, дан данас, али са великом вјероватноћом претпостављам да је прошао кроз basic funeral – и спаљен. Тако од њега, његовог претуцања и мучења и ринтачења по рудницима онтеријским, и рада на најтежим пословима, не видје вајде ни један живи човјек из његове фамилије – а морало их је негдје бити – ни његова српска колонија а ни он сам за своју напаћену душу. Прође човјек животом а да о себи никаква трага не остави.

Ту скоро, позва ме један човјек, из броја ријетких пријатеља старца којег сам и сам, успутно, познавао. Долазио је – истина, ријетко – на нека црквена и нецрквена збивања а не сјећам се да ли сам га икад у храму Божијем видио. Рече ми тај његов пријатељ да је старац умро, изгледа неколико дана прије но што се открило. Прво питање што на ум човјеку падне, кад за такав случај сазна, је: да ли је оставио какав писани траг, шта да се са њим, по његовој смти, уради. „Није – одговорено ми је – он није размишљао о смрти“. Из накнадних догађаја видјело се да је то тачно; старац, заиста, није размишљао о смрти. А ја се питам: о чему би другом, ако не о смрти, могао да размишља сваки човјек, и у сваком добу животном, ако не о смрти? И нарочито, о чему да размишља и какве животне планове да кује човјек који се подобро примакао осамдесетим?

Данима је његово тијело чекало да се види шта да се са њим ради док, на крају, на подстицај најближих, није било спаљено. Опјело нисам био обавио а не знам да ли је то неко други учинио.

Ово је једна страна приче. Прича има и други свој ток и страну.

Сазнадох, недавно, да је тешко оболио – од рака – један мој парохијанин. Из ко зна којих људских, а недокучивих, разлога, био ми је јако драг. Постали смо блиски. Чим за његову несрећу чух, одмах сам пошао да га посјетим. Са својом фамилијом живио је доста далеко од Торонта. Видјех, хришћански, и онако, некадашње, домаћински, подносио је несрећу која га снашла. Уз њега, и његову болесничку постељу, даноноћно, бдјела је његова супруга, Иркиња, и исказивала му људску доброту која се ријетко среће. У то вријеме, још се, потајно, надао да ће се опакој болести отети и то је, нехотично, показивао.

Није прошло дуго вријеме, скаменио ме је својом поруком коју је оставио на мом телефону. Слабачким гласом, изговореним посљедњом снагом, поручивао ми је: „Оче, треба да се договоримо о мојој сахрани.“

Одмах, следеће јутро, пошао сам му. Није било пуно детаља; све је већ било уређено, и парцела на Јорк гробљу закупљена. Колико се дало, причало се и о другим стварима, а о дјеци, највише. Кад сам полазио, рече: „Оче, праштај“. „Праштај и ти мени“, одговорих. „Просто ти било“, и то су задње ријечи које сам од њега у својој души понио.

Кад је умро, и кад сам дошао да први помен извршим, лежао је на мртвачком одру лица благог и умиреног. Лијеп човјек, у миру са собом и свима око себе, видјело се.

Оном, првом, човјеку, из првог дијела ове моје приче, нека ми буде опроштено, и име сам заборавио. Сјетим га се понекад, а нарочито кад се у нашем манастиру, на светим литургијама, произносе имена ктитора, приложника, добротвора манастирских. Већину од њих сам знао – неке сам искрено и синовски волио – и кад год им се име помене и ја уплетем танку воштаницу својих молитава за њихове племените душе. Тако они живе у мени – и многима – годинама пошто су промијенили свијетом.

Из свега овога је моја порука свима којих се тиче – а нема ни једнога јединог да га се не тиче, или га се неће тицати – да је смрт чињеница живота; заправо, најважнија и најпресуднија чињеница живота. То је најважнији, и једини истински, испит који свако од нас полаже. Крили се ми до на крај свијета, и у најтамније и најскривеније рупе и пећине земаљске, Испитивач ће нас и тамо пронаћи и испред себе извести. За живота пазимо какав ћемо му одговор дати. „Човјек није властан над духом, да би уставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља у онога у кога је.“ (Проп. 8, 8)

Кад некоме предстоји пут, на неколико дана, он пази да не пође неприпремљен. Провјерава ствари, прегледа исправе. Како онда да загњури главу и никаквог рачуна не поведе – и пође на пут неприпремљен – онај који полази на пут без повратка.

Ово опомињање на припрему не односи се само на старе него, као што рекох, на све нас подједнако. Јер нико не зна кад ће га, и гдје ће га, смрт задесити. „Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве. Неки су умрли уочи дана венчања; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.“ (Владика Николај) Човјеку, хришћанину, домаћину, није свеједно како ће умријети и да ли ће на пут без повратка неприпремљен поћи. Отуда ми се чини да они који желе и Богу се моле, да им „да лаку смрт“, уствари, не знају шта од Господа траже. Они се моле да Господу неприпремљени пођу.

Свако вече требало би да лијежемо у постељу са свијешћу да нам та постеља може постати самртна. Исто тако бисмо морали водити рачуна о томе да у чему се човјек затече, у томе ће и суђен бити. Сјећам се, и док сам жив памтићу, сахране младе жене која је у прељуби, заједно са прељубником, грозну смрт нашла. Зато би свако од нас морао мислити и о томе, да кад у гријех крене, да му то посљедње може бити што ће га свима, и за сва времена, обиљежити.

„Камо да су паметни, да разумију ово и гледају на пошљедак свој.“ (5. Мојс. 32, 29) Није мудрост оптеретити свој мозак испразним знањима овога свијета, пролазнога; мудрост је, како вели мудри цар Давид, „бројати дане“. (Пс. 90, 12) „Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни; осуши се трава, и цвијет његов отпаде.“ (1. Петр. 1, 24)

Честити људи, пред неминовни свој полазак на пут без повратка, сведу све своје животне рачуне, опросте се са свима, своје аменете и жеље искажу – чак и детаље сахране одреде – и кад дође вријеме одласка, пођу Господу своме мирно и прибрано као што су и на друге своје важне животне послове полазили.

Рамишљајмо и спремајмо се.

JESSY · Април 7, 2016

Не ја него благодат Божија

1. Кор. 15, 1-11

Свети апостол Павле, у својој Првој посланици Коринћанима, 15. глави, ставља пред хришћане коринтске своје апостолство – свештени свој призив -на провјеру. Критериј који је свети Апостол тада поставио, као доказ свога апостолства, валидан је и сада као и онда. Благодат Божија је једино мјерило које се узима при процјени да ли је неко, заиста, свештеник или је уљез, који се стаду прикрао. Свештеник је онај на чију је главу, полагањем руку од стране епископа, на светој Литугији, призвана благодат Духа Светога за вршење светих Тајни и руковођење стада Христовог у вјери и побожности. (О. Јустин П.) А какав је тај свештеник: исправан или, не дај Боже, неисправан, добар појац или лош, дебео или мршав… та, и сва друга, питања долазе касније и не оспоравају оно прво: он је свештеник.

Јер ми вјерујемо у оно што нас наша света Црква учи, да је сваки исправно изабрани, и од стране исправног епископа рукоположени свештеник призван у свету Тајну свештенства руком Божијом. Да ли ће се он том страшном призиву достојно одазвати или неће, пред Богом ће одговарати теже и биће питан строжије, као онај коме је више дато и више зна.

Упућујем вас да прочитате прву главу Дјела апостолских гдје ћете видјети како је, на мјесто отпалог Јуде, у апостолско достојанство уздигнут апостол Матија. На скупу, на којем је било око сто двадесет душа, „поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију. И помоливши се, рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола“. (Дап. 1, 23-26) Како је онда Господ Матију изабрао, тако вјерујемо да је то Господ и са осталим својим слугама чинио, и сада чини. Апостоли, на којима је велика благодат била, (Дап. 4, 33) ништа нису чинили ни предузимали док од Господа благослов нису добили. „Угодно би Светоме Духу и нама“, (Дап. 15, 28) веле свети апостоли кад формулишу одлуке које су донијели на свом првом сабору. И данас, у Православној нашој цркви, овим истим ријечима се формулишу одлуке на светом сабору епископа, па и одлука о избору достојног лица у свети чин епископски.

”И нико сам себи не присваја ту власт, него призван од Бога као и Арон“, (Јевр. 5, 4) вели свети апостол Павле. Кад то Апостол каже, он, уствари, мисли да нико не би смио сам себи свешетну власт и достојанство присвојити. Цар Саул, зато што се, у страху и журби, усудио да, умјесто свештеника, службу Господу принесе, био је кажњен одузимањем царства и царског достојанства. (1. Сам, 13. глава) Човјека – Уза му бјеше име – који је случајно руком дотакао светињу Господњу – Ковчег завјета – којег су само свештеници смјели дотицати, Господ је, на лицу мјеста, убио. (2. Сам, 6, 6) Авирон и Датан су повели буну против свештеника у жељи да то достојанство себи приграбе. Господ их је казнио грозном смрћу – земља се испод њих отворила и све их прогутала. (4. Мојс, 16. глава)

”Мени, најмањему од свих светих – каже, прескромно, за себе свети апостол Павле – даде се ова благодат.“ (Еф, 3, 8). И опет, прескромно, вели он, да се њему, „као каквом недоношчету, јавио Господ. „Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом зато што гоних цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих али не ја, него благодат која је са мном.“(1. Кор. 15, 8-10) И заиста, Господ га за апостола свог потврђује јер му је он сасуд изабрани да изнесе име његово пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве.

Апостол је свјестан свог призвања. „Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије“, (Рим, 1, 1) представља се он на почетку свог обраћања хришћанима римским.То је са апостолом Павлом и свим другим апостолима, свим апостолским насљедницима и нама, садашњим и будућим, свештеницима. „Послушајте ме острва, и пазите народи даљни – узвикује пророк Исаија – Гспод ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје.“ (Ис, 49, 1) Дакле, пророка свога Господ је још у утроби матере његове одредио да му слуга буде. (Ис, 49, 5)

Зашто нам је важно да ово знамо?

