Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

[Zoran Đurović]

На Светосављу се могу видети одговори о. Љубе. Где се могу наћи ваши одговори њему? Тема се отегла, и нисам видео шта сте ви писали, а на шта о. Љуба одговара. Видео сам само почетни ваш одговор, где сте увели мисли владике Николаја.

 

Занимљиво, нисам члан Светосасавља (листе), а опет тамо лакше испратим комуникацију, него овде.

 

Иначе, хвала вам што овде пишете, као и о. Сави Јањићу. Штета само због лоше историје са о. Љубом, и што он више није овде.

https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/page-41

[Zoran Đurović]

Иконографска потврда Јефремове и Авине тврдње да је Мојсије дигнут из гроба: http://pravicon.com/images/icons/2/2935.jpg

[Макрина]

За аву,нешто од данас прочитаног,стих те се,оче,а уједно и обрадовах се што старац Софроније потврђује оно о чему сам писала:

 

"(...) Под надахнућем,ја сам схватао присуство силе Духа Светога унутар нас(уп.Јн.4,13-15;7,37-39).Ова врста надахнућа,за разлику од уметничког или философског,припада другом плану Бића.И философско надахнуће,својствено палој природи нашој,може бити схваћено као дар од Бога,али дар који још увек не даје сједињење са Личним Богом,па чак ни интелектуално знање о Њему.

Истинско свето надахнуће,оно које долази од Оца Одозго,никоме се не намеће силом: оно се стиче,као и сваки други дар од Бога,напрегнутим подвигом у молитви(уп.Лк.11,9-13).Није ствар у томе да Бог за напор даје некакву "плату" него у томе,што стечено кроз патњу постаје неотуђиво власништво човека за вечност.

[Макрина]

Иконографска потврда Јефремове и Авине тврдње да је Мојсије дигнут из гроба: http://pravicon.com/images/icons/2/2935.jpg

Нема иконе дај други линк.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Није ствар у томе да Бог за напор даје некакву "плату" него у томе,што стечено кроз патњу постаје неотуђиво власништво човека за вечност.

 

Da li je neko od Otaca pisao nesto poput ovog citiranog samo malo modifikovaniju varijantu koja bi glasila: Nije stvar u tome, da Bog za radost daje nekakvu "platu" nego u tome, sto steceno kroz radost postaje neotudjivo vlasnistvo coveka za vecnost.  ? 

[Н И Н Е]

Da li je neko od Otaca pisao nesto poput ovog citiranog samo malo modifikovaniju varijantu koja bi glasila: Nije stvar u tome, da Bog za radost daje nekakvu "platu" nego u tome, sto steceno kroz radost postaje neotudjivo vlasnistvo coveka za vecnost.  ?

Авва Марко (Микић).

[Макрина]

Da li je neko od Otaca pisao nesto poput ovog citiranog samo malo modifikovaniju varijantu koja bi glasila: Nije stvar u tome, da Bog za radost daje nekakvu "platu" nego u tome, sto steceno kroz radost postaje neotudjivo vlasnistvo coveka za vecnost.  ?

Не верујем

Има много радости у човеку а само се једна може назвати стањем.

Стање радости долази од Духа Утешитеља а онда долазимо на оно изворно о чему је писао Софроније.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не верујем

Има много радости у човеку а само се једна може назвати стањем.

Стање радости долази од Духа Утешитеља а онда долазимо на оно изворно о чему је писао Софроније.

Znas... kad padnes,... tada imas odsustvo radosti......

[Макрина]

Znas... kad padnes,... tada imas odsustvo radosti......

Да...ужасно осећање.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Да...ужасно осећање.

Drzis li zapovesti Bozje Makrina i da li se radujes kako nam je On sam i zapovedio, jer stize Blaga vest, vise kolektivno covecanstvo nije palo, rodilo se i obuklo u Radost obecanja i ne samo obecanja, jer gle Carstvo je u vama.