Зато што данас, свакако више и чешће него прије, многи се увукоше у свештене одоре и украсише се свештеним звањем. Много је и премного вукова у овчијој кожи, који, са свију страна, грме, позивају и маме у своје духовне јазбине. На сто некаквих телевизијских канала, на радију, интернету, и на сваком ћошку наћи ћете их како слаткорјечиво зборе и говоре. Извјежбани су, улицкани, у најскупља одијела обучени; савршени скоро у сваком свом покрету и гримаси. Велики аудиториј око њих, на хиљаде некаквог народа, клате се, аплаудирају, као потврђују ријечи њихове. У поређењу с нама, православним свештеницима, чије су проповједи врло често млаке и безживотне, признајем, они му дођу као неки холивудски глумци. Човјек, невјешт у познавању Тајни Божијих, лако им може шака допасти. Зато је потребно да док их слушамо и гледамо запитамо се, има ли у свем том вјешто изрежираном позоришту имало благодати Божије. Нема. Још давних дана и вијекова, свети наш Апостол прозрео је у стољећа пред њим и видио ове, које ми сад гледамо, и поставио им се оштро насупрот својом скромношћу и једноставношћу. „И ријеч моја и проповјед моја – вели он – не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа силе, да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.“ (1. Кор. 2, 4-5) „Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, (1. Кор. 1, 17) пише он коринтским хришћанима.

Господ ће о страшном Дану и коначном суду измјерити дјела свију нас. „Свачије ће се дјело огњем испитати какво је“, (1. Кор. 3, 13) опомиње нас свети Апостол. И свако од нас, свештеник и обичан човјек, требало би да задрхти и, као јасика на вјетру, да затрепери пред мишљу о Страшном суду Божијем. Зна се – а Господ то најбоље зна – каквих нас све грјешника у црним одорама има. Но није наше да судимо било кога па ни свештенике своје. А лажну браћу, што се увлаче да уходе слободу нашу, (Гал, 2, 4) оставимо њима самима. А своје свештенике подржимо, јер, по ријечима Апостоловим, они бдију над душама нашим, „пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем“, јер нам ово не би било од користи. (Јевр. 13, 17)

JESSY · Април 12, 2016

Разумна употреба хране

Мк. 9, 17-31

Још увијек смо у посту па ће стога о посту бити ријечи.

Желим да онима између нас, који посте, долијем вјере у истинску сврсисходност поста и снаге да издрже до краја, а оне, који не посте, да подстакнем да и они крену духовним подвигом поста па да и сами дођу до сазнања о, заиста, великој његовој важности.

Свето јеванђеље намеће нам ову тему за размишљање.

Један брижни отац доведе Христу свога тешко болесног сина. Доведе га Христу јер, стварно, није имао куд више ићи. Био је и код ученика Христових с молбом да га они исцијеле; они пробаше али не могоше. (Мк. 9, 18)

Када се, насамо, стекоше са својим Учитељем, упиташе Га апостоли, зашто они не могу учинити чудо и из болесног дјечака истјерати духа нечистог. Господ им одговара једном једином, али језгровитом, реченицом: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом.“ (Мк. 9, 29)

Ми ову Христову поруку можемо примити а и не морамо; од Бога нам је слободна воља, да слободно располажемо својим животом; и душом и тијелом како ми хоћемо. Ми, међутим, не смијемо да сумњамо у тачност Божијих ријечи.

У чудотворност поста можемо се освједочити само ако пост у праксу спроведемо.

Обично се о посту изражавају негативно они који га најмање практикују. Говоре, дакле, о стварима које не познају. Када би сами покушали да загосподаре својом вољом и стомаком, увјерили би се, свакако, колико је пост лак за тијело и мелем за душу.

Ствар је, мислим, у нашој општој нескромности. Ми, обично, свој суд и своје мишљење стављамо изнад свих других судова и мишљења. Ко год што да каже, ми знамо боље. Тако када и сам Бог вели да се постом и молитвом и најтеже болести лијече, ми у то сумњамо, зато што смо невољни и неспремни да се у томе опробамо.

У нешто, међутим, не можемо да сумњамо јер нам је исувише очевидно пред очима. То је чињеница да је данас много болести проузрокованих јелом и пићем. Од поста нико оболио није. Нормално је, стога, закључити да, пошто се свака болест лијечи супротним начином од онога који је до болести довео, и те болести треба лијечити ничим другим до постом.

Треба признати да је јело и једење у великој мјери ствар навике. Ако човјек хоће, може ограничити себе на половину, трећину, па чак и четвртину од количине јела коју у себе уноси и да опет буде довољно сит и напит. Ако се препусти вољи и гладним очима, ето тежине и мучнине па, временом, и болештине. Лакомошћу својом сатјерујемо себи нож у грло, (ПрС. 23, 2) вели се у Причама Соломоновим. Зато он каже: „Кад нађеш мед, једи колико ти је доста, да не би наједавши га се избљувао га.“ (Приче. 25, 16)

Нико не брани човјеку да узима колико му је потребно и довољно. Проблем је у томе што ми сами често – а неки увијек – не знамо колико је доста. Христос не говори против јела и пића; он нас упозорава да пазимо на себе да наша срца не отежају преједањем и пијанством и бригама овога свијета. (Лк. 21, 34)

Хтјели ми то или не, морамо сами себе да препознамо у Апостоловој критици оних који се владају као непријатељи крста Христовог, чији је Бог трбух и који мисле само што је земаљско. (Флп. 3, 18-19)

Од нас, хришћана, очекује се да раскрстимо с таквим животом и да Бога, а не свој стомак, признамо и прихватимо за свог господара. „Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању, пијанкама и богомрском идолопоклонству.“ (1. Петр. 4, 3), пише у својој Посланици свети апостол Петар.

Ако нисмо спремни да школујемо своју вољу, да обуздамо своје прохтјеве, ми никакво велико дјело не можемо учинити. Зар није истина да је више ратова добијено празним стомацима него пуним; да је небројено пута више мудрих књига написано празним стомацима а пуним главама итд; да не набрајам. Пун стомак не тежи врлини и подвигу но сну и кревету.

Још на првим странама Библије описана је свађа људи са Богом и то ни због чега другога но баш због јела. Што је друго Адамов и Евин прекршај Божије воље но управо то? И других примјера има много. Један од најупечатљивијих је овај: Господ је ријешио да из египатске земље изведе народ свој, изабрани, у земљу обећану. Да би олакшао њихове главе и стомаке, да би их ослободио бриге за јело и терета ношења хране кроз пустињу, слао им је небеску храну, ману, која им је задовољавала све њихове потребе. Но Мојсије вели да „свјетина … бјеше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати говорећи: ко ће нас нахранити меса? Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црнога и бијелога. А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашим.“ (4. Мојс. 11, 4-6)

У Египту су живјели као робље; Египћани су их изнуривали претешким пословима: убијали их немилосрдно; првенце њихове и сву мушку дјецу таманили да се не би множили; све су ово они брзо заборавили а стали само да се меса и риба сјећају. Каква воља Божија и план Божији; џаба ти земља обећана; дај ти нама, Боже, меса.

И додијаше Богу са њиховом кукњавом. И Господ дозва Мојсија те му рече: „А народу реци: приправите се за сјутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: ко ће нас нахранити меса, јер нам добро бијаше у Мисиру. Даће вам, дакле, Господ меса и јешћете. Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана, него цио мјесец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред њим говорећи: зашто изидосмо из Мисира?“ (4. Мојс. 11, 18-20)

И заиста, Господ испуни своју ријеч; „он испуни молбу њихову, али посла погибао на душу њихову.“ (Пс. 106, 15) „И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим; побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех. И наједоше се и даде им што су жељели.

Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем, гњев се Божији подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.“ (Пс. 78, 27–31)

Зар се историја не понавља; не даје ли нам Бог пуно и превише; не претјерујемо ли ми са оним што добијамо; и не избија ли нам то, на крају крајева, на наше носеве? Поред свега, ми и даље тјерамо по своме.

Зато заиста није згорег да се подсјетимо да је Господ Бог установио и пост зарад нашег добра и спасења.

JESSY · Април 17, 2016

Истражујте што је угодно Господу

Еф. 5, 8 – 19

“Истражујте што је угодно Господу” (Еф. 5, 10), вели свети апостол Павле у својој Посланици хришћанима Ефеса.

А хришћане римске савјетује свети Апостол да се не саображавају вијеку овоме него да се преображавају, дакле, мијењају, “обновљењем ума свога, да искуством познају “шта је добра и угодна и савршена воља Божија.” (Рим. 2 – 3)

“Добра и угодна и савршена воља Божија”

Видимо око себе много оних који су се смакли с пута познања добре и угодне и савршене воље Божије и отисли се у мрачне и неистражљиве дубине зла, да, како мисле, познањем зла, и борбом против зла, дођу до добра и до Бога. Узалудан и грешан посао; лудо и мучно трчање стазом, супротном од пута.

Кад кога од тих сретнете, причаће вам дуго и неуморно о књигама до којих је, неким својим каналима, дошао и прочитао их, о тајнама које је, тобоже, сазнао, конспирацијама које је открио, и тд. Па ће вам препоручити шта “обавезно морате” да прочитате, који филм да гледате и др. Само пола сата са таквим несрећником да разговарате, помислили бисте да више овај ваздух не смијете да удишете, воду да пијете, хљеб да једете. Јер, све је “затровано”; којекаквим чиповима компјутерским засољено. Тешко да се усудите и на улицу више да изађете, јер свуда около камере вас гледе и снимају, агенти прате и уходе.

Само сам једном подлегао изазову своје знатижеље и латио се једне од таквих књига. Читао сам је – признајем – у једном даху и сазнао – ако сам, заиста, сазнао – ко стоји иза огромне свјетске индустрије дроге, ко се упиње да овлада мојом слободом и душом, ко ми рок-музиком и демонским васпитањем трује душе моје дјеце, и тако редом. Док сам ту књигу читао, и дуго послије читања, био сам изгубио свој мир и, што је најгоре, нашао сам се на клизавом путу да и оно мајушно зрно вјере – мање од зрна горушичиног – неповратно изгубим. Јер, ако је је Луцифер, зли и преварни, тако моћан, ако, преко својих слугу и шегрта, све више овладава свијетом овим, гдје је онда Господ и Бог мој, Сведржитељ?

Обрео сам се пред лукавим изазовом, да ли ићи даље, у дубине и поноре мрака, у царство Нечастивог. Књига је, иначе, крцата напоменама и подтекстовима, подацима о свему и свачему, и другим књигама и изворима одакле је аутор своју причу кројио.

Бацио сам књигу и чврсто одлучио да се више не бавим злом. Кратак је и прекратак мој живот, и драгоцјен, да бих га ја на зло и Злога утрошио. У мојим, макар и краткотрајним, колебањима савјет драгог ми Апостола пуно је значио. Истражуј шта је “добра и угодна и блага воља Божија”.

То што је мени помогло, требало би да мое и вама да помогне, у вашим колебањима, сумњама и тражењима. Јер, бављење злом и бављење Злим, чини човјека, постепено и непримјетно, таквим, дакле, злим. “Уклони се од зла и чини добро” (Пс. 33, 15). “Шта тражи од нас Господ, браћо? Тражи да као што су олтари наши увек окренути Истоку, тако и душе наше да буду увек окренуте ка добру. Да оставимо зло иза леђа, у сенци, у понору заборава, у тами бившега, а ми из године у годину, из дана у дан, да се пружамо ка добру: да мислимо о добру, да чезнемо за добрим, да говоримо о добру, да чинимо добро. Господ тражи зидаре а не рушиоце. Јер ко зида добро, самим тим руши зло. Ко се пак окрене да руши зло, брзо заборави зидати добро и претвара се у злочинца”, савјетује нас Свети Владика Николај.

Нечастиви је неизмјерно лукав. Од постања свијета, он сабира и умножава своју лукавост и безбројни су начини на које он човјека у своје мреже лови. У замку гордости и познања непознатог он је уловио прародитеље наше. На исту замку ђаво лови и нас; мами нас да, тобоже, сазнамо нешто што другима није дато да знају. Другим ријечима, хоће да нас окупира собом. Зато нам говори свети апостол Павле да не мислимо о себи више него што ваља мислити, него да мислимо смиреноумно, “сваки по мјери вјере”, како нам је Бог удјелио. (Рим. 12, 3).

Господ наш тражи од нас да не трошимо своје вријеме, одређено нам на спасење, и да не расипамо своју енергију на свашта него, ако смо већ пошли за Њим, да се не обазиремо натраг. “Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије”, (Лк. 9, 62) вели Он. Тако и свети апостол Павле савјетује свог младог ученика, епископа Тимотеја, да се клони лудих и неуких запиткивања, “знајући да она рађају свађе”. (2. Тим. 2, 23)

Свакога од нас голица и узнемирава: “Шта ће бити сутра”? Ако се моћ Злога буде тако брзо ширила, шта ће бити са нама, са дјецом нашом; шта ли тек чека дјецу дјеце наше? Иза свих тих – како вели свети Апостол – лудих и неуких запиткивања стоји наша маловјера и малодушност и велика грижа због слабашности и немоћи наше да сами, без Бога, дамо одговоре на та питања и да ми сами, опет без Бога, на свој начин, ријешимо све проблеме свијета. “Ослони се на Господа и чекај га”, (Пс. 37, 7)вели мудри Давид. “Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога” (Мт. 6, 30), учи нас Господ.

Одговорио нам је Господ наш на сва крупна питања Неба и земље и дао нам је да знамо колико нам је стварно потребно. Упозорио нас је на зла времена која слиједе и указао нам је на страшну моћ коју је допустио “Господару таме овога свијета”. (Еф. 6, 12) Прије но што наступе “времена утјехе”, и поново дође унапријед назначени нам Исус Христос (Дап. 3, 20), биће страшна времена и страдања, описана у 24. глави Матејевог јеванђеља.

“Хоћу да сте ви мудри за добро, а безазлени за зло” (Рим. 16, 19), вели нам свети апостол Павле. Остави ту мутну и опасну ријеку зла нека се ваља и хучи поред тебе а ти се бави Господом, Његовом благом вољом и својим спасењем. Имај на уму да је воља Божија, како нас учи свети Апостол, “да добро чинећи, ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије”. (1. Пт. 15, 16)

“Имајте вјеру у Бога.” (Мк. 11, 22) А Бог мира, “нека вас усаврши у сваком дјелу доброме, да вршите вољу његову, творећи у вама оно што му је угодно, кроз Исуса Христа, којему слава у вијекове вјекова. Амин”. (Јевр. 13, 21)

JESSY · Април 20, 2016

Пазимо да не отпаднемо

(Јевр. 2,1)

„Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо да не скренемо“, (Јевр. 2, 1) опомиње нас свети апостол Павле. Јер, одувијек је на Христове сљедбенике свако насртао, а ни данас – као што знате и видите – није ништа боље ни дркчије, као што се ни сутра ништа набоље промјенити неће. Милиони и милиони нехришћана, многобројна племена незнабожачка, живе своје животе; нико их не дира и нико их не узнемирава. На нас, крштене и окађене, насрће свака фела секташка, да нас они „уразуме“ и да нас „спасу“, како веле.

И, заиста, и данас – као и увијек – није лако стајати и у вјери истрајати. „Ко до краја претрпи, тај ће бити спасен“, (Мт. 24, 13) вели нам Христос. Ово обећање Христово једина нам је потпора и нада осмишљена. Са Христом, Господом нашим, у заједници смо, и Његови смо, „ако првобитну вјеру до краја одржимо“. (Јевр. 3, 14)

Примјећено је и одавно речено: Господ наш Исус Христос једини је и јединствени вођа који својим сљедбеницима не обећава блага и уживања. Он нас све позива да га пратимо трновитим и тијесним стазама подвига трпљења и одрицања. Хришћанство није вјера лагодности: крсте те ил’ се крстиш, па продужиш да живиш како си живио. Наша вјера је вјера свједочења дјелима и сваковрсним одрицањима. „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу – вели нам Христос; нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт. 10, 34)

Сви ми, који смо за Господа Христа чули и науку Његову божанску ослушнули, сви ми до којих је Његов позив на слијеђење допро, сви смо ми тиме на муку позвани и на себе одговорност примили. Да нисмо чули, и да нисмо звати, не бисмо одговора давали. Овако, од нас којима је више дато, више ће се и тражити.

„Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо“, (Јевр. 2, 1) призивам у ваше сјећање Апостолову опомену. „Јер ако је ријеч казана преко анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избјећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули“. (Јевр. 2, 2-3) Апостол нам јасно ставља до знања да изговора немамо. Свима нам је казано, чули смо шта је право, ако не схватамо и не прихватамо, гријех на нашу душу и Божија казна на главе наше.

Није наше, хришћанско, трпљење и страдање без смисла и наде. Оно је осмишљено надом на спасење у окриљу Божијем, у неизрецивој и непојмљивој слави Његовој. „Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду – вели нам свети Апостол – јер вама је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано.“(Јевр. 10, 35-36)

У нашем, свакодневном, животу знамо и видимо: нико се не љути на оне који не знају па не припадају па због тога по страни стоје. Љутња је на оне који се припоје па одвоје, који припадну па отпадну. Тим прије и тим више је то кад је о Христовим припадницима ријеч. „Праведник ће од вјере живјети – казано нам је; ако ли одступи неће бити по вољи души мојој“. (Јевр. 10, 38)

На нас многа искушења наилазе пред нама се многи изазови пријече. На наша врата многи лупају, у наше поштанске сандучиће позиве стављају, из радија на нас вичу, с телевизије нас зову и маме, са компјутерских екрана небројено искушења – стварно није лако опстати и не поколебати се. „О, да би се одсјекли они који вас буне“, (Гал. 5, 10) проклиње их Апостол Павле. Ма ко они били, осуду ће сносити. (Гал. 5, 10) С њима ће бити осуђени и они од нас који се поколебају и у њихове замке упадну.

”Чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима и не отпаднете од својега ослонца“, (2. Петр. 3, 17) упозорава нас апостол Петар.

Сви ови изазови имају дубок смисао, да се на дјелу види ко је и какав је ко од нас. Бог не допушта на наша плећа више него што можемо поднијети. „Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднијети“, (1. Кор. 10, 13) тјеши нас свети Апостол.

Ми смо дужни да помажемо једни друге; да се узајамно тјешимо и снажимо. Нарочито морамо да се чувамо да неко од нас не буде узроком нечијег поклекнућа и пада. „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступањем од Бога живога, него бодрите један другога сваки дан, докле год то „данас“ траје, да који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха“; (Јевр. 3, 12-13) „да не би некакав коријен горчине узрастао и направио немир, и њиме се заразили многи“. (Јевр. 12, 1)

Зато, пријатељи, ако мислимо да стојимо, пазимо да не паднемо. (1. Кор. 10, 12) Будимо чврсти, непоколебљиви; напредујмо непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд наш није узалуд у Господу. (1. Кор. 15, 58)3. 1987.

JESSY · Мај 9, 2016

Чинимо добро ближњима нашим – за времена

Недјеља шеста Светог и Часног поста уоквирена је са два васкрсења: човјека, Лазара и Васкрсењем самог Бога Васкрситеља.

Господ подиже Лазара из мртвих, да би потом, згазивши смрт и разоривши силе адове, отргао себе из канџи смртних. Између та два васкрсења је догађај који нам свето Јеванђеље приказује. (Јн. 12, 1-18)

Пошто васкрсе свога пријатеља, Лазара, Христос сјеђаше у своме друштву, за вечером. Марта, Лазарева сестра, пословаше око вечере и служаше. (Јн. 12, 2) И “Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом”, (Јн. 12, 2) свједочи јеванђелист Јован. Ништа није најављивало буру која ће се збити.

Наједном, “Марија, узевши литру правога нардова скупоцијенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.” (Јн. 12, 3)

Ријетко ћете гдје у Светом писму, на скученијем простору, наћи више придјева него што их је у овој реченици. Јеванђелисти Јовану није довољно што нам каже да је то право, па нардово, миро него још наглашава да је оно скупоцијено; колико скупоцијено рећи ће онај који је парама био опсједнут: “Зашто се то миро не продаде за триста динара”, (Јн. 12, 5) упита Јуда искариотски, који је свога Учитеља за тридесет динара продао и за тридесет сребрењака предао душу своју ђаволу. Један богослов наглашава да је триста динара била цјелокупна годишња зарада једног радника. Сада нам је јасно коју је вриједност Марија излила на ноге свога Господа.