 

Imam osecaj da pokusavas da zamenis teze i da mi prikazes Pravoslavlje kao mukotrpan "podvig", kod mene nije tako Makrina, kod mene je pravoslavlje radost i besplatna nezasluzena blagodat Boga Zivoga.

 

Budi malo i ti dete, isplaci se pa se posle smej, jer  suze su tu samo da lice za osmeh umiju.

[Zoran Đurović]

Нема иконе дај други линк.

http://pravicon.com/image-2935

[Guest]

Најпознатији хришћански апологети 2. века, у полемици са хеленским филозофима, изричито су порицали природну бесмртност душе, наглашавајући очекивано васкрсење тела. Душа је по природи смртни принцип, који бива обесмрћен Божијим благовољењем у сједињењу са божанским Духом на крштењу. Хришћанство не говори о природној бесмртности, него о натприродној заједници душе са Богом, који једини има бесмртност.

 

Душа је створена. Јустин Филозоф, говорећи у Дијалогу са Трифоном о свом обраћењу у хришћанство, тврди да му је приликом првог сусрета његов учитељ у хришћанству рекао да, уколико је душа бесмртна, онда би је требало звати и нерођеном. Међутим, једино је Бог нерођен и бесмртан, док је свет рођен, тј. има почетак, а душе су део света. Само је Бог живот по себи, док су душе причасне животу, који им Бог дарује у свом благовољењу. Све створено има пропадљиву природу, дакле може нестати и престати да постоји. За хеленски ум, ατανασία или αφθαρασία означавали су божанство и подразумевали нерођеност и неуништивост, а рећи за душу да је бесмртна значило би да је и нестворена, тј. преегзистентна, што је за хришћане било недопустиво. Душа је створена од Бога, и не може бити бесмртна по природи, него само Божијим благовољењем, тј. по благодати. Створеност, пак, значи и могућност нестанка. Али, то што је душа смртна не значи да ће једном престати да постоји. Божија воља је да ништа од онога што је он створио не пропадне.

 

Теофил Антиохијски инсистира на неутралном карактеру човека, који по природи није ни смртан ни бесмртан, него је способан и за једно и за друго. Да је Бог човека створио бесмртним од почетка, створио би „другог бога“ поред себе. Да је човек изабрао бесмртност кроз послушност Божијим заповестима, постао би „бог по усвојењу“.

 

Татијан Асирац говори да душа по себи није бесмртна, али да је за њу ипак могуће да не умре. Бесмртност душе зависи од човековог односа са Богом.

 

Иринеј Лионски је имао додатан мотив да наглашава створеност душе. Душе не долазе из другог света који је изузет из пропадљивости, како су тврдили гностици, него заиста припадају створеном свету. По смрти, душе продужавају своје постојање „док је то Богу угодно“.

 

Временом отачна мисао афирмише платонизам, тако да се ставови постепено мењају. Па ипак, рано предање опстаје.

 

Климент Александријски, иако платониста, понекад истиче да душа није бесмртна по природи. Атанасије Велики, користећи Платонове доказе, инсистира на бесмртности душе, али уједно истичући да је све створено по природи нестабилно и подложно пропадању. Августин је рекао да се, у складу са промењивошћу овога живота, за душу може рећи да је смртна. На истоку ово рано предање је преживело све до 17. века, када имамо запис о спору два критска епископа по питању тога да ли је душе бесмртна „по природи“ или „по благодати“.

 

Постојање света је дато од Бога, а не садржано у суштини света. Па ипак, Божији чин стварања је коначан чин. Свет има почетак, али нема крај, захваљујући вољи Божијој која је непромењива.

 

Човек је смртан. За Хелене смрт је била ослобођење, повратак у родни свет духова. За хришћанина смрт је катастрофа, и хеленско решење проблема смрти за хришћанство није било прихватљиво. Једино решење понуђено је благовешћу Христовог васкрсења као залога свеопштег васкрсења мртвих. Јустин Филозоф истиче да су душа и тело засебно само делови човека, док је човек састављен од оба. Атинагора Атински говори да су тело и душа један живи ентитет. Иринеј Лионски говори да је тело без душе леш, а душа без тела утвара, а одвајање душе од тела представља смрт човека, престанак његовог постојања као човека. Уопште узев, о човеку се може говорити као о једној ипостаси у две природе, која се смрћу разбија. Распадање је последица греха као одвојености од Бога. Душа више није у стању да оживотворава тело, а тело се претвара у гроб и тамницу душе.Човек губи привилеговани положај у поретку створеног света.