Милостиви Господ, који је сам сиромашки живио, не поведе се за парајлиском логиком свога издајника. “Остави је, рече, она је то сачувала за дан мојега погреба.” (Јн. 12, 7) Јеванђелист Марко продубљује смисао када наводи ове Христове ријечи: “Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб.” (Мк. 14, 8)

Ово “унапријед” урезало ми се у свијест и не да ми да се од њега одвојим.

Више од свију вас, ми, свештеници, присуствујемо и учествујемо у сахранама. Најљепши, највриједнији, најчеститији, свијет и све најбоље што ова васељена има, настањено је на оном скученом парчету земље, што се гробљем зове. Најљепше ријечи, које срце људско исказати умије, говоре се тамо. А ја се питам, да би сте се и ви упитали: зар те ријечи не би могле бити исказане прије но што се човјек охлади и оглуви за било какав говор људски.

Најљепше цвијеће, које у зјенице ока људског стати може, видио сам на ракама гробним. Неки дан, послије сахране, а након врелине сунчеве или кише ледене, та љепота ишчезне, скупоцијено се цвијеће спаруши да би се полако у смеће претворило. На крају, смета и тужну љепоту гроба руши. Питам се, а упитајте се који пут и ви: Зар то цвијеће није могло бити донесено човјеку, живом, да увиди, прије но што од нас крене, да је имао с ким и живјети.

Ако ништа друго, овај догађај изливања скупоцијеног мира на ноге живог Исуса позива нас на чињење добра – за времена.

Иде Васкрс. Мало је ко од нас припостио протеклих недеља. Мало ће ко од нас, на жалост, припостити у ове дане Христових страдања. Јело се, дакле, и јешће се – о Васкрсу и више. Да ли хоће ко од нас да се, већ једном, упита колико је наше браће и сестара, сународника наших, који у овом граду неће имати ни на Васкрс да изнесу нешто нарочито као што ни до Васкрса имали нису. Ми смо срећни, ми смо прошли своје муке а за друге шта нас је брига.

Ми причамо; ми свијет преуређујемо; народе премјештамо; границе кројимо; ми то све чинимо а нећемо да видимо како поред нас пролазе, и са нама се сударају, наша браћа којима цријева крче. Да ли ко од нас размишља колико је Срба међу 100 хиљада, и више, торонтских сиротника који се са казана хране.

Ми, овдје, годинама, тјерамо своје памети и у њих друге утјерујемо. Ми расправљамо и доказујемо недоказиво, док колоне несрећника наших стижу без ичега, без папира, без средстава, а само са надом да су овамо Срби, који ће их прихватити и разумијети. Њима крче цријева, њих страх хвата од неизвјесности, а ми их питамо оно што њих никада занимало није. Када ми, свештеници, на скуповима нашим молимо да се већ једном пређе преко беспослица наших, да се скупимо и организујемо, преко наших ријечи се прелази као да ни казане нису.

Колико је таквих, и других, случајева, толико је нас Срба мање.

Једино нас на гробљу има. Мање више свима долазимо, цвијеће доносимо и лијепе говоре држимо. Христос, светим Јеванђељем нам казује да све и сваку другу доброту треба на вријеме и унапријед чинити.

JESSY · Мај 23, 2016

Слијепци са слијепцима (1)

…”Када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима.”

Св. Игњатије Брјанчанинов

Можда је наслов помало опор, али ја тако доживљавам једну групу људи који се издвајају и коначно одвајају, кидају коло црквено, раскољују се, срљају у раскол од своје Цркве која их је изњедрила.

Сад, ипак, неће бити о расколу и расколницима; ово је слово о прелести и прелашћенима, онима, дакле, који сваки раскол хране.

Шта је прелест?

Како нас архимандрит о. Рафаил Kареин учи, ”словенска реч ”прелест” се етимолошки састоји од корена ”лест”, односно, лаж, обмана и заблуда, и префикса ”пре” који значењски појачава и повећава дејство или особину. Дакле, прелест је нарочито опасна, нарочито страшна духовна заблуда или обмана, која човеку долази од демона.”

То вам је кад неко за себе умисли да је јединствен и непоновљив, праведан мимо све праведнике, да се сам чуди како му ангелска крила већ једном не порасту па да се, с презиром на нас, грешнике и обичне смртнике, у небеске висине вине.

”Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима – световна гордост – јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима.

Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости – сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.” (Архимандрит Рафаил Кареин)

”Прелест почиње од непослушности Цркви, од тражења некаквих нарочитих путева спасења, односно, некаквог самовољног духовног експериментисања.” (исто)

Њима њихова Црква не ваља. Они стално траже, и мисле, јадници, изналазе ”бољу” цркву, њих и њихове изузетне ”светости” достојну. Зато све и свашта опробају, свуда се промувају, па кад не нађу ништа њих вриједно, оснују своју, ”катакомбну” и, успут, ставе план града и путоказе до њихове ”катакомбе”. Начули, ”свеци”, да ће у потоња времена, кад хришћана сасвим мало преостане, остатак њихов у катакомбе се повући и Христа сачекати, па се и ови наши у ријетке изабране сами сврсташе ”катакомбним” означише.

Кобни – по себе, на првом мјесту – јесу; катакомбни – нису.

Вирусом прелести заражене треба разликовати од истински побожних и, ако хоћете, светих људи. Богу хвала, таквих још увијек има и у наше дане, само су јако ријетки. А прелашћених је неупоредиво више. Шта више, Свети Игњатије Брјанчанинов вели да је ”прелест стање свих људи, без изузетка, изазвана падом праотаца наших. Највећа је прелест сматрати себе за слободног од ње”. Нико од ове пошасти имун није. Нема ниједног човјека који би био потпуно слободан од гордости”, вели Свети Макарије Велики. ”Тако нема ниједног који би био потпуно слободан од дјеловања на њега перфидне прелести.”

Ево нам једног од бивших епископа наше Цркве. Поштовали смо га и, признајем, солидарисали се с њиме у неким његовим ставовима. Али када се од своје величине надуо па као балон у небеске висине полетјео, умисливши да је он једини вођа и спаситељ посрнулог српског рода, и пошто је – како сви прелашћени чине – и он одбио покорност својој Цркви, морали смо га његовој несрећној прелести препустити да се не бисмо и сами, с њиме, у духовну јазбину сурвали

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3220

JESSY · Јун 11, 2016

Слијепци са слијепцима (2)

…”Када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима.”

Св. Игњатије Брјанчанинов

Безбројни су и неистраживи начини на који демон, највјештији преварант, људе прелашћује. ”Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју.” (Пс. 10, 9) ”Колико је било таквих који су били узнети на небо и видели славу светих, а затим су падали и водили развратни живот на ругло људима.” (Старац Валаамског манастира)

”Ђаво се преображава у Анђела светлости, јавља се људима у обличју aнђела, чак и у обличју Спаситеља. Преподобном Исакију Кијевском, који је у затвору живео седам година, демони су се јављали у обличју два aнђела и говорили му: „Ти си угодио Богу. Ево иде Спаситељ, поклони Му се.“ И ђаво у обличју Христа иде у сијању, и преподобни му се поклонио. Демони су га толико измучили да се лишио разума, постао је као беба. Две године су га хранили, јер сам није могао да једе. После две године се по молитвама преподобних, који су тада живели у Печерској Лаври, опоравио и уз Божију помоћ је сам постао страшан за демоне и имао је власт над њима.” (исто)

Зато нико за себе не може бити сигуран да не може пасти у канџе ђавоље. Велике подвижнике и истинске светитеље нечастиви је доводио на руб пропасти. Прича Старац Валаамског манастира како је ђаво ”преподобном Симеону Столпнику приказао ватрене кочије и рекао му: ”Угодио си Богу, и узнећемо те на небо као Пророка Илију.” Преподобни је већ искорачио, али се прекрстио и виђење је нестало.”

Да се, богдо, наши ”преподобни” прекрстише прије но што на ђавоље кочије наљезоше.

Гордост је основа свих гријехова, а прелести најприје. Шта ће мени Црква, чему ће ми владике и патрике, ја све најбоље знам и све сам могу. ”Онај који дела од себе, дела таштине ради, и себе и оне што га слушају приноси на жртву сатани.” (Св. Игњатије Брјанчанинов) ”Почетак прелести је увек претерано поверење у себе.” (Архимандрит Рафаил Карелин) Полетарац, колико јуче, први пут у животу ногом у цркву крочио, а прије неки дан, малте не, крштен, наједном, учи учитеље и попује поповима. Почне свима око себе да ”соли памет”; све редом просуђује и осуђује; свакога подозријева. ”Заражени умишљеношћу о својим достојанствима, нарочито о својој светости, кадри су и спремни на све подлости, свако лицемерје, лукавство и обману, на све злочине. Непомирљивим непријатељством они горе против служитеља истине, са суманутом се мржњом устремљују против њих кад они код прелашћених не признају стања која им мнење приписује.” (Еп. Варнава Бјељајев)

За прелест православни духовници веле да је неизљечива болест. Прелест чини човека неразбудивим, веле они. Кад истину замјени лажју, прелашћн човјек све своје биће: и ум, и срце, и душу, па на крају крајева, и своје тијело отрује том ђавољом заразом. Све му је испретумбано, критерији поремећени, ум помућен. Тако прелест доводи човјека у очиту умну поремећеност. ”Ови људи деградирају и умно и духовно; за околину они често постају предмет смеха”, вело о. Карелин. Али то њима ни мало не смета; напротив, увјерава их у њихову изабраност и изузетност. ”Сви су око мене ”духовна боранија”; ја сам бор високи и са своје висине пљуцкам на њихове сићушности. Ни пророке, прије мене, нису људи схватали; како ови мене да прихвате.”

Свети Игњатије Брјанчанинов свједочи докле прелест човјека може да одведе. Вели он: ”Они који се налазе у прелести демонској изазивају сажаљење као људи који нису своји и који су, умом и срцем, робови лукавог, одбаченог духа. Они су и смешан призор: а подсмеху их излаже лукави дух што њима влада, који их је и довео у стање унижења, прелестивши их таштином и високоумљем.

Прелашћени људи не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свога понашања, ма колико та поробљеност и необичност биле очигледне.

Зиму 1828-1829. проводио сам у Плошчанском манастиру (Орловска епархија). У то доба онде је живео старац који се налазио у стању прелести: одсекао је себи шаку, мислећи да тако испуњава заповест еванђелску, и свакоме ко је хтео да га саслуша приповедао је како су од његове одсечене шаке настале свете мошти, како се она чува и чествује у Симоновом манастиру у Москви, и како он, иако се налази у Плошчанском манастиру, на пет стотина врста од Симоновог, осети када архимандрит Симоновог манастира и братија целивају руку његову. Старац би почињао да дрхти, при чему би стао и да гласно сикће – и то је сматрао за плод молитве; али посматрачи су у томе видели само деградацију, достојну сажаљења и смеха. Деца која су живела у манастиру као сирочад забављала су се на рачун тога и опонашала старчево понашање на његове очи; старац би се разгневио, бацао се час на једног, час на другог дечака, вукао их за косу… Нико од уважених монаха те обитељи није успевао да убеди прелашћеног старца да се налази у лажном стању, у душевном растројству.”

Тако и један јуноша, овдашњи, којег сам слушао кад је, први пут, апостол у цркви читао, а сад је и он нашао своју барицу да, прелашћен прелашћенима, своје басне крекеће. Тај, успаљеник, ускочи међу осамнаест свештеника и једног владике – а неки од нас могли би му оцем бити – и осмјели се свима нама лекције теолошке да држи. Ако смо, некада, могли и помислити да у њему духа има, по лажима и обманама, на којима своје постојање заснива, голим духовним оком се види да је, прелашћен, своју душу ђаволу дао. Данима нас је малтретирао, над нама се иживљавао – све у име своје ”правовјености” и оданости ”његовом владики” да би тај исти владика, сада, тврдио да га је још прољетос из епархије отпустио и некаквој другој црквеној власти га ”подарио”. По томе испадне да је овај силеџија, као припадник неке друге црквене јурисдикције, ”тренирао строгоћу” над нама, свештеницима Српске цркве. Као самопроглашени заштитник нашег манастира, заједно са ”пајсерашем” и пајташима његовим, насртао је нас, безочно нас вријеђао; по својој милости и немилости одлучивао ко на манастирско имање ногом крочити може а ко не; свадбе одгонио и безбројна друга непочинства чинио.

”Код оних који пате од прелести присутна је необична извештаченост: они као да су опијени собом, својим стањем самообманутости, видећи у њему благодатно стање. Они су прожети и и испуњени високоумљем и гордошћу, при чему се многима који суде по лицу, а нису кадри да суде по полодовима, као што је заповедио Спаситељ (Мт. 7, 16: ”По плодовима њиховим познаћете их” В. Т.), а утолико пре по духовном чулу које помиње Апостол: (Јевр. 5, 14: ”А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање добра и зла”. (В. Т.), они чине смиренима.” ”Примећено је да се мирјани, па и сами монаси, који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у прелести демонској; поштујући их као свете и благодатне.” (Св. Игњатије Брјанчанинов) Да ли је на такве мислио Свети Апостол Павле кад вели: ”Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђење,које није друго само вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђење Христово.” (Гал. 1, 6-7)

”Дејства благодати су јасна; демон их не може дати”, вели Владика Варнава Бјељајев. ”Он не може дати ни кротост, ни тихост, ни смирење, ни слободу од овога света. Он не кроти сласти и славољубље како то чини благодат. Његоов дејство је надимање и надменост, извештаченост, високоумље, страховање – речју, сви видови злобе.”

Када је Свети Антоније Велики видјео мреже прелести по свој земљи раширене, устрептао, обратио се Господу: ”Господе, ко ће их избећи?” На то, чуо је глас: ”Смирење”.

Не дозволи гордости својој да овлада тобом, да те високо уздигне. Кад са висине паднеш, разбићеш се ко бундева. Смири се. Загледај се у своју крхкост и грешност.

Обрати се неком искуснијем од себе и слиједи његова упутства. Не вјеруј себи, али свакоме не поклањај олако своје повјерење. ”Изучавај Свето писмо”, казује Симеон Нови Богослов, ”и списе светих отаца, нарочито делатне, како би, упоредивши са њима учење и понашање твога учитеља и старца, могао да их видиш као у огледалу и разумеш, те како би оно што је у сагласју са Писмом усвајао и држао, а оно што је лажно и рђаво познавао и одбацивао да не би био обманут.

Знај да се у наше дане појавило много обмањивача и лажних учитеља.” (Према Св. Игњатију Брјанчанинову)

Немој да на своја слабачка плећа пртиш подвиге којима ниси дорастао. Иди полако; не прескачи степенике; пашћеш и угруваћеш се.

Ако је твоја Црква изњедрила толике светитеље, смири се, испуњавај јеванђељске заповјести у њеном окриљу и наћи ће се мјеста у календару и за твоју светост.

Не скрећи ни лијево ни десно.

”Жртва је Богу дух скрушен” (Пс. 51, 17). Срце скрушено и поништено Бог не одбацује.

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3224

JESSY · Јун 19, 2016

Христос дође у свијет да спасе грешнике

Тим. 1, 15-17

Свети апостол Павле нас походи нас са најрадоснијом поруком охрабрења и наде. „Истинита је ријечи свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.“ (1. Тим. 1, 15) „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога да, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Ево нам најсажетијег смисла Божића: Син Човјечији долази да потражи и спасе изгубљено. (Лк. 19, 10)

Павле, добри наш апостол, велики страдалник и исповједник Христа Распетога, он, који је сав ондашњи свијет, многобожачки, науком Христа Васкрслога просвијетлио, који је, у тијелу или изван тијела, био однесен до трећега неба, (2. Кор. 12, 2) себе, овдје, назива најгорим од свих грјешника.

Размишљао сам о томе и, у први мах, помислио: Апостол, из скромности своје, себе грјешником најгорим назива. Знамо да је он, негда, страшни грјешник био. За себе самог каже да није достојан апостолом се назвати, „зато што гоних Цркву Божију“. (1. Кор. 15, 9) У прегријаној ревности својој, пустошио је Цркву, „улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене, предаваше их у тамницу.“ (Дап. 8, 3) Дисао је пријетњом и убиством на ученике Господње. (Дап. 9, 1) Својим доприносом смрти првога мученика Христовог, ђакона Стефана, био је и уведен у Свето писмо. Пошто је млад био да би му било дозвољено да се каменом на свеца Божијег баца, он је чувао хаљине оних који су Стефана каменовали; (Дап. 7, 58) да би, ваљда, ослобођени од њих, јаче замахивали и убитачније погађали. Он „одобраваше њихово убиство“. (Дап. 8, 1) Кад, касније, своје животне рачуне свођаше, поштено признаје: „И ја сам, заиста, и сам мислио да ми ваља много радити против имена Исуса Назарећанина. Што и чиних у Јерусалиму: и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убијаху, ја се саглашавах. И по свим синагогама, често их мучећи, приморавах да хуле, и са превеликом јарошћу против њих, гонио сам их чак и у туђим градовима.“ (Дап. 26, 9-11)

Но Господ је одлучио био да од највећег грјешника, мучитеља и хулитеља, себи најоданијег слугу приправи. На путу за Дамаск, куда се Савле упутио био да хришћане убија, Христос га је Сам зауставио, Својом га свјетлошћу, до ослијепљења, обасјао и од гонитеља Савла, Павла, мученика прогоњеног, начинио.

Видите шта Господ чини. Павлов примјер је охрабрење да се нада никада не губи.

На првом мјесту његове ријечи охрабрења биле су упућене младом владики Тимотеју. Из одговора и савјета, које му је, у својој Посланици, упутио, видимо које су муке Тимотеја снашле биле. Приговарали су му да је сувише млад. (1. Тим. 4, 12) Морао се супротстављати појави лажних учитеља (1. Тим. 1, 18-20) и лажног учења. (1. Тим. 1, 3-7; 4, 1-3; 6, 3-5) Сукобио се са недостатком достојних црквених вођа. (1. Тим. 3, 1-14) Заводио је ред у богослужење. (1. Тим. 2, 1-5) Због свега овога, могао се поколебати, омалодушити. Зато му његов старији и искуснији брат, који се на његовим мукама у Ефесу три године пекао, поручује: Кад је Бог, од мене, онаквог, слугу Свога начинио, што се ти бринеш, неће ни тебе из својих божанских руку испустити. Али, само под једним условом: „Ја не бијах непокоран небеском виђењу“; (Дап. 26, 19) немој, сине, ни ти. Прихвати страдање своје с радошћу.

А нама, и поново, Павлов примјер је охрабрење да се нада у милост Божију и Промисао Његов никада не губи. Само, морамо да имамо у виду: није Господ Савла у Павла преобразио, к Себи га обратио и с њиме све рачуне олако измирио. Ићи ћеш, моје ћеш Име проносити, табанаћеш ужареним путовима свијета широкога али ћеш, успут, ите како, своје гријехе пређашње окајавати и страшним их жртвама измиривати и равнати. Свакога дана бијелога и дугих ноћи тамних приносићеш плодове достојне покајања. Ја ћу ти показати колико ти ваља пострадати за Име моје. (Дап. 9, 16)

Од Савлове, ондашње, грјешности, до сусрета са Господом и његовог преобраћања до писања ове Посланице, било је протекло преко двадесет година. Он, сада Павле, други и друкчији човјек, за себе каже да је најгори грјешник. Шта више, уочвамо градацију грјешности у његовим исказима. У Првој посланици хришћанима коринтским, најраније писаној, он за себе вели да је „најмањи од апостола“; (1. Кор. 15, 9) у Посланици Ефесцима, насталој касније, он се сматра најмањим од свих светих, најмањим од свих хришћана; (Еф. 3, 8) а овдје, у Посланици својој, првој, Тимотеју, најкасније насталој, он, чусте, каже за себе да је најгори од свих грјешника.

Не правда се он много, а могао би. Своје претходне, и, заиста, страшне, видјесмо, гријехе, чинио је у најбољој намјери својој, у ревности, мислећи да Богу службу чини. Гријех из незнања мањи је гријех и блаже се, одувијек, судио; (4. Мојс. 15, 30) за свјестан и упоран гријех казна је страшнија била. (2. Дн. 36, 15-16) Вели он, свакако, и себе у виду имајући: ”Ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике.“ (Јевр. 10, 26-27)

Кад апостол Павле себе најгорим грјешником назива, он се Христом својим мјери. Савле је видео славу Божију и у свјетлости те славе његова тамнина још му се тамнијом указала.