Оваплоћење Логоса. Већ само оваплоћење било је оживљавање човека, нека врста васкрсења људске природе. Кроз оваплоћење људска природа је уведена у непосредно, ипостасно јединство са самим Богом. Па ипак, врхунац оваплоћеног живота Логоса била је његова смрт, кроз коју се живот открио у свој пуноћи. Христос се оваплотио да би могао да прими смрт за све људе, и превазиђе смртност и пропадљивост. Самим тим што је смрт на крсту била смрт оваплоћеног Бога, то није била сасвим обична смрт. Ова чињеница мења смисао смрти, јер ипостасно сједињење смрћу није нарушено – душа и тело Логоса су остали сједињени у његовој божанској ипостаси. То је била „непропадљвошћу испуњена смрт“. Значај васкрсења је, пак, да покаже победу која је већ остварена на крсту.

Реалност смрти није укинута. Тачно је да и после Христовог васкрсења умиремо као и пре. Али, снага смрти састоји се у немогућности враћања мртвог човека у живот. Ако ће, међутим, после смрти бити оживљен, и ако ће му, штавише, бити дарован бољи живот од садашњег, онда смрт постаје више као уснуће. Од догађаја Христовог васкрсења свака смрт је привремена.

 

Али, неопходно је разликовати исцељење природе и исцељење воље. Природа бива исцељена неумитно. У Христу је целокупна људска природа потпуно исцељена од смрти. То је залог свеопштег васкрсења. Међутим, људска воља мора сама да се слободно преда Богу. То предавање се врши кроз подвиг, који започиње крштењем као предобрасцем васкрсења. (Крштење је само почетак, а васкрсење је испуњење). Ово је,

 

дакле, апокатастаза природе, како је говорио Максим Исповедник, а не и воље. Бог ће бити све у свему, али у онима који своју вољу нису усмерили ка њему биће присутан „без благодати“. Човек не може да учини „метафизичко самоубиство“, да се врати у непостојање.

[Макрина]

Drzis li zapovesti Bozje Makrina i da li se radujes kako nam je On sam i zapovedio, jer stize Blaga vest, vise kolektivno covecanstvo nije palo, rodilo se i obuklo u Radost obecanja i ne samo obecanja, jer gle Carstvo je u vama.

 

Imam osecaj da pokusavas da zamenis teze i da mi prikazes Pravoslavlje kao mukotrpan "podvig", kod mene nije tako Makrina, kod mene je pravoslavlje radost i besplatna nezasluzena blagodat Boga Zivoga.

 

Budi malo i ti dete, isplaci se pa se posle smej, jer  suze su tu samo da lice za osmeh umiju.

Само се ти душо моја весели и радуј,немам ништа против  

[Макрина]

http://pravicon.com/image-2935

По чему си оче,закључио, да ова икона сведочи да је Господ Мојсија васкрсао?

[Ламех]

Можда једно од питања које би могло бити актуелно за ову тему јесте однос појмова душе и личности, тј. како су они схватани у отачкој литератури? Очигледно је присутна разлика, али исто тако је приметно да се душа потенцира у односу на тело. При том, и за тело је наглашено да је саставни део човековог бића. И да се не запетљавам, питање је у којој мери душа означава и лични и индивидуални аспект човековог бића?

Па онда у том контексту, и онда прича о (бе)смртности душе. Само да будемо прецизни, ја не поистовећујем појомве душа-личност; нити пак мислим да је личност као неки "ентитет", део човековог бића бесмртан. Типа, душа је смртна, ал преживљава личност. И као решили смо проблем.