Што је човјек Богу ближи, то боље дубину своје грјешности види. Праведан човјек најоштрије себе осуђује. Велики светитељи и угодници Божији, у самртном су страху дрхтали пред величином Божијом. А што је човјек грјешнији, његова му се грјешност све мањом чини и сваким тренутком све прихватљивија постаје.

Савле, на путу за Дамаск сусрео је Господа и у сјају присуства Божијег сагледао себе у свој својој сићушности људској. Зато се он, и онда, и сада, у Посланици Тимотеју, не бави питањем грјешности људи около њега; он је себе мјерио и у грјешности својој сагледавао. Грјешном човјеку, свјесном погубности хријеха – а ко је од људи праведан – ни најмања утјеха не може да буде то да су други, такође, грјешни или, чак, грјешнији. Ако ћу се ја, не дај, Боже, у паклу мучити, шта ми може значити ако ће се и други у таквим мукама наћи.

Исповјест апостола Павла, једног од највећих угодника Божијих, нама би требало да буде прави повод за озбиљно претресање наших живота. Морамо се, на првом мјесту, и искључиво, својом, сопственом, грјешношћу бавити. Оставимо друге да себе, како им год драго, сматрају; себе анализирајмо а не њих. Ко се, имало озбиљније, собом позабави, нимало времена му преостати неће да се другима бави.

Али, гле, храбри нас на покајање апостол Павле: „Колика год да је грјешност твоја, дођи до ње, чупај је из себе; кај се, плодове покајања приноси; бој се али не очајавај; наде има; милост Божија неизмјерна је. Господ у свијет долази да грјешнике спасе.“

Покајане грјешнике Господ неизмјерно воли. У своме сродству, по тијелу, Он је имао итекако великих грјешника. Није се либио да се Сином Давидовим назове а не заборавите, то је онај Давид који је преко смрти ближњега свога до жене његове дошао. Али, то је онај Давид који је сузама покајничким даноноћно постељу своју квасио. (Пс. 6, 6)

Господ се грози умишљених праведника. Јеси ли такав, „светац“ и „чистунац“, све своје обавезе „строго“ и „дословно“ испуњаваш, теби Бог потребан није нити милост Његова. Због тебе Он не долази.

Срећемо прелашћене, ђаволом посједнуте и обмануте, који, у умишљеној праведности својој, са свецима зборе. Замислите, њима се свеци јављају и небеске тајне откривају! Са Светом Петком, свакодневно, кафе испијају; са Пресветом, повремено. То су ти, браћо моја и сестре, оличени у фарисејима, окреченим гробовима, „пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 27) на које се Господ страшно срдио, викао на њих и свакаквим их именима називао.

Безнадеждни су они који не знају и не прихватају да су изгубљени. Кад Господа осуђиваху да се са грјешницима дружи, да са њима једе и пије, (Лк. 15, 2) одговарао им је да није дошао да зове праведнике него грјешнике на покајање. (Мт. 9, 13) „Не требају здрави љекара него болесни“, (Мт. 9, 12) одговарао им је. Када се Васкрсењу Своме упутио, са собом је повео једног од, заиста, највећих грјешника: покајаног разбојника са крста.

За наду и охрабрење наше, Господ је преобиље примјера Свога милосрђа дао. Говорио је изгубљеној овци и великој радости када је нађена. Словио је о изгубљеној, па нађеној, драхми. Казивао је о блудном сину и радости очевој када га, је пред домом својим, угледао. (Лк. 15. глава)

А словом својим апостолским, данашњим, нама, који смогнемо снаге да се са грјешношћу својом суочимо, апостол Павле, као и своме ученику, Тимотеју, поручује: Ако је Господ, мене, онаквог грјешника, помиловао, не бојте се ни ви, колико год да су вам гријеси велики, ако се обратите и покајете, и плодове, достојне покајања, принесете, и вас ће Господ спасити и помиловати. Ја – вели нам он – „бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у живот вјечни.“ (1. Тим. 1, 16)

JESSY · Јул 20, 2016

Устима се исповједа за спасење

15 јула 2016 | Актуелне теме

(Рим. 10, 1 – 10)

”Срцем се вјерује за праведност, а устима се исповједа за спасење“, (Рим. 10, 10) пише свети апостол Павле хришћанима римским.

Претходно свети Апостол разлаже једну тему, у његово вријеме – а и у наше – врло актуелну: шта је човјеку потребно за спасење. Јер хришћани из Јеврејства, још увијек су, дубоко у себи, имали усађен осјећај да се до Бога својим трудом и напором долази, извршавањем слова и прописа закона Мојсијевог; математички: збир добрих дјела = спасење. Они од саплеменика његових који Господа за Спаситеља прихватили нису, у том увјерење су остали и заостали.

А Апостол, са сјетом у души, поручује им да то и није баш тако. Сабраћа његова, рекао би Апостол, трче, истина, добро, али – поред пута. „Браћо, жеља је срца мога – пише за њих свети апостол Павле – и молитва Богу за Израиљ да се спасе. Јер им свједочим да имају ревност али не по разуму. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој.“ (Рим. 10, 1-3)

Господ Христос је вододјелница: с њиме у спасење, без Њега – погубљење. Апостолови саплеменици много тога доброг су чинили али најважније су изоставили: Господа Спаситеља нису прихватили. Зато за њих, и за све потоње, свети апостол Павле вели: Све чини али знај једно: „Ако исповједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“. (Рим. 10, 9)

Актуелна тема у Апостолово вријеме, и за његове саплеменике и иноплемене, Господ је, као што рекох, актуелна тема за нас и за наше доба. Само смо ми, далеко из људи Апостоловог времена. У његово вријеме није се, изгледа, постављало питање вјеровања или невјеровања него се само постављало питање начина исказивања вјере и путева који спасењу воде или од спасења одводе.

Ми смо узназадовали значајно. Наше доба је избацило на видјело дана толико тога безбожног и богоборног да између свег тог корова ту и тамо једва да се нека биљка вјере пробије и ту и тамо посвједочи Бога на плодотворан начин.

Сретао сам, као што и ви, свакако, срећете људе који ће вам рећи да ни у што не вјерују и никаквог бога не признају али – увјерени су – и вас ће увјеравати – како они, и без Бога, праведно живе и ништа им не фали. Ако би, на изглед, то и могло бити тачно, у суштини, то је велика обмана и самообмана. „Не био ти човек без памети путовођа – вели свети Владика Николај – ни Србин без вере ортак.“

Зашто? Дуга прича, кад тад показало би се зашто. Људи без икакве вјере у Бога – ако таквих, уопште може бити – не могу добро творити. „Ко изгуби веру, тај је прекинуо уже које га је везивало за Створитеља свога и пружио је обе руке сатани; угасио је светило живота у души и отиснуо се у густу таму; сишао с правог пута и обрео се на опасном беспућу; одбацио брод спасења и предао се на милост морским бурама и таласима, где га чека сигурна погибија,“ вели отац Живан Маринковић.

Овдје не мислим на нашу, бившу, партизанску сељачију, којима је, дубоко испод коже, хиљадугодишњом вјером отаца и праотаца, био усађен Закон Божији. У свакодневном свом животу, кад су Христа одрицали, они су, уствари, хришћански морални кодекс, донекле, упражњавали. Сва зла, што су чинили и починили, урадили су то, често, не својом вољом него вођени вољом и руком оних чије је поступке сами Нечастиви покретао.

Чули сте јеванђелску ријеч да ће се сваки гријех и хула опростити људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. (Мт. 12, 31) То је, како нам, лијепо и једноставно, свети Владика Николај објашњава, „безверник који мрзи и гони истину Божју, хули на Духа. У Јованом јеванђељу пише да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине. (14, 26; 15, 26; 16, 13). Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је Дух и Истина. Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси.

Зашто се онда не би опростило одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек, иако греши, ипак стидом и страхом везује се за Бога. Тамо је слабост, овде упорство. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава“, учи нас наш свети Владика.

Нису много даље од њих ни они који, ако у Бога вјерују, ако се, некако, и Закона Његова држе, то скривају у себи и држе за себе. Тако, у духовном смислу, вену, отуђени од народа Божијег и никаква рода не доносе. Бесплодне смокве сам Господ на сушење и огањ осуђује. (Мт. 21, 19)

„Марије Викторин, чувени римски беседник, био је у души хришћанин, али пошто је међу незнабошцима уживао велики углед, није се усуђивао да своју веру у Распетога јавно исповеди. Једног дана он посети Симплицијана и призна му да је хришћанин, али тајни. „Све док ти своју веру јавно не исповедиш и не дођеш на заједничку молитву, ти ниси хришћанин,“ одговори му светитељ.

„Не чине ваљда зидови зграде једног човека хришћанином,“ запита он. „Не чине. Али Христос је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом… и Син Човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са анђелима светима“ (Мк. 8, 38; Лк. 9, 26), одговорио му је светитељ. Виторин је прочитао ова места у еванђељима, замислио се озбиљно, одбацио људско славољубље и после тога уредно похађао заједничке молитве у цркви.“ (Прота Живан Маринковић, Најбољи васпитач)

У данашње ово, безбожно, доба чућете многе, вајне интелектуалце, како, тобоже, за њихов ум и „просвјећену душу“ ни једна, како кажу, „институционална црква“ довољна није. Они до свог, и према себи, уображеног, бога ходе сами и самима себи довољни. Чућете и наше како кажу: „Ја у Бога вјерујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком мјесту и не треба мени никаква црква.“ И једни и други ђаволу су се упутили. Постигао је циљ: из Цркве их је извукао; прогутаће их лако као што вук, без муке, раздере овцу која се из стада издвојила и у шуму залутала.

Нема средишњег и лаког пута који до Бога води; нема удварања силама адским. Не можемо служити Богу и ђаволу; једном или другом. (Мт. 6, 24)

Пут до Бога је стрм и трновит али јасно омеђен. Од нас Господ захтијева да вјеру своју увијек исповједамо. Не само устима, јер „неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско“ (Мт. 7, 21) али исто тако неће ни онај који не призива име Божје. „Ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као Богочовека и Месију, добија Господа Христа за исповедника своје вере пред Оцем Небеским, то јест, Господ га објављује својим верним слугом, награђује га вечним блаженством, вели свети Отац Јустин. Ко се одрекне Христа као Бога; ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља, доживеће најстрашније страдање. Њега ће се Господ одрећи на дан Страшнога суда најстрашнијим речима: Не познајем те.“

Знате да су хришћани, стољећима, били прогоњени и убијани. До јуче је било прогона хришћана; данас, углавном, нема физичког истребљења али има другог, перфидног, и утолико ефикаснијег, насртања на Христову вјеру.

За нас, хришћане овог доба, поставља се питање, или, боље, ми би сами требало да поставимо овакво питање: Да је какво гоњење хришћана, данас, да ли би прогонитељи, из наших ријечи и дјела, могли скупити довољно материјала да нас, као хришћане, успјешно оптуже. Ако не би, сами себе пред Богом оптужујемо.

JESSY · Јул 29, 2016

Pука Господња бијаше с њима

Дап. 11, 19-26; 29-30

Апостолско слово слови о првим – и, свакако, најплоднијим и најрадоснијим временима Цркве Христове. То је оно доба полета и раста , када у народа који повјерова бјеше „једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање да је његово, него им све бјеше заједничко. И благодат велика бјеше на свима њима“. (Дап. 4, 32-34)

Најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани. (Дап. 11, 26)

Мени се један исказ светог апостола Луке нарочито урезао у свијест. Приказује свети Лука како се ученици расијаше од невоље која наста због Стефана, проповједајући ријеч. „И рука Господња бијаше са њима; и велики број их повјерова и обрати се ка Господу.“ (Дап. 11, 19-21)

О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој, тешкој и кажњавајућој, биће ријечи у овом мом слову, драги пријатељи.

Свако од нас – а ја то говорим имајући своје, сопствено, искуство – може – и мора – у своме животу осјетити и препознати руку Господњу. Ја сам је често, скоро физички, осјећао руку Божију над животом својим. Сигуран сам да кад човјеку „ништа од руке не иде“, то значи да рука Божија није с њим. Морао би удвостручити и утростручити молитвени труд свој да би му се вратио благослов Божији.

Видимо како се зло рагранало, и на све стране, разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда, и на сваком мјесту, дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Људи су се прозлили и о злу позабавили. Уплашени смо и страше нас свакодневно. Грозе нас болестима, вирусима, отровима, ратовима. Човјек није више сигуран главу помолити. Сумњичави смо кад једемо, кад пијемо, кад ваздух удишемо. Да ли су лијекови, којима нас лијече љековити; вакцине којима дјецу своју пробадамо да ли су им на добро или баш на зло; и много тога другога, и горега. Због свега тога, и многога непребројнога, помислило би се да је Господ творевину Своју из божанских руку Својих испустио и нечастивом препустио, да је меље и мијеси; па се нечастиви Богу руга и надмоћ своју обзнањује. Послије свих ругања Богу у задње вријеме, Хари Потера, Давинчијевих кодова и осталог, питам се, у страху, шта би слиједеће демон-човјеку на ум пасти могло.

Да ли је све пропало, да ли нас је Господ заборавио и из својих руку испустио? Јер знамо, и апостолско слово нас опомиње, с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање.

Одговор нам је у вјери нашој, да је Господ Створитељ и Сведржитељ. „Кад је величанствени Створитељ створио оба света, видљиви и невидљиви, Он је продужио да буде Сведржитељ и да све силе, у оба света, све законе и поретке, држи потпунце у неодољивој моћи својој. Ниједан врабац не може пасти на земљу без Оца вашег, потврдио је Син Божији. (Мт. 10, 29) Ни длака с главе ваше неће пропасти, (Лк, 21, 18) опет без воље Бога Сведржитеља. Својом крепком руком држи Бог чак и силе одречне и богоборне,“ вели свети Владика Николај.

”И рука Господња бјеше с њима.“ (Дап. 11, 21)

Осјећам, драги пријатељи, да се рука Господња одавно одмакла од нас, народа српског. Као да нас је Господ заборавио, лице своје од нас одвратио. Ево већ деценијама веће зло смјењује мање. Код нас, кад нам се несрећа за доручком нашла, остаде и на ручку а види се да нам се и за вечеру спрема.

Сви се народи ближе и уједињују, ми се дјелимо на селца и засеоке; распарчавамо се и нас распарчавају, дробе и ситне. Мудро је примјетио наш пјесник, да смо ми јединствен народ на свијету из којег су се многе нације изродиле. Несрећа наша је да и новорођени, да би доказали – себи, најприје – да су нешто ново и друкчије, окрећу се, мачем и огњем, на родбину своју.

Ко нам све не дође, да нас „води“ и „спашава“. Коме све не клицасмо и похвале не пјевасмо; у кога све наде своје не полагасмо. Толико пута помислих: какве среће за оне од нас који нас претекоше и на вријеме помријеше. Лишише себе разочарења многох; одоше с надом да ће, једном, боље бити.

Тражим одговоре несрећи народа свога; одговоре тражим а све болнија питања извиру. Као и увијек, у светој мудрости Божијој, у Светом писму, налазим једини могући одговор несрећама нашим. Кад год синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, кад год Господа Бога отаца својих оставише и кад га гњевише, куд год да полажаху, рука Господња бјеше против њих на зло, и бијаху у великој невољи. (Суд, 2, 11 – 15)

Вели се јасно, да двоумљења нема: „Ако не узаслушате гласа Господњега, него се успротивите заповјести Господњој, тада ће бити рука Господња против вас, као што је била против отаца ваших“. (1. Сам, 12, 15)

Треба ли кога између нас увјеравати да сми одавно леђа своја Господу окренули и гријешењем својим неизмјерним на Господа камењем се почели бацати.

Кажу ми понеки: „Шта смо ми Богу толико згријешили?“ Да не словим дуго и болно, одговарам им питањем: Да ли ико зна за још неки народ на свијету којем је псовка Бога и светиње Божије узрјечица? Сједимо за вечером, славском, и ја, свештеник, ту сам; човјек опсује Бога и не трепне; ја викнем а он – блене и не вјерује да је Бога опсовао. Псовање му постало навика, узрјечица, језичка поштапалица.

Дуг је пут повратка нашег али неминован. Док и ми, народ српски, покајнички не клекнемо, док се не промјенимо и Господу завапимо: Сагријешисмо што Те остависмо, али сада, избави нас из руку непријатеља наших, па ћемо ти служити“, (1. Сам. 12, 10) Господ се неће осврнути на нас и невоље наше.

Нас Господ није заборавио – доказ су страдања наша – али није све ни до Њега него је и до нас. Речено је преко пророка а на нас се итекако односи: „Није окраћала рука Господња да не може спасти нити је отежало ухо његово да не може чути. Него, безакоња ваша раставише вас с Богом вашим и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује.“ (Ис. 59, 1-2)

И зато, пријатељи, осјети ли човјек, или народ свецијели, да се одмакла рука Божија од њега, (1. Сам. 6, 3) или, још горе, да се подигла на њега, (Рута, 1, 13) и дотакла га се (Јов, 19, 21) тежином својом (1. Сам, 5, 7) нека не губи вријеме него нека му покајнички притекне и Господ ће га руком својом закрилити и помиловати. Јер, „рука је Бога нашега на добро над свима који га траже, и јачина је његова и гњев на све који га остављају“. (Јездра, 8, 22)

JESSY · Август 4, 2016

Чашћу чините једни друге већим од себе

(Рим. 12, 10)

Апостолско слово Посланице Римљанима, 6. глава, дивно нам је упутство како да заједно живимо; како своје односе да усклађујемо и сваковрсне своје слабости – а гордост и завист, на првом мјесту – да превазилазимо.

За нас, Србе, једно пак Апостолово упутство има посебну тежину и дубок смисао. На нас се односи прије свих, чини ми се. „Љубав да не буде лицемјена. Мрзећи зло, држите се добра. У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе.“ (Рим. 12, 9-10)

Зашто се ово – да чашћу једни друге већим чинимо – највише односи на нас, Србе. Зато што ми, сами за себе, често кажемо – а, изгледа, да је то тачно – да свакога више уважавамо него ли своје; туђин нам дражи може бити него ли наш, домаћи. Што је нешто туђе и даље, нама је ближе. Нама је не само комшијска трава зеленија него нам је и сам комшија зеленији – али само да не буде Србин. Зато имамо ситуацију у Србији да Кинези, како чујем, подобијаше, прије неку годину, држављанство и право да гласају а кад неки од нас, ван Србије рођени, покуша да до држављанства дође, сто га мука снађе и препрека, да му се и држава смучи.

Тачно је и то да ми, у нашој средини, не трпимо никакво издвајање из наше осредњости. Је л’ се неко између нас мало издигао, главу своју изнад наших помолио – настрадао је. Ту смо ми да прискочимо, сложно и са свију страна, да га, ако нема друге, за главу поткратимо. Најбоље своје убијали смо, али смо зато странцу и србомрсцу, крволоку нашем, омогућивали да скоро 40 дугих година над нама своју страховладу одржи. И данас ћете наћи јада који се његовом лику клањају и култ његов безумно одржавају.

Христова жалба да „нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме“, (Мт, 13, 57) ни на кога се својом тежином не сваљује колико на нас.

И овдје, као и свугдје, најбољи између нас на својим образима и плећима највише наших блаћења и осуда носе. По кафићима – донацима, како их зовемо – по машинским радионицама и којекуде, мушкарци, горе него ли какве бабе сеоске, трачевима се баве, честите људе, боље и спјешније од њих, оговарају, блате и прљају; на част им насрћу. Ни породице њихове на миру не остављају.

Каквих је све чуда за честите људе торонтске до мојих ушију долазило, да нисам знао што знам, у људе бих потпуно вјеру изгубио.

Колико су пута нас, свештенике, којекуде слали и премјештали; разводили нас и сводили, некаква нам богатства налазили, палате од наших скромних кућа правили, бизнисе и хотеле по Флориди нам измишљали и друга чуда чинили.

Чусте, свети апостол Павле нас позива да се радујемо с радоснима и плачемо с онима који плачу. (Рим. 12, 15) Апостолов позив изгледа, на први поглед, лако спроводљив. Но прођимо својим душама и видимо колико смо, стварно, спремни да се са радоснима радујемо. Да плачемо с онима који плачу, то нам, некако, и иде. Далеко било, и далеко од нас вјетар одвејао оне који се несрећи свога ближњег радују и који се веселе кад им ближњи плаче.

Као што рекох, и овакви какви смо, ми са жалоснима жалујемо. Не дај Боже, нашем човјеку умре његов неки, рођени, несрећа га походи а и ми се потресемо, устрашимо се и себе, и животе своје, у живот ожалошћеног пројектујемо; с њим се у жалости његовој поистовјетимо и сами заплачемо. Али, ако тог нашег ближњег радост задеси, ако нас неким својим успјехом, наједном, надвиси, од нас се издвоји и добро му крене, да ли смо спремни – али искрено – да се с њиме порадујемо и његову срећу као сопствену доживимо? Јесмо ли у стању да му опростимо ако је бољи од нас? Имамо ли снаге да прихватимо да је његово дијете боље и успјешније од мога и да се успјеху његовог дјетета радујемо колико бисмо се радовали успјеху свога, рођенога?

Према одговорима на ово питање свако од нас може да провјери гдје се у односу на Христов закон љубави налази.

Јер цијела ова прича је, уствари, прича о љубави.

„Ово је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 12-13) Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“, (Јн. 13, 35) вели нам Господ.

Свети Јован Предтеча и Крститељ Господњи пружа нам дирљив примјер искреног пријатељства и оданости.

Кад је Господ тек почео јавно проповједати, свети Јован је био увелико познат и за истинског пророка прихваћен. Био је толико чувен да се морао бранити да он није тај чекани месија; да он није Христос. У скромности својој, он за себе каже да он Господу није достојан ремена на обући његовој одријешити. (Јн. 1, 27) И кад му, касније, дођоше и рекоше: „Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава и сви иду њему“, (Јн. 3, 26) свети Јован не показује ни трунку зависти него, с радошћу, прихвата да послужи већему од себе. Радост је моја испуњена, вели он. „Он треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јн. 3, 29 – 30)

Срећем, скоро свакодневно, и на сваком ћошку, којекакве секташе, младиће и дјевојке, у најбољем добу, заробљене којекаквим култовима; знам људе који су се учланили у некаква јавна и тајна душтва; све у њиховом увјерењу да их тамо прихватају, пажњу им указују, солидарност и подршку пружају.

Тамо гдје ми, као хришћани, затајимо, други на нашим слабостима профитирају.

Кад прочитате Павлове посланице, или Дјела апостолска, на примјер, видите да су рани хришћани, ма гдје се налазили, себе као једну фамилију доживљавали. Кад је хришћанин из Коринта у Рим ишао, није морао да се брине гдје ће душу своју и тијело одморити. Свака хришћанска кућа са радошћу га је примала – као свога.

И нас апостол Пале издваја изнад средине у којој живимо и опомиње нас да се владамо достојно тог високог звања на које смо позвани; „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2)

Кад ово слово Божје слушамо, није нам оно за то да нам, за тренутак, лијепо зазвучи него нам је дато да се према њему владамо. Очекује се од нас да од једног до другог јеванђелског или апостолског штива настојимо да све бољи будемо. Омивени благодаћу Божјом на светој Литургији, када пођемо својим домовима и пословима, са овим савјетом апостола Павла у душама својим, потрудимо се да ништа не чинимо из пркоса нити за празну славу него да смирењем сматрамо једни друге већим од себе.

JESSY · Август 22, 2016

”Егзилни” ката-кобни

”Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, као маљ који разбија камен?” (Јер. 23, 29)

И наше су ријечи, некада, биле као огањ, чисте и вреле, и имале су тежину да се и тврди камен о њих разбијао. У међувремену, ријечи су нам изгубиле снагу ватре и чистоту и, олакшане, као мјехури разбијају се на све стране.

Данас људи олако баратају ријечима и изговарају их без дубљег смисла за њихову светост и одговорност која треба да их прати. Ако су нам ријечи и ватрене, то је ватра којом палимо животе људи; ако имају тежину камена, то је камен којим разбијамо главе ближњих својих.

Ријеч је светиња; драгоцјеност која се не смије разбацивати неразумно. Господ нас подстиче на веома обазриву и шкрту употребу ријечи. ”Нека буде ријеч ваша да, да; не, е, а што је више од овога, ода зла је.” (Мт. 5, 37) Опомиње нас Господ наш да ћемо за сваку изговорену ријеч дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани; ријечима својим суђени бићемо. (Мт. 12, 36-37)

Да би се лаж прикрила и у заводљив целофан умотала, лажљивац троши пуно ријечи. Ако неко, у понедјељак, хоће да убиједи некога да је то недјеља или уторак, он ће просути тоне ријечи и сав ће се зајапурити доказујући недоказиво.

Најбољи начин да се недоказиво ”докаже”, лаж да се као истина прикаже, то је ширење и растезање ријечи до мјере да јадна ријеч истањи свој прави и оригинални смисао. Гледам, бивши, како год да му је име било, а сада, несрећни Марко, протјерао је самога себе из Цркве Божије и ословио се ”егзилним”, а творевину своју означио као ”епархију” у ”егзилу”.

Знам – као што сви знамо – шта ријеч: егзил значи. Сјећам се, у своје вријеме, како су Солжењицина у езил протјерали. Спаковали га у авион и изручили негдје у Западну Европу, одакле се, велики човјек, Солжењицин, потуцао по свијету док се није, пред смрт своју, у отаџбину своју вратио.

Знамо и за друге изгнанике а Свето писмо Старог завјета свједочи нам о егзилу читавог једног народа.

Како је себе Марко ”езилним” означио, пошао сам да по енциклопедијама и рјечницима разним провјеравам ту ријеч како би јој, обесмисленој, смисао вратио. Нигдје Марка ни његовог ”егзила”.

Све енциклопедије и сви рјечници, колико год да се, ту и тамо, у формулацијама разликују, слажу се у једном и основном: егзил (лат: exilium) изгнанство, прогонство; мјесто борављења у прогонству. (Википедија, слободна енциклопедија) А латинична верзија ове енциклопедије вели: Егзил, ”прогонство или изгнанство је ријеч која у најширем значењу означава нечије дуготрајно присилно одсуство из родне заједнице, села, града, државе и сл. У ужем смислу егзил означава посебну казнену мјеру или одлуку државе којом се појединци или групе због кршења закона, обичаја, опасности по државу или сметања нечијим интересима трајно или на дужи рок одстрањују с неке територије.” Па даље, слови енциклопедија: ”Егзил се у прошлости сматрао тешком и окрутном казном. У примитивним заједницама је често био готово истовјетан смртној казни јер је прогнана особа – којој је повратак у заједницу /племе/ село био запријећен смрћу – била без помоћи икога изложена природи, односно, глади, жеђи, дивљим животињама и природним елементима.”

”Иако ни егзил није више што је некада био”, како вели Оља Кнежевић, (Не дирајте ми у егзил), и уза све напоре и силовање мозга, није могуће ”егзилног” Марка угурати у тај појам. Не вјерујем да је Едвард Сад (Размишљање о егзилу) могао знати нашег Марка, али као да га је имао пред собом кад је писао свој есеј. ”Егзил је неизљечиво свјетован и неподношљиво повијестан”, вели он. И толико се само Марка тиче. А све остало, што слиједи, односи се на стварне прогнанике: ”Људска га бића доносе другим људским бићима и управо је егзил, попут смрти, али без коначног милосрђа смрти, отргнуо милијуне људи од онога што им пружају традиција, обитељ и земљопис.”

Видимо Марка како слободно крстари земљом Србијом, па још и у Бајденову Америку залази, па велим: Уза све претешке гријехове расколничке забијања ножа у Тијело Христово, Цркву његову свету, он и његови, ”егзилни” стављају со на ране истинских мученика, прогнаника, појединаца и народа. Дубоко је неморално шегачити се с мукама људи.

И није ово једини изум Марка грешнога. Једна глупост повлачи за собом рој глупости других. Тако су се он, и његови, прогласили себе ”катакомбним”.

Јесу, несрећници, ката-кобни, али, као што већ негдје рекох, за себе саме, на првом мјесту. А са стварним катакомбама и страдањима никакве благе везе немају.

Зна се: у рана времена хришћанства, када се мученичка крв на све стране, потоцима, разливала, када су хришћани немилосрдно гоњени и на највеће муке, које је сами ђаво изумити могао, стављани, они су се крили, и Богу молили, по гробљима и у гробницама. То су катакомбе.

”Назив катакомбе потиче од латинске речи catacumbe и означава подземне ходнике, дуге понегде и више километара, у којима се се сакривали први хришћани и сахрањивали своје мртве.” (Стефан Лукић, Катакомбе (појам и историја)

Овим послом – размишљањем о злоупотреби светих ријечи – одлазио сам на њихове, ”катакомбне” сајтове. Помислио би човјек: како ући у нешто скривено, коју шифру, и какав симбол: рибе, пастира са јагњетом на плећима, или неки други употријебити па им се придружити, кад оно, ништа од свега тога. Приступ свима омогућен. Центуриони и војници римски слободно да уђу. Сајтови приказују како ”катакомбни” једни другима у походе долазе. Скупи их се опскурних стотињак-два па свој скуп некаквим својим сабором назову.

Човјек помисли, како су из својих мрачних ”катакомби”дошли; колико су дуго црну земљу ровили да би подземне ходнике од једног до другог мјеста изровали. А тек Марко, како ли је он испод океана до Бајденове Америке ров искртчио?

Када не би било дубљих и претежнијих разлога за њихову осуду, ово шегачење са светим ријечима и изругивање са страдањима правих хришћана било би довољно.

Стварно, колика демонска гордост! ”Ми смо прави и истинити хришћани. Сви други су издајници праве вјере и зато пљуцкамо на све редом. Једва да се са нама могу равнати мученици од Стефана до данашњег дана.”

Замишљам шта их очекује кад Господу, страдалном, на суд пођу, па их прави хришћани сусретну и упитају их: А ви, шарлатани и мазгови, шегачисте се са нашим страдањима и изругивасте се нашим мукама. Заслужујете катакомбу, мрачну, из које никад свјетлост Божијег сијања видјети нећете.

Пријави се

Тумачења Светог Писма

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Александар Милојков

Guest

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај